Feljton – Igre u Olimpiji (2) >

Publika

Do Olimpije se u stara vremena moglo doći putevima sa severa iz Elide, sa istoka preko Arkadije putem koji je vodio prema Megalopolisu i drugim delovima centralnog, jugoistočnog i istočnog Peloponesa, i sa juga, iz Mesenije. Olimpija se danas nalazi na oko 12 kilometara vazdušne linije od zapadne oba­le prema Jonskom moru; nekada je to rastojanje zbog drukčijeg oblika obale moglo biti za oko trećinu kraće. Ondašnji putnici, za razliku od da­naš­njih, mogli su do svetilišta stići sa zapada i vodenim putem, ploveći uz Alfej

Pausanija pominje da je poslednje mesto pri dolasku s juga Skilunt. U ratu između Elide i Pise, Skilunt je bio na strani Pise; kasnije su ga od pobedničke Elide preoteli Spartanci i na tom mestu poklonili imanje Kseno­fontu, Sokratovom učeniku i piscu koji je ostavio dragocena sećanja na učitelja i druga dela, napisana pošto je prognan iz Atene. Ksenofontovo imanje nala­zi­lo se na jedva četiri kilometra uda­ljenosti od svetilišta u Olim­piji, tako da je on, poznat i slavan sve do Persije, mogao da šeta do stadiona, posmatra igre, sretne poznanike i prija­telje, ili da ih u vreme najveće gu­žve ugosti u svojoj kući. Olimpija svakako nije mogla da obezbedi krov nad glavom hiljadama onih koji bi svake četvrte godine nagrnuli na jednu od najvećih svečanosti tadašnjeg celog sveta. Prenoćište je bilo obezbeđeno samo službenicima Igara, takmičarima i njihovim trenerima, zvaničnim gostima, predstavnicima grčkih gradova i ljudima čija je slava bila raširena po celom svetu. To znači da je daleko najveći deo posetilaca morao da se snalazi za spavanje i hranu, obezbeđujući na taj način zaradu mnogobrojnim trgov­cima, proizvođačima i prodavcima zavetnih poklona, uspomena, figurica, hra­ne, pića, zaklona za spavanje i svega drugog što je moglo da zatreba ili da se gostima kao neophodno ponudi, proda ili preproda. Četrdesetak hiljada ljudi moglo je da stane na stadion: u vreme kada su igre trajale pet dana to je značilo barem desetodnevnu gužvu u kojoj su se tiskali sicilijanski tirani, slavne vojskovođe sa svih strana sveta, državnici i filozofi, Grci i barbari iz najudaljenijih delova planete naseljene ljudima, bogataške lađe i zaprege, zvanični predstavnici grčkih gradova, konji, mazge i ma­garci, stoka za žrtvovanje i klanje namenjena prehrani smrtnika, govornici, istoričari, zabavljači i čudotvorci, sirotinja i torbari, slobodni ljudi i robovi, kola i denjkovi namirnica i espapa... A taj haos sigurno nije smanjivalo to što među svim tim ljudima možda nije bilo ni jedne jedine žene, ako je tačan podatak da im je pristup na igre bio zabranjen.

Pisana svedočanstva savremenika tiču se, razumljivo, samo slavnih osoba u publici – kao što je i pažnja većine posetilaca bila na njih usmerena. Stoga o slavnim gostima ima relativno mnogo beležaka, za razliku od onih koji su bili i ostali bezimeni kao onaj Spartanac što je Dijagori, podignutom na ramena dvojice sinova olimpijskih pobednika, na vrhuncu sreće i slave, dobacio: "Umri sada, Dijagora, ipak se nećeš uzneti na Olimp!" Na sličan način, opet su Spartanci umešani u anegdotu po kojoj je kinik Diogen, videvši u Olimpiji neke veoma bogato i raskošno odevene mladiće s Roda, njihov izgled i šepurenje prokomentarisao samo jednom rečju: "Izvešta­čenost". Zatim je video neke aljkavo i nemarno odevene Spartance, što je propratio sa: "Još veća izveštačenost".

Po jednoj drugoj priči, neki starac je u gomili gledalaca igara tražio mesto, praćen dobacivanjima i podsmehom iz publike, sve dok nije došao do velike grupe Spartanaca. Svi mladići, ali i većina starijih među njima ustala je i ponudila mu da sedne, što je publika propratila bučnim odobravanjem. Sedajući, starac reče: "Svi Grci znaju šta je pravo, ali samo Spartanci to i čine".

Neodoljiva privlačnost igara koštala je života bar dvojicu od legendarnih sedam mudraca antike. Tales iz Mileta, po Diogenu Laerćaninu, "umro je dok je posmatrao atletsku utakmicu, od vrućine, žeđi i slabosti, već u godinama", odnosno "pritješnjen svetijenom i malaksao od žege". Slična sudbina, bar u predanju, zadesila je i Hilona iz Sparte: "Umro je, prema rečima Hermipovim, u Pisi, upravo pošto je zagrlio svoga sina, olimpijskog pobednika u pesničanju. To je bilo zbog preterane radosti, zajedno sa slabošću jednog čoveka u godinama. I svi koji su se nalazili na svečano­sti ispratili su ga uz najveće počasti", piše Diogen Laerćanin. U oba slučaja pominju se žega, gužva, starost, uzbuđenje i žeđ – što je kao sticaj okolnosti sasvim dovoljno za jedan uzrok smrti. Godine su pogađale starce, a ostalo se odnosi na sve druge koji bi se za igara našli u Olimpiji. Sve dok u drugom stoleću nove ere Herod Atik, Hadrijanov prijatelj i – kao i Hadrijan – veliki filhelen, nije platio izgradnju akvedukta i Nimfajona u Olimpiji, problem obezbeđenja vode za osveženje publike i gašenje žeđi ljudi i životinja izloženih letnjoj pripeci bio je gotovo nerešiv. Sistemom kanala voda je tada razvedena po celom svetilištu, a jarak oko stadiona mestimično je bio proširen u male bazene, gde su po­smatrači mogli da se osveže.

Mudrac Hilon pominje se i u Herodotovoj priči kako je Hipokratu, ocu budućeg atenskog tirana Pisistrata, rođenje slavnog sina bilo najavljeno "dok je još bio privatno lice i dok je jednom posmatrao olimpijske svečanosti, desilo se veliko čudo. Dok je prinosio žrtvu, kotlovi, koji su bili postavljeni puni mesa i vode, i bez vatre počeli su da kuvaju i da kipe. Lakedemonac Hilon, koji se tu desio i video to čudo, savetovao je Hipokratu da se, prvo, ne oženi rotki­njom, drugo, ako već ima ženu da je otera, a ako ima sina da ga se smesta odrekne". Hipokrat nije poslušao Hilonov savet, Pisistrat je došao na svet i, osim po svemu drugom, u istoriju ušao i kao stvarni ili navodni pobednik trke četvoroprega na Igrama 532. godine.

PLATON: Kopija portreta koji je 365. godine vajao Silanion. Kopija iz II stoleća nove ere

Među filozofima koji su bili redovni posetioci igara pominju se Aristotel i Platon, ovaj potonji kao mislilac koji je bar neke svoje ideje o pravičnom uređenju polisa pokušavao da ostvari prevaspitavanjem sirakuškog tirana Dionisija i njemu bliskih moćnika, sa kojima se sretao i u Olimpiji, gde su oni na igrama nastojali da svoj politički uticaj prošire i proslave kao pobednici. Sam Platon o tome svedoči potkraj života: "Kad sam došao na Pelopones, u Olimpiju, zatekao sam Diona među učesnicima na svečanosti i obavestio ga o svim događajima...". Platon se i sam bavio atletikom, o čemu govori i njegovo ime, zapravo nadimak (Platon, "Široki") koji je dobio po lepom stasu i pod kojim je postao slavan, dok je njegovo pravo ime, Aristokle, gotovo zaboravljeno. Gimnastiku je vežbao kod Aristona iz Arga a učestvovao je (ili čak pobedio) na Istamskim igrama.

Filozofi, sofisti, govornici, istoričari i pesnici nalazili su u Olimpiji zahvalnu publiku. Gorgija iz Leontina, čiji kip među pobedničkim spomenicima na Altisu, kao i onaj u Delfima, pominje Pausanija, čuven je po svom govoru u Olimpiji koji je – započet rečima "O, Heleni, dostojni da vam se dive mnogi!" zato što su imali ljude što su osnovali panhelenske svečanosti – zapravo bio poziv na svegrčku slogu protiv barbara, umesto rasipanja snaga u međusobnim ratovima i posvećivanja Zevsu plena i oružja otetog ili upotrebljenog u međugrčkim sukobima. Sofist Hipija iz Elide, slavan kao govornik i poslanik "bio je na dobru glasu i... očaravao je Heladu u Olimpiji blistavim i vrlo dobro smišljenim govorima". Po Platonovom svedočenju, Hipija je redovno bio u Olimpiji za vreme igara i uveren da ga u njoj niko nije nadmašio: "Od kad sam se po­čeo natjecati u Olimpiji još se nikada nisam namjerio na nikoga u bilo čemu boljega od mene". Hipija je načinio popis olimpij­­skih pobednika koji pominje Plutarh, a posle njega dopunjavali su ga Aristotel, Eratosten, Flegon iz Trala, Julije Afrikanac i drugi. Svoje sveznalaštvo Hipija je dokazivao i tako što se u svetilištu pojavljivao odeven samo u ono što je sam načinio, od sjajne odeće i obuće, pojasa, svetiljke koju je nosio i nakita, do strigile i pribora za higijenu. Sokratov savremenik, sofist Antifont, život je poredio sa nadmetanjem – naročito život u braku, sa ženom: "I pobjede na Olimpijskim i Pitijskim igrama, takva pobjednička natjecanja, mudra znanja i sve ugode nastaju obično poslije velikih muka. Često naime nagrade, užici koje je bog dao ljudima, nužno stoje velikih napora i znoja". Vekovima kasnije, isti taj argument – u raspravi o jedinstvenoj ljudskoj sposobnosti da izdrži sve teškoće u potrazi za znanjem i razumevanjem – ponoviće stoik Epiktet: "Postoje neugodne i teške stvari u životu, ali zar se ne događaju i u Olimpiji? Zar ne patiš od vrućine? Zar se ne boriš za malo prostora? Pereš li se kako treba? Ne hodaš li mokar po kiši? Zar ti nije dosta buke, galame i drugih neprijatnosti? Ali, pretpostavljam, upoređujući sve to s vrednošću onog što gledaš – izdržavaš".

TUKIDID: Rimska kopija portreta s kraja V ili početka IV stoleća

Okupljeno mnoštvo moglo je da osim blistavih govora čuje i filozofska, odnosno istorijska dela: spev Gorgijinog učitelja Empedokla Očišćenja, na primer, u Olimpiji je recitovao rapsod Kleomen. Sam Empedokle pripada porodici u kojoj je bilo nekoliko olimpijskih pobednika, ako to nije i on bio. Herodot je, po predanju, svoje istorije o sukobu Evrope i Azije, Grka i Persijanaca, čitao publici okupljenoj na Igrama, možda onim 444. godine. Priča kaže da su oduševljeni slušaoci poglavljima njegovog dela dali imena devet Musa, zaštitnica umetnosti. A među onima koji su Herodota slušali u Olimpiji nalazio se, verovatno, i Tukidid, njegov ne manje slavni sledbenik. Lukijan iz Samosate ispričao je pomenutu priču o Herodotovom izlaganju u Olimpiji – više od šest vekova posle pretpostavljenog događaja – kao objašnjenje načina na koji se u helenskom svetu postiže slava. Po njemu, naime, Herodot je putujući iz Karije prema Grčkoj razmišljao na koji bi način svoje delo učinio poznatim a sebe slavnim u celom svetu. Želeo je da srca svih Grka, ako je mogućno, osvoji jednim potezom; inače, morao bi da putuje od mesta do mesta i u svakom od njih prikazuje svoje delo – uz veliki rizik da, bar ponegde, ne uspe. I, kaže Lukijan, smislio je da se Grcima obrati na olimpijskoj sve­čanosti koja je upravo počinjala. Kada je svetilište bilo puno "ušao je u zadnju prostoriju Zevsovog hrama ne kao gledalac, već kao učesnik igara. Onda je recitovao svoje istorije i toliko oduševio prisutne da su njegove knjige nazvane po Musama, jer je i njih bilo devet".

HERODOT: Rimska kopija portreta s kraja V ili početka IV stoleća

Pomenuti deo anegdote je već ve­ko­vima opštepoznat, na račun ono­ga što je Lukijan istakao kao poentu svoje priče: "Nije prošlo mnogo, a on je bio poznatiji nego olimpijski pobednici. Nije bilo čoveka koji nije čuo za Herodotovo ime; jedni su ga čuli u Olimpiji, drugi od onih koji su bili na svečanosti. Tre­balo je samo da se negde pojavi i već bi neko uskliknuo: ‘To je taj Herodot koji je na jonskom je­ziku pisao o persijskim ratovima i proslavio naše pobede!’ To su bile nagrade koje je dobio kao univerzalno priznanje od cele Grčke. Nije ga proglasio jedan glasnik, već svi gradovi u kojima je bar neko bio na toj svečanosti u Olimpiji". Pojačavajući argument, Lukijan u nastavku priče pominje kako su kasnije mnogi koristili "Herodotovu prečicu" koja kroz Olimpiju vodi do slave: sofist Hipija, Prodik sa Keja, Anaksimen sa Hija, Pol iz Akraga "i tu­ceta drugih, uvek su recitovali svoje radove na svečanostima i tako bi odmah došli do priznanja". U stvarnosti, panhelenske svečanosti svakako su bile prilika i pozornica za sticanje slave, ali i mesto polemika i ozbiljnih političkih sukoba. Govornik i protivnik makedonske hegemonije, Demosten je na Olimpijskim igrama 324. godine ustao protiv nekog Lamaha iz Smirne (ili Lamaha Mirijanina) koji je, govoreći okupljenoj masi u korist Filipa i Aleksandra Makedonskog, pa je "nabrojivši... kolikim su zlima uzrokom postali makedonske ulizice, tako okrenuo raspoloženje nazočnih da se sofist toliko uplašio graje što se digla protiv njega da se iskrao sa svečanog skupa".

TEMISTOKLE (OKO 525. DO 459): Rimska kopija portreta načinjenog za života stratega pomorske pobede kod Salamine. Original oko 470–460

Teško da je ijedan Grk doživeo veću počast publike na nekim igrama od Temistokla, stratega pobede nad Persijancima kod Salamine. Igre održane 476. godine, jednu olimpijadu posle istorijske pomorske bitke, mnogi savremenici smatraju najslavnijim i najvećim u njihovoj hiljadugodišnjoj istoriji. Kada se Temistokle pojavio na Altisu, okupljena publika potpuno je zanemarila već započeta takmičenja, ustajući da klicanjem pozdravi pobednika u jednom nadmetanju čiji je značaj već bio shvaćen. Agon se ne odnosi na arenu manju od životne; zato se ne može smatrati slučajnim što Herodot, opisujući pripreme za bitku kod Salamine, "ostrvo slavno što grobnica Persije posta" pominje "sportski" dijalog Adimanta Korin­ćanina, jednog od grčkih zapovednika koji se zalagao za povlačenje predloženo od većine vojskovođa, i Temistokla, odlučnog da uđe u bitku:

"Temistokle, na utakmicama šibaju one koji ranije krenu", rekao je Adimant.

"A oni koji prekasno krenu ne dobijaju pobednički venac", odgovorio je Temistokle.

EURIPID: Rimska kopija vernog portreta iz IV stoleća

Četiri godine potom, Grci su u Olimpiji ovenčali Temistokla vencem znatnijim od atletskog, za ceo taj dan zanemarujući takmičenja na stadionu. Taj duh svestan svojih pobeda prikazaće, još jednu olimpijadu kasnije, Eshil – učesnik bitaka na Maratonskom polju i kod Salamine, u kojima je izgubio bar jednog rođenog brata – u tragediji Persijanci, kojom je odneo pobedu na atenskim dramskim takmičenjima. Ne pomenuvši ni jednom nijedno ime nekog Grka, Eshil je slavu Atene učinio još većom, jer njeni građani "roblje nisu nikome i nikom nisu podložni" a njihov polis – sasvim u duhu onoga što Solon kaže Anaharsidu – "dok lju­di ima, njeni stoje zidovi". Tako je, zapravo, i Olimpija postojala kao panhe­lensko središte agona, duha nadmetanja, dok je u njemu bilo ljudi koji su se ose­ćali jednim narodom ne samo po krvi nego, još više i pre, po zajedničkoj kulturi, u kojoj igre zauzimaju jedno od najvažnijih mesta. Taj narod umeo je da slavi pobednike, kao Temistokla, ali i da im se, potpuno otvoreno, podsmehne: kada je čuveni rvač Milon iz Krotona jednom prilikom trebalo da bude ovenčan kao akonites, pobednik koji nije dotakao prašinu borilišta, prilazeći da primi venac okliznuo se i pao, pa mu je publika dobacivala da je, ipak, okusio prašinu.

nastaviće se


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

»Igre u Olimpiji«

»Igre u Olimpiji«

U izdanju "Vremena" uskoro izlazi knjiga "Igre u Olimpiji" Aleksandra Ćirića, jednog od osnivača našeg nedeljnika i pomoćnika glavnog urednika, koji je 2014. godine preminuo nakon kraće i teške bolesti. Reč je o reprintu prvog izdanja iz 1996, o čijoj vrednosti i značaju najbolje govori činjenica da ga već dugi niz godina nema u slobodnoj prodaji. "Ova knjiga se bavi poreklom, istorijom, razvojem, pravilima i značajem koje su imale Olimpijske igre u Grčkoj nastojeći da prikažu deo društvenog konteksta u pojedinim periodima njihove istorije", piše Ćirić u predgovoru. U narednim brojevima "Vreme" donosi izvode iz "Igara u Olimpiji".

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net