foto: predrag mitić
VERBALNI HLADNI RAT: Izbegli Krajišnici...

Srpsko-hrvatski odnosi >

Špijun koji se nagodio

Samo nam je još to falilo. Pravi hladni rat, kao iz šezdesetih: uhvatilo špijuna, nadigla se galama, čovek priznao, dobio tri godine i šta sad? Ono što nismo doznali – niti ćemo – jeste šta je to čovek špijao, s kim je bio na vezi, je li radio sam i već sve što u takvim hladnoratovskim pričama ide

Ne zna se ko je sa većom slatkom jezom i uživanjem dočekao vest da je BIA otkrila špijuna i predala ga Višem tužilaštvu u Beogradu – ovdašnja ili hrvatska javnost. Čedo Čolović (57 godina) iz Ugrinovaca, rođen u Drnišu, gde u blizini ima i kuću u koju odlazi, lišen je slobode, zadržan 48 sati i predat Višem javnom tužilaštvu pod sumnjom za krivično delo špijunaže u korist jedne prijateljske susedne države. Ono što se kroz tabloidnu dreku i zgražanje moglo naslutiti jeste da je Čedo Čolović hrvatskim službama (ne kaže se kojima) predavao podatke koji se tiču vojnih stvari i vojnih lica koja su – navodno – bila umešana u ratne zločine. To sa vojnim stvarima čini se nelogično – iz prostog razloga što se u celoj priči ne pojavljuje Vojno bezbednosna agencija (VBA) ni u jednom trenutku, a to bi bio njen sektor rada; pojavljuje se samo BIA.

foto: tanjug...i susret K. Grabar Kitarović i A. Vučića bez rezultata;...

ŠTA SVE NEĆEMO SAZNATI: Odgovora na pitanje kako je to Čedo Čolović postao hrvatski špijun, takođe nemamo. On ima prebivalište u Ugrinovcima; kažu da je bio ranjavan kao vojno lice u SVK (Srpska vojska Krajine), u činu majora, što takođe nije najjasnije, mada su se tamo oficiri unapređivali lako i nepromišljeno. Navodi se takođe i da je bio rezervni oficir JNA; na HRT-u se pojavio neki njegov klasić s kojim je služio vojni rok (kaže da je Čedo bio pitom i blag čovek); raspitivanja među bivšim oficirima SVK donela su samo prisećanje da je Čedo služio u nekoj 75. motomehanizovanoj brigadi – nakratko. Navodno je bio ranjen, lečen na VMA i ostao kao invalidski penzioner u Ugrinovcima, kod neke rodbine.

...Čedo Čolović

Sledeće logično pitanje glasi: ko je i kako angažovao Čedu Čolovića i za koju od hrvatskih obaveštajnih službi (ima ih najmanje dve: vojna i civilna, SOA). Pojavile su se teorije o tome kako je bio ucenjen krivičnim progonom zbog pripadnosti Srpskoj vojsci Krajine, ali treba imati u vidu opštu amnestiju za krivična dela oružane pobune koju je donela hrvatska vlast, osim u slučaju ratnih zločina, za koje amnestija ne važi. Ako su Čolovića i krivili za ratni zločin, nelogično je da ga nisu odmah uhapsili i optužili – kao i tolike druge, u čemu su bili zaista široke ruke, pa su razni nastradali ni krivi ni dužni. Ni kroz jednu evidenciju Čedo Čolović ne prolazi kao ratni zločinac, inače bi se to već bilo doznalo. Uostalom, da je bio umešan u takve – ratne – zločine, teško da bi išao u Hrvatsku svako malo, kao što je išao.

E, sad: Čedo Čolović nešto je priznao pred Višim tužilaštvom i zatražio nagodbu. Mi ne znamo – niti ćemo doznati – šta je on to priznao, ni zašto. Nećemo doznati ni za koga je radio (ko ga je držao na vezi, kako je informacije dostavljao i uputstva primao); nećemo doznati ni kako ga je BIA zapazila.

Naime, da se neko bavi špijunažom dade se naslutiti po više indikacija: da nam neke tajne cure nekome kome ne bi trebalo, pa dolazi do neželjenih posledica; da neko troši više nego što zarađuje, a ima pristup poverljivim informacijama; da se mnogo raspituje za stvari osetljive; viđa se sa licima kontraobaveštajno interesantnim (na primer stranim diplomatama i sličnima); i – najvažnije – da podatak o njemu kao obaveštajcu bude dobijen od naših obaveštajaca u datoj državi koji imaju uvid u poslove tamošnjih službi. Svega toga je bilo u istoriji špijunaže koliko hoćete.

Sad, pitanje glasi: kakvim je to važnim obaveštajnim informacijama u Srbiji Čedo Čolović imao pristup? Kao penzioner iz Ugrinovaca teško da je imao uvid u obaveštajne podatke koji se tiču Vojske Srbije; takve podatke trebalo bi da mu je davao neko iznutra, neko ko je i dalje na slobodi – ako ga ima. Može se zamisliti da je Čedo Čolović razgovarao sa raznim ratnim drugovima i bivšim borcima, pa da je informacije o eventualnim ratnim zločinima prenosio svojim hrvatskim kontrolorima, kao što se tvrdi i u Hrvatskoj i u Srbiji (navodno nekih devet lica, ali za koje ne znamo jesu li bili gonjeni). Pitanje je koliko su takvi saborci i poznanici bili voljni da o svojim doživljajima pričaju okolo, mada znamo i za takve slučajeve. Teško, međutim, da bi Čedo Čolović svojim hrvatskim kontrolorima mogao da ispriča nešto što već ne znaju o ratnim zločinima u periodu 1991–1995; još ne znamo ko je, kada i za šta optužen na osnovu Čedinih obaveštajnih podataka. Dok to ne saznamo, slučaj je čudan – u najmanju ruku. Šta je to Čedo Čolović mogao da prošpija u Srbiji, a da to hrvatske službe ne bi već znale ili mogle doznati na druge i bezbednije načine – nije nam rečeno.

NEZGODNI SLUČAJEVI: Nije Čedo ni prvi, ni poslednji špijun koji je otkriven. U vreme Hladnog rata špijuni su – zavisno od važnosti i štete koju su naneli – bili suđeni i kažnjavani, neki i pogubljeni, ali većinom razmenjeni za druge špijune, pa smo kvit. Ljudi koji to bolje znaju kažu da su takvi problemi u velikom broju slučajeva bili rešavani diskretno, u međusobnim neformalnim kontaktima zainteresovanih država; najčešće diskretnom razmenom i ćutanjem. Nije, naime, zgodno javno razvikivati otkrivanje stranog špijuna, jer se tako bruka domaća kontrašpijunaža, kao što su to Britanci iskusili u više navrata, kad su se sovjetski špijuni iz vrha britanske vlasti slavodobitno pojavljivali na konferencijama za novinare u Moskvi. Ni SAD, ali ni SSSR nisu bolje prolazili kada je na suđenjima ispadalo da su razni špijuni godinama vredno radili na osetljivim položajima.

Tako je bilo u Hladnom ratu. Kasnije, iako nisu prestali da se uzajamno špijuniraju ni trena, velike sile postigle su neku vrstu prećutnog sporazuma da se te stvari ne iznose u javnost: nije zgodno ni za koga. U principu se otkriveni špijun diskretno liši slobode, otpeva šta ima – milom ili silom – i suoči sa ponudom koja se teško odbija: ili ideš na robiju, a da niko ne zna – ili radiš za nas, javljajući ono što ti mi kažemo. Ta je taktika poznata i uspešna još od Drugog svetskog rata. Pitanje je – čisto teorijsko, ali ipak zanimljivo – zašto, kad su već posumnjali da Čedo Čolović špijunira za Hrvatsku, naši kontraobaveštajci nisu preduzeli akciju "prevrtanja" obaveštajca: da ga uhvate, uvere i iskoriste da hrvatskim službama javlja ono što mu oni ponude i spreme, pa da se komšije pre ili kasnije ugruvaju na bazi dezinformacija? To bar nije problem i ranije je radilo; verovatno, štaviše sigurno, radi i dan-danas. To ne znamo i nećemo doznati.

Ostaje nam, dakle, još politički aspekt cele priče. Umesto da Čedu Čolovića iskoriste na neki produktivniji način, ovi naši rešili su da ga potroše na javnom planu, kroz tabloide i opštu vrisku. Naravno da se odmah pojavilo čuveno pitanje "a zašto baš sada?". Pitanje je neizbežno: ovi naši hvataju špijuna za koga tvrde da im je sumnjiv već godinama baš sada, usred eskalacije veštački izazvanog srpsko-hrvatskog sukoba. Kao da je neko pitao BIA: ej, imate li na lageru nekog hrvatskog špijuna?

Da je došlo do suđenja i ako ne bi bilo iza zatvorenih vrata (što je moguće, s obzirom na zaštitu "metoda i sredstava rada" Službi), možda bismo bili pametniji. Ovako nećemo doznati ništa.


 

Intervju – Savo Štrbac, predsednik Dokumentaciono-informacionog centra »Veritas«

Intervju – Savo Štrbac, predsednik Dokumentaciono-informacionog centra »Veritas«

Obaveza kao pritisak

"Ljudi koji su se nakon rata vraćali iz Srbije u Hrvatsku, nisu mogli ništa da obave u opštini, banci, penzionom, ako prethodno nisu imali potvrdu o obavljenom informativnom razgovoru u policiji. To je u prvih deset godina bio uslov za obavljanje bilo kakvog posla tamo", kaže za "Vreme" Savo Štrbac, predsednik Dokumentaciono-informacionog centra "Veritas" koji se bavi posledicama rata u Hrvatskoj.

"VREME": Na koji način su se vodili ti informativni razgovori?

SAVO ŠTRBAC: Sjećam se da su ljudi toga veoma plašili. Prije nego što bi odlazili, zvali su me da vide jesu li na kojekakvim spiskovima, posebno nakon što se pročuje da je neko negdje uhapšen. Dakle, u prvom periodu, razgovori su bili obaveza. Odlazili su u, kako oni kažu, u policiju, a tamo su ih čekali i policajci u civilu i u uniformi. Bilo je tu, naravno, i predstavnika sigurnosnih agencija. Tako se to radi svuda.

Razgovori su se vodili u zavisnosti od toga ko je šta bio. Ako je neko bio vojno lice i obični vojnik, onda bi ga pitali šta je radila jedinica u kojoj je on bio, ko je bio starešina, ko su bili pripadnici; ako se desio neki zločin u zoni dejstvovanja te jedinice, pitali su ko je ubio onoga, ko je zapalio onu kuću, pokazivali fotografije, izjave… "Kako ne znaš?! Pa to moraš da znaš! Bio si tu!" Ako je neko bio na većoj funkciji, naravno da je imao veću zonu odgovornosti.

Šta je onda problem sa tim informativnim razgovorima?

Već nekoliko dana pričam za medije i sinoć sam malo prelistao moju arhivu. Evo, na primer, 2000. godine bilo je deset samoubistava Srba povratnika i to, uglavnom, vješanjem i utapanjem. Porodice, a i ja, sumnjamo da su to sve bila samoubistva, ali kako ti tu možeš dokazati da je neko nekog gurnuo u neki bazen ili bunar… Svi oni su bili pozivani više puta na informativne razgovore.

Drugo, kako su mi neki ljudi pričali, bilo je tu i teških oblika fizičkog maltretiranja.

U kom smislu?

Pa u smislu da su ih prebijali ko mačke, što se kaže. Bili su veoma agresivni ako bi znali da neko može imati neku informaciju, a da neće da je kaže. To sve nije strano, naravno, nije bilo ni tada, ni prije toga, ni danas...

U novije vreme, od 2010. godine, bilo je slučajeva sofisticiranih psiholoških maltretiranja. Dođe povratnik da privremeno reši neki problem, pozovu ga u policiju ili dođu kod njega, i čovjeku postavljaju ista pitanja: šta znaš o ovome, ko je ubio ovoga, ko je zapalio onu kuću… Čovjek kaže da ne zna odgovore i oni ga puste. Dođu sutra, u četiri sata ujutro, kad se najljepše spava, kucaju na prozor: "Dobro jutro domaćine, stigli mi. Jesi se sjetio onog što smo te juče pitali?" Onda za dva dana, dođu posle podne, izađu iz šume, dok čovjek radi u polju i opet isto: "Dobar dan domaćine, jesi se sjetio onoga?" I tako dalje, danima i danima. Ljudi pucaju, bježe odakle su došli...

M. R.
foto: mc


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net