foto: m. milenković
NIJE REČ SAMO O IKONOGRAFIJI: Putinove slike na protestu protiv NATO-a

Između NATO-a i Rusije >

Istočni i zapadni gresi

Kako se Srbija našla u procepu između dva sporazuma – i dve politike? Posledice ni u jednom ni u drugom slučaju ne moraju da budu katastrofalne, ali ceo zaplet predstavlja jasno upozorenje da politici sedenja na dve stolice, koju su upražnjavale sve postpetooktobarske vlade, uključujući i aktuelnu, definitivno ističe rok trajanja i da se trenutak odluke bliži

Najveći poster koji su demonstranti nosili na protestu protiv NATO-a u Pionirskom parku prošle subote bila je fotografija predsednika Rusije Vladimira Putina u vojnoj uniformi sa ozlojađenim izrazom lica. Da nije reč samo o ikonografiji, već da su u Kremlju zaista vrlo nezadovoljni ugovorom sa NATO-om koji je prethodne nedelje usvojen u srpskoj skupštini postalo je jasno u ponedeljak i saopšteno iz usta Putinove zvanične portparolke Marije Zaharove. Ona je preko državnog televizijskog kanala optužila Zapad da "pokušava da postepeno uvuče Srbiju u NATO" i dovela u vezu taj sporazum sa pogibijom dvoje službenika srpske ambasade koji su stradali od američkih bombi u Libiji. "To je posebna vrsta poniženja za srpski narod, nametanje stokholmskog sindroma, kada teraju svoje žrtve — a Srbi su bili žrtve agresije — da ih zavole i da javno priznaju da hoće da im se pridruže. To je posebna vrsta perverznosti", rekla je ona.

Istog dana, ruski ambasador u Beogradu Aleksandar Čepurin je izjavio da je potpisivanjem sporazuma Srbija narušila deklarisanu politiku neutralnosti. "Oštro narušavanje balansa pretvara neutralnost u prazne reči", kazao je on u intervjuu za rusku agenciju Sputnjik, dodajući da mu nije jasno zašto se Srbija vezuje za NATO. "Ako govorimo o nizu zemalja-suseda Srbije koje ulaze u NATO, ti interesi su katkad suprotni. To je činjenica. Zašto da Srbi služe nečijim interesima nauštrb svojih? Zašto da rade protiv Rusije, s kojom nemaju nikakvih objektivnih nesuglasica? Zar zato da bi nekome ugodili? Ali to je već nešto što je za mene nepojmljivo."

STANJE STVARI I PRAVDANJE: Odavno se iz Moskve nisu čuli ovako otvoreni izrazi nezadovoljstva nekim činom Srbije kao kada je reč o pomenutom sporazumu, koji se zvanično zove Sporazum o zaštiti statusa i pristupu i korišćenju vojne infrastrukture u Republici Srbiji. Reč je o jednom od ukupno pet sporazuma koji je Srbija dosad potpisala u okviru Partnerstva za mir, a koje je Skupština prošle nedelje potvrdila usvajanjem odgovarajućeg zakona uz samo jedan glas protiv, a stupio je na snagu u petak, kada ga je potpisao predsednik Tomislav Nikolić.

Ukratko rečeno, sporazum pripadnicima NATO-a na teritoriji Srbije daje diplomatski status, uz oslobađanje od poreza, dažbina i krivičnog gonjenja i omogućava im pristup u vojne objekte i njihovo korišćenje. Deo vanparlamentarne, "patriotske" opozicije odmah ga je doživeo kao potpisivanje kapitulacije, i otud miting u subotu, gde se, između ostalog, moglo čuti da je to što je Nikolić potpisao gore od Kumanovskog sporazuma, gore od sporazuma Cvetković-Maček i da je, uostalom, i Austrougarska u ultimatumu uoči početka Velikog rata tražila od Srbije manje nego što je Nikolić svojim potpisom dao Severnoatlantskom paktu.

U stvari, kako su u odvojenim obraćanjima javnosti naknadno objasnili Nikolić, premijer Aleksandar Vučić i ministar spoljni Ivica Dačić, to što je potpisano uopšte ne znači da će NATO vojnici odsad moći da špartaju Srbijom i nekažnjeno čine zulume. Reč je o standardnom tehničkom dokumentu koji olakšava nastavak redovne vojne saradnje i zajedničke vežbe, kakav su potpisale sve članice Partnerstva za mir (PzM). Sem toga, kako je Nikolić ukazao u autorskom tekstu za "Večernje novosti", sporazumom je obezbeđena značajna donacija za rekonstrukciju Tehničko-remontnog zavoda u Kragujevcu, gde je trenutno uskladištena velika količina dotrajale municije. "Tu municiju ne možemo ni da koristimo, niti da prodamo, a neuslovno se skladišti. Ona može da prouzrokuje nesreću sličnu onoj u Paraćinu. Da budem potpuno jasan. Niko nas ne primorava da uništimo tu municiju. Mi nemamo ni mogućnosti ni sredstva da to učinimo i to se čini isključivo u našem interesu i na naš zahtev", napisao je Nikolić. On je, doduše, u citiranom tekstu pogrešno naveo da je u Kragujevcu oko 8000 tona municije, (u stvari je oko hiljadu tona), ali argument stoji, baš kao što je tačna Vučićeva opaska da sporazum daje ista prava pripadnicima Vojske Srbije u misijama u članicama NATO-a i PzM-a, kao i Dačićevo podsećanje da se sporazum naslanja na prethodne dokumente koji su usvojeni još za vladavine Vojislava Koštunice i Borisa Tadića. Šteta je samo što državni vrh ova objašnjenja nije dao malo ranije, nego tek kad su se strasti razbuktale i izlile na ulicu, pa je sve ličilo na pravdanje.

HANGAR NA KRAJU GRADA: Ali ako se još može razumeti da su patriotske grupe, inače sklone paranoji i teorijama zavere, dočekale sporazum na nož, šta je to toliko razjarilo Kremlj, gde sasvim dobro znaju šta je potpisano i zašto, kao što se bez sumnje sećaju da su iste sporazume sklopile i ostale članice PzM-a, od kojih su neke, kao Kazahstan i Belorusija, mnogo bliže Rusiji nego Srbija? Odgovor treba tražiti oko 250 kilometara južno od Beograda, kod Niša, gde već tri godine radi Rusko-srpski humanitarni centar (RSHC) za pomoć u slučajevima elementarnih katastrofa. Svojevremeno je otvaranje tog centra dočekano spekulacijama da je reč o prikrivenoj vojnoj bazi ili špijunskoj instalaciji. Novinari koji su posetili ovaj objekat uverili su se, međutim, da se tamo nalazi svega nekoliko hangara sa vatrogasnim vozilima, agregatima, šatorima i sličnom opremom, u kome uz nešto lokalnog osoblja rade i dva pripadnika ruskog ministarstva za vanredne situacije. Centar se, kao što je podsetio Čepurin, pokazao kao vrlo koristan u vreme majskih poplava pretprošle godine, a kad su na leto izbili šumski požari, gasili su ih specijalni ruski avioni be-200. Prema sporazumu o otvaranju RSHC-a, koji je sklopljen sa Rusijom, bilo je predviđeno da rusko osoblje dobije imunitet i diplomatski status, isti onakav kakav sad u Srbiji imaju pripadnici NATO-a. Ovo je trebalo da bude ozvaničeno oktobra 2014, u vreme kada je zajedno sa Putinom u posetu Srbiji došao ministar za vanredne situacije Vladimir Pučkov, ali je potpisivanje odloženo bez obrazloženja.

Nešto svetla na uzroke srpskog povlačenja bacio je nemački "Špigel", koji je novembra prošle godine, u obimnom tekstu o strahu Nemačke od jačanja ruskog uticaja na Balkanu naveo sledeće: "Angela Merkel nastoji da se diplomatskim sredstvima suprotstavi Putinovim naporima, a spremna je i da kad zatreba primeni pritisak. Jedan od primera je zahtev Moskve da humanitarni centar u Nišu dobije diplomatski status. Merkel je zvala srpskog premijera Vučića sa zahtevom da ne potpiše sporazum o tome, jer se Berlin pribojava da bi taj centar mogao da postane stalna baza za ruske špijune." Nemački nedeljnik nije naveo kada se pomenuti razgovor vodio, ali logično je pretpostaviti da je to bilo uoči Putinove posete Beogradu. U svakom slučaju, pisanje "Špigela" dosad nije demantovano ni u Beogradu ni u Berlinu.

Ako se ovo ima u vidu, postaje jasnije zašto je srpsko potpisivanje sporazuma sa NATO-om dotaklo živac u Moskvi i zašto je doživljeno kao odstupanje od ekvidistance, koju Rusija vidi kao noseći stub neutralnosti Srbije. "U stvari nema nikakvog realnog razloga da se ruski humanitarci tretiraju isto kao partnerska vojska, ali ovde je reč o stvari koja ima jak simboličan značaj, a u diplomatiji su simboli važni", kaže za "Vreme" vojni analitičar Aleksandar Radić. On dodaje da je Rusija dodatno frustrirana zbog predstojećeg ulaska Crne Gore u NATO i da se pribojava da će se Srbija zaputi istom stazom.

Tako se Beograd našao u žiži žestokog ruskog pritiska da se balans povrati potpisivanjem sporazuma o RSHC-u, po mogućstvu za vreme posete ruskog premijera Aleksandra Medvedova Beogradu, ili Tomislava Nikolića Moskvi, koje su obe zakazane za kraj marta ili početak aprila. Predsednik Nikolić je rekao da bi voleo da se to potpiše, ali odluku o tome donosi Vlada, a ne on, a sudeći prema izjavama Vučića i Dačića, oni su protiv. Uz politički pritisak ide i ekonomski, pa Radić primećuje da je Rusija ponudila Hrvatskoj, a ne Srbiji, izgradnju unosnog regionalnog remontnog centra za helikoptere. "Rusi daju daleko povoljnije uslove za vojnu saradnju zemljama u okruženju koje su članice EU i NATO-a nego Srbiji, a svaka priča o nekakvom preferencijalnom odnosu prema našoj zemlji je čista glupost", kaže on.

Tajming za otpor ruskom pritisku je nezgodan: Moskvi naruku ide približavanje godišnjice NATO bombardovanja 24. marta, a subotnji protest, koji je okupio znatno više ljudi nego što se očekivalo, pokazuje da Putinova popularnost u Srbiji postaje faktor na koji treba računati. Na to ukazuju i rezultati istraživanja agencije Ipsos koje je u ponedeljak predstavljeno na konferenciji Centra za evroatlantske studije u Beogradu. Premda bi ogromna većina mladih (18 do 35 godina), ukoliko bi mogli da biraju, pre studirali ili radili u EU nego u Rusiji, ali Svetlana Logar iz Ipsosa je uočila da dobar deo njih želi da se Rusija "useli" u Srbiju. Prema tim rezultatima, preko 70 odsto bi podržalo uvođenje ruskog zakonodavstva i izgradnju ruskih vojnih baza u Srbiji, iako većina verovatno nije svesna kakve bi posledice to imalo po njihovu budućnost.

Kako god Vučić na kraju prelomio, izbegavanje da se Rusima iz RSHC-a da diplomatski status izazvaće dalje zahlađenje odnosa sa Moskvom dok će, pak, eventualno potpisivanje sporazuma imati posledice po odnose sa Berlinom i Vašingtonom. Te posledice ni u jednom ni u drugom slučaju ne moraju da budu katastrofalne, ali ceo zaplet predstavlja jasno upozorenje da politici sedenja na dve stolice, koju su upražnjavale sve postpetooktobarske vlade, uključujući i aktuelnu, definitivno ističe rok trajanja i da se trenutak odluke bliži.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net