Reakcije Zapada >

Pravda, a ne osveta

Gruba odmazda Erdogana nakon neuspelog puča ozbiljno je poljuljala odnos Turske sa Briselom i Vašingtonom

Dok su Ankara i Istanbul goreli, evroatlantske institucije su, kao i svakog petka uveče, spavale pravedničkim snom. Niko od visokih zvaničnika EU i NATO-a nije bio ni blizu Brisela: predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker i visoka predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost Federika Mogerini bili su u Ulan Batoru, na redovnom zasedanju šefova država i vlada evropskih i azijskih zemalja (ASEM); komesar za istočno susedstvo i pregovore o proširenju Johanes Han vraćao se sa višednevne turneje po Ukrajini, dok se Jens Stoltenberg, generalni sekretar NATO-a, odmarao od netom održanog samita u Varšavi. Kada je turska vojska blokirala bosforske mostove, a Istanbulom odjeknuli prvi hici, u Vašingtonu je bilo tri ujutru.

Stoga ne treba da čudi što su prve reakcije iz Brisela i Bele kuće bile zakasnele i konfuzne, ali istini za volju, konfuzna je bila i situacija na terenu. Američki državni sekretar je dao kratku izjavu u kojoj je izrazio zabrinutost i očekivanje da će Turska održati "kontinuitet" u spoljnim poslovima, što su neki protumačili kao indirektnu podršku pučistima.

Tek par sati nakon ponoći, kada je postalo jasno da puč nije uspeo i da će se Erdogan održati na vlasti, krenule su salve podrške demokratski izabranim institucijama i osude pučista. Američki predsednik Barak Obama bio je među prvima, a sledili su ga Angela Merkel, Federika Mogerini, Jens Stoltenberg i mnogi drugi. Njihova zakasnela reakcija, kao i ranija Kerijeva izjava, poslužiće mnogima kao indicija da su vodeće zapadne sile, ako već nisu učestvovale u pripremi puča, potajno priželjkivale da on uspe.

ZATEZANJE ODNOSA: Odnosi su se dodatno zategli u ponedeljak, kada je u Briselu bio održan ranije najavljeni sastanak šefova diplomatija EU i NATO-a. Vesti o masovnim hapšenjima u Turskoj i Erdoganova najava da će ponovo uvesti smrtnu kaznu izazvali su opštu konsternaciju. Uz apele da je Turskoj sada potrebna "pravda, a ne osveta" (Mogerini) i optužbe da su spiskovi za hapšenje bili pripremljeni mnogo pre puča (Han), čelnici EU su pokušali da izvrše pritisak na Erdogana da se uzdrži od odmazde. Sudeći po izveštajima o novim masovnim otpuštanjima i hapšenjima koji pristižu dok ovaj tekst nastaje, taj pritisak za sada nema efekta.

Fokus pritiska je trenutno na smrtnoj kazni, jer bi njeno ponovno uvođenje dalo formalan povod da se ceo proces pridruživanja Turske EU trajno obustavi. Analitičari veruju da Erdogan ovu pretnju nema nameru da ispuni, nego je koristi kao fintu da skrene pažnju sa drugih mera, čija je primena uveliko u toku. EU, uostalom, nema mnogo manevarskog prostora da bitno utiče na razvoj događaja, ali je već sada jasno da od sporazuma o kontroli kretanja izbeglica, koji je uz mnogo muke sklopljen ranije ove godine, nije ostalo gotovo ništa, a otkazano je i ranije najavljeno stavljanje Turske na belu šengensku listu.

Odnosi Turske sa NATO-om su još delikatniji. NATO se po pravilu ne meša u unutrašnje stvari članica, čak ni kad su u pitanju vojni udari. Nije se mešao nakon udara u Grčkoj i Portugaliji, kao ni prilikom nekoliko ranijih udara u Turskoj. Keri je, međutim, prema američkom "Vašington postu", zapretio izbacivanjem Turske iz NATO-a, da bi ta izjava par sati kasnije bila demantovana i zamenjena mnogo blažom verzijom da će NATO "pažljivo pratiti" stanje ljudskih prava u toj zemlji.

Problem je što su baze u Izmiru i Indžirliku, čije delove NATO i američka vojska koriste za borbu protiv Islamske države, od strateškog značaja za Alijansu. Ispostavilo se da su neki turski visoki oficiri iz Indžirlika bili upleteni u puč, a iz iste baze je poleteo avion-cisterna koji je snabdevao pobunjeničke avione u vazduhu. Iako zasad nema nikakvih indicija da je osoblje NATO-a ili američkih oružanih snaga na bilo koji način upleteno, grupa istražitelja već je počela da češlja obe baze, a dok se istraga ne završi, one praktično neće moći da se koriste, što Pentagonu stvara veliku glavobolju ne samo na političkom nego i na operativnom nivou.

U toku je igra živaca: Zapad nikako ne bi voleo da vidi masovne mere odmazde u Turskoj, a još više ga brine "putinizacija" zemlje, pogotovo u kontekstu nedavnog približavanja Ankare i Moskve. Erdogan, sa druge strane, pokušava da iznudi što više ustupaka za svoju unutrašnju i spoljnu politiku, ali ni jedni ni drugi nemaju nikakav interes da spale mostove koji ih povezuju. Ko prvi trepne, izgubiće.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net