fotografije: marko rupena

Intervju – Radina Vučetić >

Srbija danas podseća na Jugoslaviju iz pedesetih

Pitanje kritike društva je pitanje karaktera tog društva, odnosno toga koliko je ono demokratsko. Niko ne voli kritiku, a nedemokratske vlasti najmanje. Ono što je zabrinjavajuće jeste to što današnja vlast pokazuje da ne trpi kritiku ni na jednom nivou. Premijer se ljuti na nepostojeću opoziciju, na novinare, na umetnike, na građane koji koriste svoje pravo na proteste, ljuti se čak i na društvene mreže. Ljutnja, međutim, neće pomoći da se zaborave bespravno rušenje Savamale, nasilje komunalne policije, netransparentni tenderi i privatizacije, potemkinovska rekonstrukcija grada, gušenje slobode medija, neopredeljenost između Zapada i Rusije

U Srbiji, ali i drugim bivšim jugoslovenskim republikama, uporni su pokušaji da se istorija kroji i menja prema trenutnim političkim interesima i potrebama. Jedan od načina odbrane su svakako stručna i temeljena bavljenja tom prošlošću koju mnogi hoće da falsifikuju.

Istoričarka Radina Vučetić, docentkinja na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, nedavno je objavila knjigu Monopol na istinu u kojoj osvetljava fenomen partijske cenzure umetnosti u Srbiji šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Tema koja je, nažalost, sada više nego aktuelna. Sa Radinom Vučetić razgovaramo o odnosu prema Jugoslavijama, o tome gde smo bili, a gde smo danas i o cenzuri, kao pokazatelju da vlast nije sigurna u sebe.

"VREME": Za dve godine navršiće se sto godina od nastanka Jugoslavije. S obzirom na atmosferu karikaturalnog revizionizma, odnosno nekritičke jugonostalgije koja trenutno vlada, kako će se i na koji način ta godišnjica obeležiti u bivšim jugoslovenskim republikama? Kakav odnos danas u društvu vlada prema Kraljevini Jugoslaviji, kakav prema SFRJ, a kakav prema jugoslovenskoj ideji uopšte?

RADINA VUČETIĆ: Kao i u mnogim drugim stvarima, i prema Jugoslaviji postoji ambivalentan odnos, koji dosta govori o našem društvu. Mešaju se nekritička jugonostalgija i najcrnji revizionizam. I Kraljevina Jugoslavija i socijalistička Jugoslavija posmatraju se u iskrivljenom ogledalu, idealizuje se period monarhije, uz zaboravljanje diktature kralja Aleksandra, potencira se crna slika socijalističke Jugoslavije i u potpunosti negira jedna od najvećih vrednosti Jugoslavije – antifašizam. Primetno je da se jugoslovenska ideja, koja je starija od obe Jugoslavije, uopšte kritički ne posmatra i valorizuje, a plašim se da će i obeležavanje stogodišnjice proteći više u nekritičkom i revizionističkom sagledavanju te države i jugoslovenske ideje, umesto u njihovom dubinskom promišljanju, utemeljenom na ozbiljnim istraživanjima. Mislim da bi mnogi voleli da zaborave i na taj datum, i na tu godišnjicu, i na tu zemlju, jer je godinama stvarana slika da smo svi na području bivše Jugoslavije žrtve jugoslovenske ideje, mada je sve očiglednije da smo žrtve što smo tu ideju ubili.

Kako biste okarakterisali položaj i ugled koji imaju bivše jugoslovenske republike danas u svetu, u poređenju sa SFRJ? Koliko i na kakav način one učestvuju u dominantnim svetskim trendovimapolitičkim, kulturnim, ekonomskim...?

Imam utisak da su novonastale države, čak i one kojima ide malo bolje u odnosu na druge, ostale van dominantnih svetskih tokova. Ima dobrih sportskih reprezentacija, ali ne toliko dobrih kao što su bile jugoslovenske. Ima sjajnih umetnika, ali su oni u svetu poznati kao pojedinci, a ne po zemljama iz kojih dolaze. Ekonomski smo na rubu Evrope. Raspadnute železničke mreže, propala industrijska infrastruktura, neuspešna tranzicija, sve je to ostalo posle raspada nekada ugledne i prosperitetne zemlje. Novonastale države su globalno nekonkurentne i uglavnom nevidljive i neprepoznatljive. Grubo i prejako zvuči, ali od jedne velike, smislene države, dobili smo male, po mnogo čemu besmislene države, od kojih su čak i one koje su u EU, na njenom začelju, iako smo po padu komunizma imali priliku da budemo predvodnici tranzicije. I što je najgore, kada se pogledaju zemlje koje su nastale posle raspada Jugoslavije – ne mislim da je reč o srećnim državama i srećnim narodima. Jedino što je donekle ostalo, to je jedinstven kulturni prostor, iako se i on često negira.

Da li i koliko ima provincijskog u našem odnosu prema drugima i u unutrašnjoj dinamici društva?

Da, ostali smo prvenstveno provincijski zagledani u sebe, sa takođe provincijskom navikom gledanja komšiji preko plota, sa neskriveno lošim namerama. O poređenju sa SFRJ i provincijalizaciji uma, pre svega, možda najbolje govore spomenici. Za vreme socijalističke Jugoslavije, podizani su spomenici i memorijali koji i danas čine nezaobilazan deo istorije umetnosti 20. veka i pokazatelj su jugoslovenskog socijalističkog modernizma. Spomenici Bogdana Bogdanovića, Vojina Bakića, Dušana Džamonje samo su jedna od pozitivnih slika Jugoslavije, njenog slobodnog duha i modernizma u umetnosti. Iako mnogi od njih danas napušteni i zapušteni, spomenici poput onih na Tjentištu, Kosmaju, Kozari, Kadinjači, u Jasenovcu potvrđuju ne samo modernost te države, nego i veru u slobodu izraza. Nasuprot tome, današnji spomenici su nalik nadgrobnim pločama na seoskim grobljima. Gledajući njihova otkrivanja u državnoj režiji, često mi se čini da su oni nadgrobni spomenik svima nama, ali i ideji slobode.

Kakav je bio društveni dijalog unutar SFRJ, koliko je i kako bio prisutan u medijima? I kako biste uporedili tadašnju situaciju sa ovom današnjom na istom polju?

Socijalistička Jugoslavija je prolazila kroz različite faze, i teško je dati jedinstvenu ocenu o društvenom dijalogu i pluralizmu mišljenja za ceo period, jer se to menjalo kroz vreme. Do 1948. nije bilo prostora ni za kakav dijalog, ali je posle razlaza sa Sovjetskim Savezom dolazilo, doduše polako, do izvesne demokratizacije i mogućnosti dijaloga. U tom smislu, najindikativnije su šezdesete godine, kada je kritika sistema, iako nepoželjna, bila moguća. O tome svedoče oštre debate i polemički tonovi u Srpskom filozofskom društvu, u Korčulanskoj letnjoj školi, na univerzitetima, u "Studentu", "Vidicima", "Praxisu", "Gledištima", "Književnim novinama", ali i u partijskom listu "Borba". Možda zato, poređenje tadašnje situacije – SFRJ krajem šezdesetih i Srbije danas, pokazuje da smo mi danas bliži medijskoj sceni Jugoslavije početkom pedesetih godina, nego onoj s kraja šezdesetih godina. Vi danas suštinski nemate, ako izuzmete društvene mreže i minimalan broj medija, prostor za debatu. Za društveni dijalog u medijima presudnu ulogu imaju televizije sa nacionalnom frekvencijom, a na njima nema disonantnih tonova. Ja bih volela da na njima mogu da gledam ozbiljan sukob mišljenja na različite teme – od spoljnopolitičkog položaja Srbije, preko pitanja ekonomije, obrazovanja, preispitivanja prošlosti – ne samo socijalističke, nego i novije, do projekta Beograd na vodi. Ali neko kao da nije spreman za sukob mišljenja i za dijalog, te umesto emisija tog tipa, imamo monologe na konferencijama za novinare kojih, ako već poredimo dve epohe, nikad nije bilo u ovoliko neukusnoj meri, čak ni u vreme neprikosnovenog kulta ličnosti Josipa Broza Tita.

Koliko ima pojednostavljivanja u predstavi da je jugoslovensko socijalističko društvo bilo strogo kontrolisano i konstantno cenzurisano?

Pogled na cenzuru u socijalističkoj Jugoslaviji je gotovo po pravilu deo revizionističke slike te zemlje, koja se isključivo posmatra kao represivna i kao zemlja u kojoj nije bilo nikakvih sloboda. Stvara se slika po kojoj je jugoslovenska svakodnevica bila svakodnevica zarobljenika na Golom otoku, i po kojoj cenzurisani umetnici nisu izlazili iz zatvora. Taj pogled je, kao i svi naši pogledi na sveukupnu stvarnost, jednodimenzionalan. Na mnoge teme, socijalistička Jugoslavija je bila zemlja sloboda, naročito kada se govori o šezdesetim godinama i o umetnosti, a time sam se ja prvenstveno bavila proučavajući cenzuru. Kritika postojećeg sistema je tada dolazila sa univerziteta, iz štampe, iz filmova, sa pozorišnih scena, sa izložbi, iz literature. Dovoljno je pogledati dramske tekstove Aleksandra Popovića, srpsku stvarnosnu prozu, svaki film crnog talasa, javne tribine na kojima se vladajući sistem ocenjuje kao staljinistički, i videti da iako je postojala želja vlasti za strogom kontrolom, očigledno da nisu postojali mehanizmi za njeno sprovođenje, i da je glas otpora i pobune mogao da se čuje. Kada je počela da se pojačava cenzura, što je bilo krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, to je već bio znak da vlast gubi legitimitet, i tada se beleži veći broj zabrana i sudskih presuda protiv medija i umetnika. Upravo pojačavanje cenzure, u bilo kom vremenu i sistemu, najviše svedoči da vlast nije sigurna u sebe i da polako počinje da gubi legitimitet.

Kako biste uporedili cenzuru koja je vladala tada sa onom koja vlada danas?

Jugoslavija je praktikovala "cenzurisanje bez cenzure", što je značilo da nije bilo precizno definisanih mehanizama, tako da su cenzori mogli da budu svi – od Josipa Broza Tita do kafe-kuvarice u radničkom savetu nekog pozorišta, ili slovoslagača u nekoj štampariji. Sama činjenica da ne postoje jasno definisana pravila šta se sme, a šta ne sme, neminovno je dovodila do straha i dezorijentacije ljudi, jer se nikad nije znalo kada, ko i zašto može da vas cenzuriše i šta ste "zgrešili". Nekada je ono što bi bilo poželjno jedne godine, postajalo nepoželjno već sledeće, i to samo na jedan mig iz Sovjetskog Saveza. Neki mehanizmi su, međutim, bili i ostali isti. Cenzurisanju pojedinih dela i satanizovanju pojedinih ličnosti često je prethodila orkestrirana medijska kampanja, koja je imala sve elemente hajke protiv određenog umetnika ili njegovog dela, mada danas te hajke iz socijalističkog perioda deluju gotovo benigno, kada se uporede sa hajkama koju nad pojedincima vrše današnji tabloidi. Generalno, pravljenje atmosfere u društvu da nešto nije poželjno ili ispravno, dovodilo je, a bojim se da i danas dovodi, do straha, a samim tim i do najperfidnijeg, ali i najdelotvornijeg oblika cenzure – autocenzure. Cenzorske postupke i njihove nosioce vreme, pre ili kasnije, ali po pravilu uvek, osudi, a cenzurisano rehabilituje. Cenzori, jednostavno, ma koliko rigidni bili, ne uništavaju trajno ono što cenzurišu, ne mogu to iako bi želeli. S autocenzurom je posve drugačije. Ona mnogo toga ubija zauvek. Slikovito rečeno, roman Aleksandra Solženjicina Jedan dan Ivana Denisoviča preživeo je sve cenzure i nadživeo sve svoje cenzore, a zbog autocenzure ko zna koliko romana takve ili slične snage i vrednosti nikada nije napisano.

A koje su razlike u načinima cenzure?

Suštinski je teško porediti cenzuru u dva različita sistema. I tada i danas se radilo manje o eksplicitnim zabranama, a više o pritiscima, razgovorima u četiri oka, telefonskim pozivima, hajkama u medijima, koji bi onda svi zajedno uticali na pojedinca da se slomi, povuče, ili da se, pak ne slomi i krene u još otvoreniji i odlučniji otpor i pobunu. Danas, međutim, u tranziciji iz socijalizma u kapitalizam, mnoge slobode, prvenstveno umetničke, ne guše se pritiscima i cenzurom, nego uskraćivanjem novca. Sve je veći broj reditelja, i filmskih i pozorišnih, za koje je poznato da su kritički nastrojeni prema vlasti, koji ne dobijaju sredstva za svoje režije. A pozorište i film su skupe stvari. Vi ne možete napraviti film u svoja četiri zida. Ili možete, ali to je već pitanje estetike, a ne etike i slobode. I medijske slobode se sve više sužavaju, a kvalitet medija u socijalističkoj Jugoslaviji i današnjih je neuporediv. Čak i rigidna partijska glasila, poput "Borbe" i "Komunista", imala su ozbiljne kulturne rubrike, ozbiljne spoljnopolitčke komentatore, ozbiljna praćenja svetskih tokova, ozbiljne analize, dok danas, uz par izuzetaka, imamo samo tabloide uz potpuno odsustvo političke i svake druge kulture.

Do kog nivoa je vlast u stanju da trpi kritikudanašnja u Srbiji, i ondašnja u SFRJ?

Pitanje kritike društva je pitanje karaktera tog društva, odnosno toga koliko je ono demokratsko. Niko ne voli kritiku, a nedemokratske vlasti najmanje. Ono što je zabrinjavajuće je što današnja vlast pokazuje da ne trpi kritiku ni na jednom nivou. Premijer se ljuti na nepostojeću opoziciju, na novinare, na umetnike, na građane koji koriste svoje pravo na proteste, ljuti se čak i na društvene mreže, što podseća na anegdotu iz socijalističkih vremena, kada je u zaustavljanju širenja "nepoćudih" vesti agencije Rojters jedan političar zavapio "Uhapsite tog Rojtersa!" Ljutnja, međutim, neće pomoći da se zaborave bespravno rušenje Savamale, nasilje komunalne policije, netransparentni tenderi i privatizacije, potemkinovska rekonstrukcija grada, gušenje slobode medija, neopredeljenost između Zapada i Rusije. Ljutnjom na postavljanje nezgodnih pitanja, pa i na samu kritičku misao, ne šalje se dobra poruka ni o prirodi vlasti, a ni o stepenu demokratije. Duboko verujem da je na svaku temu važno makar čuti kritiku, ako već nema sluha i razumevanja da se ona uvaži. A vlast koja ne želi da čuje kritiku, sama je sebi najveći neprijatelj, kao što na kraju najveće žrtve cenzure budu upravo cenzori.

Ko je u socijalističkom sistemu imao monopol nad istinom, a ko ga ima u demokratskom sistemu?

Ne postoji nešto što je monopol na istinu. Postoje različiti pretendenti na monopol na istinu. Demokratsko društvo ćemo biti kada o istini budu brinule institucije sistema, a ne oni koji bi monopol na istinu da brane sa pozicija moći. Dok god monopol na istinu ima neka partija, ili pojedinac, bilo da govorimo o jednopartijskoj socijalističkoj Jugoslaviji, ili o današnjoj Srbiji, ne možemo govoriti o demokratskom društvu.

Koliko se tadašnja cenzura isplatila na duge staze i kakve su njene posledice?

Cenzura s jedne strane rađa strah, ali s druge rađa i otpor. Cenzori su na dobitku danas, a na gubitku sutra i zauvek, cenzurisani gube danas, a dobijaju sutra i zauvek. Zato mislim da ni u Jugoslaviji, a ni bilo gde u svetu, cenzura nikom od njenih nosilaca nije donela ništa dobro i nikom se nije isplatila. Ako pogledamo cenzurisana dela u svetu, u Sovjetskom Savezu i Istočnom bloku, njen rezultat su mnoge teške i tragične sudbine, ali i dela koja su o(p)stala i u svemu preživela i nadživela svoje cenzore. Danas i o Sovjetskom Savezu i Istočnom bloku, kao i o Jugoslaviji mnogo bolje i više govore dela Aleksandra Solženjicina, Borisa Pasternaka, Vaclava Havela, Aleksandra Popovića, Dragoslava Mihailovića, filmovi Živojina Pavlovića, Dušana Makavejeva, Želimira Žilnika, Aleksandra Petrovića, Lazara Stojanovića i Puriše Đorđevića, nego potezi cenzora, koji su uvek kratkog dometa. Slobodna misao se ne može cenzurisati, a to pokazuju mnogobrojni primeri, od Sokrata do danas.

Kako se tada, a kako danas u medijima, društvu i umetnosti bori protiv cenzure?

Iskreno verujem da ideja slobode uvek nađe svoj put. U Sovjetskom Savezu i Istočnom bloku su se umetnici borili samizdatima i stvaranjem alternativne podzemne kulture, za koju vam je, ako vas uhvate, sledila dugogodišnja robija, često u Sibiru. Ali i tada, sa takvim pritiscima i kaznama, uvek je bilo onih koji se nisu plašili, i koji su se borili za slobodu. I u Jugoslaviji su postojali hrabri istupi pojedinaca, ali i grupa – studenata, sociologa, filozofa, pisaca, reditelja, slikara, od kojih su neki snosili posledice za svoj aktivni i kritički društveni angažman, ali su na duge staze menjali i demokratizovali društvo. Protiv cenzure se mora boriti hrabrošću – i ličnom, i kolektivnom. Velika snaga leži u građanskom otporu i u stalnom pozivanju na demokratske institucije, a pre svega na neotuđivo ljudsko pravo – pravo na slobodu. Zato mislim da danas svako mora da pravi svoj mali pokret otpora i da kritikom menja sve ono što ne valja u društvu, jer smo suočeni sa neverovatnim porastom nasilja, od porodičnog, uličnog – bilo da su u pitanju sportski huligani, lica s fantomkama, ili komunalna policija – medijskog, do nasilja države nad pojedincem. I zato treba biti hrabar i boriti se.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net