Maks Ernst: Evropa posle kiše, 1933.

Povodom desetogodišnjice smrti Frana Cetinića (1947–2006) >

Otmica Evrope

U ružmonovskom smislu, Frano Cetinić je bio čovek anganžmana: učestvovao je u Studentskom pokretu ‘68, bio je svedok događanja oko Korčulanske škole, osnovao je 1989. Jugoslovensko veće evropskog pokreta, štitio pravo anganžmana u svojoj novinarskoj profesiji na Francuskom radiju (RFI), a posebno kao prevodilac Ružmona, Suvarina, Bezansona, Vidal-Nakea, Kastorijadisa, Morisa Žolija..., i kao pisac važne knjige Pozovi NATO radi umorstva, knjige-dnevnika o bombardovanju Srbije povodom koje je trpeo neljudske, nemoralne, neprofesionalne napade, pre svega u Beogradu i Zagrebu, a i u ostalim ludim kućama onog i ovog vremena. Ali uprkos napadima i osporavanjima svim primitivnim i neargumentovanim metodama, on se dosledno držao onoga što je od gorepomenutih mislioca saznao: da se čovek uvek mora braniti osnovnim pravilom da je "istodobno slobodna i odgovorna osoba, ne samo kolektivizirani pojedinac"

Frano Cetinić je u ovo društvo na zalasku morala i sumornog osećanja prema okolini i samom sebi uveo nekoliko ličnosti koje su otvorile mnoga pitanja, zabune i nedoumice. Njegova namera i želja da nas podrži, upozori i približi novom modernom društvu ovde nije ni saslušana, ni shvaćena, ni prihvaćena. A koristio je svaku priliku i mogućnost da nas upozori na smisao i potrebu za odgovornošću, tolerancijom, razumevanjem, istinom i slobodom.

foto: goranka matić

Prateći ono što je radio, mislim da su njegov moralni, intelektualni i profesionalni profil odredile tri ličnosti: Deni de Ružmon, Boris Suvarin i Ernst Jinger. Putevi ove trojice mislilaca spleli su se na raskršću koje je bilo odraz savremene Evrope, savremene na putu onih ideja koje su mogle – ili će moći, ako za sve već nije kasno – da formiraju kulturu (u najširem smislu značenja) koja bi bila garant za prevazilaženje suprotnosti u lošem smislu, odnosno putokaz da se Evropa (ili, ako se nekom više dopada, Špenglerov Zapad) i svet usmere u pravcu izgradnje, a ne razgradnje. Da li je smisao širenja kreativnih ideja skup težnji da se ličnost i misao, umetnost i nauka, na koncu i politika, do te mere izgubljen ili partikulizovan da se sve pretvorilo u pesak koji ima jednu jedinu ulogu: da curi – bez svrhe i cilja – kroz sito vremena, pri čemu svako zrno gubi onu sadržinu koju mu je dao veliki Viljem Blejk, tvrdeći da je u svakom zrnu sažet čitav Svet, a što je Borhes oberučke prihvatio sa iskustvom proverenog kosmotvorca?

DENI DE RUŽMON: Da naše približavanje počnemo od švajcarskog filozofa Denija de Ružmona (1906–1985). Pre svega, treba naglasiti da je Ružmon bio personalista: osnova svega je individualnost, ličnost koja se povezuje sa drugim ličnostima gradeći društvo poverenja i iskrenosti. Tridesetih godina 20. veka Ružmon osniva časopis Hic et Nunc, preko koga širu javnost bliže upoznaje sa idejama Kjerkegora, Karla Barta, Jaspersa i Hajdegera. Grupa intelektualaca oko ovog časopisa (a koja je sarađivala i u drugim časopisima: Esprit, Ordre nouveau, New Europe, Die Gegner) težila je – kako je to Frano Cetinić definisao – "formuliranju jednog općeg pogleda na Zapad kojeg je zahvatio vrtlog duboke civilizacijske krize. Oni će konzekventno. sprovesti kritiku religije Država-Nacija, tog krvožednog božanstva koje traži ratove, što će ga naknadno još više slaviti i opravdati njegove rastuće homicidne apetite".

Deni de Ružmon,...

Za državu-naciju je još Niče ustanovio da je to "najhladniji od svih hladnih monstruma". Takva država društvo svodi na kontrolisanu meru koja pomoću razrađenog i sinhronizovanog sistema – jačanja vlasti, medija, obrazovanja, masovne kulture i infrastrukture – može s njim da manipuliše i usmerava ga u željenom pravcu. Da bi se to izbeglo, Ružmon se zalagao za Evropu regija, koju je zamišljao kao Veliko Trojstvo: Čovek-Grad-Priroda, što podrazumeva "slobodu osoba i grupa", jer je "igra nacionalnih i državnih suvereniteta sterilna".

Prema Ružmonovom mišljenju, sve revolucije su umesto da preobraze države-nacije, učinile suprotno – samo su ih proizvele u još hladnijeg monstruma. Nije se dogodila, kako Frano Cetinić piše, "velika duhovna promjena ili preokret ciljeva, izgradnja novog poretka uspostavljanjem nove hijerarhije ciljeva građanskog života sukladnih ciljevima osobe". "Države-nacije sprečavaju sve i ne sprečavaju ništa: njihov suverenitet je posve negativan... Suviše male da bi sudelovale u planetarnoj politici, one su ipak suviše velike da bi mogle pružiti okvire za građansku participaciju. Sve su osuđene na ubrzanu zastarelost" (Ružmon).

Da bi se ove ideje evropskoj javnosti dale na znanje, Ružmon 1948. učestvuje na Kongresu Evrope u Hagu (sedi pored Čerčila), zatim u Ženevi osniva Evropski centar za kulturu (sa Karlom Burkhartom, Karlom Šmitom i Robertom Šumanom). Kasnije osniva Institut za evropska istraživanja. Bio je to angažman "za odbranu istinske Evrope, Evrope grčko-latinske, judeo-hrišćanske, keltsko-germanske kulture, sa arapskim i slovenskim doprinosima, a protiv Evrope država-nacija". Za to "postoji samo jedno rešenje: federalizam, to jest jedinstvo u razlikama, jedinstvo čak zbog samog očuvanja razlika", poruka je ovih ideja. Na pitanje o sudbini tako ujedinjene Evrope, ujedinjene sa svim svojim razlikama, Ružmon je odgovarao: "Ne bojite li se da su žena i muškarac suviše različiti da bi mogli činiti par?" A "i previše neodgovornih se danas angažuje", tvrdio je Ružmon već 1938. (Lorens Darel je tvrdio da je izraz angažman Sartr preuzeo od Ružmona da bi ga kasnije poistovetio sa propagandom, i time ga teško zloupotrebio i obesmislio.)

U ružmonovskom smislu, Frano Cetinić je bio čovek anganžmana: učestvovao je u Studentskom pokretu ‘68, bio je svedok događanja oko Korčulanske škole, osnovao je 1989. Jugoslovensko veće evropskog pokreta, zatim Hrvatsko vjeće europskog pokreta, štitio pravo anganžmana u svojoj novinarskoj profesiji na Francuskom radiju (RFI), a posebno kao prevodilac Ružmona, Suvarina, Bezansona (kod njega je bio na postdiplomskim studijama u Parizu), Vidal-Nakea, Kastorijadisa, Morisa Žolija..., i kao pisac važne knjige Pozovi NATO radi umorstva (parafraza jednog Hičkokovog filma), knjige-dnevnika o bombardovanju Srbije. Povodom ove knjige trpeo je neljudske, nemoralne, neprofesionalne napade, pre svega u Beogradu i Zagrebu, a i u ostalim ludim kućama onog i ovog vremena. Svoju borbu za političko rešenje haosa na prostoru ondašnje Jugoslavije podastro je angažovanjem najznačajnijih francuskih i naših intelektualaca onoga vremena, koji su se otvoreno suprotstavili oružanoj sili, pre svega sili evropskih država. Ali uprkos napadima i osporavanjima svim primitivnim i neargumentovanim metodama, on se dosledno držao onoga što je od gorepomenutih mislioca saznao: da se čovek uvek mora braniti osnovnim pravilom da je "istodobno slobodna i odgovorna osoba, ne samo kolektivizirani pojedinac". Onda kada to nije bilo tako – a odavno nije tako – dogodilo se ono što je još uvek na snazi, bolje reći u sili, samo u drugom pakovanju i sa drugačijim, perfidnijim i pogubnijim manipulacijama, sa novostasalim "artistima i modelima".

U jednom svom tekstu o Ružmonu Frano Cetinić je na jasan i uverljiv način rezimirao glavne, i danas aktualne, Ružmonove ideje: "Glavna težnja je u nestajanju različitosti kultura, civilizacija, u nivelisanju osobâ, redukciji svih kultura na jednu svjetsku civilizaciju. Potrebno je suprotstaviti se raširenoj europskoj boljci što se ogleda u prihvaćanju i isticanju svih drugih kultura i civilizacija, osim naše vlastite. Uvijek se ona reducira na nešto partikularno, što je odnekud došlo." Dakle, kriza savremenog sveta je nastala zbog toga što se žarište kulture traži izvan sebe. Kada je neko upitao Ružmona da li je on desno ili levo, odgovorio je: "Nisam nikada bio ni desno ni levo, već na početku."

BORIS SUVARIN: Kada su se Deni de Ružmon i Frano Cetinić 15. jula 1984. sreli u Sen-Ženi-Pujiu (Gornja Savoja) u Ružmonovoj kući, filozof mu je poverio da piše svoje "najvažnije delo" – Moral cilja: "Maksima ‘Cilj opravdava sredstva’ je moralni imperativ. Samo se ne sme podvaljivati! Nijedan totalitarizam nije se nikada nje držao. To je laž. Sredstvo se suprotstavilo cilju, nemojmo se zavaravati. To je politička, moralna i duhovna travestija."

...Boris Suvarin,...

Kakve ovo ima veze sa Suvarinom? Ima, jer je povezano sa Lenjinom, Staljinom, Hitlerom i kompanijom. Kada je Frano Ružmonu uručio Suvarinove pozdrave, Ružmon je rekao: "Suvarin, u svojim poštovanja dostojnim godinama, ostaje i dalje autor najbolje Staljinove biografije." Tada je Ružmon ispričao sledeće: "Jednom sam mu u Njujorku rekao: ‘Dragi Borise, šta ćeš ti raditi kada umre Staljin?’ Bio je zapanjen. ‘Da umre Staljin, to je nemoguće.’ U martu 1953. zatekao sam se na prijemu u Diplomatskom klubu u Nemačkoj. Američki ambasador me je pozvao u stranu i rekao mi da je upravo dobio depešu da je umro Staljin. Odmah sam telefonom poslao telegram Suvarinu u Pariz: ‘Eppur si muore (galilejski: Ipak se mre)’. Odgovorio mi je takođe telegramom: ‘Varaš se, kao i uvek. Ubili su ga.’" Po ko za koji put sumnja je bila jača od realnosti.

Boris Suvarin (Boris Lifšic, 1895–1984) i Ružmon su bili stari prijatelji još iz doba kada su se svest, savest, političke strane i interesi menjali preko noći, kada su navalili zli dusi i zla krv, kada je razum bio u stanju povišenog bunila, kada su najusamljeniji i najizloženiji preuzeli sav teret tadašnje Evrope (vreme fašizma, naci-zma i komunizma) i čitavog čovečanstva.

Sticajem životnih okolnosti – zajedno sa moralnim iskušenjima – Frano Cetinić je sa nekima od njih uspostavio veze nastojeći pritom da u naš gluvi i slepi prostor pošalje po koju vest ili sliku. Tako je, između ostalog, 1989. preveo Suvarinovu knjigu Staljin u tada, može se reći, već bivšoj Jugoslaviji (Globus, Zagreb). U pogovoru ovoj knjizi (nekom obliku kratke Suvarinove biografije), prevodilac piše nešto što govori o zamahu i silini ove knjige: "Djelo i osoba Borisa Suvarina počinju tek 1977. godine ubirati zakašnjele pohvale i plodove svoje lucidnosti. Bio je to još jedan od onih potresa što stubokom mijenja kulturni krajolik, kada je ono što je bilo potisnuto izbija u prvi plan, a sve ono što je dugo bilo značajnim i velikim pada u zasluženu beznačajnost. Jer, što danas znači, u usporedbi sa ovom knjigom, sve ono što su o ‘prvoj zemlji socijalizma’ i ‘ocu narodâ’ izgovorili jedan Anri Barbis, H. Dž. Vels, Bernard Šo, Luj Aragon i još toliki drugi? Po izlasku drugog izdanja, svi su vodeći predstavnici francuske inteligencije bili doslovce zapanjeni, ujedinjeni u jednom istom pitanju: kako je autor mogao, tolikom preciznošću, razotkriti totalitarističke i patološke mehanizme Staljinova režima i ličnosti, toliko prije čak jednog Kestlera i Orvela, dvadeset godina prije ‘otkrićâ’ iz Tajnog referata N. S. Hruščova? Sâmo to pitanje otkrivalo je dijelom istinu, jer daleko suvislije je bilo ono drugo pitanje, ne kako je Suvarin mogao, već kako su oni, i toliki još drugi, po svim zemljopisnim dužinama i širinama, mogli povjerovati u laž, toliko dugo istrajati u obmani i samoobmani?"

Možda bi trebalo predočiti nekoliko detalja o sudbini ove knjige, o sudbini koja govori o košmaru, licemerju, sudarima i pometnji toga vremena. A ta sudbina je bila čudna i mutna. Ta "buka i bes" – da upotrebim ovu Šekspirovu metaforu važeću i korisnu za sva vremena – ukazala se između 1935. i 1940. godine, sa početkom u Americi i nastavkom u Engleskoj i Francuskoj. Naime, na zahtev jednog američkog izdavača Suvarin knjigu piše u razdoblju od 1930. do 1935. Američki izdavač (ne bilo koji, nego Alfred Knopf) odustaje od objavljivanja, rukopis bez Suvarinovog znanja ustupa jednom izdavaču u Londonu gde je knjiga objavljena 1935, zatim izlazi u Americi opet kod drugog izdavača (četiri izdanja 1939), da bi potom bila ustupljena nekoj trećoj kući (Suvarin to saznaje dve godine kasnije)... Što se Francuske tiče, stvar je interesantna da interesantnija ne može biti. Naime, Žorž Bataj, Suvarinov prijatelj (kao i Ružmonov, uostalom) raspituje se kod izdavača Galimara da li će da objavi ponuđeni rukopis knjige; preko Andrea Malroa (tada u toj kući zaduženog za "čitanje rukopisâ") interesuje se za sudbinu knjige. Malro mu odgovara: "Mislim da ste u pravu vi, Suvarin i vaši prijatelji, ali ja ću biti uz vas tek onda kada budete najjači" (podaci iz Suvarinovog predgovora knjizi). Eto, sila Boga ne moli! Napokon, knjiga se u Francuskoj pojavila 1935. kod izdavača Plon (uz protivljenje Gabrijela Marsela) zahvaljujući njegovom vlasniku Morisu Burdelu. Inače, treba reći i ovo: Gestapo i GPU (sovjetska policija), "sjedinjeni u dirljivoj saradnji 1940–1941", zaplenili su u Parizu Suvarinovu biblioteku i arhivu, da bi sve završilo kod Staljina.

Šta se tada u Evropi i Americi zna o Staljinu? Sva saznanja su bila uglavnom protivrečna i pogrešna. Šta o tome kaže Suvarin? "Staljin – koji je u dogovoru sa Hitlerom uvalio Europu, a zatim i cijeli svijet, u užase Drugog svjetskog rata – istom se pojavio kao uzor demokracije, stjegonošom civilizacije i humanizma. Moja je knjiga bila praktično stavljena na indeks, nestala iz izlogâ, a moja malenkost proskribovana. Svaki posao mi je bio uskraćen." Kada Hitler objavljuje rat SSSR-u u junu 1941, "američko javno mnenje je do te mjere bilo izopačeno da je Staljina držalo za dobročinitelja čovječanstva", piše dalje Suvarin, "kult Staljina je bio poslednji modni krik. Te apologete bezbrojnih zvjerstava što su ih počinili Staljin i njegovi pomoćnici nazvali su, nitko ne zna zašto, ‘egzistencijalistima’ i ‘lijevim intelektualcima’". Ali Suvarinova knjiga – prema svedočanstvu jednog diplomate iz tog vremena – postaje "Biblijom diplomatskog kora". Neizvesna sudbina knjige nastavlja se dalje (u Nemačkoj i Švedskoj); španski prevod sâm prevodilac uništava kad trupe generala Franka ulaze u Barselonu; "saznalo se da je postojao ruski prevod u jednom jedinom primerku, isključivo za Staljina", kaže Suvarin, a da se – prema jednom američkom časopisu – "ne zna ništa o sudbini prevodioca".

Iz Suvarinovog pisma Solženjicinu 16. aprila 1978. saznajemo kako se povezao sa Kominternom, kako je ušao u taj mračni sistem i kako je shvatio pakao jedne ideologije. Suvarin piše da se već 1910. zainteresovao za "maglovite socijalističke ideje": čitao je socijalističke, sindikalne i anarhističke listove, ali "marksizam" s tim nije imao nikakve veze. Posle demobilizacije u Prvom svetskom ratu zainteresovao se za "onu struju javnog mnenja koja se protivila imperijalističkim ciljevima rata". "Godine 1920. osnovao sam Bulletin Communiste, koji je postao glavni organ struje za učlanjenje u novu Internacionalu, rođenu u Lenjinovoj glavi." "Učinio sam više nego ijedan drugi da se Francuska socijalistička stranka priključi Komunističkoj internacionali." Suvarin odlazi 1921. u Moskvu, u "Treći Rim", na Treći kongres Treće internacionale. Za vreme tog boravka, na svoju ruku obilazi zatvor Butirku da bi se uverio kako se postupa sa osuđenim anarhistima. Izvesni Taratuta, domaćin francuske delegacije, inače još iz Pariza sa Suvarinom u "izvrsnim prijateljskim odnosima", počinje "sumnjičiti Suvarina za sistematsko neprijateljsko držanje prema sovjetskom režimu". Ali Suvarina lično Lenjin štiti, i predlaže ga za člana Izvršnog komiteta Kominterne. Međutim, tokom višegodišnjeg boravka u Moskvi Suvarin uviđa sve probleme, dileme, smutnje, zlostavljanja, greške, i frakcije (javne i tajne). "Odbivši da zavijam zajedno sa vukovima, iz jednostavnih obzira prema istini, moralu i pravdi, brzo sam se našao u nemilosti, isključen iz Partije i izvrgnut ruglu... Režim samovolje, zastrašivanja i nasilja je jačao iz dana u dan, zloslutne glasine kazivale su o prisilnim odlascima u Sibir, nastupio je trenutak kada sam i sam riskirao da budem poslan daleko, s onu stranu ‘velikog svjetla na Istoku’. Trebalo je otići." (O samovolji ove ideologije govori jedna "anegdota" koju je Suvarin voleo da sluša u svim verzijama, ali mu se najviše dopala ona koju mu je u Parizu ispričao pisac Isak Babelj: "Još jednom pričamo o Staljinu... Da bi ilustrirao ličnost tog monstruma, Babelj priča sovjetsku ‘anegdotu’. Staljin, bjesan na Krupsku – Lenjinovu udovicu – zbog njenih neprijateljskih osjećaja prema njegovoj osobi i njegovoj politici, poziva je da bi je izgrdio i zaprijeti joj: ‘Je li gotovo sa vašom opozicijom? Ukoliko nastavite, ja ću Artjuhinu imenovati za Lenjinovu udovicu.’")

Šta nam ovi delovi iz Suvarinove biografije kazuju? Da je Suvarin među prvima shvatio totalitarnu komunističku ideologiju, monstruozno nerealnu i lažnu od samog početka. To saznanje bilo je direktna veza sa naprednim evropskim idejama.

ERNST JINGER: Početkom 1990. Frano Cetinić je za časopis Gradac priredio tematski broj posvećen Ernstu Jingeru (1895–1998). Povod je bio Franov tekst posvećen devedesetogodišnjici Jingerovog rođenja objavljen u tek pokrenutom časopisu Pismo (koji je osnovao i uređivao Raša Livada). Jinger je jugoslovenskoj intelektualnoj javnosti bio nepoznat, osim nekih poluistinitih podataka o njemu kao pripadniku nacionalsocijalizma, koji su što iz neznanja što zlonamerno pomešani sa njegovom pripadnošću nemačkoj vojsci – Vermahtu – i u Prvom i u Drugom svetskom ratu (iz koje je isključen krajem rata sa činom rezervnog kapetana). Vreme Drugog svetskog rata je delom proveo na Istočnom frontu, delom u Parizu (svedočenja su objavljena u njegovim pariskim dnevnicima, a Prvi pariski dnevnik je objavio Gradac 1998).

...Ernst Jinger

Najvažniji dokaz da Jinger nije bio nacista jeste njegov roman Na mermernim liticama (izašao i kod nas; KOV, Vršac), objavljen 1940, u jeku Hitlerove moći, u kojem Jinger bez straha, ne skrivajući se pod drugim imenom, piše jednu crnu parodiju o Hitleru. (Kasnije će izjaviti: "Taj je model odgovarao Hitleru, ali je istorija pokazala da on može takođe pristajati i ličnosti još šireg opsega. Staljinu. Mogao bi odgovarati i drugima.") Ta kritika u romanu je bila toliko uverljiva i otvorena da je rajhslajter Bouler rekao Hitleru: "Moj fireru, Jinger je ovoga puta preterao, treba s njim svršiti!" Hitler je odgovorio: "Ostavite Jingera na miru!" Inače, treba reći da je Jinger u Prvom svetskom ratu dobio najveće nemačko vojno odlikovanje Za zasluge (to odlikovanje je dobio i maršal Edvin Romel, Pustinjska Lisica, koga je Hitler primorao na samoubistvo zbog sumnje da je učestvovao u organizovanju atentata na njega, koji je neuspešno sproveo grof Štaufenberg; Romel nije prihvatio tu ideju, a Jinger je u nju bio upućen; međutim, osveta je stigla – Jinger je izbačen iz vojske, sin mu je poslat na italijanski front, gde je poginuo). Takođe je zanimljiva i činjenica da je posle završetka rata Jingeru ponuđena denacifikacija, što je on odbio rekavši da je bio samo vojnik. Na to je Bertolt Breht rekao isto što i Hitler koju godinu pre: "Ostavite Jingera na miru!" A što se romana tiče, francuski pisac Žilijen Grak je 1950. rekao: "Dao bih gotovo svu literaturu iz ovih poslednjih deset godina za samo jednu, malo poznatu knjigu Ernsta Jingera – Na mermernim liticama."

Šta je Frana Cetinića privuklo Jingerovim idejama, a što bi bilo povezano sa Ružmonom i Suvarinom? On o tome svedoči u uvodu za Gradac: "Daleko od svake književne mode, Jinger se ipak postavlja, svojim intelektualnim i književnim djelom, u samu žižu modernizma. Njegova razmatranja nasilja i rata, uloge tehnike, smisla povjesti, odnosa između čovjekove slobode i totalitarne države prigotovljuju, zajedno sa stilskim perfekcionizmom, jedno od najčudesnijih djela ovog vremena."

Treba reći da je Jinger oko 1925. zastupao desničarske ideje "napadajući osnovne demokratske vrijednosti: opće i tajne izbore, višepartijski i parlamentarni sistem, te odbija svaku suradnju sa mladom Vajmarskom Republikom". Godine 1932. objavljuje knjigu Radnik. "U osnovi Figure Radnika nalazimo volju za moć koja se izražava pomoću tehničkih sredstava... Tehnika je zavladala gradom i selom, radom i dokolicom. Nadmoć radnika je varljiva u svakodnevnom životu. Sport je aktivnost u kojoj se najbolje uočava objektivni, funkcionalni i uniformni karakter sveta rada. Polunago tjelo sportskog rekordera, ili turiste na morskoj obali, odriče se svake individualne distinkcije. Higijena razvija neku vrstu impersonalne fizičke ljepote, lice izražava praznu savršenost i stalnost maske, koja pak poprima metalne aspekte muškarca, kozmetičke u žene", naglašava Frano Cetinić, nazivajući ovo Jingerovo intelektualno razdoblje kao njegov lični "Stari zavet". Pišući Radnika, "on pred sobom ima, a da vjerojatno i ne zna, jednu već ostvarenu Radnu državu, Staljinov Sovjetski Savez i njegove dnjepropetrovske, pjatiljetke, stahanovce, junake socijalističkog rada... Hitler će doći godinu dana kasnije", primećuje F. C. U knjizi Prilog pitanju o bitku, Hajdeger priznaje Jingeru: "S Radnikom Jinger je poduzeo opis evropskog nihilizma", posvećujući ovoj knjizi čitav jedan seminar.

Jinger svoj "Novi zavet" počinje knjigom Odmetnik (takođe izdanje Gradca) uvođenjem figure Anarha, tog "samotničkog kontemplativca", rekavši tim povodom jednom svom prijatelju da je sebi "odabrao visoko mesto s kojeg mogu da gledam kako se ljudi proždiru kao gamad". "Anarh je izraz što ga je osnovao sam Jinger kao antitetičku figuru Radniku. Anarh je samotničko biće koje želi očuvati svoju unutrašnju slobodu. ‘Šuma’ nije određena zemljopisna sredina", zaključuje F. C. Suština je u tome da je za savremenog čoveka rešenje da Radnik postane "Bog U Šumi". Pod uslovom da prole (Selinov proleter ili radnik iz njegovih uspomena iz SSSR Mea culpa) ne postane roba za potkusurivanje.

Ove primere o Otmici Evrope – o njenom spasavanju – završiću jednim poučnim i simboličnim podatkom. Naime, 29. maja 1985 (dakle, nepunu godinu posle Suvarinove smrti i nekoliko meseci pre Ružmonove) u mestu Vilflingen (gde je Jinger živeo i umro u 103. godini života, videvši dva puta Halejevu kometu, i doživevši da dva insekta – Jinger je inače bio entomolog – dobiju po njemu ime), u njegovoj kući (na imanju koje je pripadalo Štaufenbergerovima), sastali su se Fransoa Miteran i Helmut Kol, i pred ovim svedokom čitavog jednog protivrečnog, opsednutog ali istovremeno poučnog i veličanstvenog veka, kao pred Patrijarhom zaključili francusko-nemačko pomirenje. Zamislimo se danas pred tim simboličnim Skupom!

OTMICA EUROPE: U Europu, zbog njene neopisive lepote, zaljubi se, na obali mora, Zevs i preobrazi se u zanosnog bika, spusti se na kolena predanju, ona uzjaha – sa kotaricom cveća – na njegova moćna leđa, a on se onda zalete, od strasti lud i raspomamljen, u more, i odnese je, kao dotad neviđena lađa ili razbesneli i raspusni talas, na Kretu. O tome Ovidije u svojim Matamorfozama pevaše:

Milo je zaljubljenome to te ljubi joj ruke, / Dok slast čekanja dođe, te jedva je odgađa, jedva. / Sada se igra s njom i po zelenoj skakuće travi... / A napokon kraljevna mlada / Sjede biku na leđa ne sluteći na kog se pope. / Pošto se pomalo bog od zemlje i obale suhe / Udalji i vodu s kraja dotače papcima svojim, / Ode sve dalje noseći svoj po pučini plijen. / Na žal ostavljen gleda u strahu nošena djeva, / Desnicom drži se roga, a lijevicom hvata se leđa; / Vjetrićem nadimano vijori se ruho na njojzi.

Preobrazivši se ponovo u Velikog Boga, odvede je u Diktejsku pećinu, i...

Mit se tumači tako da bog neba Zevs, u obliku bika-Sunca, nosi sa istoka na zapad boginju Meseca. Kakva nebeska Harmonija! Srednjovekovna knjiga Poučni Ovidije videla je u Zevsu Hrista, otelovljenog u biku, koji "ljudsku dušu odnosi ka nebu". Da li i danas Europa (ili Evropa, kako vam drago) – po kojoj je dobio ime ovaj kontinent – sedi u krošnji Drveta, kako opisa neki drugi svedok iz onih vremena, oblivena suncem i mirisom mirte?

Ovde u ovom tekstu je bilo reči o širenju i usahnuću jedne ideje, sa namerom i nadom da će se ponoviti Otmica Europe. Jer Neko neprestano menja značenja i oblike – i vremenâ, i ljudî, i zvezdanog neba. U tom smislu je i nada Frana Cetinića – čoveka za vezu iz ove priče, onoga koji je povezao zagovornike ove nade – uvek moguća, pa i u ovom trenutku raspada svih vrednosti. Ali, bojim se da će nam svaka Pitija ponoviti ono već poznato o nadi.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

foto: goranka matić

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net