foto: reuters
JEDNAKI I JEDNAKIJI: Ruski patrijarh Kiril i vaseljenski patrijarh Vartolomej;...

Svepravoslavni sabor >

Maraton unazad

Jedan katolički teolog je primetio, pre izvesnog vremena, da su, s obzirom na činjenicu da pravoslavni nisu održali nijedan vaseljenski sabor 1200 godina, odnosi između crkava i njihovo zajedničko funkcionisanje začuđujuće dobri. Međutim, problem izgleda nastaje kada pokušaju da se susretnu. Po svemu sudeći, ovaj "krnji" Sabor neće doprineti jačanju jedinstva među pravoslavnima, za šta su svi tvrdili da je njegov prvi cilj

"Poslednji metri predsaborskog maratona, koji pravoslavne crkve trče više od pedeset godina, pretvorili su se u napetu dramu. Kako trka postaje sprint, postoji mogućnost da će maratonci kolabirati pred samim ciljem, ili čak odlučiti da trče nazad ka poziciji sa koje su krenuli", napisao je početkom juna Kiril Govorun, jedan od poznatijih ruskih teologa na Zapadu. Teško je ovih dana raščivijati šta se događa u pravoslavnom svetu i kako je moguće da se baš u koju nedelju pred susret, koji se tako dugo pripremao, shvatilo da toliko toga još ima da se kaže. Laici bi rekli da sve pomalo podseća na onaj vic o dve zatvorenice koje su zajedno provele u ćeliji trideset godina i onda ih puste na slobodu, a jedna se brže-bolje okrene ka drugoj i vikne: "Sačekaj, zaboravila sam nešto da ti ispričam."

Istini za volju, kada je vaseljenski patrijarh Vartolomej u martu 2014. najavio Svepravoslavni sabor za 2016, bilo je dosta iznenađenih. U međuvremenu sve je, ipak, teklo bez preteranih potresa. A onda su pomesne crkve krenule da izražavaju svoje nezadovoljstvo mnogo čime.

U trenutku pisanja ovog teksta, ne zna se ko će sve prisustvovati Svetom i velikom saboru pravoslavne crkve, kako se zvanično zove, kako će se odsutne crkve ophoditi prema dokumentima koji (možda) budu usvojeni, i na kraju, koji je konačni odgovor Srpske pravoslavne crkve – da li će se njeni velikodostojnici pojaviti na Kritu ili ne.

foto: fonet...srpski patrijarh Irinej i ruski patrijarh Kiril

KAKO JE SVE POČELO: Jedan katolički teolog je primetio, pre izvesnog vremena, da su, s obzirom na činjenicu da pravoslavni nisu održali nijedan vaseljenski sabor 1200 godina, odnosi između crkava i njihovo zajedničko funkcionisanje začuđujuće dobri.

U dvadesetom veku bilo je nekoliko pokušaja da se sazove Svepravoslavni sabor. U Istanbulu je 1923. održan kongres pet pravoslavnih crkava koji je imao za cilj raspravu o praktičnim pitanjima – pitanjima kalendara, posta, svešteničkog braka (većina tih pitanja ostala je otvorena i aktuelna do danas)... Tada je vaseljenski patrijarh pozvao na održavanje Svepravoslavnog sabora u Jerusalimu za 1925. godinu, međutim, zbog već poznatih istorijskih dešavanja u Turskoj i Rusiji toga doba, on je odložen. Tokom godina, bilo je tu dogovora, susreta i rasprava, ali sigurno je da im istorijske okolnosti uporno nisu išle naruku. Konačno, početkom šezdesetih, stvari su dobile na zamahu. Vaseljenski patrijarh Atinagora je 1961. sazvao na Rodosu sastanak svih pravoslavnih i – što je bio veoma važan impuls – svi predstavnici autokefalnih crkava su se zaista i pojavili. Krenuo je razgovor o temama koje bi trebalo da se nađu na dnevnom redu Sabora (zanimljivosti radi, tema koja je prva "skliznula" sa mogućeg dnevnog reda, a koja se te 1961. našla kao zasebna u spisima bila je – snažnije uključivanje laika u bogosluženje i uopšte celokupni život Crkve). I tako je sve počelo. Izazov, u tom višegodišnjem pripremnom periodu, jeste i činjenica da su se pravoslavne crkve (pre)dugo razvijale nezavisno jedna od druge što, naravno, podrazumeva drugačije poglede na određene aspekte crkvenog života, pitanje starog i novog kalendara, načina posta... Ne treba smenuti s uma ni da crkve u dijaspori, kako se nazivaju pravoslavne crkve van "matičnih" zemalja, imaju sigurno drugačije poglede na pitanja koja se tiču savremenog čoveka.

Mnogo ozbiljnije u međupravoslavnim odnosima je, konačno, pitanje načina proglašenja autokefalnosti (samostalnosti). Tako su, recimo, zbog Estonske crkve kojoj je Carigradska patrijaršija dala autonomiju – što je stepen niže od samostalnosti – a RPC smatrala da ona treba da bude ta koja će odlučiti da li da joj se (ne) da autonomija, predsaborski susreti zaustavljeni od 1999. do 2008, a u jednom trenutku su dve crkve čak prekinule liturgijsko zajedništvo.

Ne bi li slika bila potpunija, u svemu se teško može prevideti surevnjivost Moskovske i Carigradske patrijaršije koja i inače postoji, kao i njihov uticaj na druge crkve. Ipak, treba izbeći zamku, da se celokupni pravoslavni odnosi posmatraju kroz naočare odnosa ovih dveju crkava, prve po časti i prve po moći i brojnosti.

JEDNAKI I JEDNAKIJI: U Pravoslavnoj crkvi carigradski patrijarh je prvi po časti među svim poglavarima. Ali ne slažu se svi oko toga šta to prvenstvo u praksi treba da podrazumeva i u čemu on ima veća prava u odnosu na druge – da li ima nadležnosti koje se tiču svih pravoslavnih ili je reč o nekome ko treba samo da koordiniše saradnju između crkava. Jasno je koji bi odgovor stigao iz Moskve. Naime, Ruska pravoslavna crkva, kao ona koja ima ubedljivo najveći broj vernika i, izvesno je, jak uticaj u hrišćanskom svetu, očekuje da se taj njen značaj materijalizuje. Susret patrijarha RPC Kirila sa papom Franjom, iako je izazvao izvesne potrese unutar same Ruske crkve, gde su pojedine struje, malo je reći, antivatikanski nastrojene i protiv su svakog razgovora, na svetskom planu je ojačao poziciju patrijarha Kirila. I komentar Carigradske patrijaršije na ovaj susret zvučao je kiselo, uz obavezan podsetnik da su oni započeli dijalog sa Rimokatoličkom crkvom. Kada je reč o Svepravoslavnom saboru, bilo je razgovora i neslaganja oko toga kakav će biti raspored sedenja – po jednom planu naglašavalo bi se prvenstvo vaseljenskog patrijarha Vartolomeja, pa drugom bi akcenat bio na jednakosti svih lokalnih crkava. I ponovo, nije teško pogoditi ko je šta zastupao.

Ovih dana kruži internetom foto-montaža na kojoj piše "prva sednica Velikog sabora", a prikazuje carigradskog patrijarha Vartolomeja koji sedi na čelu stola prekrštenih šaka, dok sa leve i desne strane zvrje samo prazne fotelje. Kada su pojedine pravoslavne crkve počele da saopštavaju da neće učestvovati na zajedničkom Saboru, iz Carigradske patrijaršije je rečeno da će se odluke koje budu usvojene svejedno primenjivati na sve pravoslavne. Mnogo je razloga zbog kojih je ovaj stav sporan.

S druge strane, poslednji udarac zadala je RPC sa saopštenjem da se ni ona neće pojaviti, jer ako, ukratko govoreći, ne učestvuju svi, kakav je to Svepravoslavni sabor? Pre toga su zatražili odlaganje Sabora, ali je iz Sinoda Carigradske patrijaršije stiglo "ne", uz rečenicu: "Carigradska patrijaršija, kao Crkva koja ima prvenstvo u obezbeđivanju pravoslavnog jedinstva, poziva da u radu Svepravoslavnog sabora uzmu učešće u već utvrđenom roku – kako je svepravoslavno već bilo rešeno i potpisano – kako predstojatelji crkava tako i njihovo opunomoćenici." Oštriji kritičari će inače reći da se vaseljenski patrijarh ponaša kao papa.

Jedno od pitanja koja, međutim, zaista zbunjuju jeste: kako je moguće da su se crkve našle nezadovoljne i iznenađene samim temama i načinom rada Sabora, ako je to već sve unapred dogovoreno, a potpisi svih patrijarha eno postojano stoje na predsaborskim dokumentima?

GDE SE LOME KOPLJA: Za početak, pravilnik rada Sabora propisao je da iz svake crkve mogu da dođu najviše 24 episkopa. Teme su već unapred dogovorene i zabranjeni su bilo kakvi kreativni ispadi. Takođe, i dokumenta su već napisana, a do njihove promene može doći po principu konsenzusa svih delegacija. Ovo znači da bi sve crkve morale da se slože oko određene izmene, što je, sudeći po svemu što vidimo, skoro pa nemoguće. Tako se dobrim delom onemogućava da se na već sastavljene tekstove, od strane nekolicine predstavnika svake crkve, bilo kako utiče. Svaka crkva nosi jedan glas, a odlučivanje unutar crkava je većinskim putem. Postoji šest tema koje bi trebalo da se nađu na dnevnom redu: pitanje autonomije, dijaspore, ekumenskih odnosa, posta (davni predlog patrijarha Pavla da se post skrati je povučen), braka i misije Crkve. Izbačena su pitanja autokefalije, diptiha i kalendara, iako se o njima govorilo.

Kao problem, navodi se da se nikada do sada nije primenjivao ovakav način odlučivanja. Važilo je pravilo da svaki episkop može da učestvuje i ima pravo glasa (naravno, nisu svi uvek učestvovali, ali razlog nije bio taj što pravilnik tako propisuje). Takođe, iz ovoga se lako da zaključiti da je postojala mogućnost da dođe do preokreta. Verni bi rekli, treba pustiti "Duha da diše gde hoće". Konačno, više crkava se pobunilo i zbog tema koje su se, odnosno koje se nisu našle na dnevnom redu, kao i zbog sadržaja samih dokumenata. Dokument o braku čak nisu potpisale sve crkve, a najveće reakcije je izazvao onaj o pitanju odnosa sa drugim hrišćanima. Iako po sebi ne sadrži ništa epohalno – mada malo koji od dokumenata zaista i sadrži – za neke, a nije ih mali broj, čak je sporno to što se priznaje postojanje drugih crkava, izvan Pravoslavne crkve. To jest, govori se o crkvama koje nisu u jedinstvu sa Pravoslavnom crkvom. Problem je što, po shvatanju onih koje ova formulacija boli, niko ne može biti nazvan Crkvom osim pravoslavnih. Jasno je da je pred pravoslavnima dugačak, ali neminovan put međusobnog usagalašavanja.

RASPORED ODUSTAJANJA: Na Kritu je trebalo da se nađu predstavnici 14 crkava.

Antiohijska crkva odustala je zbog sukoba sa Jerusalimskom patrijaršijom oko jurisdikcije nad pravoslavnom zajednicom u Dohi, u Kataru (ovo preklapanje, odnosno zadiranje u nadležnosti je inače problem u pravoslavnom svetu, pa tako se i SPC spori sa Rumunskom crkvom koja "nepozvana" dela u istočnoj Srbiji). Već je na jednom od ranijih predsaborskih zasedanja antiohijski patrijarh odbio da učestvuje jer je jerusalimski bio prisutan. Vartolomej je pokušao da ih navede da se pojave na Saboru, obećavajući razrešenje katarskog problema nakon Sabora, i to od strane posebne komisije kojom bi on predsedavao. Antiohija je to odbila, a ni SPC nije nimalo oduševljena odlukom da se takva pitanja ostave za postsaborske dane. Iz Antiohijske crkve je stiglo i pismo u devet tačaka sa kojima se ne slažu, a vezano za Sabor – od tema koje će se naći do toga da pojedini njihovi predlozi i kritike nisu uvaženi.

Onda je, reklo bi se ničim izazvana, i Bugarska pravoslavna crkva rekla da ne dolazi ako se ne usvoje njeni predlozi za "organizacione i tematske promene". Izrazili su svoje neslaganje sa pojedinim dokumentima, sa načinom na koji oni, prema sadašnjim pravilima, (ne) bi mogli da se dorade na Saboru, zbog toga gde ko sedi i gde su smešteni posmatrači i gosti Sabora, pa čak i zbog troškova koje moraju da plate da bi učestvovali... Jednom rečju, nezadovoljstva je mnogo. Bugarski patrijarh je izjavio, tom prilikom, da jedan od dokumenata ima "vrlo kontroverzne, nepravoslavne paragrafe".

Potom se javila SPC, pa Gruzijska pravoslavna crkva, svi se pozivajući jedni na druge i kritikujući Saborska dokumenta i pravilnik o radu. Konačno, i RPC je, poslednja u nizu, makar za sada, odbila da učestvuje. No, slučaj i dalje nije zatvoren. A, istini za volju, ni za druge se ne zna – sve se može preokrenuti preko noći.

OTIĆI ILI OSTATI: Sveti arhijerejski sabor SPC je krajem maja, nakon svog redovnog prolećnog zasedanja, izdao saopštenje u kojem se kaže da se oni sa trepetom pitaju "da li predstojeći Sabor ispunjava kriterijume i meru istinskih Sabora iz istorije Pravoslavne Crkve". Kritike su mnogobrojne. U jednoj od oštrijih, jasno na račun vaseljenskog patrijarha, kaže se da bi se "mogao steći utisak da se naglašavanjem izvesnih ‘prava’ sazivanja i predsedavanja Sabor stavlja u funkciju jednoga čoveka, pa makar on bio i prvi. (...) Ukoliko se ovim Pravilnikom unapred predviđa i kontroliše saborski rad, malo prostora će biti ostavljeno za slobodu članova Sabora u Duhu Svetom." Zatim, kritikuje se što svi episkopi nemaju pravo glasa, što se broj episkopa na Saboru ograničava na 24, kao i da nije jasno da li su oni učesnici ili posmatrači. Zamera se što među temama Sabora nema autokefalije, iako je na tome već dugo rađeno. U poslednjim rečenicama saopštenja pominje se čak "krajnje snishodljiv stav prema drugim religijama" u dokumentu.

foto: a. anđićKRITIKA SABORSKIH DOKUMENATA I PRAVILNIKA O RADU: Srpska pravoslavna crkva

SPC je, sudeći prema ovom pismu, tražila brz predsaborski sastanak i izmene do kojih očigledno nije došlo. Tako je onda Sinod SPC napisao još jedno pismo vaseljenskom patrijarhu u kojem se zbog svega gore navedenog, zatim zbog odluke određenih crkava da ne učestvuju na Saboru i, konačno, zbog toga što, kako kažu, Crkva konstantinopoljska nije usvojila nijedan od njihovih predloga, oni "osećaju teškoću da učestvuju na sazvanom Svetom i velikom saboru". Zato traže da susret na Kritu bude još jedan stepenik u kojem će se raditi na tekstovima i budućem Saboru ili da to bude "početna faza čitavog saborskog procesa" koja bi na duge staze vodila ka konsenzusu svih crkava. Ovo je važno da bi se sprečili štetočinski raskoli, stoji tamo, i parasinagoge pod izgovorom navodnog očuvanja Pravoslavlja.

ALI IPAK...: Pojedini dnevni listovi su u Srbiji zaključili da SPC neće ići na Sabor, što je zaista nešto što bi skoro svako pomislio pročitavši pismo. Ipak, konačna odluka još nije donesena. Kada budete čitali ovaj tekst, znaće se da li su naši episkopi spakovali kofere za Krit. Kako "Vreme" saznaje, još uvek nisu vratili avionske karte. Očigledno da i unutar same Srpske crkve postoje sukobljena mišljenja.

Vladika zapadnoamerički Maksim javio se u "Politici" izrazivši suprotan stav od zvaničnog stava Crkve. Netipično je za SPC da neko tako javno istupi, "obračunavajući" se sa sabraćom u dnevnom listu. On, jasno i nedvosmisleno, kritikuje Sinod i patrijarha i kaže da Crkva treba i mora da učestvuje na Saboru, te odbacuje predlog SPC o odlaganju istog. On, između ostalog, zaključuje: "Osim toga, članovi delegacija pomesnih crkava potpisali su ne samo odluku o sazivanju Sabora, već i sva dokumenta koja se imaju razmatrati, kao i pravilnik o radu Sabora, a time i pristali na agendu koju je Sabor zacrtao." Ovaj komentar vladike Maksima je nešto što zaista zavređuje pažnju. Naime, nisu predstavnici crkava tek sad ugledali dokumente da bi bili neprijatno iznenađeni. Pripreme su trajale godinama. Međutim, kako pojedine crkve tvrde, one su očekivale da se, pre samog Sabora, usvoje neki od njihovih predloga, amandmana, kritika. Pošto su dokumenta sastavljali i potpisivali samo predstavnici crkava, naknadno je moglo da dođe do kritičkih primedbi širih crkvenih krugova. To jeste logično objašnjenje. Ali ostaje otvoreno zašto su se patrijarsi odreda složili sa načinom odlučivanja Sabora, kao i činjenicom da će, kada se jednom dokumenta sastave, biti vrlo teško promeniti ih.

"Krnji" Sabor neće doprineti jačanju jedinstva među pravoslavnima, za šta su svi tvrdili da je prvi njegov cilj. Ideja Carigradske patrijaršije da dokumenta svi prihvate, iako odsutni, teško da može naići na odobravanje. Naime, sve i da su svi episkopi sabrani na Kritu, dokumenta zahtevaju recepciju Crkve, a ne samo njene jerarhije. Makar u teoriji.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net