fotografije: milovan milenković

Intervju – Slobodan Šijan, filmski reditelj, vizuelni umetnik i pisac >

O podrumskim mračnim salama

"Čini mi se da stvaraoci uvek imaju potrebu da razotkrivaju neke nezvanične verzije naše zbilje – otud i ti filmovi koji se ne dopadaju delu javnosti. Međutim, taj isti deo javnosti bi se zgrozio realno prikazanom slikom o sebi samima. Oni sebe doživljavaju kao holivudski film"

Na nedavno završenom Festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji promovisan je Filmus, knjiga autobiografskih priča Slobodana Šijana, neobična sinteza filmskog, likovnog i književnog jezika (ili obrnuto) u izdanju "Službenog glasnika". Tim povodom zamolili smo Slobodana Šijana za, novinarskim rečnikom rečeno, biografski intervju.

"Nemam više šta da vam pričam o sebi što vi već niste objavili, pogledajte svoju arhivu", odgovorio je. "Verujte, sve sam već ispričao i napisao. A i stalno me pitaju o onim mojim filmovima, dosadno mi je da pričam samo o tome. Kao da je film jedino čime se ja bavim u životu..."

"VREME": Nije jedino, govorili ste u "Vremenu" i o svojim izložbama i knjigama (vidi brojeve 1218, 924, 756, 623), ali ste ipak poznatiji kao filmski reditelj nego kao vizuelni umetnik...

SLOBODAN ŠIJAN: Nije to moja greška, film je komunikativniji od umetnosti i knjiga...

... a i po novinama ovih dana piše da ćete konačno početi da snimate film Diskopatija po knjizi Main Kampf Svetislava Basare, uprkos činjenici da komisija Ministarstva kulture koja je odlučivala o sufinansiranju projekata nije izabrala vaš scenario.

Pa ne znam baš da li ćemo da počnemo. Dvaput su nas odbili na konkursu Ministarstva kulture, tako da smo sad tu gde smo. Imamo neka minimalna sredstva koja smo dobili od vojvođanskog ministarstva. Pokušali smo letos da sklopimo ekipu koja bi probala to da uradi, praktično besplatno, ljude koji su spremni da sa mnom rade besplatno, ali nažalost nismo uspeli. I sada tražimo još neka dodatna sredstva. Mislim, to je standardna situacija, nije ništa novo. U tom konkursu Ministarstva kulture se traži da konkurišete s projektom, što podrazumeva da će komisija prilikom ocenjivanja uzeti u obzir ko je sve uključen u projekat, scenarista, reditelj, glumac, producent, ali izgleda da je njihova odluka zasnovana na površnom utisku o scenariju, koji su očigledno s mukom pročitali, ako uopšte i jesu, jer teško je savladati preko dvesta tekstova i o njima suvislo prosuđivati. Ne znam, meni je komisijski način odlučivanja misterija, verujte. Pokušaćemo još nešto za Diskopatiju, neku novu varijantu, možda će neko odlučiti da taj scenario ipak treba snimiti...

Šta mislite, da li komisije koje odlučuju o scenariju procenjuju samo njegov kvalitet ili i njegovog autora?

Naravno. Ako, na primer, postoji neki animozitet javnosti ili nekog bitnog pojedinca, recimo, u komisiji ili upravnom odboru FCS-a prema autoru zbog njegovih izjava po intervjuima, ili ako su napisali nešto što se smatra nepodobnim, ili jednostavno ako postoji zavist "kreativne elite", sve to utiče na odluku da li će taj projekat postati film. U mom slučaju je to bilo zbog scenarija koji sam svojevremeno pisao sa Sanjom Domazet Punjene tikvice sa Lenjinovim mozgom a koji je trebalo da označi moj povratak srpskom filmu. Neke komisije koje je trebalo da ga odobre, i u kojima su bili najvrsniji i najbolji poznavaoci filma i moji vrlo bliski prijatelji, jednostavno su ga preskočile. Imao sam utisak da se podiže kriterijum u trenutku kad otkriju da ponuđeni scenario treba ja da režiram. Kao, nije dovoljno dobar za mene, kao to nije scenario kao što je Ko to tamo peva.

A šta ako su u pravu? Vi se uporno trudite da snimite te Tikvice...

Ali nisu u pravu! Problem sa Tikvicama je bio što je ta komedija zasnovana na nekom imaginarnom svetu postsovjetske Rusije, raspadu Sovjetskog Saveza provučenog kroz malu enklavu balzamera koji se brinu o Lenjinu. Rekli su mi: "Nemoj sad da zafrkavaš Ruse." Tikvice sam ponudio posle filma Siroti mali hrčki, koji sam uspeo da spakujem posle deset godina, a bio je nezgodan zato što se u njemu radilo o padu Vlade, pa su mi govorili: "Gde si našao baš to?" Onda sam odlučio, neću o našoj Vladi, nego, ajde, bivši Sovjetski Savez. Međutim, i to je ispao problem, zato što su to naša braća Rusi. Jednostavno, teško je praviti komediju jer ona uvek ima neku subverziju prema autoritetu, a vlast je autoritet. A Tikvice bi danas bile jedan od filmova snimljenih u proteklih 20 godina koji bi se rado gledao.

O čemu je Diskopatija, zašto su je dve komisije odbile?

Imate Basarin roman, tamo sve piše. Zgodno je što se većim delom dešava u jednoj bolnici, tako da ne zahteva preveliki broj objekata i može da se uradi u našim restriktivnijim uslovima. Ali, trebaju mi vrhunski glumci, a njih, zaista, nije lako obezbediti u ovim uslovima u kojima bismo mi radili. Videćemo. Ali, kažem vam, meni je dosadno da pričam o filmu. Poslednjih 20 godina odgovaram na ista pitanja: zašto ne snimate, kad ćete ovo da snimite, to je sve potpuno bez veze. Ja imam i drugi život, bavim se i vizuelnom umetnošću, izlažem, objavljujem knjige...

Pričaćemo mi i o tome, ali je Diskopatija sada aktuelna pa zato...

Aktuelno je i što sam se vratio iz Istre, iz Poreča, gde sam učestvovao na dva umetnička projekta, vrlo zanimljiva, i to je više nego aktuelno. Moje bavljenje filmom je, nekako, bacilo u senku sve drugo čime se ja bavim. Recimo, ja se poslednjih desetak godina više bavim pisanjem knjiga o filmu, a snimanje filmova mi je bilo usput, ako i kad može. Pisanje o filmu i bavljenje filmom se tiču jedne moje, intimne filmofilije, gledanja i razumevanja filma. I to mi je važnije od snimanja filmova. Uvek sam govorio da sam ja pre svega filmski gledalac, ali mi ljudi ne veruju. Misle da izmišljam, jer je valjda filmski režiser isuviše glamurozno zanimanje da bi se u tako nešto poverovalo.

Šta se dešavalo u Poreču?

Oni imaju jednu od najstarijih likovnih manifestacija u regionu, Annale, ove godine je održana 56. put. Izložili su radove umetnika koji su se pre 40 godina okupili u Brdu, nedaleko Momjana, začetnike konceptuale. Prikazali su i moj art-video Samoubistvo medija, jedan od prvih sa ovih prostora. Prikazani su i video-radovi Marine Abramović, Raše Todosijevića, Nebojše Paripovića, umetnika iz Zagreba Mladena Stilinovića, Borisa Demura i drugih. Ispostavilo se da je taj moj video, uz radove ostalih beogradskih učesnika susreta u Brdu, bar za ovaj beogradski ogranak konceptuale, važan događaj, da su to možda prvi video-radovi nastali kod nas. Čeda Vasić je radio umetnički video pre toga, on je veoma značajan za taj period naše umetničke scene, ali on je u to vreme bio na Berkliju i bila mu je dostupna tehnologija koja nama nije. Takođe, u Istri sam bio gost jednog od vodećih kolekcionara neoavangarde Marinka Sudca, koji u Valamaru već četvrtu godinu organizuje projekat "Umjetnik na odmoru". Tu sam upoznao nekoliko značajnih umetnika, na primer Jaroslava Kozlovskog iz Poljske, a posle mnogo godina sreo sam se i sa Vladimirom Gudcem iz Hrvatske, kojeg nisam video još od sedamdesetih godina, kada je često dolazio u SKC...

Postojanje Annalea u Hrvatskoj pokazuje tamošnji odnos prema novom u umetnosti. Istovremeno, dok je pre nekoliko godina Oktobarski salon u Beogradu odlukom gradske vlade postao bijenalna manifestacija.

Oktobarski salon je uz porečki Annale jedna od najstarijih likovnih manifestacija u regionu i šteta je što nije nastavio da postoji u toj formi – da bude godišnja smotra. Dosta se lutalo u konceptu i ne mogu reći da mi nije prijalo da vidim učestvovanje inostranih umetnika, naročito se sećam onog oktobarca sa video-instalacijama. Ali, možda je međunarodni koncept povećao troškove manifestacije pa je to prouzrokovalo prestrojavanje ka konceptu bijenala. Ipak, mislim da nam je neophodna ozbiljna godišnja manifestacija tog tipa, pogotovo što postoji već značajna bijenalna manifestacija u Čačku – "Memorijal Nadežde Petrović" koji će se takođe održati ove godine. Tako da ćemo odjednom imati dva bijenala a ostaćemo bez godišnje smotre!

Napisali ste nekoliko knjiga o filmu i povodom filma, a nijednu o umetnosti. Međutim, dizajnom tih knjiga pretvorili ste ih u umetničke radoveFilmus je proglašena najlepšom knjigom na prošlogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu.

S obzirom da mi je dosadno da samo pišem filmske eseje i sećanja, pokušao sam da u opremanje knjige unesem malo od filmske forme i dramaturgije. Zanimalo me je da tekstu dodam dinamiku filmskog ili pak likovnog dela. To je, uostalom, nešto čime se veoma dugo bavim, još od mog samizdat fanzina Filmski letak koji sam samostalno izdavao sedamdesetih godina.

"Službeni glasnik" najavljuje za oktobarski Sajam knjiga vašu novu knjigu, zna se samo da će biti antologija priča. Čije su priče, o čemu?

To su tekstovi o filmu naših autora, mislim da će biti veliko otkriće. Godinama sam ih prikupljao, knjiga ima oko 800 strana. Veliko mi je zadovoljstvo što postoji interesovanje da se objavi takva knjiga. Mene zanima moj sopstveni doživljaj filma, zanima me šta je film u našim životima. Mi previđamo da je film zaslužan za dobar deo naših utisaka, za iskustvo koje smo stekli kroz film. Zato mislim da je važan doživljaj koji film kod nas izaziva dok ga gledamo, a ne samo ono što možemo da napišemo o filmu kao kritiku ili sud. Ja tako, zezajući se, da bih malo nervirao suviše ozbiljne kritičare mog pisanja, kažem da neko piše o livadama i morskoj obali, a ja pišem o podrumskim mračnim salama u kojima sam gledao filmove i o sopstvenim doživljajima koji su sa tim iskustvom povezani.

Filmus počinjete citatom iz pisma reditelja Hauarda Hoksa vama upućenog gde konstatuje da sve u srpskom igranom filmu počinje i završava se sa Ciganima.

Pre svega, to je izmišljeni citat. Ko pažljivo razmisli može zaključiti da ne postoji razlog zašto bi jedan Hauard Hoks baš meni pisao o Ciganima u srpskom filmu, osim ako sam mu ja negde pokazao svoj film Ko to tamo peva. Ali u vreme snimanja tog filma, moj omiljeni reditelj je uveliko bio mrtav. Ipak, taj izmišljeni citat mi je pomogao da već na samom početku knjige stavim do znanja da je ne treba shvatiti kao niz nekakvih velikih istina, već da su sva štiva tog tipa krajnje subjektivna, a da su stavovi koje u njima izlaže autor, u ovom slučaju moja malenkost, uvek podložni sumnji. Međutim, to mi je poslužilo i kao dobar uvod u prvi deo knjige koji nosi naslov Jatagan mala i u kom se bavim fenomenom uspešnosti srpskih filmova o Romima na međunarodnoj sceni, uključujući i sudbinu mog filma Ko to tamo peva. Otkrio sam da je jedan od naših prvih filmova bio o Romima, film Čiča Ilije Stanojevića Ciganska svadba ili Bibija. Kontinuitet te teme do danas bio je inspirativan za neku vrstu promišljanja o tome. Čini mi se da je za autore novog jugoslovenskog filma taj svet Roma, na neki način, bio kao neki katalizator za osvajanje većih sloboda na tematskom planu, da su autori prodirući u svet Roma otkrivali drugo lice društva koje je sebe predstavljalo kao progresivno, napredno, uspešno. A u stvari, na marginama su postojali sasvim drugi prizori, koji nisu pokazivani. Čini mi se da je taj izlet u svet Roma koji evo traje od Čiča Ilije Stanojevića, na neki način, suočavanje sa nekakvim životom kakav, obično, ne vidimo u filmovima kakve priželjkuje svaka vlast kada odvaja novac za kinematografiju.

I svet dobro prihvata naše filmove o Romima. Na početku knjige pišete o putovanju u Pariz pre 105 godina prvog srpskog producenta Svetozara Botorića i prvog srpskog reditelja Čiča Ilije Stanojevića s ciljem da predstavnicima producentske i distributerske kuće "Pate" prodaju filmove Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa i Cigansku svadbu. Francuzi su film o Romima odmah pustili u distribuciju, a Karađorđa su odbili. Da li su bili u pravu?

Pa, u to vreme možda nisu ni postojali uslovi da se prikazuje jedan tako dugačak film. Još uvek su dominirali kraći filmovi, i bioskopski programi su se sastojali od nekoliko naslova različitih žanrova i to je bilo uobičajeno. Tako da je Karađorđe na neki način bio preteča dugometražnog filma. Došao je pre vremena, 1911. U čitavom svetu nije bilo mnogo naslova te dužine, a i oni su nastajali spajanjem kraćih epizoda na određenu temu. Recimo, Život Isusov i tako dalje. Ciganska svadba je pak bila kratka i verovatno prilično egzotična, a sudeći po Čiča Ilijinim sećanjima, i veoma duhovita. Tako da je odmah ukazala na komercijalni potencijal ove teme.

Ovdašnja javnost prigovara rediteljima zbog filmova o Romima, kažu da svetu prenose lošu sliku o nama.

Ta naša želja da se predstavljamo u nekom fantastičnom svetlu je okej, svako to želi. Ali evo: kad sam se vraćao iz Istre i iz Hrvatske prešao granicu prema Srbiji, naiđe se na jedan katastrofalan deo auto-puta, nije duži od 500 metara. Ali nikom ne pada na pamet da ga popravi bez obzira na svu tu potrebu za dobrim utiskom. Niko ne vidi da se taj prelaz iz Evropske unije u Srbiju oseti odmah, na rez. A radi se o stotinama hiljada putnika koji tu granicu prelaze i kroz tu naglu promenu kvaliteta druma donose i zaključke o nama. Čini mi se da stvaraoci uvek imaju potrebu da razotkrivaju neke nezvanične verzije naše zbilje, otud i ti filmovi koji se ne dopadaju delu javnosti. Međutim, taj isti deo javnosti bi se zgrozio realno prikazanom slikom o sebi samima. Oni sebe doživljavaju kao holivudski film. A kako taj "ulepšani" film izgleda vidi se najbolje u rijaliti programima. Prvi film Dušana Makavejeva, dokumentarac Jatagan mala, ima podnaslov "I ovo je Beograd". Naš autorski film, nešto što je kasnije nazvano "crni talas", počeo je iz želje da se pokaže i ta druga stvarnost, koja je možda čak i dominantnija u životu. Međutim, filmovi koji okreću kameru u drugom pravcu od onog koji proklamuje vlast, jednostavno, uvek smetaju. Sve je to predvidljivo.

Deo te priče je i scenario za vaš studentski kratki igrani film Đubrište, o čijoj podobnosti je odlučivala komisija Fakulteta dramskih umetnosti. Bilo je to u vreme Titovog pisma kojim je dat znak za obračun sa takozvanim crnim talasom. U Filmusu kažete da je pre toga jugoslovenski film bio ono novo u evropskoj kinematografiji.

Pismo je bilo samo reakcija države na pojavu liberalizacije u kulturi. U periodu od ‘68. do ‘71, eventualno se u Beogradu može produžiti do ‘72, postojao je trend za osvajanjem većih sloboda. Pojavio se Plastični Isus Lazara Stojanovića, film koji kod nas ni danas mnogi ne vole, a koji je ove godine prikazivan u njujorškoj MOMI sa velikim uspehom, film koji je jugoslovensko društvo doveo do ultimativne tačke, postavio je bitno pitanje: ili ćete da se menjate i da dopustite autorima slobodu da se ide dalje u kritici svega, kao što je govorio rani Marks u kog su se zaklinjali – "kritika svega postojećeg", ili odlučite da to ne može. I sistem je odlučio, naravno, da zaustavi sve. I ne samo taj film već i, recimo, Mlad i zdrav kao ruža, film Joce Jovanovića, bio je direktna provokacija lika i dela Josipa Broza Tita. Naravno, tu spada i WRmisterije organizma kao najznačajniji trenutak u svemu tome, koji je ‘72. bio zabranjen, a u inostranstvu je postigao veliki uspeh. I, umesto da se država otvori, da kaže: okej, idemo dalje, u neki novi sistem, koji je stalno tvrdila da promoviše i da želi drukčiji socijalizam, ona se u stvari zatvorila. Da li pod sovjetskim pritiskom, ne znam. To je bio prilično mračan period našeg filma, jedno tri-četiri godine. Bilo je tako donekle i u likovnoj umetnosti. Istina, manje se odrazio na beogradsku likovnu scenu, ali u Novom Sadu su neki ljudi išli u zatvor – Miroslav Mandić, Slobodan Tišma na primer. Sedamdeset pete, šeste, počinje neko otopljavanje, bar kad je film u pitanju – sa pojavom praške škole. To su mlađi reditelji koji su došli iz inostranstva i nisu nosili teret Plastičnog Isusa. Oni su, srećom, napravili neke dobre filmove, pa se malo otvorila situacija i za druge mlađe reditelje, tako da je neka promena ipak došla. Onda, opet, osamdesetih, jedno tri-četiri godine bila je malo tolerantnija atmosfera. Mlađe generacije pamte to vreme kao vreme sloboda, vreme "novog talasa", a mi malo stariji se sećamo perioda od ‘68. do ‘71. kao, zaista, kratkog, ali značajnog i kreativnog perioda u kulturi.

Istorija jugoslovenskog filma pamti Titovo vreme kao neslobodno, ali s druge strane i kao izdašno: tada su snimani ratni spektakli poput Sutjeske i Neretve.

Postojao je neki krovni sistem u kulturi koji je funkcionisao i redovno obezbeđivao sredstva. U tom sistemu su, pre svega, rađene te velike, poželjne filmske produkcije, ali je bilo prostora i za ove druge stvari. To je tolerisano jer su ti filmovi, koji su uglavnom snimani u mnogo skromnijim uslovima, i nastajali na margini oficijelne kinematografije, počeli da postižu rezultate u inostranstvu na nekim festivalima. Državi je prijalo da stvara imidž nekakve drukčije kulture između Istoka i Zapada koja nije toliko čvrste ruke, koja dopušta i kritiku. Ali, ta kritika nije bila baš toliko poželjna u samoj zemlji, koliko im je trebala napolju. Unutra im je smetala.

Kad već pričamo o Titovom vremenu, vi ste snimali Ko to tamo peva dok je Tito bio u bolnici. Da li je to imalo nekog uticaja na ekipu?

Jeste, imalo je. Mi smo snimali kamerom Filmskih novosti koja je bila najnovija u tom trenutku, kupljena da "prati putovanja Josipa Broza". Snimanje smo počeli, mislim, četvrtog aprila, pa recimo dvadeset i nekog aprila pojave se dva tipa u civilu i kažu: "Daj kameru", i odnesu je. Mi shvatimo da je Broz, verovatno, umro, "otputovao". Posle toga smo snimali onu scenu sa zecom nemom kamerom, a scenu sa strojem, kad dođu vojnici, nekom prastarom tonskom kamerom da ne gubimo dane, jer sam ja insistirao da ne prekinemo snimanje. Bojao sam se da li ćemo ga, ako prekinemo, ikad završiti. Dva dana nakon što su nam oduzeli kameru, pojave se ona ista dva tipa, vrate kameru i kažu: "Još uvek nam ne treba." Do kraja aprila tom kamerom smo završili snimanje filma, posle su došli prvomajski praznici i četvrtog maja se objavi da je drug Tito umro. Onda je sve stalo. Bilo je nekih ekipa koje su tada takođe snimale, recimo Karpo Godina je u Deliblatskoj peščari snimao film Splav meduze, i on je privremeno morao da prekine snimanje. Srećom, film je ipak završio.

U Filmusu otkrivate niz anegdota koje dočaravaju to vreme strogosti, na primer slučaj da su iz vašeg filma Šta se dogodilo sa Filipom Preradovićem izbačene sekvence sa Romima zato što se pre toga u prilogu TV dnevnika o Titu čula romska muzika. Mada, da se sad desi tako nešto...

Mislite da se ispod Vučićevog govora podvuče romska muzika? Pa ne verujem da bi bila tolika frka kakva je nastala kad se to desilo u prilogu sa Titom. Mislim da se čulo "Ja idem kući sav nakresan", ili se bar tako pričalo. Bilo je smešno koliko je bilo užasno. Izbacivali su sve što je imalo veze sa Romima gde god da se pojavi, pa tako i iz mog filma. Žao mi je tog glumca, napravio je odličnu malu ulogu. Film je bio smišljen u formi jedna scena – jedan kadar, kao neki kvazidokumentarni postupak. Međutim, i pored toga što je ta scena izbačena, to nije emitovano. Jednostavno, procenili su da je štrčalo od standarda i to je odlučilo. Posle je došao drugi urednik, on je bio liberalnijih shvatanja, pa je to pustio na svoj rizik. Na Televiziji Beograd je bilo izuzetnih ljudi, recimo Filip David kao urednik. Ja se sećam dramskog programa Televizije Beograd kao jednog, gotovo holivudski organizovanog produkcijskog entiteta. Imali su biblioteku otkupljenih scenarija naručenih od naših poznatih pisaca. To je jedan izuzetan postupak u kom ste mogli da izaberete nešto što vam odgovara ili bi vam oni predložili šta biste mogli da radite. To je bila jedna fantastična, kreativna situacija. Bilo je tu nekog prostora, čak su i filmska preduzeća uspevala da proizvode značajne stvari. Čini mi se da su postojali neki talasi liberalizacije i talasi veće restriktivnosti što je možda zavisilo od međunarodne politike, ja ne znam. To se smenjivalo, stalno je išlo gore-dole. Sećam se, kad sam ja radio svoje najpoznatije filmove po kojima me stalno nešto spominju, a četiri sam snimio za pet godina, od ‘80. do ‘85, moja supruga me je pitala: šta si navalio? Ja sam joj rekao da kod nas nikad ne znaš kad će se zalupiti vrata. Jer to je slika koju smo mi imali od svojih profesora i starijih kolega – neki prostor se otvori, nešto se uradi, a onda ćao! Makavejev ode na sedam, osam godina u inostranstvo, Žilnik ode u Nemačku. Mi smo, jednostavno, takva kultura, vrlo nestabilna, nestimulativna i bez kontinuiteta. Šta uhvatiš, kad uhvatiš. Ako promašiš taj prostor kad se odškrinu vrata, ostaćeš bez ičega kao niz mojih kolega.

I u Holivudu je tako, bili ste vi i tamo pa znate kako je.

Pa nije baš da je tako, u Holivudu vrediš onoliko koliko vredi tvoj poslednji film. Ako napravite par filmova koji su uspešni, vi imate kredita za još nekoliko filmova, uspevate da se reprodukujete kao neko ko ne gubi novac. Onda imate mogućnost da opstanete. Ali, kod nas ima puno ljudi koji žele filmom da se bave, a nema baš toliko novca i prostora, pa je onda prilično klanje. Kao u onom dokumentarcu Janka Baljka – "mala bara, puna krokodila". To se zove selekcija.

Ne pominjete svest autora da njegov film treba da zadovolji važeće ukuse onih koji treba da odobre njegov film i koji treba da ga gledaju.

Tačno, kod nas postoji i taj "fondovski" mentalitet, pa se filmovi ne snimaju za publiku već za neke evropske fondove i festivale. To stvara situaciju potpunog razdvajanja ukusa publike i takozvane međunarodne uspešnosti filma. Filmovi koji su uspešni u bioskopu retko prodiru na međunarodni plan, a filmovi za koje čujemo da su ubačeni na neki strani festival ili festivalčić završavaju sa nula gledalaca. Vrlo retko se to spoji. Nekad je to bilo drugačije, recimo Skupljači perja Saše Petrovića su bili uspešni u Kanu i na međunarodnoj sceni, a i kod nas. Ja sam pristalica komuniciranja s publikom, mene festivali toliko ne zanimaju. Ja sam po tom pitanju čovek starog kova.

Tekst u Filmusu o drugom delu Seoba Saše Petrovića, filmu koji postoji samo kao nulta kopija, jeste dokument i o tom filmu i o ostalim nedovršenim filmovima. S obzirom na to da Petrovićeve Seobe smatrate najboljom vizuelizacijom našeg baroka, ministar kulture koji bi odlučio da se taj film završi, a pre svega vlada čiji je član, osvojili bi veliki poen.

Nisam se bavio logistikom zbog koje je remek-delo Saše Petrovića ostalo nezavršeno – tu mislim na film Seobe II – već značajem tog dela koje kod nas nije doživelo adekvatnu valorizaciju. Izuzetno sam dirnut tim filmom i nivoom postignuća u rekonstrukciji epohe, načinom koji je samo on bio u stanju da dosegne. Sa jednim verizmom i autentičnošću prizora za koji on ima neverovatno oko i dar. Zaista me taj film dodirnuo. O Seobama se pričaju priče o velikom novcu, budžetu, mene to ne zanima. Veliki spektakli, veliki projekti ne mogu da se snime bez velikog novca i to je nešto što je tako. Meni je bilo zanimljivo što se Saša ponašao sa tim svim ogromnim aparatom koji je pokrenuo zbog Seoba kao kada je snimao neki svoj autorski film. Potpuno slobodno. Čak je filmu dao svoj glas kao narator, što je, recimo, neke ljude nerviralo. Ali, to je meni krajnje lično i to mi se dopada. Ja sam, u stvari, pisao o Seobama II da bih malo naglasio domaće zanemarivanje značaja i postojanja tog filma.

Film Država mrtvih Žike Pavlovića bio je bolje sreće, završen je i premijerno pokazan na četvorogodišnjicu rediteljeve smrti. Trebalo je vi da nastavite ono što nije mogao vaš profesor, ali je to uradio Dinko Tucaković. Kako ocenjujete njegov deo posla?

Mislim da je jako značajno da taj film postoji. Inače, to je jedan krajnje nezahvalan posao – preuzeti da završite delo velikog stvaraoca kakav je Živojin Pavlović. Video sam materijal filma u izvornoj fazi, i mislim da je Dinko to dosta dobro uradio. Možda se nisam slagao sa nekim rešenjima, ali mislim da ona ne utiču bitno na završni izgled filma. Tu pre svega mislim na menjanje formata slike. Živojin je insistirao da film bude snimljen u standardnom formatu, a oni su ga prepravili u vajdskrin zbog zahteva distributera i producenata da se u bioskopu više ne prikazuju filmovi u standardnom formatu. Uvećali su sliku, što je šteta, ne verujem da su nešto postigli time na komercijalnom planu. I povodom kraja filma je bilo nekih nesporazuma. Ja sam smatrao da ga treba ostaviti kakav je bio u prvoj verziji, ali je nadvladao stav nekakve grupe simpatizera projekta koja je pomagala da se film završi, u kojoj su bili i neki naši ugledni mlađi reditelji. Međutim, to nije suštinski izmenilo izgled čitavog filma. Živojin je sa Državom mrtvih prevrnuo stomake mnogima, nije taj film bez razloga bio zaustavljen. Već i sam naslov filma zvuči onespokojavajuće. A naši autori i dan-danas pokušavaju da dosegnu žestinu tog filma.

Da li smemo da objavimo informaciju da će u novoj stalnoj postavci renoviranog Muzeja savremene umetnosti u Beogradu biti jedan vaš rad? Da li ste odlučili koji?

Nešto slično sam načuo, pa pretpostavljam, ako je to tačno, da se radi o mom radu u mediju fotografije, iz 1977. godine iz ciklusa Samoubistvo medija, koji je u kolekciji Muzeja savremene umetnosti u Beogradu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net