foto: reuters
USPOMENE: Detalji iz Istanbula

Dnevnik >

Pet dana u Istanbulu

Pesnik i izdavač Nenad Šaponja, sa još dvadeset izdavača iz celog sveta, bio je specijalni gost istanbulskog Tanpinar književnog festivala

Nedelja

Vlada Pištalo u jednom svom dnevničkom zapisu pominje kako je pravio ručak za dvanaest svojih prijatelja iz celog sveta, od Indije do Sjedinjenih Država, kao sliku svetskog naroda koja ga ne napušta. Slična stvar se meni dešava u Istanbulu, s tom razlikom što je Vlada na jednom mestu skupio ljude iz celog sveta s kojima je ponešto delio u životu, a preda mnom je pet dana sa potpuno nepoznatim ljudima tog svetskog naroda, s kojima ću, možda, u budućnosti nešto podeliti.

Upravo izlazim iz Grand Halič hotela, uzvišenog nad zalivom Zlatni rog, koji se ljeska pod poslednjim zracima sunca. Sa mnom je dvadeset izdavača i literarnih agenata iz celog sveta, a ispred nas Nermin, šefica jedne od najoperativnijih evropskih autorskih agencija, turskog Kalema, korača uzbrdo uskim ulicama do svoje kancelarije u ulici, odnosno sokaku Sehbender. Crveno je njena boja, kao i zastava turske literature nakon Orhana Pamuka. Penjemo se uličnim stepenicama, bliznakinjama onih sa pariskog Monmartra. Idemo na pristupnu žurku, parti upoznavanja. Ovde ćemo naredna tri dana upoznavati najznačajnije turske izdavače i autore. Nermin je za deset godina, koliko se bavi poslom literarnog agenta, uspela da u svetu proda 1600 naslova turskih pisaca i postane jedan od najpoznatijih evropskih agenata. Zrači neverovatnom energijom, poseduje ogromna znanja iz oblasti kojima se bavi, a vlada, bogami, i strahovitom relacionom inteligencijom. U svakom momentu, pokazalo se narednih dana, zna koga će spojiti s kim i zašto, a njene mlađe saradnice, Hazal i Sedef, prate je u stopu. Životni moto im je, izgleda, nigde bez osmeha.

Skupili su, ispostavlja se, izdavačku ekipu poprilične specifične težine koja pokriva dobar deo globusa i priličan opseg izdavačkog tržišta. Tim je iz Njujorka, Gabrijel iz Meksiko Sitija, Gudrun iz Rejkjavika, Rebeka, Samanta, Suzi i Leo iz Londona, kao i Nebila, novinarka kulturne rubrike "Gardijana"; Karel, Rozi i Rebeka su iz Brisela, Mats iz Geteborga, Nikola iz Minhena, Silvija iz Ciriha, Đulija iz Torina, Filip iz Skoplja, Ojunšimeg iz Ulan Batora, Asmita iz Mumbaja, ja iz Novog Sada. Parti neću prepričavati, o čemu ćemo svi pričati nego o knjigama, književnosti u svim njenim formama i našim poslovima, ali vrlo brzo smo se skužili, prepoznali po književnom ukusu, utvrdili da nam je planeta veoma mala, da svi znamo slične stvari, a poneko se najiskrenije divio nekolicini srpskih i hrvatskih najbriljantnijih pisaca jer ih je čitao negde u belom svetu.


Ponedeljak

Neverovatan dan, organizator nam je još pre dva meseca, kada je poslao definitivan plan boravka i spisak učesnika ove konferencije, skrenuo pažnju da zaboravimo na turistički obilazak znamenitosti ovog grada. Zaboravili smo, no danas smo skoro ostali bez nogu (kao i narednih dana). Obišli smo grad tako detaljno da nakon svega, i bez vodiča, naše noge znaju skoro sve. Družili smo se sa piscima Karin Karakašli i Jektom Kopanom, pričali o slobodi i razlozima da ljudi van Turske znaju njenu istinu, i zašto se bore protiv starih okvira za nova pitanja. Naši sagovornici su puni energije i vere u moć literature, govore kao predstavnici nacije koja ne želi da se pokori globalizaciji, ali ni lokalnom nacionalizmu, koja sebe vidi duboko u okviru zapadnog sistema vrednosti.

Mi smo se, puni komplementarnih pitanja, pokazali kao grupa koja već dugo funkcioniše zajedno i ima prepoznatljivu grupnu interakciju. Filip, najmlađi među nama, najčešće pokreće diskusije koje se šire u koncentričnim krugovima, Rozi na sličan način zna da razgali priču, Mats i Tim je pojačavaju, Samanta, recimo, stabilizuje, a Rebeka, u tetoviranim čarapama, poentira. Asmita, pak, iznenadi riternom dubokog uvida. Nermin diriguje i postavlja svoje čuveno poslednje pitanje, koga preporučujete od pisaca koje ne izdajete

Špartajući po kvartu Bejoglu, posetili smo Udruženje izdavača Turske, kao i sedišta pet izdavača na različitim krajevima ove megametropole koju smo, usput, gledali sa terasa i krovova gde su manje-više prostori za sastanke u većini izdavačkih kuća, a naročito sa 20. sprata hotela Marmara, gde nam je domaćin na ručku bio poznati turski istorijski pisac i bankar Seldžuk Altun (svaki susret je bio začuđujuće precizan, prebogat informacijama, bez praznih hodova, ali sa mogućim kreativnim rezultatima i budućim dogovorima, potpuno van onoga što je naš stereotip o turskoj naciji). Zatim smo dan završili na koktelu nakon otvaranja ITEF festivala (istanbulski književni festival koji nosi ime najvažnijeg turskog modernističkog pisca Ahmeta Hamdija Tanpinara, koga je s neskrivenim ponosom prevodila Ojunšimeg, naša drugarica iz Mongolije). Pogled sa brda, na kome je taj 20. sprat, skoro je irealan, pred gledaocem može da ispliva cela istorija, kako ona od pre 2000 godina tako i ona od pre dvadesetak, kada se sve ubrzalo; i Zlatni rog i Azija, i džamije i crkve, i dve-tri aglomeracije nebodera vizuelno identičnih dauntaunu tipične američke metropole.

Grad smo prepešačili uzduž i popreko, vozili se istorijskim tramvajem duž Ulice Istikal i starim metroom, prošli pet-šest detaljnih kontrola, poput onih aerodromskih (Turci se vrlo ozbiljno bave bezbednosnim pitanjima). Najzanimljivije od svega je da smo se u toku dana i na koktelu sreli barem sa dvesta ljudi, pri čemu niko od njih nije progovorio ni reč turskog. Ceo Istanbul je za nas pričao engleski.

Na žurci defiluju trenutno najzanimljiviji turski pisci. Nermin ima neverovatan dar da poveže sve što je povezivo. Burhan Somnez, budući Agorin autor, upravo je došao iz Londona na ovaj festival. Hakan Gundaj je još mlad čovek koga već krasi oreol izabranika. Gudrun sa Islanda i Karel iz Brisela su mi ga juče opisivali kao neverovatnu književnu pojavu u evropskim razmerama. Jedva sam mu upisao ime u beležnicu. Danas već ćaskamo uz odličan merlo. Poput većine velikih pisaca, ne obraća pažnju na zračenje svog dela. S Đulijom iz Italije pričam o našem Otu Horvatu, čiji se roman Sabo je stao upravo sudbinski i dešava u toj zemlji. Karela iz Belgije je već ozračio Danilo Kiš sa Grobnicom za Borisa Davidoviča, a Gudrun se na Islandu srela sa njegovim Ranim jadima. Literatura nema granica, ako je prava.

foto: reuters

Utorak

Na terasi turske Trgovačke komore, u visini i pred tornjevima Aja Sofije, posmatram organizovani haos ovog grada. Neverovatna koncentracija pokreta, sve se pomera, grad diše u pokretima. Galebovi nam prave društvo. Razmišljam o Džem-sultanu, Karađozu i istanbulskom zatvoru, ondašnjem i sadašnjem. Karelu i Matsu, dok nas Tim slika pored Aja Sofije, kao bingo kombinaciju, makar za čitanje, preporučujem Andrićevu Prokletu avliju. Hodajući po Istanbulu, duboko hodam kroz našu literaturu.

Danas smo obilazili izdavače preko puta Zlatnog roga, duž i oko Ulice Džalolo, starog intelektualnog centra Turske, hodajući otprilike od Sultan Ahmetove džamije do Kapali čaršije. Osim u izdavačkim kućama, nigde se nismo zaustavljali. Projurili smo kroz pijacu Kapali, a da nisam stigao da zastanem i kupim nijedan začin. Ritam je neumoljiv, sve važne izdavače moramo sresti. Svi se trude da pokažu poslednje stvari iz svojih iskustava. A neobična su ta iskustva i katkad sasvim različiti putevi ovih izdavača do onoga do čega su došli, premda u mnogima od njih nalazim i svoja. Ma koliko različiti, svi su posvećeni poslu, znanju, istraživanju i svom kompletnom proizvodu na kraju – knjizi. Svako od njih se izborio za autonomiju u odnosu na svet u kome živi.

A život intelektualca u ovoj zemlji, u neverovatno komplikovanom društvenom sistemu kakav je turski, zahteva duboku samosvest. Burhan Somnez, koji je i sam urednik jedne od izdavačkih kuća, govori nam o današnjim problemima ovog društva, ali i o vremenima straha, vojne diktature, kada su hapšenja zbog knjiga ili muzičkog materijala bila svakodnevna pojava. Problem vrednosti je takav da, kada se porede original i fejk, ovde fejk biva normalna stvar. On pokušava da se izbori za drugačiji pogled. Upola Kurd, piše na turskom u koji transformiše svoje snove, svoju kulturu i svoje biće. Poput Kafke, traži svoj književni identitet u jeziku, van porekla, van mesta života. Nedavno je imao izuzetno uspešno predstavljanje romana Istanbul, Istanbul na londonskom Sajmu knjiga, a zatim i u Njujorku. Nadam se da ćemo ga videti na beogradskom Sajmu knjiga, ako do tada bude gotov srpski prevod. Taman ćemo moći da uporedimo svest njegovih zatvorenika iz istanbulskog zatvora sa Andrićevim Džem-sultanom.

Po ko zna koji put hodamo Trgom Taksim na kome su pre nekoliko godina ljudi demonstrirali zbog sumanute seče drveća, a koji i danas deluje kao golo brdo na kome su na svakih stotinak metara radovi u toku, valjda da nekom ne padne na pamet da se ponovo okuplja. Sa Silvijom precizno razmatram celokupan Kusturičin filmski opus. Vrele emocije njegovih filmova su našle načina da se usele u Švajcarsku. Zanimljivo je da ovim gradom niko ne vozi bicikl, a Tim i ja ga, na isti način, koristimo na Menhetnu i u Novom Sadu.


Sreda

Felloooooows!, uzvikuje svako malo Nermin podignute ruke, u lepršavoj crvenoj haljini. Zadala nam je neverovatan ritam. Probijamo se kroz maglovitost tek razbuđenih ulica Galate. Ovoga puta, umesto u izdavačku kuću stižemo ponovo u raskošnu baštu kafea Cesayir, gde nas čeka ni manje ni više nego Džan Dundar, trenutno jedno od najponavljanijih imena sa ovih prostora u zapadnim medijima. Ovdašnji oficijelni mediji pak o njemu uglavnom ćute. Ovaj pisac i novinar upravo je, kao urednik zabranjenih novina "Džumhurijet", osuđen na pet godina zatvorske kazne zbog onoga što je pisao, odnosno objavio u svom listu. Navodno je time odavao državne tajne. Pre presude proveo je pola godine u zatvoru, a nakon izlaska iz sudnice, pre neki dan, na njega je pokušan i atentat. Neko je izgleda hteo da potvrdi i pojača presudu intelektualcu koji se bori za demokratsko društvo. Radnik obezbeđenja i Džanova supruga su sticajem okolnosti uspeli da spreče najgore. Džan govori sa superiornim osmehom čoveka sa druge strane, potpuno spremnog na sve što može da mu se desi. Da ironija bude potpuna, u zatvoru je ležao sa onima iz koruptivnog lanca koji su bili predmet njegovih tekstova. Poslednja tri meseca je u zatvoru pisao knjigu koja se već prevodi na sedam jezika (Neverovatna Nermin!), a u Turskoj je pravi hit, za mesec dana se prodalo preko 150.000 primeraka. Kaže da je imao dobru atmosferu za pisanje u zatvoru, u samici ga nije niko previše uznemiravao.

Pratim kako, u razgovoru s njim, svi iz grupe postajemo žestoko politička bića, i pored toga što smo ovde kao izdavači, literarni agenti i prevodioci. Odreda poredimo situacije u svojim zemljama i svoje aktuelne političare sa turskim. Ovde svi znaju da ovdašnji predsednik polako zadobija sultanska ovlašćenja, a našeg domaćina zovu "turski Asanž". On vidi sadašnju Tursku kao voz koji ide na istok, umesto na zapad. A što je najneverovatnije, zapadni državnici primaju predsednika koji vodi državu u tom pravcu, dok se na pisma pisca iz zatvora uglavnom oglušuju. Kada su premijera zemlje pitali u inostranstvu za Dundara, on im je odgovorio da nije u redu da se raspituju o jednom zatvoreniku (a ne o novinaru, ili piscu u zatvoru) i da naravno neće da se meša u rad pravosudnih organa…

Ovde je atmosfera usijana od rada, no danas mi primamo izdavače u Rumunskom kulturnom centru. Sasvim različiti, prebogati idejama i knjigama, imaju po pola sata usredsređenog vremena da nam se predstave. Svi ih rešetaju pitanjima. Neki objavljuju moje omiljene pisce, Kanetija, Štajnbeka, Džona Faulsa, Žorža Pereka… Ponekoga bi trebalo ponovo da čitam. Neke možda, ne, sigurno, treba objaviti ponovo u Srbiji.

Tursko tržište knjiga je, inače, impresivno, a kako i ne bi bilo u narodu u kome je najčitanija knjiga Mali princ. Imaju 2200 izdavačkih kuća (od toga ih 400 izdaje po 100 i više naslova godišnje), izdaju preko 50.000 novih naslova svake godine, u ukupnom tiražu od preko 350 miliona. Jedanaesti su u svetu po broju novih naslova. Agenti među nama, u prvom redu Gabrijel koji zastupa Planetu, najveću latinoameričku kuću, a i Nikola, iz nemačkog ogranka Rendom hausa, imaće ovde pune ruke posla. Nikola je, u ovom slučaju, žensko ime, a nosi ga decentna mlada osoba veoma otvorenog duha.

Ponovo smo prešli Zlatni rog, ili po turski Halič, brzinski obilazimo Topkapi saraj, nekoliko antičkih muzeja i Biblioteku Osmana Hamdija, koja čuva posebno dragocene knjige i rukopise. No, poslu nikad kraja, modernom i izuzetno čistom linijom podzemne železnice odlazimo na prijem kod još jednog izdavača. Naravno, na poslednjem spratu, u delu grada koji je u svemu identičan onim krajevima zapadnoevropskih prestonica u kojima su kvadrati najskuplji, a kulise određuju radnje sa jaguarima ili Luj Viton tašnama u izlogu, prima nas izdavač čiji su tiraži fascinantni, a delokrug aktivnosti ogroman. Filip je srećan da može da nam hvali urednicu Asli Perker, koja je i pisac, kao jednog od najuspešnijih autora njegove kuće u Makedoniji. Inače, izgleda mi da su žene preuzele vlast u Turskoj, barem što se tiče izdavaštva, skoro svuda vode glavnu reč, znaju šta hoće, rezultati su jako vidljivi, a one samosvesne i ponosne.

U pola deset uveče, kada napuštamo ovu kuću, deo zaposlenih u kancelarijama i dalje radi, a ni za nas nema odmora. Nermin nam je isplanirala i završnu žurku u restoranu Feraj, u Ulici Balo, do koje se stiže noćnom šetnjom od pola sata, najpre do Trga Taksim, pa niz Ulicu Istikal do Galatasaraja. Dok šetamo, Gabrijel se žali da u Meksiko Sitiju ovakva šetnja nije baš preporučljiva posle devet sati. Da žurka ne bi bila samo zabava, Nermin je dovela i jednog od najinteresantnijih savremenih turskih pisaca, takođe budućeg Agorinog autora, Ahmeta Umita. Pričamo o Istanbulu i Dostojevskom.

Kasnije, u hotelu, skoro anesteziran od ogromnog broja utisaka, razmišljam kako nisam stigao da navratim u Ulicu Čukurdžumu, koja nam je tu, na dohvat ruke, u Pamukov "Muzej nevinosti", još jedan jedinstveni literarni artefakt u ovom gradu. Pokušaću sutra, pre pakovanja.


Četvrtak

Dok se sa Šeron vozim taksijem ka aerodromu, izgleda mi da napuštam zemlju čuda u kojoj izdavački posao ima prilično smisla. Premda, kako reče pre neki dan Burhan Somnez, nije u pitanju samo posao već, pre svega, opasnost. Velika igra i velika kocka. Isto mi je sinoć potvrdio Ahmet Umit, čiji krimi zapleti su egal sa stvarnosnim. Za pet dana nisam ušao ni u jednu prodavnicu, nisam bio na pijaci, a poklone ukućanima jedva sam stigao da kupim u aerodromskom frišopu. "Muzej nevinosti" sam jedva omirisao.

Dok letimo, pričam sa susedima, Akinom i Martzom, mladim ljudima iz Antalije koji su odlučili da na petodnevni odmor odu u Beograd. Zašto? Srbija je evropska zemlja u koju idu bez viza, nije skupo za njih, a misle i da će im se tu desiti nešto lepo. Kada su čuli da sam se prethodnog dana sastao sa Dundarom, vaaauuuu!, pogledali su me sa neizmernim poštovanjem, zamolili za selfi i uglas rekli kako je Dundar danas najpoznatija ličnost u Turskoj.

Već na beogradskom aerodromu na ekranu androida počinju da pristižu mejlovi prijatelja iz celog sveta. "Vidimo se 18. oktobra u Frankfurtu, obucite nešto crveno", zaključuje Nermin.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net