foto: marko rupena

Intervju – Suzana Paunović, direktorka Kancelarije za ljudska i manjinska prava >

Nasilje nije privatna stvar

"Uvek ćete čuti da je za nasilje kriv loš zakon, da je loš sistem, da država nije reagovala itd. Ne slažem se sa tim pristupom. Žrtve nasilja se za pomoć obraćaju službenicima koji čine sistem i svaki njihov propust u radu mora biti sankcionisan. Usvojene zakone, potpisane protokole o saradnji, u praksu sprovode ljudi. I najsavršeniji zakon sam po sebi ne može pomoći ukoliko se ne primenjuje"

Nedavno otvoreno pregovaračko poglavlje 23 važi za jedno od najkompleksnijih u procesu evropskih integracija. Pošto obuhvata pravosuđe i osnovna prava, unapred je jasno da će se njegovo zatvaranje dugo čekati – u tom smislu, izazov ne predstavlja samo deo koji se odnosi na jačanje nezavisnosti, nepristrasnosti i profesionalnosti u pravosuđu, već i borba protiv korupcije i očuvanje standarda zaštite ljudskih prava i prava manjina.

U razgovoru za "Vreme" direktorka Kancelarije za ljudska i manjinska prava Suzana Paunović kaže da je poslednjih godina dosta urađeno na planu "uspostavljanja pravnih i institucionalnih mehanizama za razvoj otvorenog, demokratskog i tolerantnog društva zasnovanog na poštovanju ljudskih prava", ali da to nije i kraj posla. "Sada kad imamo dobar pravni i institucionalni okvir, usklađen sa standardima EU, pred nama je ozbiljan posao da sve to, što smo propisali brojnim zakonima i strategijama, u punoj meri zaživi u praksi."

"VREME": Nedavno je usvojen Akcioni plan za pregovaračko poglavlje 23, koje obuhvata širok dijapazon tema. Transparentnost Srbija je ocenila da je taj plan "nadrealan" zato što su rokovi za sprovođenje aktivnosti već odavno prošli. Da li je zaista tako?

SUZANA PAUNOVIĆ: Da je tako, pregovaračko poglavlje 23 ne bi bilo otvoreno. Poglavlje 23 jedno je od najtežih. Logično je da prateći Akcioni plan, koji definiše naše obaveze u narednom periodu, bude ozbiljan i složen dokument. Podsetiću da su na Akcionom planu zajedno radili Vlada i civilno društvo i da smo se zajedno trudili da ovaj posao uradimo što bolje. Počeli smo da radimo i merimo ostvarene rezultate i pre nego što je ovo poglavlje zvanično otvoreno. Prvi izveštaj o postignutim rezultatima pokazao je da je preko 80 odsto aktivnosti urađeno u onom vremenskom periodu i na način kako je predviđeno Akcionim planom. To je najbolja potvrda koliko je ovaj plan realan i koliko svi učesnici u ovom poslu rade ozbiljno i posvećeno.

Kada su u pitanju ljudska prava i borba protiv diskriminacije, koje su najznačajnije mere predviđene Akcionim planom?

Akcioni plan sadrži 18 ključnih mera na kojima će se raditi u narednom periodu. Ove mere odnose se na nepristrasnost i odgovornost, stručnost i efikasnost, garancije u pogledu nezavisnosti pravosuđa, kao i procesuiranje ratnih zločina. Predviđen je i set antikorupcijskih mera, kao i čitav niz mera u pogledu zabrane torture, nehumanog ili ponižavajućeg tretmana i kažnjavanja, nediskriminacije, zaštite osetljivih društvenih grupa, zaštite prava pripadnika nacionalnih manjina itd.

Predviđeno je i da će se sprovesti 709 pojedinačnih aktivnosti da bi se svaka od ovih mera realizovala. Ono što je najvažnije, u ovom akcionom planu znamo ko je zadužen za sprovođenje svake aktivnosti i odakle će se obezbediti novac. Posebna pažnja je posvećena svođenju na minimum dodatnih budžetskih opterećenja, a maksimalnom korišćenju svih dodatnih raspoloživih sredstava iz, na primer, donatorske pomoći, IPA fondova i slično.

Šta je najveći problem u Srbiji kada su u pitanju ljudska prava?

Uprkos smanjenoj stopi nezaposlenosti, jedan od najvećih problema i dalje je nezaposlenost, a dugotrajna ekonomska kriza izložila je građane povećanom riziku od siromaštva. Ti problemi se odražavaju i na sve ostale oblasti života, naravno i na obim ostvarivanja prava građana. Zbog toga ohrabruju dobri ekonomski rezultati Vlade koji su ključ za rešavanje ovih problema.

Dodatno, izbeglička kriza stavlja pred nas nove izazove – kako bezbednosne, tako i humanitarne i ekonomske, i rekla bih sve ostale. Regionalna stabilnost je od posebnog značaja. Mislim da je jasno koliku pažnju Srbija posvećuje ovoj temi. Tenzije, govor mržnje, veličanje terorizma, fašističkih ideja nisu i neće biti naši standardi.

Koja je osetljiva grupa najugroženija? Da li su to i dalje Romi?

Prema svim istraživanjima Romi i dalje spadaju u društvenu grupu koja se suočava sa najsloženijim problemima. Podsetiću da su Romi najbrojnija nacionalna manjina u našoj zemlji. Poslednji popis pokazuje da u Srbiji živi preko 147.000 Roma, a procena lokalnih samouprava je da se ovaj broj kreće i do 250.000. Više od ostalih građana, Romi se suočavaju sa problemima u obrazovanju, zapošljavanju, stanovanju. Visok rizik od siromaštva, najčešće višegeneracijskog, i dalje je jedan od ključnih problema. Istraživanja pokazuju da su Romkinje često višestruko diskriminisane. One su često žrtve nasilja, u riziku su od trgovine ljudima, teško se zapošljavaju, životni vek im je kraći.

Osim Roma, koja grupa je najugroženija u Srbiji i zašto?

Pripadnici LGBTI zajednice su još u velikoj meri izloženi diskriminaciji. Suočavaju se sa diskriminacijom, pretnjama, čak i nasiljem u svakodnevnom životu, a najčešće na radnom mestu. Veliki broj ovih osoba suočava se sa odbacivanjem od sopstvenih porodica. U Kancelariji koju vodim trenutno imamo zaposlene predstavnike LGBTI zajednice. Zajedno svakodnevno sarađujemo, i mislim da na taj način najbolje razbijamo stereotipe i predrasude.

Kada je u pitanju LGBTI populacija, čini se da sve mere borbe protiv diskriminacije počinju u završavaju se famoznim Prajdom. Da li je to samo utisak? Ili postoje i neke konkretne mere koje se preduzimaju?

O Prajdu se najviše priča ili, bolje reći, pričalo se. Šetnja pripadnika LGBTI zajednice bez tenzija i sukoba najbolje oslikava veliki napredak koji je napravljen za kratko vreme. Zbog toga mislim da Prajd više nije tema na način kao ranijih godina. Činjenicom da su se u prethodne dve godine održale šetnje, poslata je jasna poruka da Vlada neće odustati od obezbeđivanja i zaštite prava za svakog svog građanina.

U prethodnom periodu dosta je urađeno na sticanju profesionalnih znanja pripadnika policije i zaposlenih u centrima za socijalni rad. Oni su prošli obuke za postupanje prema LGBTI osobama i njihovim porodicama. Preko 1000 zaposlenih u centrima za socijalni rad završilo je obuke, a završene su obuke za policiju i sudije. Obuke su prošli načelnici policijske uprave, Uprave policije, granične policije, saobraćajne policije i Uprave za stručno obrazovanje, osposobljavanje, usavršavanje i nauku. Radili smo i na jačanju svesti građana da moraju tolerisati osobe drugačije seksualne orijentacije.

Još se očekuje donošenje zakona o rodnoj ravnopravnosti, a čini se da je upravo rodna diskriminacija izrazito prisutna. Prošle godine, broj pritužbi Zaštitniku građana povodom rodne diskriminacije bio je veći za 75 odsto u odnosu na broj pritužbi 2014. godine. Šta bi po tom pitanju najpre trebalo da se uradi?

Povećanje broja pritužbi govori da je podignuta svest građana na koji način mogu da ostvare svoja prava. Žene su ohrabrene da prijavljuju diskriminaciju i da se bore za svoja prava. Upravo na tome smo u prethodnom periodu intenzivno radili. U narednom periodu je neophodno više ekonomski osnažiti žene, da imamo još više žena uključenih u politički život, žena na rukovodećim mestima u organima vlasti na svim nivoima. Važno je i da se posebna pažnja usmeri na žene koje su u riziku od višestruke diskriminacije, pre svega mislim na žene na selu i žene sa invaliditetom.

Kako objašnjavate izuzetno veliku zastupljenost femicida i nasilja nad ženama u Srbiji? Svi nalazi pokazuju da smo u tim oblastima u evropskom vrhu, a mere za borbu protiv nasilja se slabo primenjuju i prilično su neefikasne.

Izdvojila bih tri ključna uzroka – blaga kaznena politika, nedovoljno međusektorske saradnje i nepostojanje individualne odgovornosti profesionalaca za propuste. Uvek ćete čuti da je za nasilje kriv loš zakon, da je loš sistem, da država nije reagovala itd. Ne slažem se sa tim pristupom. Žrtve nasilja se za pomoć obraćaju službenicima koji čine sistem i svaki njihov propust u radu mora biti sankcionisan. Usvojene zakone, potpisane protokole o saradnji, u praksu sprovode ljudi. I najsavršeniji zakon sam po sebi ne može pomoći ukoliko se ne primenjuje. Takođe je važno i dalje raditi na promeni svesti javnosti i razvijanju atmosfere u društvu koja osuđuje nasilnika, a ne žrtvu. Slanjem jasnih poruka, da nasilje nije privatna stvar i da se ono ne toleriše, pokušavamo da podstaknemo reakciju celog društva na ovu pojavu.

Da li su i u kojoj meri diskriminisani građani iz nerezvijenih i devastiranih oblasti, u odnosu na građane razvijenih i urbanih sredina?

Problemi u siromašnim opštinama su uvek složeniji. Nedostatak novca, nedostatak stručnih kadrova, nedovoljno prepoznavanje značaja pojedinih tema samo su neki od problema. To je razlog zbog čega je važno da se sve politike "spuste" na lokalni nivo – tamo gde građani žive i ostvaruju svoja prava. Kancelarija za ljudska i manjinska prava u protekle tri godine bila je prisutna u gotovo svim lokalnim samoupravama na temu nediskriminacije. Podržali smo brojne nevladine organizacije iz nerazvijenih opština i njihove aktivnosti. To je jedini način da vladina Strategija prevencije i zaštite od diskriminacije "živi" i ne ostane samo spisak ciljeva.

Koliko se i da li se u svom radu bavite diskriminacijom na osnovu obrazovanja?

U svom radu najviše sam usmerena na školovanje pripadnika nacionalnih manjina na maternjem jeziku. Mislim da je važno da vaši čitaoci znaju da uz podršku države oko 60.000 dece pohađa nastavu na jeziku svoje nacionalne manjine i da je uz podršku države do sada 5500 romske dece upisano u srednje škole i na fakultete.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net