NOVO: Ubice moga oca;...

TV serije >

Diktat gluve gledanosti

Sudeći po najavi, posebno sa RTS-a, izgleda da ćemo na pragu drugog zlatnog doba televizije vrlo skoro najzad svedočiti porinuću nove epohe domaćih TV serija

Iako su globalna kritika i publika odavno složne u tome da trenutno živimo u drugoj zlatnoj epohi televizije, prvenstveno zahvaljujući zapanjujućoj kvalitativnoj i kvantitativnoj evoluciji serijskog programa, u ovdašnjim okvirima je donedavno sve to delovalo kao još jedan planetarni fenomen bez opipljivih reperkusija na našem, domaćem tlu.

Različiti izvori, razume se, na različit istoriografski način posmatraju ovu pojavu i spore se oko tačnog momenta njenog začetka i potonjeg procvata, ali se čini da nećemo pogrešiti ako joj pripišemo novomilenijumski karakter i ako – recimo – za njen međaš odaberemo 1999. godinu, kada je premijeru imala veličanstvena HBO serija Porodica Soprano (The Sopranos). Jer, uprkos tome što dotični fenomen nikako nije naprasan i samonikao, pa i pored toga što se u deceniji koja je prethodila pomenutom događaju svašta bitno i zabavno kuvalo i krčkalo u serijalnom svetu, nema nikakve sumnje da je baš ovo remek-delo Dejvida Čejsa ona eksplozija nakon koje se čitava priča zakotrljala u potpuno novom pravcu.

VETAR PROMENE: Ovog "drugog zlatnog doba" ne bi ni bilo da se virus spektakularno vrednog serijskog programa nije u novom veku iz Amerike ekspresno raširio bukvalno svuda gde digitalni signal uopšte i dopire, no sva ta čudesa su za nas do juče funkcionisala kao daleka i zbunjujuća jeka koja je samo naglašavala sveopštu konfuziju u kojoj životare ovdašnji elektronski mediji.

Lišena jasnog dosluha sa zbivanjima u svetu, naša serijalna praksa je sve do danas uglavnom trajala po inerciji nasleđa iz ovdašnje "prve zlatne TV epohe" (‘60, ‘70. i ‘80. godine prošlog veka), bez znanja, snage, želje, a možda i potrebe da se u hodu preobrati u skladu sa savremenim medijskim uzansama. Ovog leta i jeseni, međutim, odjednom se učinilo da nam pristiže predugo iščekivani vetar promene, isključivo usled najava o zaista bogatim serijskim novitetima koje u tek započetoj TV sezoni ima nameru da prezentuje većina nacionalnih emitera, predvidljivo predvođena najmoćnijim i najpovlašćenijim među svima njima – RTS-om.

...Sumnjiva lica

I stvarno, kada pokušate da se prisetite svih usputnih informacija koje su na ovu temu plasirane u poslednja tri-četiri meseca, ispada da ćemo vrlo skoro najzad svedočiti porinuću nove epohe domaćih TV serija. Javni servis tako već u oktobru počinje premijerno da emituje humorističku seriju (sitkom?) Sumnjiva lica, baziranu na besmrtnim i sada osavremenjenim Nušićevim komedijama u velikom broju epizoda i predviđenih sezona (scenarista i reditelj Dušan Milić), odmah iza toga nas na istom mestu čeka i nova, možda finalna sezona Bajićevog hita Selo gori, a baba se češlja, a vrlo brzo potom pred gledalište će i kriminalistička serija Nataše Drakulić i Predraga Antonijevića Ubice moga oca, za koju se unapred tvrdi da je punopravan lokalni odgovor na fantastičan niz skandinavskih serija istog žanra koje već gotovo deceniju vedre i oblače planetarnim TV nebom. Ipak, definitivnu nadu u našu bolju ili bar sadržajniju i osmišljeniju serijsku budućnost dodatno raspiruju RTS projekti čija su snimanja tek najavljena: nova serija Dragana Bjelogrlića Senke nad Balkanom (vidi okvir), koja se opisuje kao triler smešten u epohu između dva svetska rata i, pre svega, grandiozni srednjovekovni serijal o dinastiji Nemanjića iz pera Gordana Mihića i u režiji Marka Marinkovića.

Ostali nacionalni emiteri, razumljivo, nemaju tako zgusnute, ni toliko ambiciozne repertoarske planove. TV B92 i TV Hepi prema trenutno dostupnim informacijama ne planiraju da u tekućoj sezoni investiraju u serijski program, TV Prva je već sredinom septembra startovala još jedan posrbljeni španski humoristički format Nemoj da zvocaš! i nedvosmisleno pokazala koliko ozbiljno računa na ovaj adut smestivši ga u srce prajm-tajma svakog radnog dana, dok je TV Pink izgleda privremeno odustao od novih serijskih projekata (u čemu je, inače, dugo prednjačio) i ove jeseni repertoar obogatila jedino doku-igranim serijalom Kod 4, koji na neviđeno deluje kao površni produžetak tobožnjih crnohroničnih atrakcija. Televizije kraćeg, regionalnog i lokalnog dometa koje su u poslednje vreme imale pokušaje na serijskom planu ove jeseni su takođe odustale od te trke, pa jedino RT Vojvodine najavljuje nove epizode svog mini sitkoma Državni posao, evidentno nemajući dovoljno energije, sredstava i motiva da se ponovo upusti u pravi igrani projekat kakva je bila njihova nedavna serija Vere i zavere, prema istoimenom romanu Aleksandra Tišme.

Temelji na kojima treba da nikne to naše novo serijsko doba jesu, doduše, klimavi i nekako zamagljeni kontinuiranim odsustvom kvaliteta i bilo kakvog sistema, mada valja priznati da to ne znači kako u ovdašnjoj recentnoj medijskoj praksi nije bilo sasvim dovoljno nastojanja da se iznađe onaj adekvatni serijalni kod koji bismo prigrlili kao sopstven i zbilja perspektivan.

UPOTREBNA FUNKCIJA: Uopšteno posmatrano dosadašnji srpski serijski arsenal se lako može razvrstati u četiri kolone, manje po žanrovskom, stilskom ili poetskom principu, ali i ubedljivo više po vulgarnoj upotrebnoj funkciji. Zagledani u pozajmljene ili nasleđene modele mi smo, najpre, vremenom razvili vlastite varijacije na temu dva notorna serijska oblika: soup-opere i sitkoma. Ovome svakako valja pridodati i uvozne serijske formate koji su se u poslednjih desetak godina nekako neprimetno i kriomice nakotili po raznim ćoškovima ovdašnje televizijske svakodnevice, retko donoseći sa sobom pretpostavljeni kvalitet i skoro obavezno grabeći makar inicijalnu, promotivnu popularnost i prijemčljivost. Konačno, nipošto ne treba zanemariti i četvrto važno i vrlo specifično uporište našeg serijalnog života – celovečernje filmove koji se silom ekonomskih prilika i produkcionih kompromisa nasilno pretaču u mini ili midi serije. Ovoj često skroz nepotrebnoj i kreativno apsolutno kontraproduktivnoj kategoriji nisu čini se potrebna bilo kakva dalja objašnjenja, sem da se taj dugačak i praktično nepregledan niz naslova gotovo uvek svodio na medveđu uslugu filmovima iz kojih se ispilio kroz puko popunjavanje rupa u programskim šemama raznih televizija.

Adaptirani i lokalizovani pisani formati (kako se to stručno kaže) deo su široko rasprostranjene globalne prakse, s tim što su kod nas oni pre nužno zlo i tabananje linijom manjeg kreativnog otpora, nego trendovsko posezanje za dokazanim, pa zato importovanim vrednostima. Neke od tih serija (Na terapiji, pa donekle i Žene sa Dedinja) jesu ispoljile određeni kvalitet i inovativnost, druge makar mogu da se podiče zavidnom gledanošću (Andrija i Anđelka, Sinđelići i pomenuta Nemoj da zvocaš!), treće su protutnjale repertoarom bez posebnog efekta (Urgentni centar, Naša mala klinika), dok su četvrte bile bukvalno mrtvorođene (Papijeva ekipa / Tri policajca).

STARO: Bolji život

Zver sveopšte komercijalizacije najdrastičnije je ipak preobrazila srpsku varijantu soup-opere, transformišući je u frankenštajnski miks sapunice i domaćinske komedije pod pritiskom premeštanja iz njenog prirodnog okruženja (podne, popodne, rano veče) pravo tamo gde nikako ne pripada (elitni večernji termini emitovanja). Prototip ovakve nazadne prakse formulisale su "legendarne" RTS serije od Boljeg života naovamo, a pogubni efekti su višestruko pojačani njihovim beskonačnim repriziranjem u minule dve decenije. Paradoksalna i budućih analiza izvesno dostojna činjenica je i okolnost da su se sporadična i u poslednje vreme sve učestalija iskakanja iz te matrice (Moj rođak sa sela, Gorki plodovi, Jagodići, Ulica lipa, Vojna akademija, itd.) obavezno okončavala poražavajućim i kapitulantskim uplovljavanjem u izvesnost iste te luke od koje se najpre htelo pobeći. Nažalost, ovaj tugaljivi simptom zatičemo i tamo gde bi zadaci javnog servisa morali biti neupitni i primarni – u malobrojnim serijskim ekranizacijama literarnih dela (Čizmaši, Miris kiše na Balkanu, itd.).

Više je nego interesantno da u svemu tome nismo volšebno uspeli da išta naučimo od suseda Hrvata koji su po nepisanoj tradiciji uvek bili mnogo bliži valjanoj televiziji, mada su, recimo, njihove konzervativne sapunice već dugo vrlo prisutne na programima naših emitera. Tamošnja serijska praksa veoma dosledno poštuje i formu (mamutske sapunice idu u dnevnim ili predvečernjim slotovima, a prajm-tajm je ipak privilegija ozbiljnijih i kompleksnijih serijskih ostvarenja) i sadržaj (precizno razgraničavaju sapunicu od drama, ekranizacija, krimića, komedija, itd.), usled čega hrvatski serijski programi i imaju toliku prednost u odnosu na naše, čak i tamo gde to niko nije očekivao, pa su i dva najbolja eksYU sitkoma u poslednjih desetak godina njihova – Bitange i princeze i Nedjeljom ujutro, subotom navečer. A serijski TV humor je nešto sa čim mi kuburimo još od vremena Lole Đukića i Novaka Novaka, mada smo u potrazi za formulom uspešnog i kvalitetnog sitkoma uzaman probali sve: podražavanje tuđih modela sa licencom i bez nje, kreiranje autentično naših komičnih serijala, profilisanje određenih naslova prema specifičnom uzrastu ili socijalnom sloju...

Moderan srpski sitkom, pre svega, apriori odustaje od ustaljene dužine epizode za ovaj žanr (20 do 22 minuta) i širi se u često i duplo dužem terminu slepo podređen zahtevima marketinga. Produkciono ionako asketski sveden on tako, i bez ulaženja u ostale autorske i izvođačke hendikepe koje konstantno iskazuje, sam sebi odseca krila i minimalizuje šansu da na duže staze osvoji publiku. Takođe, tako jadan status ovog esencijalnog žanra možemo da tretiramo i kao svojevrsnu paradigmu sveukupnog aktuelnog stanja domaćih TV serija, predugo izvitoperenih u prosta oruđa nezajažljivih komercijalnih ambicija matičnih televizija. Niko nema ništa protiv ambicija, ali će se sve one vrtoglave najave s početka ovog teksta ponovo pokazati jalovim ukoliko se naše serije, njihovi tvorci i producenti ne usaglase oko potrebe da ideje, talenat, inspiracija i veština ipak moraju biti iznad blede prolaznosti tržišnog učinka.


 

Bez kojih se ne može

Bez kojih se ne može

"Jesi li se oženio?", upitao je sa širokim slavonskim osmehom Sloba, vozač u mnogim filmskim i televizijskim ekipama, pa sad i u Bjelinoj. Odmah za njim pojavio se i nabavni rekviziter Forke, sa nekim sličnim pitanjem. Sloba i Forke su oni bez kojih se ne može, pa nije neobično što su se našli u Barandi, banatskom selu gde se snima međunarodna koprodukciji za seriju Senke nad Balkanom.

Prošle srede, Dragan Bjelogrlić, kreator serije, i Radio-televizija Srbije, jedan od koproducenata, organizovali su konferenciju za novinare na setu Senki nad Balkanom. Planirano je da serija traje tri sezone. Najavljena je kao politički triler čiji je koncept istorijska fikcija, što podrazumeva kombinovanje stvarnih i izmišljenih događaja, i istorijskih ličnosti sa fiktivnim likovima. Dešava se u Beogradu između 1928. i 1940. godine. Prva sezona se završava ubistvom hrvatskih poslanika u Narodnoj Skupštini SHS i uvođenjem šestojanuarske diktature, druga ubistvom kralja Aleksandra u Marselju 1934. godine, a treća se odvija do pred početak Drugog svetskog rata.

Scenograf Goran Joksimović spektakularno je rekonstruisao beogradsku Siminu ulicu u kojoj se nalazila Uprava beogradske policije, i Jatagan-malu. Joksimovićeva Jatagan-mala deluje, prosto, neverovatno! Nemoguće je zamisliti da je pre manje od sto godina ovako izgledao današnji strogi centar Beograda između Dečanske, Makedonske i Kolarčeve ulice: prašnjave, zemljane, neravne ulice, pune rupa, koje će prva kiša pretvoriti u tešku kaljugu.

"Sve ovo što vidiš oni su napravili", pohvalili su uglas Sloba i Forke grupu od desetak skromnih radnika i majstora, preplanulih tokom tromesečne izgradnje scenografije. Na svakom snimanju postoje desetine, čak i stotine takvih ljudi o kojima prosečan gledalac i ne razmišlja. Njihov je posao da daju sve od sebe da bi omogućili glumcima, rediteljima i ostalim kreativnim ljudima da daju sve od sebe. Ponekad, kreativci umeju da omanu, ali vredni radnici poput Slobe i Forketa nikad ne maše.

Dragan Bjelogrlić je predstavio deo velike međunarodne ekipe glumaca (Dragan Bjelogrlić, Marija Bergam, Nenad Jezdić, Branimir Brstina, Boda Ninković, Dragan Petrović Pele, Milica Gojković, Miloš Samolov...). Bio je tu i, uvek srdačni, Gordan Kičić, koji igra jednu od glavnih uloga, a gost iz Skoplja Toni Mihajlovski je izjavio da sad tek četvrti put u karijeri igra Makedonca. Prema filmskoj priči Stevana Koprivice, scenario su napisali Danica Pajović, Dejan Stojiljković, Vladimir Kecmanović i Dragan Bjelogrlić, a režiraće ga pet reditelja: od mladih Danila Bećkovića, Koste Đorđevića i Srđana Spasića do veterana Miroslava Lekića. Bjelogrlić je najavio da će režirati prvu i poslednju epizodu. Emitovanje je planirano za jesen iduće godine na RTS-u.

U neformalnom razgovoru Dragan Bujošević, generalni direktor RTS-a, rekao je da mu je drago što Javni servis učestvuje u ovom poduhvatu, ali je najavio i još jednu RTS-ovu seriju, Ubice moga oca, čije emitovanje počinje krajem oktobra, a koju je režirao Predrag Antonijević. Kaže da tako nešto još nismo imali prilike da vidimo na ovim prostorima. Videćemo.

tekst i foto: Radoslav Ćebić


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net