fotografije: milovan milenković
SLOBODNA RAZMENA MIŠLJENJA I DUH KRITIČKOG REZONOVANJA: 20 godina Salona

Vojvođanski forum – Kultura dijaloga (II) >

Dijalog u društvu koje ne razmišlja

Šta su Srbija i Vojvodina naučile iz iskustva devedesetih godina prošlog veka i kako se nose sa posledicama tog iskustva

Nakon prošlonedeljnog teksta o istoriji Salona, filozofskog skupa koji u Novom Sadu opstaje već 20 godina, "Vreme" prenosi i detalje rasprave održane 9. septembra u Bukovcu kod Sombora povodom ove godišnjice.

Nakon uvodnih reči domaćina Dušana Mijića i istoričarke Latinke Perović u kojima su se podsetili početaka Salona, održan je prvi panel razgovor pod nazivom "Uzroci i ishodi krize devedesetih". Moderator je bio novinar Dinko Gruhonjić, a učesnici advokat Slobodan Beljanski, novinar Dimitrije Boarov, pisac Laslo Vegel, profesor prava Stanko Pihler, šef novosadske kancelarije Helsinškog odbora za ljudska prava Pavel Domonji, predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji Sonja Biserko i ekonomista Veselin Vuković.

PROTIV SVAKE AUTORITARNOSTI: Dinko Gruhonjić,...

PROŠLOST: Advokat Slobodan Beljanski je podsetio da je okupljanje u Salonu počelo nakon dodeljivanja nagrade za toleranciju "Naše borbe" Aleksandru Tišmi, da je istu nagradu potom dobio Studentski protest 1996/97. i da je tada, saopštavajući ovu vest na Trgu slobode u Novom Sadu, rekao da u našim prilikama tolerancija dobija novo značenje po kome postaje izraz nepopustljivog protivljenja zlu vlasti, vlasti koja se nije obazirala na prigovore zbog pogrešnih političkih odluka, učešća u ratovima, raspada pravnog sistema, kriminala i privrednog sloma, uvođenja porodične diktature i policijske države.

Dodao je da je osnivače i učesnike Salona zbližio politički liberalizam, otpor autoritarnosti i centralizmu i odbojnost prema državi-naciji, pogotovo prema ideji homogene etničke nacije koja se pretpostavljala ideji slobode i zasnivala na mitovima i predrasudama. Praktično, zbližavalo ih je ono što je bilo suprotno jasnim pojavnim oblicima ili tendencijama većinskog raspoloženja i vladajuće politike. Iako je bilo reči i o zbivanjima čiji je pogrešan tok lako mogao biti promenjen, često je polazna osnova kritike bila vizija idealiteta. Otuda utopijska crta kružoka. Svesni činjenice da će ideali u ovakvom društvu, u dogledno vreme, ako ne i trajno, ostati samo predstave, sagovornici su smatrali da je vredno truda održavati ih.

...Dimitrije Boarov,...

Dimitrije Boarov je najviše govorio o Vojvodini: "Nakon 5. oktobra 2000. godine, u Salonu je iznošena oprezna nada da će tranzicija Srbije i državna reforma voditi DOS-ovu koaliciju ka novim ustavnim rešenjima koja bi Vojvodini vratila realna autonomna prava i koja bi decentralizovala Srbiju, što bi uspostavilo sistemsku prepreku nekim novim despotijama. Posle odlaska Crne Gore iz SRJ i ‘obnavljanja’ nezavisnosti Srbije silom prilika, to jest nakon ‘naprasnog’ Ustava Srbije iz 2006. godine, na Salonu je većina bila dobrano razočarana donetim rešenjima, naročito u pogledu autonomije Vojvodine, koja je u tom ustavu ‘opstala’ u krajnje uopštenom obliku, kao jedna vrsta ‘lokalne samouprave’, ali sa samo ‘poverenim’, a ne izvornim, odnosno autonomnim nadležnostima – što je obesmislilo samu instituciju autonomije."

Boarov je podsetio i na kritike izrečene na Salonu na račun niza primera pauperizacije Vojvodine, pragmatizma zarad ličnih interesa, kao i na zabrinutost za budućnost Vojvodine nakon preuzimanja vlasti od "narodnjačke koalicije".

Dinko Gruhonjić je rekao je jedan od uzroka krize devedesetih bio ustavni puč kojim je Miloševićev režim Vojvodini ukinuo autonomiju: "Iako je ekstremno destruktivni i autodestruktivni suludi centralizam doveo Srbiju u stanje civilizacijske propasti, na njemu će vlasti nastaviti da insistiraju. U tome im terciraju i stranke sa sedištem u Vojvodini, bilo one regionalne, bilo one koje predstavljaju nacionalne manjine."

Gruhonjić još postavlja pitanje: da li je Vojvodina danas samo ideja marginalnih zaluđenika koji imaju svest, znanje i istorijsko sećanje o njenom političkom i identitetskom subjektivitetu ili pak Vojvodina u datim okolnostima demografskih promena, etničkog čišćenja iz devedesetih i odliva mozgova zapravo u realnom životu više i ne postoji, baš kao što pred našim očima u siromaštvu umiru vojvođanska sela i gradovi, ili je istina negde između ova dva ekstrema. On je dalje analizirao nasleđe ideje "Velike Srbije", međunarodne okolnosti koje idu naruku aktuelnoj vlasti u Srbiji, kao i bauljanje prograđanske opozicije koja se za više od četiri godine nije oporavila niti ima nagoveštaja da hoće, zaključivši da deluje kao da su proruske i procrkvene desničarske snage jedina politička alternativa aktuelnom Vučićevom režimu.

Pavel Domonji je u svom govoru podsetio na istorijske primere slične Salonu kojima su svima bili zajednički "slobodna razmena mišljenja i duh kritičkog političkog rezonovanja". Napravio je kratak presek prethodnih 20 godina, rekavši da "izgradnja opozicionog identiteta na protivljenju Miloševiću nije dovoljna za zasnivanje društva na vladavini prava, podeli vlasti, nezavisnim medijima, građanskim udruženjima i kritičkoj javnosti".

Na kraju, Domonji je zaključio da Salon danas živi kao debatni forum zahvaljujući ogromnom trudu, upornosti i trpeljivosti organizatora Dušana Mijića, strasti njegovih posetilaca i njihovoj želji da se sastaju, komuniciraju i razmenjuju mišljenja o stvarima od javnog interesa, kao i nesposobnosti liberala da ostvare svoje političke ideale.

...Sonja Biserko,...

Sonja Biserko je rekla da su granice kojima su oivičene novonastale države nakon raspada Jugoslavije definisane tokom Drugog svetskog rata, a potvrdila ih je i Badinterova komisija 1991. godine nakon što je propala Haška konferencija jer Srbija nije pristala na novi dogovor o Jugoslaviji. "To je u velikoj meri čini najodgovornijom za brutalni raspad Jugoslavije", rekla je ona i podsetila da je Miloševićeva agresija na Jugoslaviju počela antibirokratskom revolucijom u Vojvodini, a potom ukidanjem autonomije pokrajina.

U regionalnoj percepciji, Biserko je rekla da je nakon neuspelih tranzicija i teškim prihvatanjem novonastalih vrednosti došlo do konsolidacije etničkih država koje su "po definiciji diskriminatorne i zatvorene za pluralnost, toleranciju, a s obzirom da svaka od novih zemalja ima manjine u susednim zemljama, one se instrumentalizuju protiv matičnih zemalja i sprečavaju dobrosusedske odnose".

"Svakodnevne izjave Vučićevog kabineta, pre svega Dačića i Vulina, samo ističu činjenicu da u Srbiji nedostaje politička volja za raspravu o prihvatanju odgovornosti za zločine prethodnog režima. U tom smislu tranziciona pravda postaje važan mehanizam manipulacije u kreiranju istorijske interpretacije", navela je ona.

Veselin Vukotić je rekao da je sposobnost konverzacije vrlina koja se uči. U nastavku, on se pita – ko je čovek dijaloga. Polazeći od pretpostavke da takvog čoveka danas u stvari nema, on se pita treba li to stanje menjati. "Revolucijom ili reformom? Po mom mišljenju oba puta su neizvjesna i mogao bih reći neproduktivna. Revolucija je zanos koji jede svoju djecu, a reforma je manje-više prerada staroga. Obje su listanje iste knjige. U obje situacije vraćamo se na početak", rekao je Vukotić.

"Nama nijesu potrebni stari umovi sa novim programom, već novi umovi bez programa. Da li su trebali programi Budi, Hristu, Muhamedu? Da li je na primjer industrijska revolucija uvedena po nekom programu? Da li je Homo sapiens prije 12.000 godina napustio lov i sakupljanje i po programu prešao na poljoprivredu? Da li su Stiv Džobs i Bil Gejts pravili program ubjeđivanja ljudi da kupe njihove kreacije?", pitao se dalje Vukotić.

Vraćajući se na dijalog, rekao je da su današnje prepirke u parlamentima bezočne svađe i rat rečima, da uništavaju i duh i kulturu i dovode u opasnost kulturni gen naziva MEM koji dalje može uticati na mentalitet i identitet.

"Da li je moguće da imamo dijalog u društvu u kome nema razmišljanja?", zapitao se Vukotić. Dijaloga niti različitog razmišljanja nema u političkim partijama u kojima svi misle isto, a tako je i u određenim elitističkim grupama i profesionalnim udruženjima: "U pogledu razmišljanja, naše društvo je najsličnije sistemu indijskih kasti – u okviru kaste svi isto misle, a po svaku cijenu odbija se komunikacija ili prihvatanje bilo čega od druge kaste. Ali ne zaboravimo: tamo gdje svi isto misle – niko ne razmišlja!", rekao je Vuković i društva Balkana uporedio sa razmaženim detetom koje ne zna za ograničenja, koje je puno straha i koje rađa snobizam, zavist, podmetanja.

"Zar situacija danas kod nas da roditelji izdržavaju djecu do njihove 30, 35, čak i 40. godine ne utiče na kulturni MEM i na kulturološku duhovnu degradaciju našeg potomstva? Ili kako bi rekao Njegoš: sa čime će izaći pred Miloša i ostalih srpskijeh vitezova! Aleksandar Makedonski je od svoje 23. do 33. godine izgradio carstvo na tri kontinenta: njegovi današnji vršnjaci žive kod majke i traže dva evra da se provedu sa djevojkom", rekao je govornik.

Veselin Vukotić je još govorio o knjizi Hosea Ortege i Gaseta Pobuna masa, Marksovom "idiotizmu specijalizacije", citirao Čerčila: "Demokratija bi bila najgori politički sistem da ne postoje drugi sistemi!", govorio je o filozofiji obrazovanja, razmišljanju izvan okvira i kineskoj poslovici da je put važniji od cilja…

BUDUĆNOST: Drugi panel je nosio naslov "Kako do kulture dijaloga u vremenu besa i mržnje", a vodio ga je predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine Nedim Sejdinović. Govorili su profesor književnosti Pavel Sekeruš, profesorka Aleksandra Đurić Bosnić, profesor sociologije Jovan Komšić, sociolog Aleksej Kišjuhas i istoričar Milivoj Bešlin.

Otvarajući drugi razgovor, Nedim Sejdinović je nastavio sa analizom skorašnje Srbije: "Nikada ne treba zaboraviti da je Srbija devedesetih, u tim političkim i društvenim okolnostima, imala, i to ne bez razloga, imidž koji danas ima Islamska država. Bila je, opet ne bez razloga, strašilo izopšteno iz civilizovanog sveta." Uporedio je Srpsku naprednu stranku sa strankom Jedinstvena Rusija Vladimira Putina nazvavši je strankom "krvi i korupcije" što je uništilo domaće društvo. Citirao je i Gorana Markovića, koji je poredio naprednjačku vlast sa šibicarima, ali sa jednom bitnom razlikom – šibicari na kritiku ne odgovaraju batinama.

...Aleksandar Kišjuhas...

Aleksej Kišjuhas je u početku govorio o značaju dijaloga koji se neguje na Salonu prisetivši se Habermasove ideje da je javna sfera ključ za evropsku modernost, ljudske slobode i demokratiju. Pripadnici nove, moderne i prosvetiteljske kulture smatrali su da je razum, a ne poreklo, osnovni arbitar za intelektualni dijalog, kao i da sve može postati predmet kritičke analize, pojašnjava dalje Kišjuhas navodeći da se taj "javni značaj" odnosio na one oblasti života nad kojima su u feudalnom društvu monopol imale država i crkva.

U kafanama su tako počela da se čitaju i komentarišu vladina saopštenja, da se razmenjuju vesti i informacije, da novinari prikupljaju ili saopštavaju vesti, u njima je nastala i prva berza javnim čitanjem spiskova vrednosti akcija i robe. Paralelno, kaže Kišjuhas, negovana je kultura dijaloga, a upravo to, u vremenu besa i mržnje, pokušavaju i učesnici Salona: "Kada nam je čaša bila polupuna, verovali smo u to da smo zakotrljali nešto slobode, jednakosti i bratstva, nešto razuma i progresa, i mimo zidova među kojima smo se okupljali. Kada je bila poluprazna, onda je sve delovalo nekako besmisleno i razočaravajuće." Dalje se bavio utemeljenjem i institucionalizacijom kulture dijaloga. Pomenuo je antropološku frazu da Indijanci ne igraju oko totema da bi dozvali kišu već da bi ojačali "grupnu koheziju": "Kada su Vudija Alena pitali šta misli o zabrani marša Kju kluks klana, rekao je: ‘Ja mislim da im treba dozvoliti da marširaju. A onda ih sačekati iza ugla sa bejzbol palicama.’ To je neka nasilna komunikacija koju i ja potpisujem i zagovaram. Poenta je ipak u pravu na slobodno okupljanje i izražavanje, čak i kada je reč o najgorima i najzadrtijima, onima sa kojima se ne slažemo", rekao je dalje Kišjuhas i dodao: "Kju kluks klan se već okuplja, moramo i mi."

Milivoj Bešlin je takođe podsetio na istoriju okupljanja kakva se gaji na Salonu. Pominjao je salon Periklove žene Aspazije, srednjovekovno čitanje ljubavnih pisama i viteških romana na dvorovima srednjovekovnih plemkinja, pariske umetničke salone iz modernog doba koji kasnije postaju mesta političkih rasprava i traženja političkih alternativa. Navodi i salon Suzan Neker, otvaranje intelektualaca prema spolja nakon 1898. godine, Zolin esej "Optužujem" u aferi Drajfus iz 1898. Taj esej definiše pojam intelektualaca, zatim paralelni i međusobno povezan uticaj i razvoj intelektualaca i nove ideologije – nacionalizma u 19. veku.

"Tako je bilo u Evropi 19. veka, ali u međuvremenu su se dominantni tokovi evropskih intelektualnih elita, razvijajući kritičku svest kao glavno obeležje nauke, emancipovali od nacionalističkih ideologija. Tim pre što su se za razliku od 19. veka nacionalizmi u međuvremenu fanatizovali i stigli do svoje krajnje tačke – fašizma i Drugog svetskog rata. Ali u nerazvijenim i perifernim društvima u kojima kritička svet nije prevladala, intelektualci se većinski nisu oslobodili te svoje pragmatične uloge – nacionalne homogenizacije i diseminacije nacionalističke ideologije. Tako je bilo i nakon 1945. u Srbiji – već u drugoj polovini 60-ih, među srpskim intelektualcima većina su nacionalisti", govorio je istoričar Bešlin. U nastavku on govori o čekanju na Titovu smrt, na ratove za razbijanje Jugoslavije i poništavanje avnojevskih državnih granica između republika. "Nacionalistički velikodržavni projekat, zločini, planirani i sistematski provođena ratna politika, pre svega u Bosni, delo su dobro osmišljanog plana srpske intelektualne elite", kaže Bešlin zaključivši da današnje vreme "traži i novu ulogu Salona".

...i Aleksandra Đurić Bosnić

Aleksandra Đurić Bosnić je, između ostalog, navela da od 2012. godine u Vojvodini napreduje proces blokiranja interkulturalne komunikacije "istovremeno sa eskalacijom kulture stigmatizovanja, ideološkog nasilja i cenzure u medijima": "U protekle četiri godine, u pojedinim gradovima Vojvodine događali su se uznemirujući slučajevi ne samo nacionalnih konflikata i nacionalističkih izgreda, već i eksplicitni slučajevi rigidnih političko-ideoloških uzurpacija, zloupotreba kulture i kulturnih institucija manifestovanih kroz formu cenzure i progona neistomišljenika."

Rešenje bi, smatra Đurić Bosnić, moglo biti u projektima nezavisnih medijskih produkcija, u paralelnim projektima u obrazovnom sistemu, akademskim projektima, u paralelnom kulturološkom angažmanu koji podrazumeva sinergiju organizacija civilnog društva, nezavisnih medija i predstavnika akademske zajednice i intelektualne elite.

Pavle Sekeruš je govorio o novoj kulturi interkulturnog dijaloga: "Da li su kulturni proizvodi kao i bilo koji drugi, što znači da ih treba prepustiti zakonima tržišta, ili njihova specifična uloga u društvima u kojima su nastali opravdava njihov poseban tretman?", zapitao se on na početku. Zatim je govorio o frankofoniji danas, pominjao Opšti sporazum o taksama i trgovini (GATT) čiji je cilj, još od 1948, liberalizacija svetske privrede iz čega su bili izuzeti kulturni proizvodi – film, muzika, knjiga…

"Devedesetih godina prošlog veka, na intervenciju Francuske, obezbeđen je poseban tretman za proizvode kulture. Uvedene su procedure poznate pod imenom exception culturelle ili izuzeće kulture. One se, najjednostavnije govoreći, svode na to da se državama omogući da organizuju protekcionističke mere koje će obezbediti promociju njihove sopstvene kulture i zaštitu od poplave kulturnih proizvoda koji stižu iz SAD", rekao je Sekeruš. To u praksi znači da francuski mediji minimum 60 odsto svog programa moraju da posvete evropskoj kulturnoj produkciji, a od toga 40 odsto onoj francuskih govornih područja.

Veliki medijski konglomerati i kulturne industrije, koncentrisani pre svega u SAD i Evropi, u ovakvoj razmeni imaju dosad neviđenu moć da nude i nameću kulturne i civilizacijske obrasce na globalnom nivou kao univerzalne civilizacijske obrasce. Reakcije usled ovakve jednosmerne razmene ponekad postaju dramatične, izazivajući revolucije kakva je iranska, ili propast društava izloženih tzv. "arapskom proleću", navodi Sekeruš, i u nastavku se pita da li su u uslovima dramatične tehničko-tehnološke i finansijske nejednakosti mogući reciprocitet i dijalog na kulturnom nivou.

Citirao je i Marija Vargasa Ljosu, jednog od značajnijih kritičara kulturnog izuzeća: "Najvažnija stvar koju sam naučio jeste da kulture nemaju potrebu da ih štite birokrate i policija, izolovane carinskim barijerama da bi živele i bile snažne. Treba da žive slobodno, neprestano izložene poređenju sa drugim kulturama koje ih obogaćuju i obnavljaju, pomažući im da se razvijaju i prilagođavaju neprestanim promenama života…"

Profesor Sekeruš je završio podsećanjem na poziv Lorensa Samersa, bivšeg rektora Univerziteta Harvard, američkim univerzitetima u jednom članku iz 2012. godine da razmišljaju o novim univerzitetskim programima koji bi studente trebalo bolje da pripreme za 21. vek. Predlog je da se dramatično smanji deo studija posvećen stranim jezicima i kulturama. "Svet se, po Samersu, pomera u pravcu totalne dominacije engleskog jezika, te je znanje (ostalih) stranih jezika sve manje potrebno. Ovaj arogantni stav kao da zaboravlja kako je svet već prošao različite faze kulturne i jezičke dominacije i da je svaki put vodeća jezička i kulturna sila imala utisak da je to stanje večno – tako smo videli smene dominacije latinskog, španskog, francuskog i engleskog Velike Britanije kojeg je zamenio engleski SAD. Da li smo sigurni da to sutra neće biti mandarinski?", zaključio je Sekeruš.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net