JUSTINIJAN: Mozaik u Raveni. Bazilika sv. Vitala, sredina VI stoleća nove ere

Feljton – Igre u Olimpiji (4) >

Obnova

U omiljene dvorske zabave spadale su igre loptom, što je glave koštalo bar jednog vizantijskog cara, Aleksandra, koji je posle jedne žestoke utakmice odigrane 6. juna 913. godine dobio izliv krvi i umro dva dana kasnije. Ponešto od stare tradicije atletskih nadmetanja može se naslutiti u običaju povremenog priređivanja borbi rvača i pesničara za zabavu cara i njegovih pratilaca

Uobičajena predstava o vizantijskom dvoru kao mračnoj mešavini monaške aske­ze, stal­ne zavere, komplikovanih ceremonija i diplo­mat­skih intriga uglavnom je pogrešna. Aleksi­je Komnin (1081–1118) bavio se, po lekarskom savetu, gimnastičkim vežbanjem, jahanjem, igrao je polo i bavio se lovom. Dan mu je počinjao partijom šaha, držao je sopstvenu menažeriju, redovno išao u lov i obavezno prisu­stvovao trkama na hipodromu. Manojlo Komnin (1143–1180) je tu vrstu carskih aktivnosti sa igranja pola proširio na učešće u vojničkoj obuci – noseći pri tome izuzetno teško koplje i štit – i sklonost prema "za­pad­nja­čkim" riterskim turnirima, a ponekad je i sam silazio u arenu.

"VIZANTINAC": Zlatna nomisma sa likom Kon stantina VII Porfirogenita, 945. godina

Na Zapadu je pad Carstva 476. godine, uz sve prethodne zabrane paganskih igara, za neko vreme napravio mnogo dublji rez. Elementi sportskog nadmetanja mogu se tražiti – i pronala­ziti – u viteškoj obuci za rukovanje mačem, buzdovanom, bojnom sekirom, kopljem i konjem, ali i to tek od VIII stoleća kada se širi upotreba uzengije. Uz sedlo koje se pojavilo u IV veku, uzengija će učiniti da oklopljeni ratnik narednih nekoliko stoleća bude ključni činilac bitke pa, posredno, i prvorazredni socijalni i politički faktor razvoja zapadne Evrope u srednjem veku, sve do argumentovane tvrdnje istoričara kako je ceo feudalni sistem samo jedan društveni produžetak stremena.

REZBARENI ROG OD SLONOVAČE SA PRIKAZOM CIRKUSKIH PRIREDBI: Četvoropreg u vrhu, jahači, divlje životinje i borci. Rog je možda upotrebljavan za startovanje trka na hipodromu. Konstantinopolis, X–XI stoleće nove ere

U mirna vremena, van ratnih ili pljačkaških pohoda, izgrađena je institucija dvoboja sa složenim pravilima i komplikovanom ce­re­monijom u kojoj su određeni povodi, način izazivanja protivnika, izbor boja i vrste opreme, tok, trajanje i način okončavanja borbe pod­legali komplikovanim pravilima. Turniri su bili vrsta priredbe koja je preuzela ulogu starog hipodroma i cirkusa: uz borbe vitezo­va pred publikom, na njima su nastupali i strelci, rvači, akrobate i mađioni­čari, igrači i glumci. Plemstvo se ponekad zabavljalo i tako što bi građanima dopuštalo da se bore po pravilima drukčijim od onih re­zervisanih za više staleže, kakav je 1455. godine bio dvoboj Maijoa i Žakotena, građana Valensijena. Obo­ji­ca su po­red sebe imala svoje učitelje borbe; pošto su poljubili Je­vanđelje, sluge im utrljavaju mast od vrata do članaka, a pe­pe­lom posipaju ruke. Potom su im dali buzdovane i štitove sa li­kovima svetaca kao amblemima. Borba je, međutim, bila sa­svim prostačka: Žakoten je prvo svom protivniku bacio pesak u oči, potom su se mlatili buzdovanima dok Maijo nije pao. Ta­­da se Žakoten baca na njega, "trpa mu pesak u usta i oči, a pri tome Maijo do­hvati zubima jedan prst svoga neprijatelja. Da bi se oslobodio, ovaj mu pritisne pa­­lac u očnu duplju i, uprkos njegovom vapaju za milost zavrne mu ruke i skoči na leđa da ih slomi. Uzalud Maijo umirući viče da mu se dozvoli ispovest…"

Sam pojam sporta kao oznake za igre i zabavu pojavljuje se u Engleskoj u drugoj polovini XIV stoleća, kao skraćeni oblik jedan vek pre toga prihvaćenog izraza disport, u značenju zabave, razo­node ili uvese­lja­vanja: reč je najkasnije sredinom XIII stoleća pre­uzeta iz starofrancuskog jezika (desport). Sticajem okolnosti čije bi nabrajanje i najkraći prikaz zahtevao omanju knjigu, ideju o obnovi antičkih Olimpij­skih igara ostvario je krajem XIX veka jedan Fran­cuz, Pjer de Kuberten. Prethodno je trebalo da Evro­pa preko Arapa upozna svoje antičko nasleđe u nehrišćanskom tumačenju, da krstaši opljačkaju Konstantinopolis i sa lađama plena u gradove Italije i ostatka Evrope donesu rukopise zaboravljenih pisaca Grčke koja je prethodila Rimu, da pred Mehmedom II Osvajačem znalci grčkog iz Carigrada pobegnu na Zapad i tamošnjem svetu otkriju izvorne tekstove Svetog pisma, čijim će ponovnim prevođenjem započeti epoha evropskog humanizma. Trebalo je, uz to, poznavati umetnost štampanja i promeniti odnos prema ograničenosti sveta naseljenog ljudima: Kolumbo zaista zaslužuje titulu onog koji je otkrio Novu zemlju pre svega zato što je njegov izveštaj o putovanju iz 1492. godine štampan samo mesec dana po povratku u Španiju, a još tri nedelje kasnije vest "O otkrivenim ostrvima" (De Insulis Inventis), objavljena je na osam štampanih strana celom obrazovanom svetu.

U otprilike takvom kontekstu je zapadna Evropa otkrila antiku, "mitove" o njenim atletskim igrama i, u prvi mah možda najvažnije, ideal obrazovanja koji je skraćen na maksimu mens sana in corpore sano. Pod uticajem klasičnih dela, prvenstveno Plutarha i Pausanije, u Engleskoj je Robert Dover već 1636. godine osnovao Kotsvoldske olimpijske igre koje su održavane naredna dva stoleća. U građanskom XIX veku nacionalna država suočava se sa potrebom profilaktičkog delovanja na narodno zdravlje: njoj su potrebni građani sposobni ne samo da se odazovu na poziv u rat nego i fizički dovoljno spremni da tu nužnost novog doba izdrže. Kubertenova ideja o obnovi Olimpijskih igara velikim delom je tek posledica njegovog uverenja da je novouspostavljena nacionalna država Nemaca pobedila u francusko-pruskom ratu zahvaljujući superiornom vojnom i sportskom obrazovanju, kao i na uvidu u rezultate raznih pokušaja u Velikoj Britaniji da se problem alkoholizma, sirotinjskih i socijalnih bolesti rešava dopunjavanjem sistema obrazovanja obaveznim sportskim aktivnostima učenika i pitomaca. Ne manji impuls ideji obnove dala su velika arheološka otkrića Hajnriha Šlimana i, posebno, definitivna potvrda stvarnog postojanja i veličine Olimpije proistekla iz iskopavanja Ernsta Kurcijusa.

U sličnom, mada romantičnije obojenom duhu borbe za nacionalno jedinstvo i oslobođenje od Turaka, u Grčkoj je takođe oživela ideja o obnovi Olimpijskih igara. Građani Pirgosa u Elidi su 1838. godine, na istom tlu gde su u davnini održavane, pokušali da igre obnove, ali o ishodu njihove inicijative ne zna se ni da li je dovela do nekog takmičenja. Dve decenije kasnije fondacija Evangelosa Zapasa finansirala je obnovu Olimpijskih igara u Ateni: takmičenja su održana 1859, 1870, 1875. i 1887. godine. Ideja Pjera de Kubertena, međutim, prevazilazila je lokalne granice: na sportskom kongresu koji je održan u Parizu 1894. go­dine predstavnici 34 zemlje prihvatili su njegovu sugestiju da se obnovljene, međunarodne Olimpijske igre održavaju redovno svake četiri godine, svaki put u drugoj zemlji, ali ne i predlog da one budu ob­nov­ljene 1900. u Parizu. Ateni je povereno da bude domaćin igara koje su održa­ne od 5. do 15. aprila 1896. na Panatenejskom stadionu čiju je rekonstrukciju i pripremu pomoglo mnoštvo bogatih Grka, iseljenika i domaćih, među kojima su se ulaga­njem po 200.000 dolara istakli Georgios Averof i već pomenuta fondacija Evan­gelosa Zapasa. Takmičenja su bila čud­na me­šavina "antič­kih" (trčanje, disk, skok udalj, rvanje, dizanje tegova) i mo­der­nih spor­tova (skok uvis, trke s preponama, ga­đa­nje u metu iz puške i pištolja, tenis, biciklističke trke, gimnastič­ke vežbe na spravama i "maratonska trka"). Uspo­stavljanje sportskih i organizacionih kriterijuma modernih Olimpij­s­kih igara potrajalo je sve do 1928. godine, a nastavlja se i danas.

Moderni olimpizam, u stvari, je bitno drukčiji od onog koji ga je in­spirisao, ko­liko god bila ista osnova učesničke, tak­mičarske, i saučesnič­ke, posmatra­čke, organizatorske ili poslovne motivacije sveta da ih podrži i slavi. Bogovi u čiju su čast igre održavane i kojima su posvećivani pobednički venci nekud su se povukli ili možda sasvim nestali. Pojedinačno učešće ne postoji, na igrama se takmiče nacije čak i kada je reč o indivi­dualnim spor­tovima. Institucija svetog primirja nije uspostavljena: u prvom veku istorije modernog olimpizma zbog ratova nisu održane igre 1916, 1940. i 1944. godine – više nego u celoj mi­le­nijumskoj istoriji antičkih Olimpijskih igara. Senka sumnje – ili razlog za optimizam, zavis­no od ugla posmatranja – ostaje čak i ako zanemarimo da su igre 1900. i 1904. bile deo svetskih izložbi i "Antro­po­loških dana", da su 1936. Igre ipak – uz podršku Međunarodnog olimpij­skog komiteta – od­ržane u Hitlerovoj Nemačkoj, da su 1972. bile poprište tero­ris­tič­kog pokolja a 1976, 1980. i 1984. predmet političkog prega­njanja on­dašnjih velikih sila. U ovakvom popisu igara modernog olimpij­skog doba teško je odoleti izazovu koji ironiji, makar i nehotice, nudi propagandna najava da će na igrama u Atlanti 1996. biti najviše zemalja u istoriji, jer je taj porast broja učesnika uglavnom po­sledica njihovog političkog raspada. To je, međutim, predmet jedne sasvim druge istorije, koliko god se ponekad insistiralo na tome da je 1896. u Ateni premošćen jaz od 1503 godine koje dele poslednju antičku olimpijadu od prvih igara modernog doba.

kraj


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

"Igre u Olimpiji"

Iz štampe je izašla knjiga "Igre u Olimpiji" Aleksandra Ćirića, jednog od osnivača našeg nedeljnika i pomoćnika glavnog urednika, koji je 2014. godine preminuo nakon kraće i teške bolesti. Reč je o reprintu prvog izdanja iz 1996, o čijoj vrednosti i značaju najbolje govori činjenica da ga već dugi niz godina nema u slobodnoj prodaji. "Ova knjiga se bavi poreklom, istorijom, razvojem, pravilima i značajem koje su imale Olimpijske igre u Grčkoj nastojeći da prikažu deo društvenog konteksta u pojedinim periodima njihove istorije", piše Ćirić u predgovoru.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net