foto: ana stojakov
MUŠKARČINE: "Pozorišni dokumentarac o muškosti ovde i danas"

Kako dečak postaje nasilnik >

Budi muško i prljavo igraj

"Nisu muškarci naši neprijatelji, već su to patrijarhat i mačistički sistem vrednosti koji vodi u femicid", smatra Minja Bogavac, spisateljica i dramaturškinja. "Želim da živim u društvu u kom će se izraz ‘muškarčina’ koristiti za muškarce koji čine divna, plemenita dela, za sebe i za zajednicu. Takvi muškarci znali bi da biti hrabar znači umeti da izraziš svoja osećanja, pokažeš da si ranjiv, nežan i brižan"

Nemanja ima pet godina i slobodno vreme provodi sa Tarom, najboljom drugaricom iz vrtića u koju je zaljubljen. Kad dođe kod nje u posetu, uglavnom se igraju "ženskim" igračkama. Njegov tata ne odobrava da on "glumi" lutkicu u igri, plaši se da ne postane gej. Upisao ga je na borilačke sportove. Nemanja se više ne druži sa Tarom, porastao je i postao navijač, kao i tata. Barem jednom mesečno završi kao učesnik neke tuče. Tata to ne osporava.

Aleksin tata je nasilnik, tukao je mamu. Kad mu je uzvratila i nanela ogrebotine u samoodbrani, on ih je slikao foto-aparatom. Ona nikad nije prijavila nasilje, dok je on sistematski radio na dosijeu protiv nje: nepodobna je majka, fizički ga je napala, lečila se kod psihijatra. Aleksa slepo sluša tatu i smrtno ga se plaši.

Koliko često čujemo da se ovakvi i slični slučajevi odigravaju u našoj neposrednoj okolini na dnevnom nivou? Previše često. Situacije nasilja nad ženama, najčešće onog koje se dešava u porodici, samo u prvih osam meseci 2016. godine okončale su se smrtnim ishodom 18 puta, što predstavlja nastavak talasa nasilja iz 2015. godine u kome je stradalo više od 30 žena. Prema redovnim godišnjim izveštajima poverenika za zaštitu ravnopravnosti i zaštitnika građana, žene su već nekoliko godina na vrhu neslavne liste najviše diskriminisanih grupa u Srbiji. I to su samo podaci koji, neki pre, a neki kasnije, dospeju u medije.

Priče koje ne čujemo tako često su one koje govore o tome kako jedno dete, dete kao i svako drugo, postane nasilno kada odraste. Kako dođe do toga da mu povređivanje drugih osoba postane "stil života"? Šta je to što naše društvo čini toliko podložnim za pojavu nasilja nad ženama?

Često se govori o tome da nasilno ponašanje potiče iz porodice jer vlada, neretko vrlo ispravno, mišljenje da nasilje rađa nasilje. Ipak, ima porodica u kojima nasilje ne postoji, a deca postaju nasilna. Sazrevanje u klimi nasilja može da izazove dve vrste reakcija: poistovećenje sa nasilnikom ili žrtvom. Pritom, žrtva ponekad postaje nasilnik, identifikujući se sa nasilnikom da bi preživela, u svakom smislu te reči.

S druge strane, sredstva masovnog informisanja, izostanak adekvatne reakcije pravosuđa, nedovoljno promovisanje zdravih stilova života uveliko doprinose širenju nasilja. "Nasilje nije ‘izum’ savremenog sveta. Bilo ga je odvajkada, samo su se menjali načini. Oni su umnogome zavisili od razvoja društva, kao i od razvoja sredstava koja su primenjivana da bi se vršilo nasilje. Savremena tehnologija omogućava bolji uvid u nasilje, veću mogućnost identifikovanja sa nasilnicima, kao i veću društvenu izloženost žrtve", kaže Vesna Brzev-Ćurčić, psihoanalitičar.

Prema njenim rečima, porodice u kojima postoji nasilje su, kao i svaka druga porodica, vrsta modela za identifikaciju i usvajanje principa na kojima porodica počiva. "Porodice u kojima nema nasilja formiraju mlade ljude po nekom drugom principu, na primer gratifikujući svako delo svog deteta, ne uvodeći princip realnosti, ili pak ne osuđujući nasilje kao društveni fenomen. Društvena zajednica sa svim modelima koji u njoj postoje, sredstva javnog informisanja, izostanak adekvatne reakcije pravosuđa, nevoljno potpomažu širenje nasilja. Kako je nasilje vrlo složen i destruktivan element svakog društva, zahteva detaljno proučavanje, pre svega uzroka, a onda i nesagledivih posledica", objašnjava Vesna Brzev-Ćurčić.

Obrazovanje je deo društvenog života koji je dobrano zakazao. Reforme nastavnih planova i programa, usmerene ka promovisanju načela tolerancije i nediskriminacije, najdalje su odmakle u osnovnoškolskom obrazovanju. Ipak, i dalje se, kroz ilustracije i sadržaje udžbenika, promovišu tradicionalna shvatanja rodnih uloga, gde su žene uvek učiteljice i sekretarice, zadužene za kućne poslove i odgajanje dece, a muškarci direktori i predsednici, zaduženi za "sportska pitanja". Još uvek je predominantan model četvoročlane porodice onaj koji uključuje mamu, tatu, batu i seku. Ovo vodi učvršćivanju patrijarhalnih stavova među omladinom. Prema rezultatima jednog od primetno malobrojnih istraživanja vrednosnih stavova srednjoškolske dece, opstaju ustaljeni tradicionalni stavovi prema porodici, braku, reproduktivnoj ulozi žene. Srednjoškolci neretko opravdavaju nasilje u partnerskim odnosima, i uz to gaje negativan stav prema pripadnicima LGBT populacije i etničkim manjinama. Za njih je muškarčina onaj koji je nasilan prema svojoj ženi, patrijarhalnih stavova i huligan.

foto: m. milenkovićNASILJE RAĐA NASILJE: Obračun navijača

KO SU MUŠKARČINE: Predstava sugestivnog naziva Muškarčine, nastala je u koprodukciji Centra E8 i Bitef teatra, a premijerno je izvedena 2012. godine. Do sada je ovaj "pozorišni dokumentarac o muškosti ovde i danas" pogledalo preko 15.000 gledalaca u sedam zemalja. Koncept, režiju i dramaturgiju potpisuju Milena Minja Bogavac i Vojislav Arsić. U situaciji kada škole uveliko zakazuju u tome, ova predstava ima nesumnjivu "vaspitnu ulogu" i predstavlja inspiraciju i izvor drugačijih obrazaca ponašanja za mlade ljude širom Srbije. Ona takođe svedoči koliko je važno poslati prave, pozitivne primere kroz kulturu i neformalno obrazovanje, ali i uključiti mlade muškarce (i žene) u promovisanje ovih primera.

Pitali smo glumce iz predstave Muškarčine šta utiče na formiranje stavova njihovih vršnjaka o rodno zasnovanom nasilju, i kako od muškarčine postaje nasilnik. Đorđe Živadinović Grgur (26), koji nastupa od premijere predstave 2012. godine, smatra da je ključni problem definisanje nasilja. "Nasilje je ponajviše od svih društvenih fenomena mutiralo, i veliki je problem što je danas veoma teško artikulisati šta je tačno sve nasilje, a zaista ga ima na sve strane. Nažalost, mediji su prilično odgovorni za tu konfuziju oko razumevanja nasilja, jer se senzacionalizmom oglušuju o primarne etičke norme i čine da se nasilje ne posmatra kao veliki problem već kao sredstvo za fokusiranje i dizanje tiraža. No, ipak se nadam da mladi postaju sve svesniji u kakvom društvu živimo i da su svi oblici nasilja, od verbalnog, preko fizičkog, do seksualnog i svih ostalih perfidnih i novonastalih oblika poput sajber nasilja, zapravo neprihvatljivi i da se na te načine ciklus nasilja samo nastavlja, a ne dolazi se ni do kakvog izlaza iz problematične situacije."

Alek Surtov (22), takođe u predstavi od prvog dana, kaže da stavovi njegovih vršnjaka o rodno zasnovanom nasilju nisu jedinstveni. "Postoje oni koji razumeju problem rodnog nasilja i potrebu o edukaciji na tu temu. Naravno, sušta suprotnost su, iako u mom društvu malobrojni, oni koji zastupaju stav da je to nešto opravdano i ‘normalno’, ali kada se malo udube u temu, skapiraju da nasilje nema opravdanje. Sad, postoji i treća grupa, meni najzanimljivija, to su oni koji se bore za rodnu ravnopravnost ali su skrenuli s puta u suštu suprotnost. Dakle, na primeru ću pokazati na šta mislim: okej je da devojka pretuče momka, ali nikako nije okej da zameni sijalicu dok muškarac nije u kući. Smatram da se stavovi najviše formiraju na osnovu učenja po modelu, smatram da današnjoj deci roditelji, neopravdano ili opravdano, nisu posvećeni u dovoljnoj meri pa su ona osuđena da uče iz svoje okoline. Ako okolinu najbolje vidimo kroz medije, koji bi trebalo da je verno prenose ili barem prikazuju neke vrednosti društva, možemo zaključiti da su idoli mladima kojekakve starlete, ubice, lopovi, takozvani biznismeni, tajkuni... Tako da to vodi do zanimljivog pitanja."

AKO HOĆEŠ DA BUDEŠ HADŽIJA: Zanimljive odgovore dobili smo i na pitanje kako situacija u kojoj živimo u Srbiji utiče na odrastanje mladih muškaraca. "Užasno, naravno. Sve što vidimo, poručuje: čuvaj, bori se, tuci se, prljavo igraj ako hoćeš da budeš hadžija, jer ako nisi bos, onda nisi muško, a – BUDI MUŠKO!", kaže Đorđe Grgur Živadinović. "Ako rastete u zemlji permanentnog vanrednog stanja, ako na TV-u govore kako ste ekonomski najstabilniji u regionu samo zato što se na vašoj teritoriji ne dešavaju oružani sukobi, a već posle pet-šest godina bivate bombardovani i podvrgnuti sankcijama, ako vam ubiju premijera ispred radnog mesta usred bela dana i bela grada, i ako sada gledate klince koji kao legitimne rol-modele posmatraju kriminalce i starlete, jer samo o njima gledaju i slušaju, onda vam je jasno kakvo je stanje i na koji način to utiče na nas. Nije ni važno kog smo roda, ali, nažalost, vrlo je važno gde živimo."

Sličnog je mišljenja i Alek Surtov: "Situacija jednako utiče na muškarce i na žene, i kao jedan od najvećih problema ove zemlje izdvajam to što se mladima ne daje šansa. Ako pogledamo strukturu društva, imamo one koji su svoje šanse u socijalizmu iskoristili, dok generacija posle njih, uglavnom naših roditelja, biva osuđena da radi do groba i samim tim zauzima ‘naša’ radna mesta. Tako da bez ujaka na nekoj poziciji, ili tetke iz Austrije, nemaš šansu... A sve ovo negativno u društvu, agresiju, nasilje, apatiju, sodomu i gomoru možemo gledati i kao neko ‘bežanje u zdrav razum’", zaključuje Surtov.

Marko Panajotović (22), takođe glumac u predstavi, kaže da su na njega i njegove vršnjake, generaciju rođenu devedesetih, uticale sve agresije, genocidi, ratovi koji su nas zadesili. "I takvo okruženje je jednostavno pogubno. Naša generacija je nasledila jedan vid hronične mržnje iz koje i dalje ne može da se iskobelja. To je born to hate generacija koja bez konkretnog dodira sa užasom rata, mrzi i prezire sve oko sebe. Umesto da nadograde svoje roditelje, oni ispadaju gori od njih. Ali da li to sme i može da bude opravdanje za toliku količinu nasilja?"

Čini se da svi znamo odgovor na Markovo pitanje, koje sebi, sasvim sigurno, postavlja još puno mladih žena i muškaraca u Srbiji. Teške društvene okolnosti u kojima odrastaju mladi predstavljaju jedan od ključnih uzroka za čestu pojavu nasilja među njima, ali ne smeju biti opravdanje za ovakvu situaciju. Zajednički napori i sinergija svih društvenih aktera neophodni su da bi se postigla promena sada dominantne vizije o tome ko su muškarčine u Srbiji danas. Međutim, da li jedno podeljeno društvo poput našeg može postići pomenutu sinergiju? Dok se nadamo da može i hoće, ne treba da sedimo skrštenih ruku. Svi pomenuti društveni akteri, od političkih donosilaca odluka, preko roditelja, škola, kulturnih i sportskih ustanova, civilnog sektora, pa do samih mladih ljudi, treba da preuzmu svoj deo odgovornosti da muškarčine postanu oni koji, prema rečima Minje Bogavac, čine "divna, plemenita dela, za sebe i zajednicu, muškarci koji znaju da biti hrabar znači umeti da izraziš svoja osećanja, pokažeš da si ranjiv, nežan i brižan".


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Kakav muškarac treba da bude

Da li je i na koji način rad na predstavi uticao na tvoje stavove o tome kakav muškarac treba da bude? Koje ključne poruke predstava prenosi gledaocima i gledateljkama o tome?

ĐORĐE GRGUR Ž. "Mi smo mladi ljudi čiji je cilj da predstavom pokažemo upravo ovo o čemu smo pričali – kako je dečacima koji odrastaju na ovim prostorima u poslednjih dvadesetak godina, čime i kime su okruženi, kakva očekivanja se postavljaju pred njih i kako se oni nose s tim. To su ozbiljni i nimalo laki procesi, a to jeste naš, domaći specifikum. Nas sedmorica, Minja, Vojkan i cela naša ekipa, zaista smo srećni što je edukativna, socijalizatorska funkcija naše predstave prepoznata na svim nivoima i što fantastično komunicira s mladima, na pravi način, direktno."

ALEK S. "Pomogao mi je da ideju pravog muškarca ne posmatram kroz model koji nam društvo nameće, već na svoj način – ako je svako od nas individua, onda i svako od nas ima svoj način da bude muškarac a da to ne vređa niti se kosi s drugima. Mislim da su najbitnije poruke ‘Otvori oči’, ‘U redu je da se razlikuješ’ i ‘Misli svojom glavom’, a ako sam neku preskočio, možete pogledati predstavu i sami razmisliti o tome."

MARKO P. "Moram da priznam da se moji stavovi u toku rada na ovoj predstavi nisu bitno promenili, ali sam uspeo da svoje stavove učvrstim, i što je jako bitno, da ih na pravi način predstavim. Ono što se promenilo jeste da sada više pažnje obraćam na to kako se ljudi oko mene ponašaju."

Tekst je nastao u okviru projekta WONET (Ženska mreža za budućnost Evrope), odobrenog i sufinansiranog sredstvima Evropske komisije u okviru programa "Evropa za građane i građanke", koji su realizovali Opština Savski venac iz Beograda i Udruga TRIM iz Vrboske na Hvaru, u saradnji sa drugim partnerima iz Srbije, Hrvatske, Slovenije i Italije.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net