BROJNI I PRISUTNI: A gde su kokoške

Alternativna scena >

Teško je lakše

Paralelno sa institucionalnom pozorišnom scenom, u našoj kulturnoj svakodnevici odigrava se nezavisna scena. O njoj se ređe piše i priča, što ne znači da je manje važna i prisutna

Kao što joj samo ime kaže, nezavisna pozorišna scena je sve ono što nije institucionalna: inicira je, stvara, razvija i uopšte brine o njoj pojedinac ili više pojedinaca, a ne država; nema stalni ansambl, saradnike i službenike, već samo one koji su spremni na neizvesnost; nije joj potrebna pozornica klasične forme snabdevena reflektorima i ozvučenjem, kulisama i kostimima, dovoljan joj je bilo koji prostor koji će predstava učiniti pozorištem; bavi se novim scenskim formama, istražuje; ne očekuje da joj država obezbedi novac za rad i platu, zna da će ga zaraditi ako ima rado gledanu predstavu. Ništa od toga nije lako ni jednostavno, ali je onima koji su u nezavisnoj sceni stalo i vole da rade baš to što vole i znaju, a ne mogu da se ostvare u sigurnosti budžetske pozorišne kuće. Pričamo, znači, ne o nezavisnima od države poput privatnih Madlenijanuma, ili pozorišta Slavija, Moderne garaže, KPGT-a, Radionice integracije i sličnih koji u svom prostoru prave svoje pozorište, već o onima koji, osim svog umeća i potrebe da rade, nemaju ništa drugo.

Ne zna se koliko grupa i pojedinaca kreira našu nezavisnu scenu. Nemaju udruženje koje bi ih sve objedinilo. Najviše ih je u Beogradu zato što su alternativnoj sceni neophodni jak mainstream (neka stručniji objasne zašto) i brojni potencijalni gledaoci, a najmanje ih ima u malim sredinama – što ne znači da su zato manje vidljivi od onih u prestonici. Očit dokaz je Porodica bistrih potoka iz zaseoka Brezovica na planini Rudnik, podsetimo da ih je Jovan Ćirilov nazvao "srpskim Living teatrom" između ostalog i zato što je njihov način života spojen sa njihovim stvaralaštvom.

Najstariji članovi alternativne scene su Teatar Mimart, koji je pre 32 godine osnovala rediteljka Nela Antonović, Dah teatar, osnovale su ga 1991. godine rediteljke Jadranka Anđelić i Dijana Milošević, i Plavo pozorište koje je 1995. godine osnovao reditelj i glumac Nenad Čolić. Međutim, zbog ugleda, zbog promena koje su podstakli u našoj kulturnoj praksi, a pre svega zbog drugosti, ova pozorišta se u javnosti doživljavaju kao, zašto ne reći, institucije alternative.

LE STUDIO: Jedino repertoarsko pozorište nezavisne scene je Le Studio. Nalazi se na Dorćolu, na prvom spratu dvorišne kuće u Venizelosovoj 42. Osnovali su ga francuski reditelj Žan-Batist Demarinji i scenografkinja Sanja Maljković. Njihova priča je primer iz prakse o nastajanju pozorišta. "Žan-Batist je došao u Srbiju da nastavi projekat Pozorište oko Mediterana, kojim istražuje uticaj pozorišta na svoju sredinu", kaže Sanja Maljković. "Le Studio nam se desio. Pre tri godine pokazali smo prijateljima predstavu Jedan zarez jedan, koju smo napravili sa studentima naše škole – osnovali smo je nekoliko godina pre toga kao izvor prihoda. Igrali smo je u ovom prostoru gde smo i sad. Imali smo utisak da je skučen i nepodesan, ali se ispostavilo da je za pozorište dovoljan neko ko izvodi i neko ko ga gleda."

Da je u staroj običnoj dorćolskoj kući pozorište, ukazuju samo plakat na kapiji istaknut pred predstavu i upaljeni fenjer. Prostor Le Studia izgleda kao nečija dnevna soba sa pedesetak različitih stolica i pozornicom od dvadesetak kvadrata na metar-dva od publike. "Prostor nije naš, iznajmili smo ga. Opremljen je zatečenim nameštajem, a rado primamo stare stolice i sve ostalo što ljudima ne treba. Imamo i bekstejdž i prostor za kostime", kaže Sanja Maljković. "Kako napraviti pozorišnu predstavu u malom prostoru bez uslova za nju – taj izazov je svakom od nas veliki pokretač. Mi jesmo siromašno pozorište, ali na buvljacima imamo svoje ljude od kojih možemo da nabavimo sve što nam treba. To što nemam od čega, a hoću da napravim baš scenografiju kakvu hoću, tera me da to i postignem."

Svake nedelje na repertoaru su tri predstave, a godišnje četiri premijere. Finansiraju ih od onoga što zarade njihova škola i Slobodna dramska akademija namenjena onima koji usavršavaju glumu. Koriste svaku mogućnost da konkurišu za dotacije, nekoliko grantova su dobili, prijavili su četiri projekta na najnovijem konkursu Ministarstva kulture, ali nisu izabrani. "Imamo isti broj premijera koliko i institucionalna pozorišta, imamo i repertoar ništa manje kvalitetan od velikih pozorišta. Nemamo problem sa publikom. Kod nas dolaze i penzioneri i deca, i poznavaoci pozorišta i oni koji to nisu. Ulaznice su od 350 do 550 dinara. Posle predstave ih pozovemo na druženje, znam sigurno da se i tako gradi publika."

Raspareni par

Neke od predstava sa repertoara Le Studia su poema Bleza Sandrara Transibirska proza, koncertna predstava Tom Vejtsov Vojcek, kabare Čičago, autorski projekat Istrajnost, politička komedija Nemam da platim i neću da platim, i komedija Raspareni par. Za oktobar najavljuju Šteta što je kurva J. Forda iz Šekspirovog vremena. Sanja Maljković objašnjava da su neke od tih predstava, na primer Transibirsku prozu, realizovali zbog umetničkog istraživanja "To je glumački eksperiment, na sceni je sve vreme profesionalni harmonikaš, ja sam uradila video-film kao deo scenografije – produkcijski ovo nije nimalo jednostavna predstava. Imamo i predstave kojima je cilj da zabave, na primer Rastureni par, rađena po filmu Nila Sajmona o dva druga koji nakon razvoda odluče da žive zajedno. Vojcek je nastao u saradnji sa Rain Dogs bendom, koji osim što izvode Vejtsovu muziku, u predstavi i glume. Važno nam je da u svakoj predstavi napredujemo, da se razvijamo kao umetnici." Glumci Le Studio-vih predstava su profesionalaci i najbolji polaznici njihove škole. "Među nama nema zvezda niti titula. Recimo, iako sam direktorka pozorišta, ja dočekujem publiku na ulazu. Pozorište sami čistimo i održavamo, nemamo rekvizitera, svi radimo sve i osećamo ovo mesto kao naše. Ulažemo mnogo energije u sve što ima veze sa ovim pozorištem. To je način na koji želimo da radimo. Mislim da je to ispravan način."

PROSTOR: Desetak institucija u gradu ustupaju svoju scenu nezavisnim projektima, na obostranu korist. To su Dom omladine Beograda, Dom sindikata, UK "Vuk", Parobrod, Kuća Kralja Petra, Akademija 28, odnedavno i Dom Jevrema Grujića, i drugi. Poslednjih nekoliko godina pojavilo se nekoliko prostora najčešće na mestima gde su u vreme socijalizma bile hale i slični proizvodni objekti, i zapušteni delovi grada – na primer Mikser, BIGZ, Ciglana, Distrikt i drugi, koje je alternativna scena prepoznala kao svoje mesto za rad.

Krunska 54

Od pre nekoliko godina, ovom spisku nepozorišnih prostora za pozorišne predstave priključen je, po opštem mišljenju najneubičajeniji od svih – stan. Bio je to deo produkcijskog koncepta predstava Krunska 54 i Kuća broj 8. Prva je čak nazvana po adresi na kojoj je igrana. Reditelj Marko Manojlović i glumci Milutin Milošević i Tamara Krcunović (poznati i prisutni na institucionalnoj sceni) prilagodili su emotivnu priču predstave prostoru i istraživali do koje mere može da se bude istinit na sceni pred samo 17 ljudi. Marko Manojlović je režirao i Kuću broj 8, a pred najviše 12 ljudi igrali su je Milutin Milošević, Maša Dakić, Marta Ćeranić i Ana Marković. Predstava je nastala po pričama Edgara Alana Poa, pa je "igrala" na tajanstvenost u svakom svom segmentu: kupovinom karte se saznavalo mesto igranja predstave, enterijer je bio podređen mističnom, gluma takođe. Karte za ovu predstavu su (igrana je pre dve godine) bile među najtraženijima u gradu, a igrana je dva puta dnevno.

Pismo–glava

Prilikom nedavnog najavljivanja premijere Pismoglava istican je Dorćol platz, prostor u kome se igra predstava isto koliko i sama predstava. Naime, "po uzoru na slične centre u svim većim evropskim gradovima gde se stari industrijski pogoni pretvaraju u kulturne i zabavne centre, grupa ljudi koji žive i rade na Dorćolu osnovali su Dorćol platz s namerom da svom kraju podare potpuno drugačiji kulturni centar, multifunkcionalni prostor otvoren za sve kreativne ljude", objašnjava za "Vreme" Milena Pavlović Čučilović, rediteljka predstave Pismoglava, u kojoj igraju Tamara Aleksić, Ljuba Bulajić i Ivan Đorđević.

Milena Pavlović Čučilović je poznata glumica sa nekoliko pozorišnih režija u institucionalnim pozorištima, prethodne dve predstave po Barnsovim tekstovima režirala je u Beogradskom dramskom, pozorištu čija je članica. Zašto je sada izabrala alternativnu scenu? "Moj motiv su prijateljski razlozi, ali i želja da radim. Shvatila sam da je alternativna scena inspirativna koliko i institucionalna, samo su uslovi malo drugačiji. Na te uslove, svakako, moramo pristati, a to je slobodna prodaja i zarada od prodaje. To možda trenutno ne pruža sigurnost, ali na duže staze može biti isplatljivo. Uostalom svaki umetnik ima potrebu da radi, pa ako mu se trenutno ne pruža prilika da se iskaže u instituciji, uradiće to na alternativnoj sceni. Moguće je da je budućnost pozorišta u novim nezavisnim prostorima i projektima ili pozorišnim trupama. Jer tržište je veliko, mladi ljudi u velikom broju izlaze sa umetničkih fakulteta u potrazi za novim izazovima i poslom. Moguće je da će baš u ovakvim multimedijalnim prostorima naći mesto za sebe." Njena nova predstava zasnovana na romanima Džulijana Barnsa, intimna je priča o ljubavnom trouglu, puna emocije i preispitivanja, priča kojoj je mesto u mnogo manjem prostoru nego što je hala Dorćol platza. Milena Pavlović objašnjava da se "Pismo-glava uklapa u koncepciju Dorćol platza svojim temama i ciljnom grupom. Tema ljubavnog trougla je uvek zanimljiva i mlađoj i starijoj publici, mlađoj posebno zato što joj je zbog interneta bliska tema lažnog predstavljanja i neiskrenosti. Na kraju se ipak otkriva ko je kakav, bar u našoj priči. Predstava priča i o preživljavanju, aktuelnoj temi današnjeg vremena. Koliko novac utiče na porodične odnose i da li ih menja? Podnaslov predstave je Crna čokolada sa ukusom ljute papričice što objašnjava način naše igre, odnosno žanr: komedija sa ponekim gorkim momentom u sebi."

USPESI: Alternativna scena ima brojnu publiku, dokaz je i stoto izvođenje predstave A gde su kokoške, autorskog projekta Monike Romić i Tatjane Kecman. Jubilarnu predstavu odigraće sutra, u Distriktu, kako se popularno zovu novi prostori za alternativnu umetnost u Cetinjskoj 15. U njihovoj predstavi ima autobiografskih elemenata kaže Monika Romić, zato što "su glavne junakinje dve glumice koje na kraju sezone ostanu bez honorarnog posla i odluče da same naprave predstavu. Smišljajući je, one u stvari pričaju o autentičnim situacijama u kojima se glumac bez stalnog angažmana bori za opstanak na sceni. Predstava je komedija, ali tužna. Mi ovom predstavom ne propagiramo već, zvučaće paradoksalno, kritikujemo ovakvu vrstu pozorišnog stvaralaštva." Između ostalog, glumice pitaju prisutne "zar smo se za ovo školovale?", aludirajući ujedno i na sve organizacione i menadžerske poslove koje moraju da obavljaju da bi realizovale svoju predstavu. "Često me prijatelji pitaju da li mi je teško, a ja im kažem – da, teško mi je, ali mi je lakše zato što radim to što volim i hoću da radim", kaže Monika Romić. "Gostovale smo sa ovom predstavom svuda po zemlji, na festivalima smo dobile nekoliko nagrada, bile smo u Bosni, Hrvatskoj, Holandiji. Podrazumeva se, sva ta gostovanja smo same i ugovorile i organizovale."

foto: vladimir jevićŽivot je loto

Na nedavno završenom Festivalu monodrame u Albaniji, Monika Romić je dobila glavnu nagradu za žensku ulogu, za monodramu Život je loto. Igrala ju je i pre neko veče na festivalu "Devetka" u Ciglani, još jednom prostoru za alternativnu scenu. "Život je loto jedan je od prvih tekstova Vlade Đurđevića, Bojana Lazić ga je režirala. To je ozbiljna predstava sa jakim metaforama, pristaje svakoj publici i svakom mestu. Loto je nova predstava i prija mi da je igram u prostoru nezavisne scene. To su sada in prostori i deluju kao dobar spoj sa alternativnom scenom. Ne bi bilo loše kad bi ljudi iz uprave grada to uočili, kad bi nezavisnoj sceni dodelili prostor – ljudi bi se lako organizovali i počeli da rade kad bi imali gde da rade."

Plavo pozorište, konkretno predstava Sanjarenjepriča iz Terezina, jedini je predstavnik iz Srbije na festivalu Eastern Line, koji se ovog novembra održava u okviru manifestacije Vroclav, evropska prestonica kulture 2016. Predstava Sanjarenje je scensko-muzičko delo o holokaustu. Nenad Čolić, reditelj predstave, kaže da je jedna glumica Plavog pozorišta želela da sećanja na baku i deku koji su preživeli holokaust prevede na glumački jezik. Nastala je predstava Sanjarenjepriča iz Terezina, koja o jevrejskom pitanju priča "kroz jedan drugačiji odnos Jevreja prema Hristu i sa drugačijim ishodom. To je jedna fantastična priča iz logora Terezin, koji je poznat po tome što su u taj logor bili odvođeni istaknuti članovi jevrejske zajednice. U tu izmišljenu priču mi smo spustili Hanu Arent, Karla Marksa, Isusa Hrista i Barabasa, kao istaknute predstavnike jevrejskog naroda, i napravili jedno scensko-muzičko delo, bazirano na duhovnim i svetovnim jevrejskim pesmama. Rad na ovoj predstavi za nas je bio neka vrsta našeg duga prema čovečanstvu, koje u svojoj istoriji prepunoj tragedija ima jedno tako neshvatljivo mesto kao što je holokaust."

Sanjarenje – priča iz Terezina

Navedene informacije o nekoliko aktera nezavisne scene samo su ilustracija života i dometa koje je ona (nezavisna scena) dostigla. Poređenje sa njenom suprotnošću, nije bila namera ovog teksta.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net