foto: reuters
NIKAD VIŠE: Lens Armstrong u Parizu 2005, sedmostruki pobednik kome su sve titule oduzete zbog dopinga

Biciklizam – Tur de Frans >

U žutoj majici na Šanzelizeu

U svetu profesionalnog biciklizma postoje tri velike trke – Điro d’Italija, Tur de Frans i Vuelta a Espanja, ali je svakako najpoznatija i najstarija Tur de Frans. Ovogodišnji je 103. po redu, a trka nije održavana samo tokom Prvog i Drugog svetskog rata

Prva kružna trka oko Francuske je održana 1903. godine. Od početka je imala međunarodni karakter, učestvovali su biciklisti iz Belgije, Nemačke i Švajcarske. Od 1954. godine održava se delom van teritorije Francuske, a do sada su zemlje domaćini, osim Francuske, bile i Andora, Belgija, Velika Britanija, Nemačka, Irska, Luksemburg, Monako, Holandija, Španija i Švajcarska.

Danas je Tur de Frans globalni fenomen. Finansijska dobit organizatora je nemerljiva, televizijski prenos se prati u više od 80 zemalja sveta. Treba uzeti u obzir da jedna etapa traje i do šest sati, pa vremena za reklamne blokove ima sasvim dovoljno. U periodu dok se trka održava, televizijski gledaoci su u prilici da vide sve značajne istorijske i turističke destinacije Francuske, i sve to tokom tri nedelje – teško da postoji bolji prostor za turistički marketing.

Pored same staze je 2014. godine bilo više od milion i po posetilaca. Veliki broj gledalaca prati karavan koji se tokom trke premešta po Francuskoj, najveći zaljubljenici u biciklizam porodično uzimaju godišnje odmore, iznajmljuju trejlere i karavane i prate sa porodicama celu trku. Na samom cilju u Parizu, oko kružne staze na Šanzelizeu je svake godine prisutno više od 500.000 gledalaca.

foto: apMAGNET ZA PUBLIKU: Tur de Frans

BICIKLISTI I STAZA: Pobednik u generalnom plasmanu je biciklista koji ostvari najbolje ukupno vreme. U karavanu trke se prepoznaje po žutoj majici. Tu žutu majicu nosi pobednik prve etape, a kasnije se prenosi na onoga koji ima ukupno najbolje vreme. Vrhovni cilj je, naravno, da se na finiš trke na Šanzelizeu dođe u žutoj majici.

Postoji i tačkasta majica koju dobijaju najbolji brdski vozači, koji tokom trke skupljaju bodove na brdskim ciljevima i etapama. Zelena majica je namenjena najboljim sprinterima, i oni imaju prolazne ciljeve tokom etapa na kojima sakupljaju bodove. Bela majica je rezervisana za najboljeg mladog vozača, koji 1. januara u godini kada se održava trka ima manje od 25 godina.

Tokom ove godine, biciklisti će za tri nedelje voziti 21 etapu, ukupne dužine 3534 kilometra. Za to vreme imaju samo dva dana za odmor. Ovi podaci sami po sebi deluju impresivno. Ako upotpunimo ove informacije sa prosečnom brzinom cele trke od oko 40 km/h, onda sve ovo izgleda gotovo neverovatno

Mnogo puta sam pričao sa biciklistima amaterima koji su pokušavali da voze brzinom od 40 km/h. Svakodnevna vožnja bicikla pre ili kasnije natera vozača da ispita svoje granice. Većina je ovu brzinu po ravnom dostizala uz veliki napor i ne na duže od jednog minuta. Svi su se žalili da njihovi bicikli nisu po kvalitetu ni blizu onima koje voze profesionalni vozači, da bi oni voleli da probaju taj bicikl i da na taj način vide gde su u odnosu na njih. Naravno, niko nije ni pomišljao da ospori prednost profesionalnih vozača u odnosu na amatere pri penjanju na brdske ciljeve.

Brdski ciljevi su tokom etapa podeljeni u pet kategorija, po težini uspona. Oni najteži, takozvana "konjska kategorija", jesu usponi sa nagibom u proseku većim od osam stepeni u dužini ne manjoj od šest kilometara.

Dva najpoznatija uspona na Tur de Frans su Alp d’Ue i Mon Vantu. Etapa od Živira do Mon Vantua u dužini od 242,5 kilometara vozila se 2013. godine. Posle 221. kilometra kreće uspon koji u proseku ima 8,9 stepeni, u dužini od 21,5 kilometara. Poslednjih pet kilometra biciklisti su vozili prosečnom brzinom većom od 25 km/h. Pobedio je Kris Frum, u vremenu pet sati i 48 minuta, koji je na kraju zauzeo i prvo mesto u generalnom plasmanu. Ovo je verovatno najveći test izdržljivosti u bilo kom sportu.

Treba napomenuti da vozači tokom spuštanja sa brdskih ciljeva dostižu brzine i veće od 90 km/h. Padovi sa bicikla kome su točkovi tek nešto malo širi od 1,5 centimetara pri toj brzini su smrtonosni. Fabio Kasarteli je 1995. godine poginuo spuštajući se sa brdskog cilja na Pirinejima pri brzini od 88 km/h.

POBEDNICI I DISKVALIFIKOVANI: Istorija Tur de Fransa je direktno vezana za najveća imena biciklizma. Najviše pobeda je zabeležio Lens Armstrong (sedam), ali su mu sve poništene zbog upotrebe dopinga (videti antrfile "Doping"). Po pet pobeda imaju Žak Anketil, Edi Merks, Bernard Ino i Migel Indurain. Svaki od njih je obeležio dekadu počevši od šezdesetih godina prošlog veka pa do sredine devedesetih.

Zajedničko svim velikim biciklistima koji su pobeđivali na trci je da možda nisu najbolji u vožnji na hronometar, penjanju na brdske ciljeve, spuštanju sa brda, ali su u svemu iznad proseka.

Poslednjih nekoliko godina nemamo vladavinu samo jednog bicikliste, postoje uvek bar tri do četiri vozača koji su favoriti za titulu. Pre svih je tu Kris Frum, dvostruki pobednik i najveći favorit za pobedu u ovoj godini, najviše zbog toga što ima najbolji tim i što se popravio na spuštanju sa brdskih ciljeva. U trenutku kada se ovaj tekst piše, prošlo je više od dve trećine trke i on je trenutno u žutoj majici. Sudije su mu se smilovale posle pada na usponu Mon Vantu, pred samim ciljem, kada se zajedno sa još dva vozača zakucao u motorcikl koji je stao usled nemogućnosti da prođe razularene navijače, koji su zaustavili trku pokušavajući da dodirnu svoje idole.

Vreme koje je imao pre sudara mu je vraćeno, a oko ovog incidenta podigla se velika prašina, i to s pravom. Da je u toj situaciji bio neki drugi vozač gotovo sigurno se ne bi menjala pravila i morao bi da nastavi trku sa zaostatkom od 55 sekundi koje je izgubio u incidentu.

Alberto Kontador je odustao posle dva teška pada. On je sada svakako najveće ime u biciklizmu uz Krisa Fruma, pobedio je tri puta na ovoj trci, ali su mu oduzeli jednu pobedu zbog doping afere. Trenutno su mu najveći rivali mladi Kolumbijac Nairo Kintana, Holanđanin Bauke Molema i Adam Jejts, nosilac bele majice, koji je svakako budućnost biciklizma.

Ne bi bilo fer ne pomenuti i Marka Kevendiša, svetskog šampiona u biciklizmu, odličnog britanskog sprintera koji je pobedio u ukupno 30 etapa Tur de Fransa, i tako ostao na samo četiri pobede iza Edija Merksa na večnoj listi etapnih pobednika trke. On je specijalista za završnice trka i majstor ulaska u cilj, koji je u stanju da posle više od 200 pređenih kilometara uđe u sprint pred ciljem brzinom od preko 70 km/h.

Do kraja ovogodišnje trke ostalo je da se voze brdske trke na Alpima koje će svakako odlučiti pobednika. Dovoljno je da samo neko od najbližih u generalnom plasmanu, Bauke Molema, Nairo Kintana ili Adam Jejts, izvede uspešan beg na brdskom cilju i da trenutni plasman dovede u pitanje. Ova konstatacija važi isključivo ukoliko Skaj tim zakaže u podršci Krisu Frumu, što se veoma retko događalo u poslednjih nekoliko godina.


 

Timovi

Timovi

Veliku ulogu u pobedi na trci imaju biciklistički timovi, koji se sastoje od devet vozača. Nemerljiva je pomoć koju svi članovi tima daju svojim naboljim vozačima. U svakom timu postoje specijalisti za sprint i brdske etape, a svi su potpuno podređeni najboljem vozaču. Bezuslovno slušaju komande svojih tim menadžera i jedino u slučaju njihovog odobrenja mogu da pokušaju da sami pobede na etapama. Svaki oblik nediscipline povlači odgovornost i trenutno izbacivanje iz tima.

Timski biciklisti sve vreme voze ispred svog tim lidera i pomažu mu da se tokom trke što manje umori, tako što mu seku vazduh u sprinterskim etapama ili mu daju tempo pri brdskim etapama.

Ogromna mašinerija stoji iza svakog tima, sve je podređeno uspehu na trci. Vozači ne brinu ni o čemu osim o postizanju što boljeg rezultata. Timovi imaju svoje kuvare, lekare, fizijatre, trenere i psihologe. Svi timovi tokom trke imaju svoje autobuse koji su opremljeni za odmor i boravak vozača i desetine kamiona za prevoz opreme, dok najveći timovi imaju i svoje avione za prevoz ka udaljenim etapama. U toku trke svaki tim ima svoje automobile koji prate bicikliste i sa kojima su u stalnoj radio-vezi, i reaguju trenutno zamenom bicikla u slučaju pada ili kvara. Najpoznatiji timovi su Skaj tim, Astana, Muvistar, Tinkof Sakso, BMC i Ag2r La Mundijal.

foto: ap


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

Bicikli

U proizvodnji bicikala za profesionalne vozače upotrebljava se najsavremenija tehnologija. Za timski i individualni hronometar (sprinterske etape ne duže od 50 kilometara, koje se voze na svim najvećim trkama) upotrebljava se bicikl koji je poslednja reč tehnologije. Sve je u cilju što veće aerodinamičnosti i što manje mase. Zadnji točak je bez žica i u obliku tanjira zbog smanjenja otpora vazduha. Menjač obično ima samo jednu brzinu (naravno, najteži prenos). Sve je u cilju smanjenja mase bicikla. Materijali koji se upotrebljavaju su karbonska vlakna i specijalne legure od dur aluminijuma za kočnice i menjače.

Cene ovih bicikala kreću se od 7000 evra pa naviše, dok je bicikl koji upotrebljava Skaj tim i na ovogodišnjoj trci, koji je težak ukupno 7,6 kilograma, procenjen na 30.000 evra. Uz svu ovu tehnologiju i snagu vozača, ne čudi podatak da pobednik hronometarske trke na Tur de Fransu prosečno vozi brzinom i do 55 km/h.

Bicikli koji se voze na običnim i brdskim etapama su test bicikli najvećih svetskih proizvođača, koji se posle trke mogu naći u slobodnoj prodaji. Svi proizvođači obavezno naglašavaju da je proizvod istih karakteristika kao i bicikl sa prošlogodišnjeg Tur de Fransa. Naravno, sveti gral među fanovima profesionalnog biciklizma je posedovanje bicikla koji je vožen na Turu.

Potpisnik ovog teksta je još pre petnaest godina slušao beskrajnu priču vlasnika jednog od bicikala koje je vozio Marko Lieti iz tima Lampre 1993. godine na Tur de Fransu. Niti je bicikl nešto posebno, niti je vozač naročito poznat, ali je učestvovao na Turu! Nisam ga pitao kako je do bicikla došao, ali sigurno nije redovnim putem jer ne poseduje nikakvu dokumentaciju o tome. Naravno, bicikl visi na zidu u sobi i redovno se čisti i održava, ali nikada se ne vozi.

Doping

Profesionalni biciklizam je usled natčovečanskih napora kojima su izloženi biciklisti postao idealan eksperiment za korišćenje svih najsavremenijih stimulativnih sredstava. Alkohol i etar su bili prvi dopinzi koji su utvrđeni još na prvoj trci 1903. godine, ali se na to gledalo kroz prste. Prva diskvalifikacija sa trke zbog korišćenja pomoćnih sredstava desila se još 1904. godine. Diskvalifikovano je ukupno 12 vozača, od kojih su četvorica završili na vrhu generalnog plasmana. Svi su se zakačili na voz koji je pratio stazu trke i na taj način se domogli nenadoknadive prednosti. Za pobednika je posle četiri meseca izabran Ipolit Okuturije, koji je završio trku na petom mestu.

Kako je nauka napredovala, u upotrebu su pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka ušli amfetamini, hormoni rasta, testosteron. Ozbiljna doping sredstva kao što su kokain, strihnin i hloroform koristili su vozači tokom dvadesetih.

Veliko je pitanje da li će rezultati najveće biciklističke trke na svetu u poslednjih pet godina ostati potvrđeni. U periodu od 1999. do 2010. godine imamo pobednike trka u svega tri godine. Ostale pobede su poništene ili su za pobednike proglašeni vozači koji su u generalnom plasmanu završili na drugom mestu.

Svakako najpoznatija doping afera je vezana za Lensa Armstronga (na slici desno), koji je pobedio na sedam uzastopnih trka u periodu 1999–2005. godine. Utvrđeno je da je koristio EPO (eritoprotein) koji omogućava rast broja crvenih krvnih zrnaca, transfuziju krvi, testosteron, kortikosteroide i hormon rasta. Svi njegovi rezultati u tom periodu su poništeni. Zvanično, trka u tom periodu nema pobednika. Ostale dve pobede, Flojda Lendisa 2006. i Alberta Kontadora 2010. godine, takođe su poništene, ali su za pobednike proglašeni vozači koji su završili na drugom mestu.

Uveliko se sumnja da su gotovo svi vozači koji se bore za pobedu u generalnom plasmanu potpomognuti nekom vrstom dopinga, koji trenutno još nije na listi zabranjenih ili ga koriste na način koji je izuzetno teško otkriti.

Posle skandala sa Lensom Armstrongom, Međunarodna biciklistička unija (UCI) pooštrila je doping kontrolu i izuzetno je teško prikriti zloupotrebu sredstava, ali time je i izazov veći.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net