foto: marko đurica / reuters
DVA MASOVNA UBISTVA I RAZLIČITE POSLEDICE: Velika Ivanča u Srbiji 2013...

Inicijativa za razoružanje Srbije >

Imate li pištolj kod kuće i čemu vam služi

Znate li da rukujete vašim oružjem i da ga održavate? Zašto ste ga uopšte kupili i izvadili dozvolu za držanje? Poznajete li ikog ko se vatrenim oružjem uspešno odbranio od provalnika ili napadača

foto: wikipedia.org...i Danblejn u Škotskoj 1996;...

Pre nešto više od 20 godina, 13. marta 1996, u škotskom gradiću Danblejnu, rodnom mestu Endija Marija, Tomas Hamilton, četrdesettrogodišnji lokalni čudak, ušao je u fiskulturnu salu osnovne škole naoružan sa četiri pištolja i 743 metka – sve u legalnom vlasništvu. Pre nego što je oko 9.40 izvršio samoubistvo, Hamilton je za svega tri-četiri minuta pogodio 32 osobe. Ubio je petnaest đaka i učiteljicu: četrnaestoro dečaka i devojčica imali su pet, a jedno dete šest godina. Endi Mari je tada imao 8 godina, a njegov brat Džejmi 10. Obojica su tog jutra bili u školi u Danblejnu. Danas drugi teniser na svetu dugo je odbijao da javno govori o traumi koju je doživeo 13. marta 1996. Sve do 2008, kada je Mari u autobiografiji Uzvraćajući udarac napisao: "Nekoliko mojih drugova izgubili su braću i sestre. Meni su ostali samo delovi sećanja na taj dan, na primer – da su nas uveli u učionicu gde smo pevali pesme."

foto: ap...sa deset godina pukim slučajem izbegao smrt u školi – Endi Marej

Nezapamćeni masovni zločin je po svojoj surovosti i nemoći žrtava šokirao javnost u Velikoj Britaniji i naterao građane da ozbiljno razmisle da li je opravdano da civili drže oružje u legalnom posedu. Kao posledica ovog užasnog zločina, organizovana je velika i uspešna građanska peticija koja je, uz podršku medija i, na kraju, članova britanskog parlamenta, dovela do zabrane posedovanja ručnog naoružanja (pištolji i revolveri) za stanovnike Velike Britanije koji nemaju status ovlašćenog službenog lica – koji nisu, dakle, ni vojnici, ni policajci, niti pripadnici službi obezbeđenja. I sve to za nešto više od godinu dana od masakra u Danblejnu...

Da li danas, kad srpski mediji bruje o masovnom zločinu u Žitištu kod Zrenjanina, građani Srbije i njihovi legalno izabrani politički predstavnici imaju snage da, ugledajući se na britansko društvo od pre dvadeset godina, posegnu za radikalnim korakom i zabrane civilima posedovanje ličnog naoružanja?

MILION I DVE STOTINE HILJADA CEVI: U poslednjih petnaestak godina, dogodilo se u Srbiji pet slučajeva masovnih ubistava čiji motiv nije bilo koristoljublje. Ono o kojem se još priča desilo se 2. jula ove godine u selu Žitištu, kada je Siniša Zlatić automatskom puškom u bašti kafića "Makijato" ubio bivšu suprugu Dijanu i još četvoro gostiju, ranivši pritom 23 osobe. Ubicu su razoružali prisebni konobar i gost kafića, a policija ga je uhapsila desetak minuta posle zločina. Četrnaest godina ranije, 2002. godine, Dragan Čedić iz Leskovca, takođe pucajući automatskom puškom, na nekoliko različitih lokacija, usmrtio je bivšu suprugu Biljanu i još šest osoba, članova Biljanine familije i zajedničkih prijatelja. Mesec dana kasnije pronađen je Čedićev leš u šumi u okolini Leskovca; ubica je izvršio samoubistvo.

U periodu između ova dva masovna ubistva koji su počinjeni nelegalnim oružjem – nikada nijedna verzija srpskog ili jugoslovenskog zakona o oružju nije dozvoljavala civilima držanje ili nošenje automatskog oružja – desila su se još tri teška masovna zločina koji su počinjeni oružjem uredno registrovanim kod MUP-a Republike Srbije. Prvo je 2007. u selu Jabukovac kod Negotina, Nikola Radosavljević lovačkom puškom ubio devet i teško ranio dve osobe. Radosavljević je uhapšen istog dana, ali je na glavnom pretresu u Okružnom sudu u Negotinu oslobođen optužbe jer su sudski veštaci utvrdili da je u trenutku zločina bio neuračunljiv; još uvek se nalazi u Specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu. Šest godina kasnije, 9. aprila 2013, Ljubiša Bogdanović je u selu Velika Ivanča blizu Mladenovca pištoljem za koji je imao dozvolu još od 1981. teško ranio suprugu i ubio trinaestoro najbližih: sina, majku i komšije s kojima je bio u krvnom srodstvu, a među njima i dečaka starog dve godine. Istim pištoljem je, neposredno posle zločina, izvršio samoubistvo. U maju 2013. Rade Šefer je u Oromu i Martonošu, selima na severu Bačke, lovačkom puškom prvo ubio roditelje bivše supruge, zatim bivšu suprugu, a potom i snaju (sinovljevu suprugu) i njene roditelje. Zločin je zaustavljen tek kad ga je jedan član familije ubio u samoodbrani. Tri i po godine pre ubistva Radetu Šeferu je oduzeta lovačka puška zbog optužbe za nasilje u porodici. Prekršajni sud u Senti mu je vratio oružje 13 meseci pre zločina jer je doneto rešenje o zastari tog postupka.

Ako bi Srbija sledila primer Velike Britanije i zabranila građanima držanje i nošenje oružja – koje je, doduše, veoma ograničeno nizom izmena srpskog Zakona o oružju u poslednjih 15 godina – da li bi ta mera smanjila broj ubistava počinjenih vatrenim oružjem, pogotovo onih koja se dogode u porodici ili u tragičnim razmiricama među komšijama ili prijateljima?

Branko Bogdanović, publicista i počasni član Nacionalne asocijacije za oružje, tvrdi da ne bi: "Dovoljan efekat je presedan koji samo kod nas postoji, a to je porez na oružje. Zbog tog zakona, a s obzirom na ekonomsku krizu, verujem da bi se devedeset posto vlasnika vrlo rado otarasilo svog oružja. Iz istog razloga, zamrlo je i tržište – oružje više niko neće da kupuje. Ako zabranite držanje bilo kakvog oružja kao u Velikoj Britaniji, time samo razvijate ilegalno tržište. Ne smemo da zaboravimo da smo mi iz ratova dovukli, bukvalno, vagone oružja koje se potpuno nekontrolisano i bez ikakve evidencije delilo iz magacina Teritorijalne odbrane. Svi su to odneli kućama. Ono što se dešava upotrebom legalnog oružja, to su nesrećni slučajevi. Oružje dođe do ruku dece ili ljudi ne znaju da rukuju oružjem, pa povrede sebe ili druge. Ne zaboravimo da su Englezi otkupljivali to oružje, nisu ga oduzimali."

Sa Bogdanovićem se ne slaže Jasmina Nikolić iz Viktimološkog društva Srbije: "Smatram da posedovanje oružja predstavlja potencijalnu opasnost više nego što doprinosi bezbednosti." Sličnog mišljenja je i dr Slađana Đorđević, profesorka na Pravnom fakultetu Univerziteta Union: "Podržavam pristup Velike Britanije. Ako bi se i Srbija opredelila za takvo rešenje, morala bi više da se stara o bezbednosti građana i o njihovom osećaju sigurnosti. Za sada to nije slučaj. Problematični su i slučajevi korišćenja službenog oružja za izvršenje ubistva ili samoubistva, što takođe govori o potrebi za boljom kontrolom."

U Srbiji ima oko 1.200.000 komada registrovanog oružja u rukama 585.000 vlasnika. Nešto više od dva komada po vlasniku. Oko 300.000 su pištolji i revolveri, ostalo čine lovačko i, u manjem obimu, sportsko, trofejno i kolekcionarsko oružje. Ministarstvo odbrane poseduje oko 800.000 komada pešadijskog naoružanja, a Ministarstvo unutrašnjih poslova 62.000. Procenjuje se da nelegalnog oružja ima između 200.000 i 900.000 komada – neki tvrde da ga ima i više od milion. Statistički, skoro svaka druga osoba je naoružana, pa Kancelarija Ujedinjenih nacija za narkotike i kriminal svrstava Srbiju u sam svetski vrh po odnosu broja stanovnika i oružja. Prema podacima ove organizacije, od ukupnog broja ubistava godišnje (tabela 1) vatreno oružje je za period od 2005. do 2012. korišćeno u 25 odsto slučajeva (tabela 2): najviše (35 odsto) 2008, a najmanje 2012. (12 odsto). Istovremeno, vatreno oružje je upotrebljeno i u 15 odsto slučajeva počinjenih samoubistava, kojih je oko 1300 godišnje. U poslednjih petnaestak godina bilo je nekoliko akcija predavanja nelegalnog oružja ili njegove legalizacije. Uglavnom je u svakoj od njih oduzimano nekoliko hiljada komada, najviše tokom akcije "Sablja" 2003. godine. Da li građani oklevaju da vrate oružje ili ga toliko vole da ne mogu da se odvoje od njega?

Izvor: Kancelarija Ujedinjenih nacija za narkotike i kriminal

ZAŠTO SU BRITANCI USPELI: "Kult oružja je, po meni, jedna izmišljena kategorija", kaže za "Vreme" Branko Bogdanović. "Još od osnivanja narodne vojske, odmah posle Drugog srpskog ustanka, imali smo koncepciju naoružanog naroda. Oružje je bilo podeljeno svim vojno sposobnim licima i nalazilo se kod njih na čuvanju. Nešto slično današnjem švajcarskom modelu. Jednom godišnje se vršila revizija tog oružja, odnosno stručni pregled. Još tada je zaključeno da se u proseku godišnje 30 do 40 odsto oružja bukvalno uništavalo nepravilnim rukovanjem i čuvanjem. Naime, ljudi su ga koristili za lov i krivolov, za šenlučenje na svim mogućim svečanostima, nisu ga održavali, nisu ga čuvali, tako da je očigledno da taj kult, odnosno ljubav prema oružju, nije postojao već je oružje smatrano za upotrebni predmet. A pošto je bilo u državnom vlasništvu, stanovništvo nije vodilo računa o stanju i ispravnosti oružja. Tako je ostalo sve do 1883, kada se uvodi regularna, stajaća vojska i kada je naređeno da se oružje pokupi od naroda i stavi u vojne magacine, što je bio i jedan od razloga za izbijanje Timočke bune jer se narod protivio razoružavanju. Nažalost, to se produžava sve do današnjih dana, pogotovo devedesetih godina, kada je oružje postalo više statusni simbol nego stvar nekog kulta. Mi smo imali period posle ratova i kriza kada je određena kategorija ljudi smatrala da što je pištolj ili revolver skuplji i ukrašeniji to je viši status njegovog vlasnika. Kao automobil – treba da ima što veću vrednost, da lepše izgleda i da fascinira."

Velika Britanija nikada nije imala kult oružja koji je prisutan npr. u Sjedinjenim Američkim Državama. Međutim, pre masakra u Danblejnu, u Britaniji je bilo preko 200.000 komada registrovanog oružja (na 63 miliona stanovnika), mahom sportskog. Pa, kako su Britanci uspeli da zabrane posedovanje ličnog naoružanja za samo godinu dana od zločina u Danblejnu? Ubistva predškolaca šokirala su celu Škotsku i Britaniju, ali i ceo svet. "Ovo je pokolj nevinih, nešto što nikada nismo videli do sada u Škotskoj, i Škotska će morati sa tim nekako da se izbori", izjavila je tadašnja članica škotskog parlamenta Helen Lidel. Javnost je zahtevala objašnjenja i odgovore: kako je bilo moguće da Tomas Hamilton uopšte poseduje ne jedan, već četiri pištolja i revolvera? Zašto mu ih niko nije oduzeo kada mu je Savez izviđača (u kojem je volontirao) zabranio rad sa decom jer su se neki dečaci žalili na njegovo ponašanje? U burnim medijskim debatama pravnici, lekari i psiholozi nisu mogli da utvrde da li je postojao zakonski osnov da se Hamiltonu oduzme oružje. Svi mediji su raspravljali o ovome: od tabloida, preko uglednih dnevnih i nedeljnih novina do javnog servisa BBC. Onda je škotski tabloid "Sandi mejl" uspeo da za samo šest nedelja sakupi više od 400.000 potpisa za peticiju da se zabrani legalno posedovanje oružja na celoj teritoriji Ujedinjenog Kraljevstva.

foto: nick adams

Doktor Mik Nort, samohrani roditelj čija je petogodišnja ćerka Sofi ubijena u školi tog tragičnog 13. marta pre 20 godina, piše u svom radu "Posle Danblejna – kontrola naoružanja u Ujedinjenom Kraljevstvu 1996–2001.": "Mediji mogu da odigraju značajnu ulogu u kampanjama, ali da bi uspeli, potrebna im je održiva podrška javnosti. Bez novih elemenata koji bi se dodali kampanji, neki novinski urednici su u svojim tekstovima pokazivali znake umora i manju zainteresovanost, dok su drugi zamaglili suštinu problema previše se fokusirajući na lične priče. Međutim, lične priče su važne ako želimo da održimo interesovanje za kampanju i zato je uključivanje porodica žrtava bio ključni element u inicijativi za kontrolu oružja. Mnogi od nas su žrtvovali svoju privatnost da bi se istrajalo u uvođenju kontrole oružja."

Rezultat je bio osnivanje inicijative "Peticija Visibaba", nazvane po jedinom cvetu koji se mogao naći u prirodi u trenutku zločina. Građani su masovno polagali visibabe u školskom dvorištu. Na čelu peticije bili su stanovnici Danblejna i okoline koji nisu imali lične veze sa posledicama masakra, a ni velikog iskustva u vođenju građanskih kampanja. Zajedno sa porodicama žrtava sakupili su 700.000 potpisa za zabranu ličnog naoružanja, a predstavnike "Peticije Visibaba" primili su lično tadašnji premijer Džon Mejdžor i lider opozicije Margaret Beket.

"Porodice iz Danblejna prisustvovale su javnoj istrazi tokom koje smo stekli značajan uvid u suštinu problema. Zato niko ne može da nas optuži, kao što su naši protivnici pokušavali, da mi ne razumemo o čemu se radi. Niti bilo ko može da kaže da nismo reagovali racionalno. Morali smo dobro da pripremimo odgovore na pitanja postavljena tokom javne istrage", piše Mik Nort.

Nedugo zatim, premijer Mejdžor predložio je izmene Zakona o oružju kojima je građanima zabranjeno posedovanje pištolja i revolvera, izuzev sportskog, malokalibarskog oružja, a na snagu su stupile već 1997. Kasnije iste godine, sada na inicijativu laburističkog premijera Tonija Blera, zabranjeno je i malokalibarsko oružje. Tome su se protivila sportska društva, ali su ostala u velikoj manjini. Međutim, ove zabrane ne odnose se na Severnu Irsku.

Efekti nisu bili vidljivi odmah. Ali s vremenom je primećen blagi i stabilni pad u broju ubistava počinjenih vatrenim oružjem, da bi se, kad se podaci iz 2010. i 2011. uporede sa onima od pre 20 godina, ispostavilo da je u te dve godine bilo za 53 procenta manje ubistava pištoljem nego 1996. Iako se u međuvremenu desilo nekoliko masovnih ubistava, Velika Britanija spada u zemlje sa najmanjim brojem ubistava vatrenim oružjem: na 100.000 stanovnika svega 0,3 ubistava. Na isti broj stanovnika u Srbiji ima 3,4 ubistva, u Sjedinjenima Američkima Državama 10,2, u Južnoafričkoj Republici 9,8... Inače, manju stopu ubistava od Srbije imaju Nemačka, Kanada, Austrija, Grčka, Turska. S druge strane, broj žena ubijenih vatrenim oružjem u Srbiji se povećava.

POSEDOVANJE KAO RIZIK: "Prikupljanjem i analizom novinskih članaka, Mreža ‘Žene protiv nasilja’ kojom koordinira Autonomni ženski centar iz Beograda, došla je do podatka da je tokom 2015. godine na teritoriji Srbije ubijeno 35 žena u porodičnom/partnerskom kontekstu (27 ubistava u 2014. godini), šest žena ubijeno je van porodičnog/partnerskog konteksta, jedna žena se ubila nakon dugogodišnjeg trpljenja nasilja, ubijena je jedna ženska beba", piše u izveštaju "Femicid – ubistva žena u Srbiji". Prema istom izveštaju, u Srbiji je od ukupnog broja ubijenih žena tokom 2015. po 23 procenta ubijeno pištoljem i puškom. Dakle, skoro polovina. Od tog broja, 12 odsto ubistava je izvršeno nelegalnim oružjem, 31 odsto legalnim, a za čak 57 procenata se analizom medija nije moglo utvrditi da li je oružje legalno ili ne.

"Većina istraživanja potvrđuje vezu između dostupnosti i rasprostranjenosti oružja i porasta stope ubistava i nasilničkog kriminaliteta, u šta spada i nasilje u porodici koje može imati letalni ishod, naročito kada je prisutno oružje u kući, pa i kada je u legalnom posedu. Prisustvo oružja doprinosi i razrešenju burnih emotivnih pražnjenja na način koji uključuje ranjavanje ili smrtni ishod. U slučaju da nasilnik poseduje oružje, pet puta je veći rizik od homicidalne viktimzacije", kaže za "Vreme" profesorka Slađana Jovanović i dodaje: "Prema drugim istraživačima, prisustvo oružja ne mora nužno voditi povećanju rizika od nasilja, već su ključne karakteristike ličnosti onoga koji poseduje oružje. Međutim, valja voditi računa i o mogućnosti iskorišćenja prisustva oružja od strane nekog drugog ko nema dozvolu za držanje oružja, ali mu je oružje – u legalnom posedu drugog ukućanina, člana porodice – dostupno. Ne treba izgubiti iz vida da dostupnost i rasprostranjenost oružja koleriraju i sa porastom stope nesrećnih slučajeva."

Nepoznavanje pravilnog rukovanja oružjem još je jedan argument za inicijativu za zabranu posedovanja vatrenog oružja. S ovim stavom se ne slaže Branko Bogdanović: "Ozbiljni strelci, ljudi koji koriste oružje u svrhu sporta ili lova, poklanjaju mu pažnju. Međutim, 80 odsto stanovništva koje ima oružje, kupilo ga je zato što smatraju da im, možda, na neki psihološki način, garantuje ličnu bezbednost. Ne znaju ni da ga rasklope, kamoli da ga održavaju. Obuka koja je uvedena po prethodnom zakonu pretvorila se, nažalost, u jedan unosan biznis, tako da nije toliko ozbiljna, a broj časova stalno se smanjivao."

Najčešći razlozi građana koji traže dozvole za oružje su osećanje lične nebezbednosti i strah od provalnika. Ipak, dilema da li imati ili nemati oružje ostaće, izgleda, večna. Ne možemo a da se ne podsetimo slučaja čuvenog glumca Žarka Lauševića, koji je braneći svog brata i sebe od napadača ispred kafića u Podgorici leta 1993. ubio dvojicu i teško ranio trećeg nasilnika. Šta bi bilo da nije imao pištolj te večeri? Da li bi i dalje bio najbolji glumac na teritoriji bivše Jugoslavije ili bi završio kao njegov kolega, takođe veliki glumac, Dragan Maksimović, na smrt pretučen na Zelenom vencu u Beogradu februara 2001. a da napadači nikada nisu otkriveni?

"To više ima veze sa našim zakonodavstvom", kaže Branko Bogdanović. "Šta je to nužna odbrana, šta je prekoračenje nužne odbrane? Vlasnici oružja sigurno imaju određenu rezervu i dilemu da li uopšte smeju da ga upotrebe ili ne. U pitanju je psihološka sigurnost. Ako vam upadne lopov u kuću, vi nemate vremena da trčite po kući i tražite pištolj da biste se odbranili."

Primer Velike Britanije pokazao je da je i te kako moguće smanjiti broj krivičnih dela u kojima se koristi vatreno oružje. Pored vladavine prava i odlučnosti države da stane na put nelegalnom oružju – kazna za posedovanje oružja je u Britaniji i do 10 godina zatvora – bila je potrebna široka i zajednička akcija građana, medija, stručnjaka i svih političkih partija. I još nešto: bilo je potrebno da se celo jedno društvo dobrovoljno odrekne nekih svojih prava, makar povod za to bio toliko tužan – sećanje na 15 nedužnih predškolaca i njihovu učiteljicu.

Na kraju emotivnog dokumentarnog filma Masakr u Danblejnu, produciranog povodom petnaestogodišnjice zločina, Mik Nort, čija je petogodišnja ćerka Sofi stradala, kaže: "Ja znam da meni, kao samohranom ocu, danas ne bi bilo nimalo lako da se nosim sa jednom tinejdžerkom u kući." Međutim, dodaje uz blag osmeh: "Ali dao bih sve na svetu da sam imao prilike da pokušam."


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net