foto: fonet / nenad đorđević
STANJE STVARI: Nemaština u čekaonicama i ordinacijama

Zdravstvo u Srbiji >

Od lošeg ka gorem

Da je situacija u srpskom zdravstvu kritična, i to po više osnova, pokazala je i studija slučaja o zdravstvenom sistemu Srbije koju je uradio analitički tim londonskog "Ekonomista"

Kako koji ministar zdravlja otpočne svoj mandat u srpskoj vladi, tako obeća da će uraditi sve da u zdravstvu bude bolje, i to najpre pacijentima koji su državi uvek na prvom mestu. Od tolike državne brige, na kraju ispade da je prosečan životni vek stanovnika Srbije najkraći u regionu i šire, a da za samog pacijenta godinama nema ni inovativnih lekova ni savremene terapije. A nekad nema ni dijagnostike i lečenja, osim ukoliko pacijent ne izdvoji novac za privatnog lekara.

S druge strane, škola srpske medicine i dalje je na dobrom glasu, samo što je taj kvalitet sve više potisnut i sve manje vidljiv u sistemski narušenom zdravstvu. Prinuđeni trbuhom za kruhom, za boljim uslovima rada, potcenjeni lekari čim im se ukaže prilika bukvalno beže, ko u Nemačku, ko u Norvešku, ima ih u Švajcarskoj, Švedskoj... Nastavi li se odliv belih mantila, a ništa ne ukazuje na to da neće, naprotiv, briga o tome ko će nas lečiti lako može postati i jedino preostalo društveno pitanje.

foto: a. anđićLEKARI ODLAZE TRBUHOM ZA KRUHOM: Ko će nas lečiti

ZAGLAVLJENI U PROŠLOSTI: Da je situacija u srpskom zdravstvu kritična, i to po više osnova, pokazala je i studija slučaja o zdravstvenom sistemu Srbije koju je uradio analitički tim londonskog "Ekonomista", gde je studija i objavljena. U njoj se kaže da su "u Srbiji prisutni brojni zdravstveni izazovi sa kojima se susreću manje razvijene balkanske zemlje. Njen sistem zdravstvene zaštite je decentralizovan i mestimično fragmentiran, a gotovinski izdaci i korupcija su veoma zastupljeni. Pored toga, zemlja nema transparentan i sveobuhvatan sistem za procenjivanje vrednosti investicija u zdravstvenu zaštitu i utvrđivanje načina plaćanja tih investicija. Sve ovo ometa dostupnost zdravstvene zaštite i doprinosi relativno lošim zdravstvenim ishodima. Pored toga, to će verovatno biti i pitanje o kojem će se raspravljati sa EU tokom procesa pristupanja, jer ova zemlja želi da postane punopravna članica do 2020. godine".

U poređenju sa ostalih osam balkanskih zemalja (Albanijom, Bosnom i Hercegovinom, Bugarskom, Hrvatskom, Makedonijom, Crnom Gorom, Rumunijom i Slovenijom), Srbija, možda i neočekivano, zauzima prvo mesto u regionu po ukupnim izdacima za zdravstvo izraženim kao udeo u BDP-u (Srbija 10,4 odsto, dok, na primer, Bugarska 8,4, a Hrvatska 7,8 odsto). Međutim, ako se uzme u obzir paritet kupovne moći, Srbija je tek na četvrtom mestu po ukupnim izdacima za zdravstvo po glavi stanovnika. Dakle, s jedne strane imamo najveće izdatke za zdravstvo u regionu izraženo u procentu BDP-a, a sa druge se nalazimo među najlošijima u Evropi: po dostupnosti terapija, po tome što pacijenti nemaju pristup adekvatnim i savremenim lekovima, i po tome što lista lekova nije proširena već pet godina. Od 2010. do 2012. samo jedan od 139 novih lekova dobio je odobrenje za stavljanje na listu. Ishodi lečenja u Srbiji, prema zaključku studije, relativno su loši, pa je tako očekivani životni vek građana za više od pet godina kraći nego u EU i nešto manji od proseka u regionu, a stopa smrtnosti od karcinoma za 50 odsto veća nego u zemljama Evropske unije.

Za nesrazmeru u izdvajanju i ishodima delom je odgovorna ukorenjena korupcija na svim nivoima vlasti, kaže se u studiji. Izdaci za zdravstvo ne pokrivaju najosnovniju zaštitu tako da gotovinski izdaci imaju velik udeo u ukupnim rashodima u Srbiji. S obzirom na uticaj korupcije i druge "lične" participacije, gotovinski izdaci čine gotovo 40 odsto zdravstvene potrošnje u Srbiji. "Lični" izdaci za zdravstvo, izraženi kao procenat BDP-a, porasli su proteklih godina i najveći su u regionu. U najvećem broju slučajeva, korupcija uzima oblik "nezvanične" participacije, uključujući i mito. Prema nedavno urađenim studijama, prosečan iznos mita u sektoru zdravstvene zaštite je 205 evra (prosečna mesečna zarada je oko 370 evra), a otprilike polovina svih mita daje se u gotovini. Zbog toga je razumljivo što je u anketi rađenoj 2013. tri četvrtine ispitanika navelo zdravstveni sistem kao najkorumpiraniji posle političkih stranaka.

Drugi deo odgovornosti odnosi se na staru opremu i objekte, neefikasnost u bolnicama, loš kvalitet usluga, liste čekanja, nedostupnost savremenih lekova i terapija. "Uopšteno govoreći, srpski sistem zdravstvene zaštite ostao je zaglavljen u prošlosti", ocenila je sagovornica londonskog "Ekonomista" Jelena Čugurović, članica Inicijative za inovativni pristup poboljšanju dostupnosti novih lekova u Srbiji.

foto: a. anđićPROBLEMI NA TRŽIŠTU LEKOVA: Nekada skupi, nekada nedostupni

KO SE BOJI POGLAVLJA 28: Jedna od velikih slabosti našeg sistema, istaknuta u studiji, a na koju su domaći stručnjaci još ranije upozoravali, odnosi se na budžetska ograničenja, pogotovo za lekove. Srbija, na osnovu prošlogodišnjih podataka iznetih u medijima, za medikamente troši samo 17 odsto ukupnog novca za zdravstvo, dok ostale zemlje u regionu za ovu namenu izdvajaju, u proseku, od 22 do 25 odsto zdravstvenog budžeta, a Mađarska čak 32 odsto.

Na to se nadovezuje još i zaključak izveštaja Evropske komisije iz novembra 2015. koji kaže da "loše finansijsko stanje javnog zdravstvenog fonda dovodi u pitanje održivost sektora zdravstvene zaštite". Rashodi na farmaceutske proizvode, kaže se dalje u studiji londonskog "Ekonomista", u ukupnim rashodima Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO) 2013. godine učestvovali su sa 18 odsto, pri čemu su generički lekovi predstavljali većinu izdatih lekova, a 70 odsto njih je proizvedeno u zemlji.

RFZO odlučuje o procentu cene leka koji plaća iz svojih sredstava, a taj procenat se u Srbiji kreće između deset odsto i sto odsto, pri čemu se bolnički lekovi i veoma skupi lekovi za određena stanja teoretski u celosti plaćaju iz sredstava fonda. Međutim, uobičajeni iznosi koje fond plaća apotekama i bolnicama nisu dovoljni za pokrivanje stvarnih troškova. Zbog toga neke apoteke i bolnice kasne sa plaćanjem distributerima i farmaceutskim kompanijama, pa su neki distributeri prestali da vrše isporuke. Nestašice lekova su stara, hronična boljka zdravstva u Srbiji, pa je tako upravo ovih dana bilo reči o "nestanku" iz apoteka Krkinog leka "moditen depo", koji je neophodan psihijatrijskim bolesnicima, zbog čega je ugroženo oko 20.000 pacijenata u Srbiji. Dr Bojan Trkulja, direktor Srpskog udruženja proizvođača inovativnih lekova, za londonski "Ekonomist" izneo je podatak da, na primer, od 2000 obolelih od hepatitisa C koji potencijalno imaju pravo na određeni lek, tek 200–300 novih pacijenata svake godine dobije taj lek prepisan na recept. "U onkologiji je čak i gore", rekao je, "jer ne samo što je zdravstveni fond smanjio broj indikacija na Listi lekova (za koje se lek plaća iz sredstava fonda), već ni ti pacijenti ne dobijaju lek pošto fond ima lekova dovoljno samo za lečenje jednog malog broja pacijenata i mora da dâ saglasnost o tome koji će biti ti pacijenti."

Kako Srbija bude napredovala u pregovorima sa EU o pristupanju do 2020. godine, i kako se bude bližilo otvaranje Poglavlja 28 (zdravstvena zaštita i zaštita potrošača), izvesno je da će modernizacija i reforma sistema biti sve neophodniji. Vlada, u međuvremenu, jeste najavila izvestan broj posebnih ugovora sa farmaceutskim kompanijama kojima se pacijentima obezbeđuje dostupnost lekova, Srbija se jeste nedavno pridružila Trećem programu EU u oblasti zdravstva, za period 2014–2020, ali i pored toga Evropska komisija izražava veliku zabrinutost: zbog podložnosti zdravstvenog sistema korupciji, zbog nedostatka medicinskog i administrativnog osoblja u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, kao i zbog naročito slabe dostupnosti zdravstvene zaštite za određene grupe, poput zatvorenika i Roma.

A o dostupnosti same države svedoči i sam kraj ove studije. Njen poslednji pasus glasi: "Naši pokušaji da stupimo u kontakt sa zvaničnim vladinim institucijama Srbije – uključujući Ministarstvo zdravlja i RFZO – kako bismo dobili njihov komentar na teme obuhvaćene ovom studijom slučaja bili su neuspešni." Ali, to već spada u neko drugo Poglavlje.


 

Niko više ne zapošljava


Svedočenje doktorke, specijalizantkinje, mlađe generacije

Mladi lekari vide svoju budućnost u tome da završe neku specijalizaciju i da odu. Ovde je vrlo tmurna situacija. Oni koji imaju zasnovan radni odnos čekaju specijalizaciju unedogled. Oni koji ne rade mogu da uzmu volontersku specijalizaciju odmah, ali za nju moraju da plate preko 200.000 dinara. Treća varijanta je da rade kao konobari, na primer u Nišu ima puno takvih slučajeva, tamo svi lekari koji nemaju ozbiljne veze za posao, konobarišu.

Od mojih kolega, mnogo njih je već otišlo za Nemačku, a drugi se spremaju da odu. Ovde, po klinikama su se smestila uglavnom profesorska deca, i to ako su oba roditelja profesori, što je svega nekoliko njih. Druga grupa je najveća, to su oni koji se spremaju da idu. Treća grupa smo mi koji nismo insistirali na poslu u Beogradu jer nismo hteli da čekamo dugo na specijalizaciju, nego smo se opredelili za posao u unutrašnjosti. Po meni, i to je bolje nego kako je prošla moja koleginica. Sa prosekom 9,8 insistirala je da radi u Beogradu, pa je zato tek ove godine dobila specijalizaciju, a 2008. je završila fakultet. Situacija je takva da u jednoj bolnici, na primer, imate više od deset mladih lekara koji već nekoliko godina ne mogu da dobiju specijalizaciju, zato što jedan kolega konstantno obara konkurs.

Imate i bolnicu u kojoj je od 600 zaposlenih svega 80 lekara i odmah je jasno o čemu pričam, kakvo je to stranačko zapošljavanje vanmedicinskog osoblja. Ali, za popravke i servisiranje medicinskih uređaja koje jeste skupo i zahtevno – nema novca. Kroz šta samo prolaze onkološki bolesnici koji moraju na skener na svaka tri meseca. Kada se bolnički skener pokvari, pacijente šalju u obližnja mesta, a tamo ih stave na dugačke liste čekanja i jedino što mogu jeste da plaćaju privatno skener. A koliko je to sve novca za jednog pacijenta, i to onkološkog? Znate za onaj nesrećni skener na Dedinju koji je bio u podrumu zgrade kada je izbio požar i ništa mu nije falilo? Ostao je tamo da truli, eno ga u lišajevima, a tamo rade bez skenera. Taj skener radi sve, potpuno je ispravan. E, to je naša realnost.

Kad sam ja završila fakultet, a tome ima deset godina, bio je problem naći posao u Beogradu. Sada više ne možeš ni u manjem mestu da nađeš posao, ma kakvi, ni u selu. Dva lekara rade za jednu platu, dele platu od 50.000, pa prime po 25.000, i to rade u urgentnom centru, noćne smene, ne staju. Ili, tako, malo rade za pola plate, pa malo volontiraju, ovaj mesec imaš platu, sledeći nemaš, razne su varijante, na dve lekarske plate kruži njih četvoro. Niko više ne zapošljava.

Da, živim u Beogradu, imam svoju porodicu, decu, ali radim u unutrašnjosti. Ima nas nekoliko lekara koji odavde iz Beograda putujemo svaki dan na posao, tamo i nazad ukupno 150 kilometara. Koliko samo od plate izdvajamo za benzin, ali dobro, pođe nas nekoliko kolega jednim kolima pa podelimo troškove.

Da, planiram, otići ću u Norvešku.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

Lekarski performans


Svedočenje doktorke iz beogradskog doma zdravlja, više od 30 godina radnog iskustva

Broj lekara se vremenom smanjuje. Svake godine ode neko u penziju, ali nema pojave novih zdravstvenih radnika i kartoteke se raspoređuju na postojeće lekare. U proseku imamo od 1600 do 2000 kartona po domu zdravlja. S obzirom na to da se broj građana povećava, kao i broj bolesnih ljudi, vi praktično ne možete da izađete iz ordinacije bez 40 do 50 pacijenata dnevno. Da li se sećam kada je došao neki novi, mlad lekar – verujte da to ne pamtim.

Danas se privatno leči svako ko ima novca. Ali, pošto je socijalni momenat jako loš, mi ovde stvarno imamo bedu i sirotinju, ti ljudi čak nemaju ni za participaciju za lek, pa me pitaju da im prepišem neki jeftiniji lek. Najugroženiji su psihijatrijski pacijenti, astmatičari i, naravno, oboleli od karcinoma, a participacije za te lekove su jako velike. Pumpica za astmatičara je 4000 dinara, a on plaća participaciju od dve do tri hiljade dinara. Još ako mora da bude na dve pumpice, pacijent nekad kaže da neće imati novca za tu drugu.

Druga vrsta problema je što su nam sad uveli ovaj IZIS sistem koji je, po meni, krajnja sramota za svakog lekara, jer umesto da pričam sa pacijentom, ja buljim u ekran tražeći neku specijalističku kuću, pri čemu je taj sistem radio neko ko uopšte nije iz zdravstva. Neko ko ne zna problematiku našeg sistema tako da je masa stvari tehnički loše urađena. Što se mene tiče, ja mogu da radim kao hobotnica, mogu da slušam pacijenta, da ga ne gledam i da kucam u kompjuter. Ali, to je ponižavajuće za pacijenta, ponižavajuće za mene kao lekara, jer u našem poslu percepcija je izuzetno važna. Vi gledate čoveka u oči, sagledavate ga kao celinu, što je za tako kratko vreme i pod ovim uslovima bukvalno neizvodljivo.

Sedam minuta je po nekakvom nazovi zakonu dovoljno da se posvetimo pacijentu. Ali ako neko ima psihološki problem, ja ne mogu čoveka posle sedam minuta da izbacim, drugo, imate stare ljude kojima treba dosta vremena da se skinu i obuku, pa dok mu sve objasnite, pa da li vas čuje šta mu pričate, naprosto nemate mogućnosti da sve obavite za sedam minuta. Ja sam u primarnoj zdravstvenoj zaštiti i trudim se da pacijenta ne šaljem daleko ako sama mogu da rešim problem, ali ako ga šaljem dalje na specijalističke preglede, onda u ordinaciji moram da izvedem pravi performans. Da ga ljubazno primim, da popričamo, da taj pacijent oseti da sam ga makar saslušala i, verujte, iz dobre priče, a takva priča traži malo vremena – i sa mojim iskustvom da mogu da vodim ciljanu priču i maksimalno je skratim – pola dijagnoze je već moguće postaviti. Ovde pričam, ovde kuckam, pa opet tipkam, i zbog toga se stvarno loše osećam, a loše se oseća i pacijent.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net