Onome ko ne zna koliko je dobro živeo pod Titom, ja pomoći ne mogu!" (Rade Šerbedžija)


sećanje na jugoslaviju >

Moja velika iluzija

Iluzija je iskrivljeno i netačno zapažanje nečega što stvarno postoji, za razliku od halucinacije koja se javlja bez uporišta u stvarnosti. To što se moja Jugoslavija ispostavila kao iluzija, ne znači da za sve njene narode i narodnosti ne bi bilo daleko bolje da je opstala

Rođen sam u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, u školu pošao u Kraljevini Jugoslaviji, odrastao u zemlji koja je menjala imena – DFJ, FNRJ, SFRJ. Bilo mi je milo da se izjašnjavam kao Jugosloven, jer je to za mene bila ne samo otadžbina nego i pogled na svet, progres, identifikovao sam se sa svojom zemljom. Danas ne mogu da kažem da sam Srbin, kad nisam, ali građanin sam, državljanin Srbije. Imao sam i imam mogućnost izbora, dvadeset tri godine živeo sam u Beču, ali kraj života ću provesti u Beogradu.

Da li je Jugoslavija za mene bila i ostala iluzija? Privid? Opsena? Objašnjenje je da je iluzija iskrivljeno i netačno zapažanje nečega što stvarno postoji, za razliku od halucinacije koja se javlja bez uporišta u stvarnosti. Jugoslavija sigurno nije bila halucinacija, ali da li je takva kakvu sam je ja video ipak bila iluzija?

Nisam nekritičan. Najkasnije od 1958. godine osetio sam narastanje nacionalizma. Bio sam kao urednik novina član glavnog štaba savezne radne akcije auto-puta između Zagreba i Ljubljane, njegovi članovi birani su kao zastupnici svoje republike, ali su pokušavali i da predstavljaju naciju iz koje su potekli. Tešio sam se uzorom Švajcarske u kojoj žive Nemci, Francuzi, Italijani i Retoromani sa svojim jezicima i nacionalnim kulturama, ali su svim srcem Švajcarci. Nadao sam se da Slovenci, Hrvati, Srbi, Crnogorci, Bošnjaci, Makedonci, Albanci, Mađari i svi ostali mogu i treba da ostanu što jesu, a svejedno da budu Jugosloveni. Imao sam tada ludu ideju da bi moja zemlja, koja je već promenila toliko imena, mogla da preraste u "Savez Slobodnih Komuna Jugoslavije" bez granica između republika i pokrajina.

Režim, koji sam podržavao, ničim me nije korumpirao. Nisam dobio nijedan orden, nijednu državnu nagradu. Znam da sam ponekad bio predlagan za ovo ili ono, ne znam ko je u poslednjem ili pretposlednjem trenutku uvek izbrisao moje ime. Nisam radio da bih dobijao nagrade ili postavljenje na određene položaje.

NISMO BILI ŠVAJCARSKA: Još za Titova života često sam imao priliku da držim predavanja o Jugoslaviji u Nemačkoj i Austriji ili da odgovaram na pitanja šta će se dogoditi posle njegove smrti. Odgovarao sam oprezno da će se to videti tek kad ga više ne bude, ali intimno sam bio uveren da će se "naš sistem" održati, da je nadmoćan i u odnosu na kapitalistički i na staljinistički. Neposredno pošto je spiker objavio na televiziji "Umro je drug Tito", uživo je emitovana i sednica predsedništva zemlje na kojoj je Lazar Koliševski drhtavim glasom rekao da na osnovu ustava preuzima predsedavanje predsedništvom. Tada sam pomislio da je "uspelo" – da je sve kako treba. Ali nije bilo tako.

Kada je maja 1986. godine književnik Sinan Hasani postao predsednik predsedništva – šef države – otišao sam da mu čestitam i rekao da je sad prvi put predsednik moje države čovek sa kojim sam na ti. On je odgovorio skeptično: "Da, kad to više ništa ne vredi..."

Albanac je godinu dana bio predsednik Jugoslavije. U svetu niko nikad nije ni čuo za njega, a ja sam opet ukazivao na Švajcarsku: ko je ikada upamtio ko je predsednik Švajcarske? I oni na čelu države ostaju samo godinu dana. Još uvek sam živeo u iluziji.

Za mene bi bilo strašno i da je Jugoslavija mirno prestala da postoji kao, na primer, Čehoslovačka. Ali, najkasnije kada su iz tog "mog" sistema proizašli najstrašniji, samoubilački pokolji i masovna ubistva u Evropi posle Drugog svetskog rata sa toliko nevinih žrtava, shvatio sam u kakvoj sam zabludi živeo veći deo svog života.

Prosto moram da se pitam kako je došlo do toga? Zar je sve stajalo na tako slabim temeljima? Poslednjih godina života Tito je ponekad prestajao da se smeši i kao da je skinuo masku, slutio sam da mu je nešto veoma neprijatno. Mislio sam da je to zbog fizičkih bolova koje trpi, međutim, možda je na osnovu toga što je bio najbolje obavešten ili na osnovu svog državničkog instinkta zapravo predviđao kraj Jugoslavije u plamenu i moru krvi?

Da bismo se lakše setili i obeležavali određene događaje, volimo da ih povezujemo sa nekim datumom. Raspad Jugoslavije se obično pominje u vezi sa 25. junom 1991. godine, danom kada su Slovenija i Hrvatska objavile samostalnost, ali raspad Jugoslavije nije tada počeo, nego mnogo ranije. Ante Marković, predsednik vlade koga smo zapamtili kao demokratu i koji je u mojim uspomenama bio pozitivac, poslao je Jugoslovensku narodnu armiju da sačuva granice, zapravo da obezbedi red. Možda je to bilo iznuđeno, ali ta tragična zapovest vezuje se za njega.

IVAN STAMBOLIĆ I OSMA SEDNICA: Ivanu Stamboliću nikada nisam prevodio, naše druženje počelo je na drugi način, na to me je podsetio kada je izabran za predsednika Srbije. Svog prvog fiću kupio sam 1969. godine, bio toliko oduševljen da imam svoj automobil da sam ga ponekad vozikao bez pravog razloga. Tako sam jedne večeri sam u kolima obilazio Košutnjak, iznenada su se navukli oblaci, započeo je pljusak, a ispod krošnje nekog drveta znak sa molbom da ih povezem dao je očigledno zaljubljeni par studenata. Povezao sam ih kućama, momak je bio Ivan Stambolić. Tragično je što je u mog fiću ušao otprilike na onom mestu sa koga će ga više od tri decenije kasnije kidnapovati da bi ga ubili.

Ivan Stambolić je smatrao da je raspad Jugoslavije počeo na Osmoj sednici CK SK Srbije septembra 1987. godine, kada je došlo do totalnog razlaza između Ivice – svi smo ga tako zvali – koji je još ostao predsednik države Srbije unutar jugoslovenske federacije – i Slobodana Miloševića, predsednika partije. Stambolić o tome piše opširno u knjizi Put u bespuću objavljenoj 1995. godine, koja je zapravo intervju dugačak 278 stranica koji je vodio Slobodan Inić.

foto: slobodan dimitrijevićSMRT JUGOSLAVIJE: Razlaz kumova...

Za situaciju u Jugoslaviji dva meseca posle te sednice za mene je najkarakterističnije što tadašnji savezni ministar odbrane, admiral Branko Mamula, zakazuje tajni sastanak sa Stamoblićem usred novembarske noći. Po njega dolazi neki pukovnik sa dvoja kola da bi zavarali tragove, voze opet naokolo po Košutnjaku, zamolili su ga da legne na stražnjem sedištu da ga ne bi videli, na kraju odlaze u Generalštab. Tamo mu Mamula kaže da ga prate i prisluškuju "osmaši", da on i njegova porodica nisu bezbedni, ali da ga "pokriva" armija. Ponavljam i naglašavam, savezni ministar odbrane i predsednik Srbije usred beogradske noći plaše se Slobodana Miloševića i njegovih "osmaša". Stambolić u knjizi piše: "Takvu ugroženost prvi put tada doživljavam kao sasvim realnu." To je trinaest godina pre nego što će ga mučki ubiti i baciti u kreč u unapred iskopanu jamu na Fruškoj gori.

Stambolić je odbio Mamulinu podršku. Na Inićevo pitanje "zašto", odgovara:

"Da ja budem jedna od strana u oružanom sukobu u vlastitom narodu! To nikako! Ma, to nikad ne bih mogao i ni po koju cenu, tim pre što sam znao da se kontraudar ne bi odvijao samo po salama i kabinetima."

Povremeno sam se sastajao sa Ivicom u Beogradu i Beču. Nekoliko meseci pre smrti rekao mi je da se neće kandidovati za predsednika protiv Miloševića, jer, doslovno reče: "Srbiji je dosta raznih Stambolića." Posle su mnogi smatrali da je ubijen, jer su Slobodan i Mira smatrali da bio mogao da bude opasan konkurent.

foto: petar kujundžić / reuters...i partijskih drugova...

VANREDNI KONGRES SKJ 1990. GODINE: Za mene se kraj Jugoslavije definitivno prikazao na XIV Vanrednom kongresu SKJ od 20. do 22. februara 1990. godine. Najviše polemike bilo je između srpskih i slovenačkih delegata. Radilo se o reformi partije kao vodeće sile u državi deset godina posle Titove smrti. Slovenci su se zalagali za izvesnu konfederalizaciju republičkih partija, a time i samih republika i pokrajina, a Srbi za princip "jedan čovek jedan glas" sa uverenjem da bi zbog brojnosti pripadnika srpskog naroda to dovelo do njihove majorizacije u celoj državi. Situacija se do te mere zaoštrila da su trećeg dana uveče slovenački delegati napustili sednicu. Neki Slovenci su plakali odlazeći, a Slobodan Milošević se ironično i zadovoljno smeškao. Posle izlaska Slovenaca Milošević je predložio da se nastavi sa radom, kao da se ništa nije dogodilo, ali hrvatski delegati su zapretili da će u tom slučaju i oni napustiti salu. Isti stav su zauzeli i delegati iz Makedonije i Bosne i Hercegovine, pa je predsedavajući, Milan Pančevski iz Makedonije, prekinuo sednicu rekavši da će se postići dogovor kada se sednica nastavi, ali do toga više nikad nije došlo.

Bilo je političara kao što je bio Ante Marković koji su mislili da Jugoslavija može da opstane i bez zajedničke partije. Ja tu iluziju s njim više nisam delio.

Sam Branko Mamula, za mene prilično kontroverzna ličnost, u svojoj knjizi Slučaj Jugoslavije objavljenoj 2000. godine doslovno piše: "Vojno rukovodstvo JNA snosi odgovornost što nije izvršilo državni udar. Umjesto toga ono je dozvolilo da nacionalističke vođe i separatističko ponašanje dviju zapadnih republika gurnu JNA u ruke velikosrpskog nacionalizma, koji je Armiju beskrupulozno iskoristio u međunacionalnom ratu, i na kraju odbacio."

foto: kranjc...u vatri i krvi

PESIMIZAM MOG POSLOVNOG DNEVNIKA: Decenijama u velike sveske, iz dana u dan, zapisujem šta sam uradio, i zbog toga ih nazivam "poslovnim dnevnicima". Kratko upisujem datume i događaje, zabeležim retko, samo kada me nešto posebno uzbudi. Mogu iz dana u dan da proverim šta sam činio junskih i julskih dana 1991. godine. U Leskovcu sam 25. i 26. juna bio na "Danima Žaka Konfina", ali od 27. juna do 1. jula napisao sam devetnaest kratkih članaka, odnosno vesti, za nemačku agenciju "Media consult" za koju sam uredno bio akreditovan u Ministarstvu informacija, a koja je snabdevala manje nemačke radio-stanice. Izveštavao sam o borbama u Sloveniji, komentarisao sam ih, ne znam da li te tekstove imam zabeležene na staromodnim disketama, koje smo tada koristili, ne mogu da ih nađem.

Međutim, 2. jula zapisujem u "poslovni dnevnik": "Celi dan pod utiskom razvoja situacije u Jugoslaviji, pretnje, građanski rat počeo. Odlučujemo da (moj sin) Andrej ode u Berlin. Vrlo sumorne misli: ako ide, da li ćemo se ikada videti. Dvadeset godina sam stariji nego što je moj otac bio kad sam se rastao s njim, Andrej trinaest i po godina stariji nego ja tada. Pravimo se da ide na dve nedelje, ali pripremam se da može da ostane koliko hoće, a ne mogu da to kažem otvoreno ni (supruzi) Dragani ni njemu."

Bojao sam se da se ponavlja ono što sam već doživeo tokom Drugog svetskog rata, ali se za našu porodicu ništa dramatično nije dogodilo, beležim samo svoje tadašnje raspoloženje. Te prve "ratne godine" sam sa proširenom porodicom celog avgusta letovao u Budvi.

Posle ću 21. septembra ipak zapisati "Priča se o zatvaranju granica", "histeričan sam, ali mislim da to uglavnom skrivam", "stigla me istorija o kojoj sam pisao...".

Od 3. do 13. novembra te 1991. bio sam u Beču na Kongresu PEN-a. U balskoj Sali gradske većnice istaknute su zastave svih zemalja čiji su pisci učesnici. Zapažam i kažem da verovatno poslednji put u životu zvanično vidimo plavo-belo-crvenu sa crvenom petokrakom zvezdom u sredini.

Pišem kako smo kod kuće dočekali novu, 1992. godinu: "Osećanje prolaznosti se pojačava zbog toga što smo u ratu. Da, u ratu. Dok sam ranije prisluškivao kakav se kraj priprema u mom organizmu, sada su realni jahači apokalipse opet na našim drumovima i ulicama. Šta mi vredi što znam da je neko ovako za vreme Tridesetogodišnjeg rata zašiljio guščije pero i besmisleno beležio neki svoj očaj, koji je posle toga isto tako izgubljen kao što će biti ove reči. Jer, ako nekuda budemo morali da bežimo pod stare dane, ova sveska nije tako važna da bi se ponela..."

Opet sam bio preveliki pesimista. Četvrt veka posle, te sveske su još uvek kod mene.

AKTERI RAZBIJANJA JUGOSLAVIJE: Tek ću sredinom devedesetih godina saznati mnogo više detalja o razbijanju Jugoslavije, jer su nestrpljivi akteri požurili da napišu svoje memoare ili viđenja. Prirodno je da svako želi sebe da prikaže u najlepšem svetlu, ali ukrštavanjem zapisa o istim događajima dolazimo do zanimljivih saznanja, možda se ponekad čak približimo istini.

Janez Janša, 1988. uhapšen, jer je u jednom studentskom listu navodno objavio vojne tajne, posle prvi ministar odbrane Slovenije, piše da je pola godine pre izbijanja rata u Sloveniji tamošnja teritorijalna odbrana održala manevar pod pretpostavkom da će doći do "agresije" Jugoslovenske narodne armije. Uspeli su da je izvedu u potpunoj tajnosti. Oni su uvežbavali rat. U isto vreme jugoslovenski ministar odbrane Veljko Kadijević piše da je od svoje obaveštajne službe primio izveštaj o prisluškivanju nemačkog vojnog atašea, koji je navodno tvrdio da "Jugoslavija više ne postoji", da je "samo mrtav Srbin dobar Srbin". On i njegova obaveštajna služba pojma nemaju o pripremama slovenačke teritorijalne odbrane, ali prisluškuju šta bulazne pijane strane diplomate.

Mnogo saznajemo iz knjige Borislava Jovića, koji je u odsudnim mesecima srpski član Predsedništva Jugoslavije, najbliži saradnik Slobodana Miloševića. On na sastanku sa saveznim ministrom unutrašnjih poslova Petrom Gračaninom i načelnikom Generalštaba Blagojem Adžićem razgovara o demonstracijama na Kosovu. Za Gračanina kaže: "Deluje zbunjeno, uplašeno, dezorijentisano, samo što ne zaplače. Zamuckuje, nejasno se izražava da bi trebalo razgovarati sa Albancima, sa starim porodičnim glavama, da pojačamo politički rad među njima. Bože moj, mi gubimo vlast, a on brblja. Kaže da je policija umorna, na kraju snage, traži pomoć vojske. Adžić okoliše, kaže da vojska nije za to obučena, nema palica, ume samo da puca i ubija."

Knjiga Borisava Jovića Poslednji dani SFRJ izašla je novembra 1995. godine, u vreme kada je Slobodan Milošević bio u Dejtonu. Saznajemo da je plan bio da se Slovenija i Makedonija istisnu iz Jugoslavije, u ostatku zemlje će Srbi biti u dominantnoj većini. Posle povratka iz Dejtona Milošević se zbog toga strahovito naljutio na Jovića, koji se 18. novembra 2003. godine pojavio u Hagu na poziv optužbe.

Iz njegove veoma dugačke izjave pred sudom citiram: "Krajem juna 1990. godine sa Miloševićem sam ozbiljno razgovarao o stanju u zemlji i u Srbiji. Složio se sa idejom o ‘izbacivanju’ Slovenije i Hrvatske, ali on me je pitao da li vojska hoće da izvrši takvo naređenje. Rekao sam mu da ona mora da izvrši naređenje Predsedništva SFRJ (prema Ustavu, PSFRJ je bio organ koji je imao vrhovnu komandu nad JNA) i da ne sumnjam u to, nego mu je problem šta sa Srbima u Hrvatskoj i kako obezbediti većinu u PSFRJ za takvu odluku."

Milošević je dao dve ideje: "prvo, da se ‘odsecanje’ Hrvatske izvrši tako što će ličko-banijske i kordunaške opštine, koje su stvorile zajednicu, ostati s naše strane, s tim da se tu kasnije narod referendumom izjasni da li hoće da ostane ili izađe, i drugo, da se članovi PSFRJ iz Slovenije i Hrvatske isključe iz glasanja o odluci, jer oni ne predstavljaju onaj deo Jugoslavije koji tu odluku donosi. Ukoliko predstavnik Bosne bude za, onda imamo dvotrećinsku većinu."

U razaranju Jugoslavije su ravnopravno sa Miloševićem i Jovićem učestvovali Tuđman i Mesić, Izetbegović i njegovi saradnici, ali ne mogu da pišem o svima njima. Franju Tuđmana sam poznavao dok je bio pukovnik, pa general-major u Beogradu, smatrao sam ga pravim jugoslovenskim visokim oficirom, čak smo sarađivali na jednoj knjizi o Narodnooslobodilačkoj borbi. Slobodana Miloševića sam upoznao kao mlađeg brata Bore Miloševića, koji je često bio Titov prevodilac za ruski jezik, kao ja za nemački. Ništa, ama baš ništa nije govorilo da će ta dvojica poznanika po velikom zlu ući u istoriju.

Od koje Jugoslavije se ja to opraštam, od koje iluzije? Ne samo od jedne. Iz logora sam se vratio u zemlju koja još nije prebolela rane rata, surovu i gladnu, ali bio sam surov i gladan klinac i to mi nije smetalo. Moja zemlja nije menjala samo svoje ime, nego i sebe, otvarala se prema svetu. Ja kao "jugonostalgičar" o njenim greškama znam više od onih koji je danas kritikuju, često nemajući pojma o čemu govore. Zar je Jugoslavija bila iluzija? Za mene nije, za mene je bila suštinski deo mog života, ali pišem istorijske romane, znam da su i mnogo veće države nestale.

Svoja osećanja ne umem bolje da izrazim nego da uvek nanovo citiram Radeta Šerbedžiju: "Onome ko ne zna koliko je dobro živeo pod Titom, ja pomoći ne mogu!"


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net