foto: oksana toskić / tanjug
MILOSTIVO PREMA STRANIM INVESTITORIMA: Do 60.000 evra po radnom mestu

Život i smrt privrede >

Koliko koštaju državne subvencije

Zašto je skoro nemoguće utvrditi ukupan iznos državne pomoći privredi u proteklih desetak godina

U antologijskom intervjuu Miroslava Čučkovića iz maja ove godine za "Insajder", građani su mogli da saznaju mnoge stvari (serijal "Srbija, najveći pojedinačni ‘strani’ investitor"). Između ostalog, da je lokalna vlast u Obrenovcu, sa ciljem privlačenja stranog investitora, analizirala "pedigre" 7000 ljudi koji se nalaze na birou za nezaposlene – da li su njihovi roditelji radili u "Prvoj iskri" u Bariču, i da li "imaju taj gen elektro ili mašinskog stručnjaka", jer, kako kaže Čučković: "Vi ne možete kao ćerka majke koja je bila šnajder, biti loš šnajder." Takođe, osim predloga da "Vučiću treba dići spomenik u svakom gradu", te da "treba dati još veće podsticaje", Čučković je izjavio da je taj strani investitor (kineska kompanija "Mei Ta") "analizirao svih 55.000 zdravstvenih kartona u Obrenovcu, zato što ozbiljne kompanije gledaju kakvo je zdravstveno stanje tog dela stanovništva, zato što neće da plaćaju penale zbog iznenadnih bolesti", a dodao je i da su besmisleni podaci koje je izneo bivši predsednik Srbije Boris Tadić, da je nivo subvencija za ovog investitora (oko 29.000 evra po radnom mestu) najviši u Evropi.

Jedna stvar iz ovih Čučkovićevih razmatranja dokazano nije tačna. Poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić je proverio podatak o tome da su kineski investitori pregledali 55.000 zdravstvenih kartona građana Obrenovca, i utvrdio da se Čučković malo "zaigrao" u pokušaju da pokaže da je spreman na sve, samo da privuče strane investitore. Prema Šabićevom saopštenju, "Čučković je, pored ostalog, izjavio da se radi o ‘rečima izrečenim u zanosu’, kao i da mu je ‘izuzetno žao što je izjava shvaćena na pogrešan način’, i istakao je da ‘pod moralnom, materijalnom i krivičnom odgovornošću, izjavljuje da u konkretnom slučaju nikada nije došlo do obrade podataka o ličnosti bilo kog građanina Obrenovca’".

A OD DRŽAVEŠIROKO: No, bar još jedna stvar nije tačna. Uprkos upornom neslaganju onoga što je Čučković govorio o broju radnika koje će "Mei Ta" zaposliti i onoga što piše u ugovoru, za 770 radnika koji će raditi u toj firmi država je dala subvenciju od 22,7 miliona evra. Ali, ta subvencija od 29.000 evra po radnom mestu nipošto nije najveća subvencija u Evropi, jer – nije najveća ni u Srbiji. Kako je sredinom septembra izvestio "Istinomer", jedna od mnogih neistina izrečenih prilikom trodnevnog izlaganja i objašnjavanja ekspozea vlade Aleksandra Vučića u avgustu bila je i sledeća: Vučić je u Skupštini rekao da je njegova vlada dala "jednom ili nijednom" subvenciju od 10.000 evra po radnom mestu, a da su svi ostali slučajevi "bili ranije". Prema podacima "Istinomera", subvencije od 10.000 evra vlada Aleksandra Vučića od 2014. investitorima nije dala jednom, nego bar sedam puta. Rekorder je "Tigar Tyres", gde je francuski "Mišlen" (Michelin) dobio 30 miliona evra, kako bi zaposlio 500 radnika, odnosno 60.000 evra po radnom mestu. "Istinomer" navodi i ostale primere – "Falke Serbia" je dobila oko 35.500 evra po radnom mestu, "SR Technics Services" 30.000, "Mei Ta" skoro 29.500, "Streit Nova" 28.000 evra, a "Teklas Automotive i Hutchinson" iznad 11.000 evra po radnom mestu.

Prema rečima Bogdana Petrovića, specijalnog savetnika u Ministarstvu privrede od 2005. do 2007. godine, uopšte nije bilo potrebe da se "Mišlenu" daju subvencije. "‘Mišlen’ je već u Pirotu, i on neće ići nigde drugde. Kad je ‘Mišlen’ došao u Pirot, nije dobio ništa – naprotiv, platio je otkup ‘Tigra’, da bi došao do te fabrike. Oni sada tamo imaju 1500–2000 zaposlenih. Dakle, ‘Mišlen’ nije došao zbog subvencija, on je platio da dođe. Međutim, oni vide da ste vi spremni na sve, i traže mnogo više nego što biste vi mogli iole tvrđim pregovaračkim postupkom da postignete. Kada bi se Srbija zaduživala po nultoj kamati zarad ovakvih investicija, i uz pretpostavku neto plate od 300 do 350 evra, potrebno je 25 godina da se projekat isplati državi, preko uplate poreza i doprinosa na plate. A država se ne zadužuje po nultoj kamati", kaže Petrović.

Pristalice državnog subvencionisanja domaćih i stranih kompanija – među kojima se nalazi aktuelna SNS vlada, ali i prethodna, DS vlada – su jasne: morate platiti investitoru, jer svi u okruženju plaćaju, inače niko ne bi došao. Ovu logiku je više puta pregnantno izrazio predsednik vlade Vučić, poručujući investitorima: dođite u Srbiju, dobićete više nego igde drugde u okruženju. Tako je sadašnja vlada održala kontinuitet u politici subvencionisanja investitora, uz izuzetak od tek nekoliko meseci tokom 2013, kada je tadašnji ministar privrede Saša Radulović obustavio dalje subvencije. Zajednički imenitelj svih ovih vlada do 2013. jeste nekadašnji guverner NBS i ministar privrede i finansija u nekoliko vlada Mlađan Dinkić.

POMOĆ I REZULTATI: Mada je državna pomoć bila prisutna i pre 2006, te godine je prvi put doneta uredba kojom se uređuje ova oblast – Uredba o uslovima i načinu privlačenja direktnih investicija stupila je na snagu od polovine 2006. godine, i od tada je menjana više puta. Nakon toga, 2010. godine je stupio na snagu Zakon o kontroli državne pomoći, a u prvoj polovini 2016. je doneta i Uredba o uslovima i načinu privlačenja ulaganja, kojom se dalje uređuju uslovi subvencionisanja investitora.

Prema zakonu, državna pomoć je svaki stvarni ili potencijalni javni rashod, ili umanjeno ostvarenje javnog prihoda, kojim korisnik državne pomoći stiče povoljniji položaj na tržištu u odnosu na konkurente, čime se narušava ili postoji opasnost od narušavanja konkurencije na tržištu, a instrumenti dodele državne pomoći su brojni – subvencije, subvencionisanje kamata, krediti pod povoljnijim uslovima, poreski podsticaji, poreske olakšice, poreski kredit, otpis poreza, oslobađanje od plaćanja poreza, smanjenje doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, kapitalna ulaganja ili ulaganje u rizični kapital, otpis duga, garancije, kratkoročno osiguranje izvoznih kredita, prodaja nepokretne imovine u javnoj svojini, i dr.

Protivnici politike subvencionisanja često se javno pitaju koji su rezultati subvencija. U Ministarstvu privrede za "Vreme" kažu da je u periodu od 2006. do 2014. država sklopila više od 300 ugovora u kojima je dodelila ukupno 462 miliona evra podsticaja, a da je ukupna vrednost investicija korisnika ovih podsticaja nešto veća od 2,2 milijarde evra. Kako kažu u Ministarstvu, do 2013. je zaposleno skoro 56.000 radnika, a investicijama u periodu 2014–2016. predviđeno je još skoro 19.000.

U Ministarstvu dodaju i da je 98 projekata raskinuto – najviše onih koji su sklopljeni tokom izborne 2012. godine – a da je država naplatila nešto više od 25 miliona evra kroz bankarske garancije, sudske procese i sporazumne raskide. Takođe, budžet Ministarstva za podsticaje u 2016. (za ugovorene obaveze, nove podsticaje i podsticaje za filmsku industriju) iznosi 12,3 milijarde dinara.

IDEALNO ZA KORUPCIJU: Međutim, ove brojke su daleko od ukupne vrednosti dodeljenih subvencija. Na primer, u ovu brojku od skoro pola milijarde evra ne ulazi državno ulaganje u "Fijat" – a Bogdan Petrović u tekstu za "Novu ekonomiju" izvodi računicu po kojoj je država samo u "Fijat" uložila 420 miliona evra u gotovom novcu, ne računajući garancije i nepokretnosti, ali da taj iznos nije konačan i da i dalje raste.

Kako je za pomenuti serijal "Insajdera" izjavio tadašnji ministar privrede Željko Sertić, od 2014. država mnogo bolje kontroliše izvršavanje ugovornih obaveza investitora, pošto se u prethodne dve godine svi ugovori o podsticajima dodeljuju preko državne pomoći, a nekada su ova sredstva bila na pozicijama budžeta Ministarstva privrede i direktno transferisana ka agenciji SIEPA. Praktično ne postoji način da država bude oštećena, rekao je Sertić i dodao da su se nekada investitori dogovarali sa ministrom u četiri oka, a da od 2009, od kada postoji Komisija za kontrolu državne pomoći, do 2013. nijedan ugovor sa investitorima nije proveravan. U periodu od 2006. do 2013, po podacima Ministarstva privrede, država je dala oko 300 miliona evra podsticaja, a Sertić je opravdanost ovakve politike zaključio sledećom računicom: "Za manje od dve godine, jedan evro ubačen kao podsticaj donosi nam 3,17 evra samo kroz poreze i doprinose."

Aleksandar Stevanović, savetnik ministra privrede u kratkom periodu kada su subvencije bile zaustavljene, nema dilemu da je ovakva ekonomska politika štetna i koruptivna. "Ne shvatam kakav je interes Srbije i bilo kog njenog građanina da se daju ovakve subvencije, jer bi bilo koje malo ili srednje preduzeće sa 60.000 evra oslobođenja od poreza sigurno generisalo više od jednog radnog mesta. ‘Tigar Tyres’ sasvim dobro posluje u Srbiji i pravi solidne profite. Oni taj profit mogu da iznesu iz Srbije, i da plaćaju svojoj matičnoj zemlji porez na profit koji je izuzetno visok, a mogu da ga investiraju u Srbiji i da ne plate nikakav porez na profit. Vi onda morate imati zaista veliku grešku u razmišljanju pa da ne iskoristite tu činjenicu", kaže Stevanović.

"Moj zaključak jeste da je većina ugovora o subvencijama prilično koruptivna, i da tu leži osnovni motiv za široko deljenje subvencija. Drugog motiva nema. U suštini, može se reći da su subvencije mera nesposobnosti naših vlada da naprave Srbiju dobrom za biznis. Takođe, nije bilo nijedne ozbiljne analize o tome kakvi su efekti subvencionisanja u poslednjih 10 godina – štaviše, u mnogo slučajeva nije kontrolisano ni da li se uslovi iz ugovora ispunjavaju, a o efektima da ne govorimo. U efekte može samo da se računa ona Dinkićeva perpetuum mobile ekonomija, gde je govorio da se od jednog evra generiše 10 evra, što je notorna glupost, pa sve do sadašnje, koja kaže da će se na jedan uloženi evro vratiti tri evra za dve godine. Ako se zaista vraćaju tri evra na jedan uložen, za manje od dve godine, što onda ceo budžet ne potrošimo na subvencije, strpimo se jednu godinu i onda uživamo u trostrukoj dobiti?", pita se Stevanović.

foto: p. rausPRETEČA SVIH SUBVENCIJA: Mlađan Dinkić

SLEDI TRAG DINKIĆA: Jedan od argumenata u prilog tezi da je reč o mogućoj koruptivnoj aktivnosti i/ili političkim, a ne ekonomskim projektima, jeste i činjenica da je agencija za promociju izvoza SIEPA, koja je igrala značajnu ulogu u subvencionisanju investitora, "šetala" iz Ministarstva finansija u Ministarstvo privrede na isti način kao što je iz jednog ministarstva u drugo prelazio Mlađan Dinkić u različitim vladama. Ministarstvo privrede je, čak, u prvoj polovini 2016. godine poslalo "Insajderu" dokument, gde izričito kaže da u periodu 2006–2013. "nisu postojale osnovne evidencije, čak ni tabelarne, u smislu broja projekata, faze u kojoj se nalaze projekti, čime je stvoren gotovo brisan prostor za raznorazne manipulacije i zloupotrebe, nije postojala nikakva kontrola ovih ugovora od strane države u smislu opravdanosti dodele sredstava, niti je bilo koji organ pokrenuo". Takođe kaže i da se "stiče utisak da su namerno propušteni rokovi za istek pojedinih garancija, odnosno potraživanja iz garancija propalih banaka nisu prijavljivana u stečajnom postupku, što je bila zakonska obaveza", a da su se, kao sredstvo obezbeđenja za ispunjenost ugovorenih obaveza, "najčešće koristile bankarske garancije onih banaka koje su tokom 2012. i 2013. prestale da postoje – Agro banke, Univerzal banke, Razvojne banke Vojvodine – ovo je posebno bilo indikativno i za ugovore koji su zaključivani tokom 2012. i početkom 2013, iako se tada uveliko znalo da su te banke propale".

Podatke koje je Ministarstvo privrede poslalo "Vremenu", da je u periodu 2006–2013. zaposleno oko 56.000 ljudi po osnovu subvencija, demantovalo je samo to ministarstvo, za vreme ministrovanja Saše Radulovića – u novembru 2013, kada je Radulović ukinuo agenciju SIEPA, Ministarstvo privrede je uputilo saopštenje javnosti da je "posle višemesečnih pokušaja najzad utvrdilo da dosadašnjim subvencijama države nije otvoreno 55.000 nego samo 16.097 radnih mesta".

Međutim, i podaci o ukupno dodeljenim podsticajima (ona 462 miliona evra) daleko su od ukupne vrednosti – i ako ne računamo "Fijat". Na zahtev za dodatna objašnjenja šta obuhvata ova brojka, iz Ministarstva privrede kažu: "Podaci koje smo vam dostavili ranije odnose se samo na podršku koju država, preko Ministarstva privrede, pruža investitorima kao podsticaj za ulaganja i otvaranje novih radnih mesta. Ministarstvo privrede ne raspolaže podacima koji se odnose na poreske olakšice (Ministarstvo finansija), povoljne kredite (eventualno poslovne banke), olakšice u pogledu komunalnih usluga (lokalne samouprave), besplatno ustupanje zemljišta (lokalne samouprave), infrastruktura (Ministarstvo infrastrukture i lokalne samouprave)."

Podaci o ukupnoj državnoj pomoći mogli bi da se potraže i u izveštajima Komisije za kontrolu državne pomoći (KKDP). Analizirajući rad Komisije, organizacija Transparentnost Srbija je došla do zaključka da u Srbiji ne postoji mehanizam kojim će se utvrditi svrsishodnost dodeljivanja 700 miliona evra godišnje, odnosno "da li se (trajno) povećava zaposlenost, smanjuju regionalni dispariteti, da li se zaista postižu svi ti ciljevi pobrojani u odlukama o dodeli i u rešenjima Komisije po kojima je pomoć odobravana kao dozvoljena", dodajući da je "novac često trošen nenamenski i da nije postojala ni namera da se postignu zacrtani ciljevi. Čak i u retkim slučajevima gde su bili definisani indikatori, nije do kraja utvrđen efekat, a nastavljena je dodela državne pomoći."

BUNAR BEZ DNA: Komisija za kontrolu državne pomoći objavljuje godišnje izveštaje od 2006. godine, sa podacima koji sežu unazad do 2003. Na osnovu ovih izveštaja, zaključno sa poslednjim, za 2014. godinu, "Vreme" je izračunalo da je u periodu od 2003. do 2014. Srbija dodelila ukupno 5,25 milijardi evra državne pomoći, ne računajući pomoć poljoprivredi i saobraćaju, pri čemu je učešće ove pomoći u BDP-u (vidi tabelu) uvek bilo višestruko veće od proseka EU (koji se kreće oko 0,5 odsto BDP-a). Ova državna pomoć je davana kroz tri vida državne pomoći – horizontalnu, sektorsku i regionalnu, čiji su se iznosi menjali tokom godina. Značajan iznos u horizontalnoj državnoj pomoći, koja, za razliku od sektorske, u najmanjoj meri izaziva poremećaj konkurencije na tržištu, svake godine bio je davan za "sanaciju i restrukturiranje" propalih preduzeća – ovi iznosi su često bili i viši od 100 miliona evra godišnje.

Slične sume su svake godine izdvajane za JP "Železnice" i rudnik "Resavica". Od 2010. godine, kada je stupio na snagu pomenuti Zakon o kontroli državne pomoći, eksplodirala je regionalna državna pomoć (zanimljivo je primetiti da je upravo u maju te godine G17+ promenio ime u Ujedinjeni regioni Srbije), pošto je u skladu sa Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju Srbija dobila status regiona "A", s obzirom da je bila (i sada je) ispod 75 odsto proseka BDP u odnosu na članice EU. "Kada je u pitanju regionalna državna pomoć, treba naglasiti da se ona dodeljuje u cilju podsticanja privrednog razvoja nerazvijenih, odnosno manje razvijenih regiona, odnosno područja, pre svega onih u kojima je životni standard izuzetno nizak ili u kojima vlada velika nezaposlenost", piše u jednom od izveštaja KKDP, uz objašnjenje da "region ‘A’" znači da je Srbija "okarakterisana kao područje u celini sa izuzetno niskim životnim standardom i/ili visokom stopom nezaposlenosti, što omogućava maksimalno korišćenje limita državne pomoći, pogotovo kada je regionalna državna pomoć u pitanju".

Međutim, ni ova brojka nije konačna. Kako u svojoj analizi piše Transparentnost Srbija, "Komisija je u svom radu donela niz odluka koje se, po oceni Transparentnosti Srbija, mogu označiti kao sporne ili je izbegla da razmatra neke slučajeve dodele državne pomoći (odnosno slučajeve koji su imali sve odlike dodele državne pomoći)", i navode primere "kreativne matematike" u slučaju pomoći kompaniji PKC u Smederevu, kao i činjenicu da Komisija nije razmatrala državne garancije javnim preduzećima, koje se po aktiviranju pretvaraju u javni dug. Isto tako, piše TS, Komisija nije prepoznala kao državnu pomoć ni odricanje Aerodroma od aerodromskih taksi u korist "Er Srbije" u toku 2014. i 2015. godine.

Uzevši sve ovo u obzir, maltene je nemoguće – bez tima ljudi koji bi nedeljama češljali sve ugovore i opsedali brojna ministarstva i agencije koje su davale subvencije – odrediti tačno o kojoj se sumi radi, kada je reč što o podsticajima za otvaranje novih radnih mesta, što o subvencijama, dotacijama i poreskim olakšicama gubitašima i malim i srednjim preduzećima. Međutim, dobru ilustraciju pred kakvim se izborom nalaze lokalne samouprave kada treba da plate investitoru da dođe dao je Saša Paunović, gradonačelnik Paraćina, objašnjavajući šta se od Paraćina traži da bi došla kompanija "Delfi".

"Ako razgovori urode plodom i opština bude morala da finansira izgradnju hale ‘tešku’ desetak miliona evra, to će značiti kompletno preispitivanje svih drugih prioriteta jer je investicija ogromna. Veća od svih ostalih realizovanih iz paraćinskog budžeta u proteklih nekoliko decenija. Potrošiti desetak miliona evra na ovaj projekat, otprilike znači da četiri godine ne treba da bude ne samo izgradnje ulica, kanalizacije, vodovoda, već ni krpljenja udarnih rupa, održavanja parkova i ulica. Grubo rečeno, reč je o sredstvima dovoljnim za tridesetogodišnju intenzivnu izgradnju ulica, ili za izgradnju skoro 60 školskih sportskih hala, te kanalizacionih sistema za 30 sela", rekao je Paunović, a prenele su "Novosti".

Dakle, ulice, kanalizacija, putevi, školske hale i vodovod naspram plaćanja stranog investitora. Deluje da je izbor jednostavan, ama isto tako deluje da su sve vlasti u proteklih desetak godina uporno birale ono za šta nema logike.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net