Vrhunac i pad

Kako je Nolit otkrivao „kontinente nove literature“?

Tokom prvih godina pod novim/starim imenom, posredstvom Nolita u našu su književnost ušli značajni pisci kao što su Bora Ćosić, Miodrag Bulatović, Svetlana Velmar-Janković, Pavle Ugrinov i drugi, a i dalje su objavljivana vredna dela već afirmisanih autora kao što su, na primer, Radni naslov beskraja Oskara Daviča, ili Lelejska gora i Hajka Mihaila Lalića.

Tokom sedamdesetih, u Nolitovoj uredničkoj ekipi našli smo se Borislav Radović i ja, a nešto kasnije pridružili su nam se Ivan V. Lalić i Milica Nikolić. Krajem osamdesetih članovi Uredničkog kolegijuma biće Radivoje Mikić i Simon Simonović. Svoje odluke o objavljivanju dela domaćih pisaca Urednički kolegijum Nolita donosio je uvek jednoglasno – svi su urednici potpisivali sve izabrane knjige. Ipak, ova jednoglasnost dvaput je izostala. Čas anatomije Danila Kiša nije dobio potpise Vaska Pope i Borislava Radovića, a Narcisu bez lica Dragana M. Jeremića uskratili smo potpise Borislav Radović i ja. Vasko Popa je načelno bio protiv objavljivanja Kišove knjige, a ja sam bio protiv objavljivanja Jeremićeve knjige, jer sam smatrao da je objavljivanjem Časa anatomije na „aferu Kiš-Jeremić“ stavljena tačka. Borislav Radović je želeo ostati izvan ovog sukoba.

POVRATAK CRNJANSKOG: Dug je spisak značajnih dela koja je Nolit uneo u riznicu naše književnosti. Među ostalima, to su, u prozi, Antonije Isaković: Paprat i vatra, Danilo Kiš: Rani jadi, Aleksandar Tišma: Upotreba čoveka, Bora Ćosić: Tutori, Pavle Ugrinov: Zadat život… A u poeziji, pored živih klasika kao što su Vasko Popa, Oskar Davičo, Marko Ristić, Nolitovi autori su danas istaknuti pesnici koji svoju afirmaciju duguju i ovom izdavaču (Milovan Danojlić, Stevan Raičković, Jovan Hristić, Borislav Radović, Velimir Lukić, Božidar Šujica i mnogi drugi.) Od pisaca iz književnosti drugih jugoslovenskih naroda – i „narodnosti“ – u Nolitovoj Bibliografiji nalazimo imena Miroslav Krleža, Ivan Kušan, Dane Zajc, Vesna Krmpotić, Izet Sarajlić, Blaže Koneski, Oto Tolnai, Vlado Gotovac, Vesna Parun, Oliver Dragojević, Ciril Zlobec – i još mnoga druga.

Međutim, pojava jednog imena na spisku Nolitovih autora izazvala je nevericu kod ljudi upućenih u predratne književno-političke sporove. God. 1970. Nolit je objavio roman Kap španske krvi Miloša Crnjanskog. Još pre piščevog povratka iz emigracije, Prosveta je objavila njegova Sabrana dela, i činilo se da će Crnjanski ostati njen autor. Ali već 1971. on je kod Nolita objavio svoje novo delo, Roman o Londonu, za koje je dobio NIN–ovu nagradu, a uskoro, kod preduzeća s kojim je pre četrdesetak godina na stranicama novina vodio najžešći verbalni rat, pojavila su se i druga njegova najvažnija dela. Crnjanski je do kraja ostao Nolitov autor. Posthumno (1981) objavljena je njegova toliko željena Knjiga o Mikelanđelu, čiji je krajnje nesređen rukopis malo pre smrti predao urednicima Nolita, a mene je zapala dužnost da od tih rasutih fragmenata sastavim knjigu, poštujući, kako se izrazio recenzent B. Mihajlović Mihiz, pokojnikova „pia mandata“. God. 1983. pojavila su se i njegova Izabrana dela, sa prvi put objavljenim Embahadama čiji je rukopis, takođe sasvim nesređen, priredio za štampu Borislav Radović.

Kako je došlo do ovog neočekivanog obrta? Presudna uloga, izgleda, pripala je obostranoj želji za pomirenjem. Uspostavljenom saradnjom lečene su stare rane. Zaboravljene su davnašnje optužbe: o Crnjanskom kao „denuncijantu“, o Nolitu kao „koloniji strane knjige“. Uostalom, ovaj posleratni Nolit je, sasvim po ukusu Crnjanskog, brinuo o domaćoj knjizi, otkrivao nove talente, objavljivao nova dela naših afirmisanih pisaca. Međutim, „strana knjiga“ je u ovoj izdavačkoj kući ipak bila na svom terenu više nego ikad. Pored Biblioteke Orfej Zorana Mišića, Vasko Popa je već od 1955. uređivao Biblioteku „Nolit: strani pisci“, koja je 1962. dobila ime „Metamorfoze“. Svoj istančani ukus, temeljito i svestrano poznavanje stranih književnosti, Vasko Popa je pokazivao izborom dela za ovu biblioteku, tako da je uzaludno navoditi kao primer bilo koje od njih. Sve su to kapitalna dela savremene svetske književnosti.

MAŠINA ZA ČITANJE: U godinama 1964. i 1965. Nolit je pokrenuo dve edicije koje će od tada do danas, pa i ubuduće, biti i ostati njegov najuočljiviji znak raspoznavanja. To su Biblioteka „Sazvežđa“, koju je zamislio, osnovao i uređivao Miloš Stambolić, i Biblioteka „Književnost i civilizacija“, čiji je urednik bio Jovan Hristić. Na području bivše države gde se govori srpskohrvatski teško da ima intelektualca, pogotovo među onim profesionalno ili samo čitalački zainteresovanim za neku od humanističkih disciplina, koji u svojoj ličnoj biblioteci nema neku knjigu iz ovih dveju edicija. Te su biblioteke popunjavale praznine u znanju potrebnom za razumevanje ne samo savremenog života, već i ključnih problema u razvoju civilizacije; one su pratile i nova dostignuća teorijske misli u mnogim oblastima. Upiti u sebe sumu saznanja koja su pružale značilo je obogatiti svoj um sposobnošću nalaženja odgovora na mnoga krucijalna pitanja današnjice, biti obrazovan u najpotpunijem i najplemenitijem smislu te reči.

Miloš Stambolić mi je dva-tri puta rekao da je njegov najvažniji posao čitanje, da je on „mašina za čitanje“ – i zaista, pratio je ono što se u oblasti humanistike piše i objavljuje u svetu (ali i kod nas), gutao je sve to, procenjivao, birao – i rezultat toga bila su „Sazvežđa“. U toj Biblioteci objavljeno je 107 dela; mnoge od tih knjiga imale su dva, tri, pa i više izdanja. „Prva knjiga u ‘Sazvežđima’“ – pisao mi je nedavno Stambolić – „bila je Bekstvo od slobode Eriha Froma, a komedijant slučaj je udesio da se biblioteka ugasi sa Četiri ogleda o slobodi Isaija Berlina.“ U dugom spisku autora u Sazvežđima nalaze se i imena Rože Kajoa, Klod Levi-Stros, Roman Jakobson, Teodor Adorno, Noam Čomski, Valter Benjamin, Ž.-P. Sartr, Roman Ingarden, Martin Hajdeger, M. Merlo-Ponti, Nils Bor… Objavljeno je 15 dela domaćih pisaca, među kojima su Nikola Milošević, Jovan Hristić, Sreten Marić, Ranko Bugarski, Radomir Konstantinović, Milan Kangrga, Ivan Čolović, Danko Grlić… Biblioteku „Sazvežđa“ činila su broširana izdanja sa skromnom, ali prepoznatljivom likovnom opremom, dok se Biblioteka „Književnost i civilizacija“ nudila u luksuznijoj opremi, s tvrdim povezom, ponekad i s ilustracijama. Koncepcijski se Biblioteka „Književnost i civilizacija“ nije bitno razlikovala od Sazvežđa. U njoj su objavljivane knjige većeg obima, kao što je prva u nizu (već iz 1965), veoma poznata i čitana Teorija književnosti Renea Veleka i Vorena Ostina, ili kao što su dve knjige E. H. Gombriha, raskošno opremljene ilustracijama, Umetnost i njena istorija (1980) i Umetnost i iluzija (1984). Povremeno su objavljivani i zbornici posvećeni raznim oblastima umetnosti ili humanističkih nauka (na primer, Umetnost tumačenja poezije iz 1978).

ZABRANE I SPOROVI: God. 1966. Nolit je doživeo svoj prvi (i jedini) posleratni slučaj sudske zabrane jednog svog izdanja. Predmet zabrane bio je Rečnik srpskohrvatskog književnog jezika s jezičkim savetnikom, koji je sastavio poznati lingvista Miloš Moskovljević, knjiga koja je tada bila i te kako potrebna (prvi tom Rečnika srpskohrvatskoga književnog jezika, u izdanju Matice srpske i Matice hrvatske, pojaviće se tek sledeće, 1967. godine). Međutim, nekoliko dana nakon što je Rečnik izašao iz štampe i imao promociju, u „Politici“ se pojavio članak glavnog urednika tog lista, Mirka Tepavca – članak koji je pojavu tog Rečnika pretvorio u politički „slučaj“. „Čitalac, koji je makar i površno, prelistao rečnik našao je, blago rečeno, čudna značenja za inače dobro poznate reči i pojmove“, pisao je Tepavac, ilustrujući svoje tvrđenje primerima reči „maj“, „Ilinden“, „obznana“, a naročito „četnik“ i „partizan“, u čijim je objašnjenjima, kako je zaključio, „jasno izražen politički stav autora“. Jedna od Tepavčevih zamerki bila je i da Moskovljević veliki broj „reči hrvatskog govornog i književnog jezika proglašava za provincijalizme“. O tom rečniku je, takođe u „Politici“, pisao i književnik Aleksandar Vučo, koji je u njemu našao „crnu nit šovinističkog mentaliteta“. Bio je to dovoljan razlog da Okružni sud u Beogradu zabrani Moskovljevićev Rečnik i naredi da celokupni tiraž knjige bude zaplenjen i uništen. Odgovorni ljudi u Nolitu snosili su posledice zbog svoje „nebudnosti“. Mirko Tepavac je kasnije isticao da ostaje pri svojim ocenama, ali da „ni u kakvoj hajci nije učestvovao, i da je za zabranu Rečnika saznao iz novina“.

Drugi sličan „slučaj“ dogodio se kad je neko u jednoj od knjiga iz Poljoprivredne literature, sa temom iz pčelarstva, zapazio reči „pčele iz Južne Srbije“, budući da je ta „Južna Srbija“ bila – Makedonija.

Pored ovakvih potresa, postojao je i unutarnji život kolektiva, kao, uostalom, i u celokupnom društvu, u svakoj privrednoj organizaciji ili ustanovi. Svuda su delovale partijske organizacije, samoupravna tela, i sve to je svakom pojedincu oduzimalo vreme i ogromne količine energije, više šteteći nego koristeći vršenju osnovne funkcije preduzeća, pre svega zato što je to unutarnje vrenje najčešće dobijalo oblik sukoba i sporova. U Nolitu su ti sporovi, kao i u drugim izdavačkim kućama, uglavnom izbijali između Redakcije, kao nosioca „kulturne funkcije“, i komercijalnih službi, kao onih koje pretenduju da su one te koje brinu o materijalnoj egzistenciji preduzeća. Navešću jedan slučaj iz svoje prakse. U biblioteci koju sam uređivao objavio sam roman Kloda Simona Vetar. Nešto kasnije, u jednoj Nolitovoj knjižari, jedan knjižar mi je saopštio da je pročitao roman. To me je obradovalo. Takvi su knjižari bili retkost. Ali taj se na mene obrušio ocenom da objavljujem delo „koje niko neće kupovati“, jer je „teško čitljivo i dosadno“. Pripisivao je potencijalnim kupcima vlastiti književni ukus. I drugi su mi knjižari upućivali istu kritiku. Međutim – na njihovo i moje iznenađenje – knjiga je rasprodata i objavili smo drugo izdanje! Ali i taj je potez naišao na neodobravanje. A kad je Simon objavio roman Georgike, još „nečitljiviji“ od Vetra, i ja požurio da ga objavim u svojoj biblioteci, to je izazvalo maltene buru. O „slučaju“ se na Radničkom savetu vodila, van dnevnog reda, skoro jednosatna rasprava: tražila se odgovornost urednika koji „ugrožava materijalnu sigurnost preduzeća“! Nešto kasnije, Klod Simon je za Georgike dobio Nobelovu nagradu, i galama je utihnula. Ali načuo sam glasinu kako sam „imao veze i bio obavešten o nagradi“!

Ono što je uglavnom zadovoljavalo ljude iz komercijalnih službi bili su kompleti izabranih ili sabranih dela istaknutih domaćih ili stranih pisaca, koje je Nolit takođe objavljivao (Rastko Petrović, Krleža, Desanka Maksimović, Šekspir, Čehov, Prust, Kafka, Sartr i drugi).

Nolit je bolovao od istih bolesti kao i sva socijalistička preduzeća u svim oblastima privrede, a to su: glomaznost, neefikasnost i neracionalnost u poslovanju. Koliko je to malo ličilo na onaj predratni Nolit u kojemu je Pavle Bihali bio i um i motor! Iz tako nepovoljne strukture preduzeća proizlazila je i složenost unutarnjih odnosa koja je, u kasnijoj fazi, dovodila i do pravih malih „samoupravnih ratova“. Videćemo kakve će posledice to imati po Nolit.

DOBRO VREME: No uprkos tome, produkcija Nolita bila je iz godine u godinu obimnija i bogatija, da bi otprilike između 1975. i 1985. dostigla svoj vrhunac. Doduše, biblioteke „Orfej“ i „Metamorfoze“ su ugašene, zbog smrti Zorana Mišića i penzionisanja Vaska Pope, ali pokrenuta je Biblioteka „Nolit“, čijim je imenom naglašen kontinuitet u odnosu na predratni Nolit. Ta je biblioteka imala tri ogranka: proza, poezija, drama. Dramu je uređivao Jovan Hristić, objavljujući dela najistaknutijih savremenih dramskih pisaca (V. Havel, S. Beket, S. Mrožek, H. Ibsen, B. Breht, H. Pinter itd.). Urednik Biblioteke Nolit – poezija bio je Borislav Radović, a po njegovom odlasku iz Nolita na tom poslu ga je zamenio Ivan V. Lalić. U tom ogranku našla su se, pored ostalih, dela Malarmea, Rilkea, Valerija, ali i manje poznatih Gotfrida Bena i Umberta Sabe, kao i izbori iz dela domaćih pesnika – E. Kocbeka, M. Dedinca, V. Pope, O. Daviča. Najviše je knjiga objavljeno u Biblioteci „Nolit“ – proza, čije je uređivanje palo meni u deo, i u kojoj su se, pored dela modernih klasika koja su kod nas već bila objavljivana (T. Man, V. Fokner, A. Kami, M. Friš i drugi), našla i mnoga kod nas dotad neobjavljena dela pisaca kao što su Vitolt Gombrovič, Andre Žid, Mario Vargas Ljosa, Vladimir Nabokov, Patrik Modiano, Jukio Mišima, Andrej Platonov, Vladimir Vojnovič, već spomenuti Klod Simon i drugi… Nolit je prvi kod nas objavio dela Tolkina: najpre se u biblioteci „Raspust“, koju je uređivala Mirjana Stefanović, pojavio njegov Hobit, a zatim je u Biblioteci „Nolit“ – proza izašla i trilogija Gospodar prstenova.

Sećam se kako sam se odlučio za objavljivanje satiričnog dela V. Vojnoviča Život i priključenija vojnika Ivana Čonkina. Knjigu sam počeo čitati uveče, pre spavanja – ali nisam spavao, čitao sam je cele te noći, smejući se do suza. Ujutro sam bio rešen da je objavim. Nakon nje, objavio sam i drugi deo priče o Čonkinu, roman Pretendent na presto. Nešto kasnije, generalnog direktora Gavarića posetio je S. Ostapišev, ataše za štampu Ambasade SSSR, kako bi ga upozorio da knjige Vladimira Vojnoviča koje je objavio Nolit predstavljaju „vrhunac antisovjetizma“!

Od 1962. dodeljivana je Nolitova nagrada za najbolje delo objavljeno kod te izdavačke kuće u protekloj godini. Ta je nagrada stekla znatan ugled, što je takođe potvrda vrednosti i značaja Nolitove produkcije.

Od svog osnivanja do 1988. Nolit je objavio više od 6500 izdanja, u ukupnom tiražu od blizu 40.000.000 primeraka. (O periodu posle 1988. ne postoje podaci, ali oni ne mogu bitnije uvećati ove brojeve.) U predratnom periodu Nolit je u proseku objavljivao 94 izdanja godišnje; slična je bila i produkcija Nopoka (prosečno 95 naslova godišnje), dok se u periodu od 1954. do 1978. taj prosek digao do 154 izdanja godišnje, da bi u sledećim godinama prosečna produkcija rasla do rekordnog broja od oko 350 izdanja u godini! Bilo je to vreme kad je Nolit materijalno stajao dobro i imao solidnu podlogu za takvu, pa i veću produkciju.

MAKAZICE: A onda je došlo do potresa kojim je Nolit dospeo u krizu. Velika korupcijska afera, nazvana „aferom limenih makazica“, skoro je uništila preduzeće. Tvorac te afere bio je jedan od šefova iz komercijalnih službi Nolita. On je od nekog privatnika, negde u Sremu, otkupio ogromne količine neverovatne, bezvredne i neupotrebljive robe – makazice koje su bile napravljene od dva parčeta lima spojenog u sredini nitnom, i koje nisu mogle prerezati ni papir, i „olovke-narukvice“ koje nisu mogle pisati, niti su bile nekakav ukras. Tom „robom“ napunjeni su Nolitovi magacini, a mogućnost da ona bude prodata, preko Nolitovih knjižara ili na bilo koji drugi način, bila je ništavna. Iznos utrošen za to smeće bio je veći od iznosa potrebnog za Nolitovu godišnju produkciju knjiga! Bilo je jasno da je po sredi najbezočnija korupcija s teškim posledicama po preduzeće. Tako nešto bilo je, dakle, moguće i u samoupravnom sistemu koji je, štaviše, takvoj vrsti „biznisa“ često i pogodovao. Ispostavilo se da počinitelju, ili počiniteljima, posle bure koja je trajala mesecima, niko ne može ništa. Imali su „jaka leđa“. Jedine posledice snosio je Nolit – koji više nije bio isti.

Političke promene do kojih je došlo krajem osamdesetih bile su još jedan udarac za već uzdrmano preduzeće. Prema rečima jednog od njegovih tadašnjih urednika, Radivoja Mikića, Nolit se nalazio „u središtu negativne pažnje“. Uzrok tome, u novim uslovima takozvanog „događanja naroda“ i „antibirokratske revolucije“, bio je dvostruk: pre svega, levičarska tradicija preduzeća, ali i prezime glavnog urednika, koje je konačno dobilo, samo sad s negativnim predznakom, onu političku težinu koja mu je tako dugo bez osnova pridavana. Duša i motor Nolita, njegov posleratni Pavle Bihali, Miloš Stambolić više nije mogao delovati, jer je u svemu nailazio na otpor. Između ostaloga, morao je biti prekinut rad na izvanredno ambiciozno zamišljenoj ediciji Srpska književnost, koja je trebalo da bude antologijski pregled svih rodova naše književnosti. Država više nije htela finansijski podržavati taj poduhvat. Rat joj je bio preči. Izašli su samo „Roman“ (57 knjiga), „Drama“ (25 knjiga) i, delimično, „Memoari, dnevnici, autobiografije“.

U jednom članku u „Politici“ iz februara 1995. novinar izveštava o stanju u Nolitu i o susretu s Milošem Stambolićem: „Najviše bi voleo, kaže, da ga ne pominjemo. Pokušao je prethodnih godina sve što je mogao i ništa se nije posrećilo. I sam se, kaže onako uzgred, sprema da uskoro ode iz Nolita.“

I otišao je. A ubrzo je usledila „pljačkaška privatizacija“. Za nju ne treba toliko kriviti njenog izvršitelja, novog vlasnika, koji je samo delovao u duhu novog vremena, a to je vreme prvobitne, divlje faze kapitalizma, u kojoj reč „kultura“ vrlo malo znači, pogotovo u zaostalom društvu kakvo je naše. U tom novom vremenu Nolit više nije mogao ostati na Terazijama 27, već je preseljen negde u Zemun, a njegove knjižare su nestajale jedna za drugom. U onoj koja se zvala „Pavle Bihali“, nekadašnjem hramu kulture, danas se ne mogu kupiti knjige, već samo tekstil.

Preduzeće koje je još neko vreme postojalo pod imenom Nolit bilo je samo ružna karikatura nekadašnje velike izdavačke kuće.