Vučićeva lista je, razume se, ubedljivo prva i u pokrajini, ali ipak za najmanje nekoliko procenata slabija nego u ostatku Srbije – što već, potencijalno i u perspektivi, otvara prostor za raznoraznu kombinatoriku, strahove i nade

Moguće da sam nešto propustio. Ali koliko mi je poznato, u tzv. nacionalnim medijima do sada nije bilo ni jednog jedinog teksta na temu pokrajinskih izbora. Dopuštam da mi je možda nešto i promaklo. Ali nesumnjivo je da se "velika" srpska politička scena i njoj pripadajuća čaršija maksimalno bagatelišuće odnose prema pokrajinskoj političkoj tematici. A to su, zapravo, potencijalno najvažniji i verovatno jedini relativno neizvesni izbori od svih koji nas očekuju 24. aprila. I bez mnogo preterivanja moglo bi se reći da su to izbori zbog čije je – makar – relativne neizvesnosti Aleksandar Vučić i ušao u čitavu ovu aktuelnu farsu sa vanrednim parlamentarnim izborima.

PREMIJEROVI DOBRI MOMCI: Pre svega, pokrajinski izbori su redovni izbori. Za razliku od republičkih, koji se, takoreći, raspisuju svako malo, to jest, kad god Vučiću dune, ili kad mu se učini da ne bi bilo loše opet na nekoliko meseci odložiti sve u Srbiji, ponovo "resetovati" političku scenu i još malo "orositi" svoj mandat (izbori, kampanja, frka, formiranje vlade, sto dana poštede, tek prva godina itd.), pokrajinski izbori se održavaju u redovnim četvorogodišnjim ciklusima, što im već samo po sebi daje dozu ozbiljnosti koja se na republičkom nivou postepeno i sve više gubi. Pokrajinskih izbora nije bilo četiri godine i verovatno ih – sem baš u slučaju neke velike drame – opet neće biti četiri godine.

Drugo, pokrajinski nivo je jedni nivo vlasti gde je SNS (čitaj, Vučić) još formalno opozicija i taj – formalno, opozicioni – položaj će pokušati maksimalno da iskoristi u preostalom delu kampanje ("Vojvodina zaslužuje bolje"). Kao što će, uostalom, primamljivi kolač pokrajinske vlasti biti glavna "šargarepa" i motivacioni faktor za (bez)brojne, još nenamirene, naprednjačke kadrove, željne položaja, privilegija i zaposlenja u dobrostojećim javnim preduzećima.

Treće, bez obzira na relativnu političku stabilnost poslednjih godina (prekidanu samo periodičnim pokušajima naprednjaka da destabilizuju pokrajinsku vlast i izazovu vanredne izbore), Vojvodina jeste politički potencijalno trusno tlo, koje se lako može iznova potresti i destabilizovati. Ne, nije to, naravno, nikakvo "drugo Kosovo". Nije ni Makedonija. Vojvođanski Mađari nisu ni u kom pogledu Albanci. A i nema ih ni približno toliko. Sem toga, odnosi Beograda (čitaj, Vučića) sa aktuelnom mađarskom vlašću su više nego idilični, a sa Ištvanom Pastorom možda još i bolji. Ali ne treba se zavaravati šta bi se sve moglo dogoditi ukoliko se izjalovi izgledna i ukalkulisana pobeda naprednjaka.

Trenutna procena vrha SNS-a (čitaj, Vučića) jeste da su Mađari, Pastor i Orban "dobri momci" – za razliku od, recimo, nepodobnih Hrvata (i prevrtljivih Bošnjaka, sa Bakirom Izetbegovićem na čelu), koji mu, pak, dobro dođu za bildovanje rejtinga i treniranje patriotske strogoće pred svojim biračkim telom, vazda gladnim takijeh manifestacija. Takođe, i Nenad Čanak je trenutno "dobar momak" – doduše, ipak za nijansu manje drag od Orbana, Pastora i Mađara – i praktično se nalazi u samom vrhu favorita za titulu "omiljenog opozicionara". Utoliko pre što su Boris Tadić i Čeda Jovanović, što svojom, a što Vučićevom voljom, čini se, definitivno ispali iz trke za najviši plasman u ovoj prestižnoj kategoriji. Elem, sad sve deluje skoro idilično (sem mrskih "žutih lopova", koji sreću kvare, ali kojima se već nazire kraj). Ali zamislite samo za trenutak šta će se dogoditi, to jest, šta bi se dogodilo, ako bi se kojim zlehudim slučajem ostvario "crni scenario" kojim ovih dana Vučić plaši i motiviše svoje birače. Naime, da njemu u pokrajini zafali koji mandat do apsolutne vlasti i da se svi ostali udruže protiv njega. Da se razumemo, to nije previše verovatno. Uostalom, pomenuli smo već Pastora i Čanka. Tu su, naravno, i socijalisti. A i radikalima je, nemojte sumnjati, već poslat signal da se na njih na pokrajini ozbiljno računa, ako bude zafalilo. Ali, svejedno, kažem, zamislite samo na trenutak tu mogućnost – i pomislite na sve vatre koje bi Vučić i družina bili u stanju da zapale u Vojvodini ako bi vlast počela da im klizi iz ruku.

UOČI RAZLIKU: Nasuprot očekivanjima, čini se da zapravo i nema prevelike razlike u stavovima građana Vojvodine u odnosu na ostatak Srbije. A i tamo gde ih ima, te razlike su uglavnom minimalne i kozmetičke.

Kao i u (pre)ostaloj Srbiji, ogromna većina građana Vojvodine smatra da živi isto (37,7 odsto) ili gore (46,2 odsto) nego pre tri godine. Da se situacija u zemlji pretežno kreće u dobrom smeru smatra tek 28 odsto građana, dok 47,3 odsto misli da se kreće u lošem smeru. Ipak, tek 19,5 odsto ispitanika je odgovorilo da je ova vlada gora u odnosu na onu prethodnu (do 2012), dok 35,3 procenata smatra da je ista, a 38 procenata da je bolja. Ali ta vrsta paradoksa je nešto što smo već videli i dobrano upoznali na republičkom nivou.

Izvesna razlika, koja možda može imati određenog – mada ne presudnog – uticaja na konačno političko opredeljivanje građana u pokrajini, jeste u tome što se 8,5 odsto građana izjasnilo da se najviše informiše sa pokrajinskog javnog servisa, koji se u ostatku Srbije uglavnom ne gleda, a koji, zbog specifičnosti svog položaja, ima relativno uravnoteženu uređivačku politiku, gotovo nepojmljivu u medijskom "mrtvom moru" Vučićeve Srbije.

Internet svakodnevno koristi 55,1 odsto građana Vojvodine, što je za nekoliko procenata više od udela korisnika interneta na nivou Srbije.

Možda najveće iznenađenje predstavlja relativno skromna podrška ulasku Srbije u EU, koja je sa 46,9 odsto gotovo identična, ili čak i nešto niža u odnosu na procenat podrške evrointegracijama na nivou čitave Srbije, a što u priličnoj meri relativizuje široko rabljeni mit o "evropskom identitetu Vojvodine". Ovaj nalaz je pogotovo neočekivan s obzirom na veliki broj pripadnika nacionalnih manjina čije su matične zemlje (Mađarska, Slovačka, Rumunija, Hrvatska) članice EU. No, moguće da su pokrajinske vlasti naprosto previše i predugo mamuzale tu evropsku priču, pa se narod pomalo zamorio – a i slike koje se mogu videti s druge strane evropske granice (čitaj, žice), ne deluju previše inspirativno.

Prodaji poljoprivrednog zemljišta strancima protivi se čak 80,7 odsto građana, što podržava njih tek 8,7 odsto. Međutim, vlast i ovde, kao i u slučaju NATO integracija, nalazi načine da zaobiđe i izigra volju četiri petine građana.

Da je smanjenje plata i penzija dalo očekivani rezultat smatra 20 odsto ispitanih (mahom glasača SNS-a), dok 63 odsto smatra da rezultata nije bilo, bar ne pozitivnog.

Kada je reč o odnosu prema autonomiji Vojvodine, 37,8 odsto je izjavilo da stepen autonomije treba da ostane na ovom nivou, 34,1 procenta da autonomija treba da bude veća, 3,1 odsto da treba da bude manja, dok 12,8 odsto građana pokrajine smatra da autonomiju treba ukinuti.

Čak šest lista se tiska na prostoru od svega nekoliko procenata. SPS stoji nešto slabije nego u ostatku države. Barem nekoliko procenata njihovih glasača u pokrajini je poslednjih meseci otišlo ka SNS-u, ili se još kolebaju. Ali socijalisti se uzdaju u jaku organizaciju, praktično jedinu koja na terenu može koliko-toliko parirati SNS-u (uključujući i povremeno "pokazivanje mišića" i ostale marifetluke, samo ako im to stranačka centrala (čitaj, Dačić) dopusti.

Ako ne pređe cenzus u Republici, Saša Radulović će se surovo poigrati sa glasovima onih koji su mu ukazali poverenje, ali neće presudno uticati na ishod izbora. Ali ako ne pređe cenzus u pokrajini, moglo bi se čak dogoditi da bude direktno odgovoran za Vučićevo pokoravanje Vojvodine. (Naravno, nešto slično važi i za koaliciju DSS-Dveri, ali se oni barem i ne izdaju za neke velike autonomaše i "vojvođanere", štaviše, najmanje polovina ove koalicije je dugo imala ozbiljne dileme o tome da li su nam pokrajina i pokrajinski izbori uopšte potrebni.) Za razliku od "patriotskog bloka", koji se u pokrajini bori za goli život (njihove strateške tačke su nešto južnije, na potezu od Beograda do Kraljeva i Čačka), Raduloviću je ovde, navodno, glavno uporište (ne računajući centar Beograda) i neuspeh na ovom terenu bi mogao da ga košta političke budućnosti .

Vojvodina je čak i kada je bila "najevropskija", tradicionalni bastion radikalskog političkog elementa. Radikali su ovde prelazili cenzus čak i onda kada su svuda ostajali debelo ispod crte i nije čudo što je – čak i pre oslabađajuće haške presude – Šešeljev rejting u "severnoj pokrajini" blizu dvocifrenog rezultata.

Takođe, koalicija Čeda–Boris (bez Čanka) na pokrajinskom nivou gotovo da nema nikakve šanse da pređe cenzus (u trenutku dok nastaje ovaj tekst još je neizvesno da li će predati svoju pokrajinsku listu, a u našoj anketi njihov rezultat je prikazan zajedno sa Čankovim, koji je, barem u pokrajini, svakako glavni i najmasivniji član tog trijumvirata) i svi njihovi glasovi na toj, eventualnoj, pokrajinskoj listi služiće samo da se za taj neki, njima verovatno nedovoljan, ali ne i beznačajan procenat smanji rezultat DS-a. No, o tome su i oni – a i DS – trebali na vreme razmišljati.

Konačno, Vučićeva lista je, razume se to i podrazumeva, ubedljivo prva i u pokrajini, ali ipak za najmanje nekoliko procenata slabija nego u ostatku Srbije. Takođe, dok bi na republičkim izborima na teritoriji Vojvodine Vučić dobio 42,5 odsto glasova, na izborima za pokrajinski parlament osvojio bi tek oko 40 odsto, što već, potencijalno i u perspektivi, otvara prostor za raznoraznu kombinatoriku, strahove i nade, koje će, po svemu sudeći – barem kada je reč o pokrajinskom nivou – potrajati sve do kasnih večernjih časova 24. aprila.

Autor je urednik Nove srpske političke misli


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

Istraživanje je rađeno na teritoriji Vojvodine od 17. do 26. marta 2016. na reprezentativnom uzorku (kombinovani – teren-telefon 2:1) od 1500 ispitanika.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net