fotografije: m. milenković

Intervju – Veselin Simonović, »Blic« >

Pritiske sam rešavao sa dve reči

Kad su naprednjaci došli na vlast, mislim da su pokušali da mi se osvete za Tomu diplomu i da sam zato prošao medijsku torturu Pinka, "Informera", "Kurira" u dva navrata po više meseci. Puštali su to na Pinku Crne Gore, znajući da to moja familija tamo gleda. Zove me majka otuda i kaže: "Sine, kuku, šta je ovo? Više si na televiziju no Milo." A ja i sad mislim da nisam pogrešio što sam bio protiv toga da predsednik države bude neko ko je kupio diplomu. I to bih radio i sad, ponovo

Prošlo je dvadeset godina od izlaska prvog broja "Blica", trećih najstarijih dnevnih novina koje još uvek izlaze u Srbiji. "Prvi broj je izašao 16. septembra 1996", kaže za "Vreme" Veselin Simonović, bivši dugogodišnji glavni i odgovorni urednik "Blica". "Bio je besplatan, deljen na ulicama svuda u Srbiji, a onda je prodavan za jedan dinar nekih prvih pola godine. Napravio je bum na tržištu i mada se posle izjednačio po ceni sa ostalim dnevnim novinama, sačuvao je veliki tiraž. U to vreme, "Blicu" su išle naruku demonstracije protiv vlasti Slobodana Miloševića, pa je postao popularan među mladima. Pored "Naše borbe" i donekle "Telegrafa", "Blic" bio najsmeliji i najhrabriji dnevni list. Obeležilo ga je to da je u političkom izveštavanju bio oštriji i drskiji od ostalih.

"VREME": Vi niste bili u "Blicu" od samog početka?

VESELIN SIMONOVIĆ: Ja sam na proleće ‘97. došao u "Blic". Prvi glavni urednik je bio Manojlo Manjo Vukotić. Do tada sam bio urednik u "Vremenu" sa ekipom koja je i danas ista: Dragoljub Žarković, Filip Švarm, Miša Vasić i ostali. Ne bih ja iz "Vremena" prelazio nigde, bili smo kao jedna porodica. Međutim, u "Blic" sam otišao iz tri razloga: bili su mi ponuđeni pristojni uslovi pod kojima sam mogao da preživim te teške godine; zatim, zvao me je Manjo Vukotić čiji sam zamenik bio dok je on uređivao "Borbu"; i treći razlog je bilo to što su te novine bile opozicione prema Miloševićevom režimu. Uvek sam radio u novinama koje su bile drske, opozicione i jasno profilisane protiv rata, nasilja, mržnje.

U vreme kad je "Blic" počeo da izlazi, opozicija je bila skoro nevidljiva, a Milošević je uživao podršku velikih sila.

Uvek je Zapad tražio neku političku figuru koja je jaka i čvrsta. Važno je da ima autoritarnu vlast na Balkanu i Srbiji i da bude garant mira i stabilnosti, a onda može da radi šta god hoće unutar Srbije. Ništa se tu nije promenilo, to je uvek tako bilo.

Ko su bili prvi vlasnici "Blica"?

Prvi vlasnici bili su Peter Kelbel i Aleksandar Lupšić, obojica iz Beča. Tu nema nikakve tajne, oni su napravili moderan tabloid i nadali su se da će kad Milošević padne doći strane kompanije kojima će oni prodati novine. Tako su oni već radili u Slovačkoj i Češkoj. Međutim, pošto je pad Miloševića potrajao, počeli su da gube strpljenje. Sećam se jednog razgovora sa Kelbelom. Kaže on meni: "Ja ću ovo sve da prodam, bilo zašto, daću, pokloniću, vi Srbi ste ludi! Ovde će Milošević da vlada sto godina!" To je bilo 2000. pred izbore. Ja mu kažem: "Pada na ovim izborima, sigurno." On kaže: "Ma nema šanse!" Prođe to vreme, ponovo sedimo nas dvojica i Kelbel me pita: "Je li, Veso, kako si ti znao da će da padne Milošević?" Rekoh: "Pa, nisam znao, i ja sam sumnjao, ali šta si drugo očekivao da ti kažem? Da prodaš ‘Blic’ nekoj budali i da ostanemo na ulici?" Još sam im rekao: "Pustite nas da radimo ovako. Milošević sigurno pada, a onda će vrednost ‘Blica’ na tržištu biti veća." Tako je i bilo, i napravili su dobar posao. Posle Petog oktobra prodali su "Blic" velikoj nemačkoj medijskoj kući "Grunen i Jar", koja je već pokupovala ili pokrenula veliki broj dnevnih novina po istočnoj i srednjoj Evropi. Međutim, njihova osnovna delatnost je izdavanje periodične štampe, pa su ubrzo prodali svoj udeo "Ringijeru", koji je kasnije udružio svoja poslovanja na tržištima istočnoevropskih država sa drugom medijskom kućom, "Aksel Špringer". Danas su ove dve kuće ravnopravni vlasnici svih izdavanja u Poljskoj, Češkoj, Slovačkoj, Mađarskoj i Srbiji.

Kakvo je bilo poslovanje "Blica" za vreme devedesetih?

U prvih pola godine pre nego što sam ja došao, vlasnici su imali velika ulaganja. Međutim, već od druge godine pa sve do danas "Blic" je svaku godinu završavao sa profitom. S druge strane, devedesetih nismo imali oglasa, ali smo imali malu redakciju. A prodavalo se dobro, bili smo najtiražniji. Zahvaljujući tome uvek smo imali pristojne plate, uvek na vreme. Što se tiče oglašavanja, čak ni ono malo privatnika nije smelo da se oglašava kod nas jer su se plašili kako će na njih reagovati režim. Sećam se, jednom, išao sam u "Dunav osiguranje", tamo je u marketingu radio jedan naš kolega, novinar. I ja mu kažem: "Ajde, daj jednu stranu oglasa samo da se vidi da imamo oglase. Nećemo mi propasti bez toga, samo da ljudi vide da smeju da se oglašavaju u ‘Blicu’." I zaista, napravimo neki ugovor da se objavi nekoliko strana oglasa. Kad je prva izašla, zove on mene i kaže: "Jao, kakva je uzbuna nastala. Daćemo vam pare, ali nemojte više da objavljujete oglase."

Početkom 1998. došlo je do profesionalnog razlaza u redakciji.

Manjo Vukotić je bio direktor i glavni urednik "Blica", a ja odgovorni urednik. Desilo se da su gazde htele da ja budem glavni i odgovorni urednik, a Manjo samo direktor. Ja sam to odbio, nisam hteo da ga smenjujem. Bili smo prijatelji i sad smo, mada smo jedno vreme zbog toga bili u zavadi. Manjo je očito imao nesporazum sa vlasnicima i onda je on spremao nove novine – "Novi blic". Očekivao je, valjda, da ću i ja poći s njim, a ja to nisam hteo. To je za mene bila krađa. On je napravio dil sa Rajom Rodićem, Raja ga je izradio, završilo se kako se završilo. Napravio je "Novi blic", ali je sud naložio da ne može da koristi to ime, pa je nastao "Glas javnosti". Manjo je za sobom poveo skoro celu redakciju. Ja sam bio na odmoru, nisam hteo da radim, tražio sam sebi novi posao. Vratio sam se u redakciju kad su Manjo i ostali otišli, zatekao sam desetak ljudi. Gazda me je pitao da li sada hoću da budem glavni urednik. "E, sad hoću", pristao sam.

Krajem oktobra 1998. posle posete američkog diplomate Ričarda Holbruka, kada je otklonjena prva opasnost od bombardovanja Srbije, na zahtev tadašnjeg ministra informisanja Aleksandra Vučića usvojen je novi zakon o informisanju. Kako se "Blic" tada snalazio i čuvao od ovog represivnog zakona?

Vučić se odriče autorstva za taj zakon, ali ono čega nikako ne može da se odrekne jeste da je on bio ministar kad je taj zakon usvojen. Da je taj zakon za njegovog ministrovanja sprovođen i da smo svi mi koji smo bili protiv Miloševića kažnjavani po tom zakonu.

Kako su izgledala suđenja medijima po tom zakonu?

Presuda je morala da bude donesena u roku od 24 sata. Vi dobijete poziv, ko prostitutke dole u prekršajnom sudu, za sat vremena presuda. Zavisilo je od toga koliko su novinari i advokati bili spremni da prave cirkus, ali to se sve završi za sat vremena. Mi smo se kočoperili, kuražili jedni druge: kad sude "Vremenu", skupimo se svi, kad sude "Blicu", dođu svi. Sećam se, nisam tada bio u dobrim odnosima sa glavnim urednikom "Telegrafa" Slavkom Ćuruvijom, ali dolazio sam na svako suđenje "Telegrafu". Stanem, dam mu podršku, kolege navijaju. On mi kaže: "Evo, Veso, nas dvojica smo se posvađali, ali nisam znao da ćeš doći da me braniš." U to vreme smo svi jedni druge hrabrili.

Kazne su bile prilično velike za to vreme?

Velike. Mi smo se, to malo urednika nezavisnih medija što je bilo, sastali jednom sa advokatima da se posavetujemo šta da radimo da nam ne zaplene imovinu. I onda smo sve šta je ko imao prebacili na supruge. Niko od nas nije ništa imao na svoje ime jer onda ne mogu da nam plene. Jedino Ivan Tadić, tadašnji direktor "Dnevnog telegrafa", nije ništa preneo na drugog jer je mislio da je meta Slavko Ćuruvija, a da njega neće dirati. Njemu su odneli iz stana čak i dečja kolica.

Kako je "Blic" izneo onih 78 dana bombardovanja?

Mi smo, u uredništvu, napravili dogovor da ne izigravamo neke sulude patriote, već da beležimo, čisto dokumentarno, šta se događa. Dogovorili smo se da stalno pravimo intervjue sa nekim umerenim, normalnim piscima, rediteljima, glumcima. Da damo čitaocima i nešto drugo, što nije rat i nije bombardovanje, i preživimo taj period, a da ne budemo huškači. I tako smo, nekako, sačuvali "Blic" kroz bombardovanje.

Kako ste se osećali kad je ubijen Slavko Ćuruvija?

Pitanje je bilo: ko je sledeći? Nekako su svi tipovali na mene, ali ja se nisam nešto mnogo uzbuđivao. Čak mi je jedan tužilac rekao: "Šta radiš to, bog te video? Ti si sledeći ako tako nastaviš? Primiri se malo!" Vala, neću, pa kud puklo da puklo!

Da li ste objavili vest o ubistvu Ćuruvije?

Jesmo. Bilo je na naslovnoj strani. I nosili smo novine kod Vučića na pregled. On je pogledao to i rekao: "Jao, ne može, Veso." Ja sam odgovorio: "Ja bez toga sutra ne izdajem novine." Onda je on rekao: "Dobro. Ako te neko pita, nisi doneo novine." Ja kažem: "Hvala", i tako se to pojavilo u novinama.

Kako su izgledali ti susreti sa tadašnjim ministrom Aleksandrom Vučićem, kad su svi urednici štampanih medija nosili svaki novi broj na odobrenje?

Bio je korektan. Trudio se da se druži, da bude drugar sa svima nama, da sednemo, popričamo, popijemo piće. Nije bilo neprijatno tamo, samo ja sam mislio da je to besmisleno. Ali, oni su ipak gledali. On ili Rada Višić iz njegovog kabineta. Bilo je to nepotrebno, svi smo mi znali šta može, šta ne može.

A kako ste preživeli vreme posle bombardovanja do Petog oktobra koje se smatra najtežim periodom za medije tokom Miloševićeve vladavine?

Svašta su oni radili. Bile su kvote za uvoz papira, pa je bila nestašica. Bar za "Blic", "Danas", "Vreme". Onda smo štampali na čemu smo stigli – čak i na papiru za kese. Nama su zabranili da se štampamo u "Borbi", pa odemo u "Forum" u Novom Sadu. Oni srećni, dobili posao, a onda im stigne od Pokrajinskog sekretarijata da ne smeju da nas štampaju. Dovijali smo se na razne načine. Jednom smo isti broj štampali pomalo u čak pet štamparija. Svuda pomalo, jer nijedna nije mogla da odštampa svih 150.000 primeraka koliko smo tada prodavali. Zatim su nas izbacili sa kiosaka. I to su radili. Ali tada je bilo zadovoljstvo raditi u "Blicu", nikome ništa nije bilo teško, ni novinarima ni urednicima. Sami su prodavali novine na ulici. Bilo je i da vlast odjednom izmisli neki razlog da nas ne puste da uđemo u redakciju u Beograđanki, pa smo u "Vremenu" prelomili nekoliko brojeva. Onda smo svi bili kao jedna familija. Ali meni tada ništa nije bilo teško. Rekao sam: "Sad ili nikad! Samo da mu vidim leđa!"

U tom trenutku ste otvoreno podržavali opoziciju.

Vrlo otvoreno! Ne zato što smo mislili da je Vojislav Koštunica idealan predsednik države. I za bilo koga drugog iz opozicije isto bismo činili. Ja i sad mislim da je to važan događaj naše istorije iako to sad pokušavaju da revidiraju. Po novom političkom rečniku – u novijoj srpskoj istoriji.

Šta se promenilo u "Blicu" posle pada Miloševića?

Posle Petog oktobra računali smo da ćemo se vratiti u štampariju "Borbe". Nismo više državni neprijatelji. Odemo kod direktora štamparije, kaže: "Nema kapaciteta." Dođem nekako do Đinđića, on mi se javi i kaže: "Nosi te novine u ‘Borbu’, ‘Blic’ mora da se štampa, a za ostale ako bude!"

Ubrzo posle Petog oktobra došlo je do velikog političkog sukoba između Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice. Da li su pokušavali da vas privole na svoju stranu?

Oni su mislili da smo mi njihovi posle Petog oktobra. Ne, nismo vaši. Mi smo novinari. Nisam ja imao problem sa Đinđićem, nisam sa Koštunicom, ali imao sam problema sa savetnicima. Ko nije imao problem sa Bebom Popovićem? Ko sad nema problem sa Bebom Popovićem? Ja sam to vrlo lako i brzo završavao sa dve reči, da ih ne ponavljam, nisu za intervju. Sa njim i sa svima ostalim.

Poznavali ste sve predsednike i premijere od Petog oktobra do danas i pre nego što su dospeli na vlast. Kako su izgledali vaši susreti s njima?

Sa Koštunicom nisam nikad napravio neki kontakt. Prosto, nismo popili piće, nikad. Nismo pričali mimo posla. S ovim ostalima jesam.

Moj doživljaj Đinđića je bio isti – i pre vlasti i kad je bio na vlasti. Sećam se, za vreme bombardovanja, zove mene jedan naš zajednički prijatelj da dođem u Podgoricu. Hitno! Ja odem tamo, u hotel "Crna Gora", kad tamo sedi Đinđić, tad se on krio od Miloševićeve vlasti. I sedimo tako, on me pita: "Da li sam ja pogrešio što sam otišao iz Srbije?" Ja mu kažem: "I Đ od Đinđića bi ubili da se vratiš." Pitam ga da li me je samo zato zvao, on kaže: "Pa, eto, da malo, tako, popričamo." On je bio takav čovek. Taj pragmatizam, ta energija, to je bilo neverovatno.

Aleksandra Vučića sam viđao pre nego što je došao na vlast. Pričali smo, nikad nismo bili politički istomišljenici. On nikad mene nije pokušavao da vrbuje da budem radikal, jer je znao da ja to nikad neću biti. A ja sam uvek pokušavao da njega nagovorim da napusti radikale, što, isto, u to vreme nisam uspeo. Kad su naprednjaci došli na vlast, mislim da su pokušali da mi se osvete za Tomu diplomu i da sam zato prošao medijsku torturu Pinka, "Informera", "Kurira" u dva navrata po više meseci. Puštali su to na Pinku Crne Gore, znajući da to moja familija tamo gleda. Zove me majka otuda i kaže: "Sine, kuku, šta je ovo? Više si na televiziju no Milo." A ja i sad mislim da nisam pogrešio što sam bio protiv toga da predsednik države bude neko ko je kupio diplomu. I to bih radio i sad, ponovo.

Sa Borisom Tadićem sam generacija. Imali smo uvek korektne odnose. Kad je postao predsednik države, voleo je da ruča sa mnom i sa Žaretom (Dragoljub Žarković, glavni urednik "Vremena") u Predsedništvu bez ikakvih obaveza – ni on prema nama, ni mi prema njemu. Pričali smo o svemu. Nas dvojicu je zvao jer smo mi bili jedini koji su mu otvoreno iznosili svako svoje mišljenje. Svako je pričao onako kako misli. To je trajalo jedno vreme, onda je tu tradiciju ukinuo on, ne mi. Valjda mu više to naše oponiranje nije odgovaralo, ali smo ostali u korektnim odnosima. On je, verovatno, sad ljut na sve, pa verovatno i na "Blic" i na mene. Ali, to je njegov problem.

Ima li to što više niste glavni urednik veze sa, kako ste vi nazvali "Vučićevom osvetom za Tominu diplomu"?

Ja sam dobio maksimalnu podršku firme i redakcije. Izdržao sam sve to zahvaljujući podršci i "Ringijera" i "Aksel Špringera" i uz njihovu pomoć je to prestalo, inače bi trajalo duže. Mislim da kada je premijer prvi put išao u Nemačku, da je bio upitan šta se to dešava sa nemačkom kompanijom i pritiscima na mene. Ja sam posle toga još godinu i nešto bio glavni urednik, ali, prosto, posle 18 godina vreme je bilo da se povučem i da dođu klinci koji su stasavali tu, u našoj redakciji. Zadovoljan sam, pomažem, savetujem. Iscrpljuje posao glavnog urednika. Mislim da držim rekord u Srbiji kao glavni urednik dnevnih novina bez prekida, u kontinuitetu.

Šta je najveći profesionalni uspeh "Blica"?

Prvi profesionalni uspeh je što smo preživeli Miloševića. Zatim da smo uspeli da nađemo koncept i put i posle Petog oktobra. Da nismo postali partijske novine. Da smo ostali svoji. Jer, posle Petog oktobra sve novine su mogle da budu slobodne onoliko koliko su same htele. One koje su bile režimske pre, potrčale su da postanu režimske i posle promena. A kada je bilo biranje između Borisa Tadića i Tomislava Nikolića, mi smo tada, prvi put, svesno, ne zato što smo bili bliski Demokratskoj stranci, ne, mi smo imali svoja pravila, rekli da Nikolić ne može da bude predsednik države.

A koja su vam to pravila?

Da nije bio ratni huškač, da je završio fakultet da bi bio predsednik države, da nije kupio diplomu.

Mogao bih da se složim s vama samo u vezi sa kupovinom diplome, ali zašto bi bilo koji političar morao da ima visoko obrazovanje?

Ne mora, ali ja mislim da bi bilo poželjno da ima neku školu. Jer ako nam na najvažnija mesta ne dođu obrazovani ljudi, onda će Srbija uvek biti seljačka i primitivna sredina.

Gde je u novinarstvu ta linija koja razdvaja objektivno novinarstvo od prelaska granice dobrog ukusa?

To je teško, pogotovo u novinama kakve su "Blic". Treba biti i relevantan i tabloidan i zabavan i ozbiljan. Tu se hoda po ivici i lako može da se sklizne na jednu ili drugu stranu. Tabloida ima svuda, pa će uvek biti i u Srbiji. Samo, nije problem što su ovde novine tabloidne, već što su one nikakve! Tu nema novinarstva, tu su sve priče izmišljene. To su radile i ozbiljne novine, jedno je razlika što će tabloidne tu izmišljenu priču senzacionalistički objaviti. Ali isto je to – izmišljena priča je izmišljena priča. "Blic" to nije radio, ali jeste grešio.

"Blic" je pokrenuo akciju "Zaštitimo žene" posle učestalih slučajeva nasilja u porodici. Međutim, u jeku te akcije "Blic" redovno objavljuje tekstove o mladim ženama zaposlenim u raznim ministarstvima gde se čini da su jedini dokaz njihove nekompetentnosti za posao koji obavljaju njihove lepe fotografije sa Fejsbuka u bikiniju, s letovanja.

E, tu se ne bih složio s vama. Ja sam ponosan na akciju "Zaštitimo žene", započeli smo je još dok sam ja bio glavni urednik "Blica". Ali te devojke nisu bile na naslovnim stranama samo zato što su lepe, već zato što su, uglavnom, tamo došle ne kao stručne i kompetentne, već zato što su ili u ljubavnoj vezi sa nekim ili ih je neko protežirao. Pošto je to javna uprava, one tamo ne bi smele da dolaze po tim kriterijumima, već preko konkursa. Protiv toga da se zapošljavaju starlete treba da budu "Blic" i druge novine.

Danas imamo premijera koji preuzima posao i ulogu medija, a što se najviše vidi na rastućem uticaju njegovih konferencija za novinare.

Njegovo učestalo pojavljivanje, da o svemu i svačemu ima šta da kaže, pogotovo na konferencijama za novinare, pokazuje samo jedno: ja odlučujem o svemu, ja se o svemu pitam. On, u stvari, kroz te konferencije za štampu zapravo ućutkuje novinare. Svojim tonom, načinom obraćanja uliva novinarima strah. Mislim da je konferencija za štampu posle Olimpijade nečuvena. Toliki izliv besa na RTS je klasičan primer pritiska na medije. Kako se sada kolege na RTS-u osećaju? Mislim da im nije lako i da sada cinculiraju da ga slučajno još više ne naljute. I šta će onda ostati od javnog servisa?

Kako vidite budućnost "Blica" u sledećih 20 godina?

"Blic" će biti još relevantan na tržištu štampanih medija i, nadam se, najuticajniji. Biće vodeća digitalna kompanija, kao što je sad. I to ne samo u Srbiji nego i u regionu i sa puno novih sadržaja i inovacija.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net