fotografije: milovan milenković

Ličnost godine – Saša Janković >

Zašto im smetam

Širok je i preširok dijapazon uvreda, konstrukcija i neistina koje su tokom 2015. bile upućene iz vrha vlasti na adresu zaštitnika građana Saše Jankovića. Vređan je i proganjan javno – sa skupštinske govornice, na naslovnim stranama, na konferencijama za novinare, u intervjuima. Istovremeno, Saša Janković je tokom 2015. dobio i najznačajnija priznanja za svoj rad: između ostalog, nagrađen je francuskim Nacionalnim ordenom za zasluge u rangu viteza.

Svojevrstan je apsurd da se i jedno i drugo dogodilo s istim razlogom: zato što je radio svoj posao.

Od 2007. kada je stupio na dužnost, Saša Janković se bez ikakvih ustupaka i izuzetaka bavio onim što je u opisu posla zaštitnika građana, ne brinući pritom koga će da naljuti, kome će da se zameri i ko bi to možda mogao pogrešno da protumači. To je naročito došlo do izražaja baš tokom 2015, kada je mnogima "stao na žulj", pre svega insistiranjem na nepravilnostima u radu Ministarstva odbrane i bezbednosnih službi. U obrazloženju odluke da Sašu Jankovića proglasi za Ličnost godine, uredništvo "Vremena" navelo je da je on u više navrata "postavljao ključna pitanja i nametao važne teme od javnog interesa za građane Srbije", da je "svoj posao radio beskompromisno i hrabro" i da je uprkos "medijskom i političkom linču kakav Srbija u svojoj skorijoj istoriji nije videla", njegova kancelarija i dalje radila visokoprofesionalno i u službi javnog interesa.

U intervjuu za "Vreme" Saša Janković objašnjava kako mu je to sve pošlo za rukom, ko su mu najveći neprijatelji, šta su mu ciljevi, ali opisuje i svoj životni put – detinjstvo i mladost, odlazak na ratište, iskušenja, odluku da ne ode odavde, ličnu motivaciju. Bilo je tokom tog razgovora priča o ljudima koje pamtimo, o onima koji su još uvek tu, o onima koji misle da su jači od zakona, baš kao i o porodici, o jednom psu, muzici i pozorišnoj predstavi na koju će možda otići u društvu – Aleksandra Vučića.

NA SMENI DVE EPOHE: Odrastao sam tačno na smeni dve epohe, drastično različite: na kraju socijalističkog samoupravnog uređenja i početku... nikakvog uređenja. Opisali su drugi taj period i atmosferu mnogo bolje nego što bih ja ikada mogao.

Banja Koviljača i Loznica u kojima sam odrastao živele su od ogromne fabrike "Viskoza" i istovremeno umirale u njenom otrovnom dimu. Moj otac, deda i stričevi radili su u njoj, kao i gotovo svi odrasli ljudi koje sam znao.

SLIKE IZ ŽIVOTA: Na takmičenju u karateu,...

U Loznici sam živeo od drugog razreda osnovne škole. Do tada sam u nju išao samo tri puta sedmično: sa ocem, večernjim autobusom, i to na trening u staroj fiskulturnoj sali, središtu "indor" radničkih sportova – boksa i karatea. Tada, za preko deset godina vežbanja u Partizanu, nikada nisam platio članarinu. Plaćali su oni koji su mogli, nikada niko nije pitao je li plaćena. Dvadesetak godina kasnije, kada sam postao prvi predstavnik Srbije u Komitetu za sport Saveta Evrope, saznao sam da je zbog svih blagotvornih društvenih funkcija sporta uloga države da obezbedi "sport za sve", a da je vrhunski profesionalni sport, kao vrh piramide, domen biznisa. Mi smo pre 30 godina to praktikovali, sada o tome pišemo u "akcionim planovima" za budućnost.

...u osnovnoj školi,...

Danas dete malo gde može da se bavi sportom ako nije izrazit talenat i spremno da zapusti obrazovanje zarad dva treninga dnevno. Pod uslovom, naravno, da roditelji to finansijski mogu da izdrže. Zadovoljan sam što je ministar Udovičić upravo prihvatio moju sugestiju da u nacrt novog zakona o sportu budu unete odredbe o zaštiti dece sportista od izrabljivačkih ugovora sa klubovima, na koje roditelji često pristaju nadajući se, najčešće uzalud, da će sport njihovom detetu doneti slavu i milione.

"P..KE LOZNIČKE": U trenutku kada sam, kao i hiljade Lozničana, dobio poziv na mobilizaciju, imao sam dvadeset godina, nije mi bilo najjasnije zašto se ratuje. Čak sam bio protiv Miloševića, ali više iz osećaja mladalačkog bunta protiv establišmenta nego što sam stvarno znao da njegova politika nije dobra. Moji roditelji su dogovorili da me stric, na dan kada je trebalo da se javim, umesto u kasarnu odveze u Mađarsku, pa da se dalje snalazimo. U poslednjem momentu, na taj dan, shvatio sam da mi nešto ne dâ da bežim iz svoje zemlje, promenio sam odluku.

...u vojsci

Lozničke majke i žene isprečile su se nekoliko dana kasnije ispred vojne kolone koja je krenula put ratišta, među njima bila je i moja majka. Nismo mogli da ih na silu sklonimo sa puta. Vratili smo se u šume iznad Loznice i nekoliko dana nakon toga, kradom noću, kolona dugačka preko dvadeset kilometara otišla je na front. Dan ranije nas je u Tršiću posetio popularni vojni komentator, da nam "digne moral". Vikao je na vojsku postrojenu ispred njega: "Pi..e lozničke, žene su vas zaustavile! Vi niste muškarci, vi niste vojska, već obične piz..." Kao vojnog policajca koji se tek vratio iz redovne vojske, odabrali su me sa još jednim Krupanjcem, koji je vojsku služio gde i ja, da obezbeđujem "gosta". Zadovoljan, potpisao nam se u vojne knjižice, seo u vojni džip i vratio se u Beograd. Potpis i danas imam, kao i osećaj besa kad ga vidim.

Krupanjca i mene komandant brigade odabrao je za svoje lične pratioce. Godinama kasnije, shvatio sam da je on tih meseci više čuvao nas nego mi njega.

Moja majka, inače medicinska sestra, pošto nije uspela da spreči da odem u rat, i sama je za mnom kao dobrovoljka došla u vojnu bolnicu kako bi mi bila bliže. Stideo sam se tada zbog toga, otišao sam samo jednom da je vidim i sve vreme molio komandanta brigade da je vrati kući. U granatiranju bolnice lakše je povređena, samo što mi tada to nije ni rekla. Otac je još kao pitomac Vazduhoplovne vojne gimnazije u Mostaru dobio tešku žuticu i više ga u vojsku nisu puštali. Njemu je, siguran sam, bilo najteže samom kod kuće.

KAD SE SLONOVI IGRAJU DRŽAVAMA: Devedesetih sam imao prvi ozbiljan "okršaj" sa administracijom. Kada sam želeo da se venčam, rekli su mi da nisam državljanin Srbije jer mi je otac rođen u Bosni. Srpski izvod iz knjige državljana nisu mi dali, a bosanski nikada nisam ni imao. Čak ni zahtev za upis u knjigu državljana Srbije nisu hteli da prime: službenica je insistirala da pišem "molbu", a ne "zahtev". Pokušaj studenta prava da opštinskoj birokratiji objasni da sam po zakonu državljanin Srbije jer smo u njoj rođeni i ja i moja majka, državljanka Srbije, a potom i svađa sa njima, nisu se dobro završili. Neko me je stavio na spisak izbeglica-dezertera i policija u Beogradu počela je da me traži kako bi me "vratila" u Bosnu, na novo ratište. U sedištu MUP-a u Beogradu niko nije želeo da me sasluša, otišao sam u Narodnu skupštinu, u Odbor za predstavke i žalbe, i sekretaru odbora izneo svoj slučaj. Rekao mi je: "Dečko, izvini, mi se ovde bavimo ozbiljnim stvarima", i ispratio me napolje. A ja sam se sklanjao od uniformisanih ljudi po Beogradu i spavao u tuđem stanu. Venčao sam se "preko veze", bez uverenja o državljanstvu (koje po zakonu nije ni bilo neophodno, ali "kakve to ima veze"?)

Pretražite internet rečima "Loznica je bliža", naći ćete moje pismo "kao građanina" objavljeno u "Vremenu", koje je desetak godina kasnije pisalo o brisanju desetina hiljada Srba iz matičnih spiskova u Sloveniji. Imao sam, kao i mnogi drugi ovde, primer bliži od Ljubljane.

Kada se slonovi igraju državama, države i građani u njima stradaju.

IĆI ILI OSTATI: Sličnu situaciju kao kada nisam pobegao od mobilizacije u inostranstvo, doživeo sam pet godina kasnije, u jeku turbo-kulture. Tada je velika većina mojih prijatelja u Beogradu otišla za Kanadu. Slavica i ja prikupili smo tonu papira i dobili termin u kanadskoj ambasadi za konačni intervju za vizu, jer smo imali dovoljno bodova. U poslednjem momentu, na dan intervjua, odustao sam.

Jedno je otići iz dobre situacije u bolju, a drugo kada vas nešto isteruje iz sopstvene zemlje. Možda bi druga zemlja bila uređenija, život bio bezbrižniji, ali strahovao sam da će me proganjati osećaj da sam pobegao sa svoga i da nikad više neću imati svoju zemlju, kakva god da je.

Ne zameram onima koji su otišli. Nisam tada mogao da pretpostavim da će dvadeset godina kasnije obrazovani ljudi i dalje, iz sličnih razloga kao tada, odlaziti iz Srbije, inače bih možda ipak otišao. To je naš veliki poraz i doživljavam ga jako lično. Starijim ljudima, kada mi se žale na sadašnju državu i tuguju za onom "ozbiljnom", starom, znam da kažem: "Kako ste dozvolili da se onako strašno raspadne? Vaša generacija je za to odgovorna." Strepim od toga da li ću ja pred vršnjacima mog deteta, posebno zbog dužnosti koju dugo obavljam, imati objašnjenje za današnju tabloidizovanu Srbiju i opravdanje za neuspehe svoje generacije i svoj neuspeh, ako račun bude negativan kad ga neko bude svodio.

DEŽURNI NOVINAR: Pred kraj studija dobio sam prvi pravi posao. Moja supruga, koja je sa svežom fakultetskom diplomom radila kao sekretarica u društvenom preduzeću, tražila je bolji posao za sebe i našla ga – meni. Naterala me da se javim na konkurs za novinara-saradnika u desku u Novinskoj agenciji Beta, tvrdeći da sam rođen za to. Ili je ipak samo bila svesna koliko nam treba novac.

U Beti sam formirao kritičku misao i učio da baratam rečima. Nije bilo uobičajenog novinarskog puta koji počinje od pijačnog barometra. Odmah su nas bacali u novinarsku vatru i iz nje je neko izlazio, neko ne. Bio sam dežurni novinar u desku kada je dopisnik sa terena javio da, dok traju pregovori u Dejtonu, hrvatske snage upravo krše primirje i ulaze na "našu" teritoriju, što je moglo da prekine mirovnu konferenciju.

Svi urednici okupili su se iza mojih leđa dok sam pripremao vest za dežurnog urednika i sigurno su kipeli u sebi "brže mali, ne to, nije to lid, piši odmah glavnu stvar...". Ipak, niko mi nije rekao "ustani, ja ću", niti išta progovorio dok nisam završio. Vest su preneli Rojters, AFP i drugi svetski mediji.

BANANA: Beta je odlučila da me pošalje u Hag za stalnog izveštača iz Tribunala za ratne zločine. Dobio sam i vizu, ali i taj put, treći po redu, ostao sam u zemlji. Umesto u Hag, otišao sam na operaciju kičme. Ta pauza me prelomila. Pitao sam se: "Čemu sve to, čemu iznova i iznova pisati o nečemu što onaj ko hoće već zna, a onaj ko neće i ne čita, te džaba pišemo?" Frustriralo me je to, bio sam nestrpljiv. Po povratku sa oporavka počeo sam da idem na događaje kako bih pravio pauze u sedenju, zbog bolesnih leđa. Na sednicama Ustavnog suda Srbije pratio sam kako se Slobodan Vučetić donkihotovski bori protiv većine, čuvajući obraz sebi i pravničkoj struci, ne dozvoljavajući da se svetlo sasvim ugasi. Tako sam otišao i na saslušanje Vojislava Šešelja u sud na Novom Beogradu, povodom prebijanja čuvenog beogradskog advokata Nikole Barovića, posle emisije u kojoj su zajedno gostovali.

Pošto je saslušan, Šešelj nam je izjavio da je sudiji rekao da se Barović okliznuo na koru od banane i, čini mi se, čak je izvadio jednu koru, koju je, kao, prethodno ponudio sudiji kao dokaz. Tada sam prestao da budem novinar.

Rekao sam mu pred svima da on nije dao izjavu, već je vređao sud, pravo i pravničku struku, da vređa i ponižava svakog čoveka i celu javnost i da je sudija, da je pravi sudija, samo zbog toga trebalo da ga kazni. Upitao me je ko sam i u kojoj redakciji radim. Rekao sam da je to nebitno i da se više ne može biti samo novinar, okrenuo se i otišao. Glavnoj urednici Ljubici Marković ispričao sam šta sam uradio i ona mi je rekla da me razume i da ne brinem. To veče sam kod kuće, pred suprugom i prijateljicom, rekao da ne mogu više, da mi treba novi posao, da sam očajan sam zbog svega što znam, a ne mogu ništa da uradim, te bolje da ništa ne znam. Prijateljica je rekla: "Nama u Ministarstvu sporta i omladine treba pravnik, ministar je Vladimir Cvetković, a zamenik ministra Miloš Srejović, sjajni su ljudi, nema taj posao veze sa politikom, dođi kod nas."

Petnaest dana kasnije počeo sam da radim državni posao u najnižem stručnom zvanju.

"POMOZITE DA SHVATIM": Sećam se da je uticajna političarka želela da postane predsednica Biciklističkog saveza Srbije, ali na sednici na kojoj je izabrana nije bilo kvoruma. Pripremio sam rešenje kojim se njen zahtev za upis u Registar odbija. Tadašnji ministar Zoran Anđelković Baki ga je potpisao i čuo sam da je zbog toga imao partijski problem. Vrhovni sud je potom poništio moje rešenje u upravnom sporu na potpuno apsurdan način.

Pripremio sam novo, isto. Vrhovni sud ga je opet poništio. Poslali su me da objasnim visokom partijskom rukovodiocu SPS-a Igoru Perčeviću, kako to da ne pišem rešenje kakvo svi očekuju od mene. Razgovarajući sa njim prvi i poslednji put, isticao sam mu pravničke argumente, kao da ne razumem pravu svrhu razgovora. I on se ponašao kao da je to zaista razgovor između dva pravnika. Nazad u ministarstvu, svi su mislili da su mi dani odbrojani. Međutim, ministar je opet potpisao negativno rešenje koje sam pripremio. Praveći se naivan, zamolio sam sudiju Vrhovnog suda koji mi je obarao rešenja da me nezvanično primi na razgovor. "Ja Vaše presude, poštovani sudija, ne razumem. Pomozite mi da shvatim šta treba da uradim da bi moje rešenje bilo zakonito." Samo se nasmejao i pričao o drugim stvarima. Godinu dana kasnije, posle 2000, vlast je promenjena i Vrhovni sud je presudom istog sudije odlučio da je moje rešenje, identično kao prethodna, sada zakonito. Zakon se nije promenio. Promenila se samo vlast i sve je bilo drugačije.

SPS ILI JUL: Godine 2000, a i pre, svi su protestovali, često i prosvetari ispred zgrade Vlade, a moja supruga s njima. Popela bi se ponekad kod mene na četvrti sprat da popije čaj, i vraćala se dole na zimu. Znalo se da i ja posle posla idem na proteste, ali me niko nije otpustio. Nisam napredovao, ali me niko nije otpustio.

Kada je neko predložio da postanem direktor Direkcije za međunarodnu kulturnu, prosvetnu i sportsku saradnju u Ministarstvu spoljnih poslova, rešenje koje je bilo na stolu ministra Vladislava Jovanovića nije potpisano. Nikada, naime, nisam javio u koju sam se od dve vladajuće stranke – SPS ili JUL – učlanio po hitnom postupku, kako mi je posavetovano da uradim.

Nisam imao šta da im javim, niti su me ikada više pozvali, ali otkaz u Ministarstvu sporta nisam dobio.

CIVILIZACIJSKI ŠOK: Početkom novembra 2000. godine pozvao me je tek imenovani savezni ministar sporta Vojislav Andrić, koga nisam poznavao, i rekao – tražim sekretara ministarstva, rekli su mi da ste vi pravi čovek za to. Nije pitao za stranku, rekao mi je da mu baš odgovara što je nemam, ali da požurim sa odlukom jer period u kome je moguće postavljenje na funkciju bez podrške stranke neće dugo trajati. I bio je u pravu.

U odnosu na republičku administraciju u kojoj sam, kada sam došao iz Bete, doživeo kulturološki šok, savezna je bila civilizacijski. Svaka moja iluzija o moćnoj i velikoj državi raspršila se, i ne samo moja. U jednom momentu našao sam se u kancelariji saveznog ministra pravde, koji je bio iz Crne Gore. Ušao je njegov pomoćnik, takođe Crnogorac, i rekao: "Evo, u UN izglasavaju nešto oko nas. Da smo mi prava država, mi bismo sad..."

Ministar ga je prekinuo rečima: "Da smo mi prava država, ne bih ja bio ministar pravde, a ti još manje pomoćnik ministra. Pusti to."

Kada se potpredsednik Savezne vlade i savezni ministar Miroljub Labus na sednici Vlade zalagao za smanjenje ionako malih plata službenicima, sa obrazloženjem da "za 50 odsto njih ne zna šta rade, a 30 odsto i ne dolazi na posao", rekao sam mu pred svima da je on odgovoran ako je takvo stanje u njegovom ministarstvu i da bi trebalo da organizuje posao i otpusti nepotrebne i neradnike, a da državni službenik mora biti pristojno plaćen. Nisu me poslušali, ali nisam bio ni smenjen.

Drugom prilikom, crnogorski članovi savezne komisije koja je odlučivala o prodaji kompleksa na Ušću nisu došli na sednicu i svaki glas je bio bitan. Menjao sam ministra i nisam želeo da glasam za prodaju jer u materijalu nije bilo dovoljno dokaza o ispravnosti procedure, kamoli o celishodnosti. Pisalo je da bombardovana zgrada mora da se sruši i da je cena zato manja, a govorkalo se da i nije baš tako. Falio je jedan glas – moj. Prekinuta sednica je nakon nekoliko dana nastavljena, ali bez mene, i Ušće je prodato. Ipak, opet me niko nije otpustio. Nisam dobio ni stan, ni kredit, nikada nisam bio ni u jednom upravnom odboru, ali nisam ni razrešen sa funkcije, a kamoli dobio otkaz. Ponavljam to uporno, jer danas je, bojim se, drugačije. Inače, pošto je prodata, ispostavilo se da zgrada ipak ne mora da se ruši.

Iz savezne administracije otišao sam u OEBS, šest meseci pre nego što je i ta država ugašena, očajan što svi oko mene odlazak sa državne funkcije na savetničko, ali ipak službeničko mesto u međunarodnoj organizaciji shvataju kao napredak. Suštinski i finansijski i jeste bio, ali – koliko je to porazno.

"ZABORAVNI OMBUDSMAN": Postao sam zaštitnik građana da bi me sprečili da postanem nešto drugo.

Iskreno, očekivao sam drugi posao i imao mnogo više kvalifikacija za njega. Sve je čak bilo skoro izvesno, ali su u poslednjem momentu ljudi moćniji od mene uvideli priliku da moju karijeru skrenu na drugi kolosek, misleći da ću im sa njega manje smetati. Donosiocima političke odluke – u tom momentu Vojislavu Koštunici i Borisu Tadiću – nisam ni mogao ni hteo da objašnjavam otkud odjednom podrška sa nenadanih mesta za dobronamernu ideju Zorana Lončara da budem zaštitnik građana.

On o mom bavljenju sektorom bezbednosti nije znao ništa, znao je za moju ulogu u donošenju Povelje o ljudskim i manjinskim pravima u SRJ, za moje aktivnosti u Misiji OEBS-a na polju demokratizacije i političku neutralnost koja bi mogla da bude prihvatljiva svim strankama, koje više od dve godine od donošenja zakona nisu mogle da se dogovore o ličnosti prvog ombudsmana.

To je bio i četvrti put da sam "izbegao" iseljenje. Nekoliko dana pre ponude da postanem prvi zaštitnik građana, iz sedišta OEBS-a javljeno mi je da sam u toj organizaciji dobio novi posao, van Srbije, sa fantastičnim uslovima za porodicu i mene. To ipak nije moglo da se meri sa prilikom da u svojoj zemlji uspostavim organ koji je u većem delu sveta simbol suverenosti građana nad državnom birokratijom. Duboko u sebi znao sam da je to dobar izgovor za sve koji me ne poznaju da opet ne odem iz Srbije.

Tadašnjem državnom vrhu rekao sam da ću posao raditi predano, ali da ne dugujem zahvalnost bilo kome, jer je ponuda došla od njih meni, a ne obrnuto. Shvatili su to zaista tek kada sam, bez političkih konsultacija, Skupštini predložio svoje zamenike. Shvatio sam i ja da su oni mislili da nezavisnost shvatam preozbiljno. Umesto u zakonskom roku od najduže dva meseca, Skupština je moje zamenike izabrala tek posle godinu dana, ostavivši me na početku rada nove institucije potpuno samog. I ne samo samog, već bez ičega. A pritužbe su počele da stižu još pre nego što sam izabran.

U Skupštini sam položio zakletvu i iz Pionirskog parka dao svoje prve izjave RTS-u i Televiziji B92. Kada su se novinari sklonili, prišla je moja supruga i pitala: "Šta ćeš sad?"

"Idemo kući, gde ću drugo?", rekao sam joj. Nije bilo kancelarije, pečata, saradnika, budžeta... ničega.

Prvi čovek sa kojim sam službeno pričao je Rodoljub Šabić. Najavio sam mu se i otišao tražeći savet. Pravio sam se da ne primećujem koliko je rezervisan, imao je – ne samo on – sumnje u pogledu moje nezavisnosti. Vredelo je svakog truda i strpljenja tu sumnju istrpeti i steći njegovo poverenje, a zatim i prijateljstvo. Bez podrške i saveta sa njegove strane, mnogo puta bih za ovih osam godina odustao ili ozbiljno pogrešio. Nema puno ljudi u državi koji tako poznaju čemu služi, a usput i – kako treba da radi ta organizacija moći.

Imao sam mnogo više entuzijazma i očekivanja da ćemo brzo napredovati kao država i društvo. Najiskrenije, očekivao sam da ću biti korektivni deo državne vlasti, što bi ombudsman i trebalo da bude, a ne da će me svaka vlast – a pet premijera se izmenilo otkako sam zaštitnik građana – tretirati kao protivnika, sa kulminacijom u prošloj godini.

Kada sam u prvom mandatu kritikovao vladu Vojislava Koštunice, analitičar Miša Đurković napisao je u "Politici" da sam "izgleda zaboravio ko me je predložio na funkciju". Shvatio sam to, naravno, kao kompliment, iako nije tako upućeno. Koalicija oko Demokratske stranke je 2012. godine pustila da mi istekne mandat, a da prethodno, uprkos izričitoj zakonskoj obavezi, nije otpočela procedura za izbor novog zaštitnika građana. Ni posle parlamentarnih izbora, kao sveža opozicija, nisu glasali za mene. Doduše, nisu glasali ni protiv: nisu bili u sali. Ozbiljno su mi zamerili snažnu kritiku reforme pravosuđa vlade Mirka Cvetkovića. U jednom momentu šefica njihove poslaničke grupe DS-a rekla mi je za skupštinskom govornicom: "Pazite Vi da na krilima Vaših kritika na vlast ne dođu drugi, gori od nas!" Za moj drugi mandat su glasale nova vladajuća većina i opozicione stranke osim DS-a. A pojedini poslanici iz vladajuće stranke sada žele da zaborave da su me oni izabrali. Verovatno misle da bi trebalo da im pokažem da im to sa zahvalnošću pamtim. Ja mislim da im je moj najveći poklon to što mogu da kažu da u Srbiji koja se u nekim pitanjima može kritikovati za autoritarnost vlasti – funkcioniše nekoliko nezavisnih organa, između ostalog i Zaštitnik građana, na način na kome mogu da nam pozavide i mnogo starije demokratije. To je dokaz da Srbija nema nikakav urođeni demokratski deficit, da nismo osuđeni na demokratsku ispotprosečnost. A rekao sam moj "poklon" zato što Narodna skupština već odavno nije oslonac u radu nezavisnih organa, već suprotno.

NESTRUČNI PARTIJSKI SARADNICI NA DRŽAVNIM DUŽNOSTIMA: Vlast uglavnom očekuje da bi, iako je zaštitnik građana po Ustavu kontrolor rada organa vlasti, trebalo da kontrolišem građane, medije ili opoziciju, šta li. Neki ministri i poslanici mi to čak i javno prebacuju i pitaju: "Šta je Janković uradio da zaštiti premijera kad je napadnut?" Ne shvataju, odnosno nije im populistički korisno da shvate da, ako ja treba da štitim premijera, to znači da mu pretnju ne predstavljaju kriminalci, već organi vlasti. A to je već teorija državnog udara, u koju ne verujem. Štaviše, smatram da je to svakako najbizarnija i jedna od najštetnijih državno-tabloidnih afera koja nam se desila prošle godine.

Inače, mislim da su za svakog predsednika vlade kao političara i "direktora države", a samim tim i za građane, najopasniji nestručni partijski saradnici na državnim dužnostima. Svaki čovek ima dobre i loše ideje. Dobre je po pravilu teško sprovesti, a loši saradnici će najpre sprovesti one loše, i to desetostruko.

NI PRIVIDA: Najveći protivnici u mom poslu su oni koji potčinjavanju državu i državnu vlast svojim ličnim i grupnim interesima i to umotavaju u različite političke, proceduralne, populističke zavese, stvarajući privid demokratije i vladavine prava, ponašajući se kao da su građani nezreli, neinteligentni ili jednostavno – nemoćni. U poslednje vreme, međutim, u državnim organima ima sve manje ljudi koji uopšte pokušavaju, ili znaju, kako da stvore bar privid da se pridržavaju zakona. Pozivanje na vladavinu prava vide kao reakcionarski napad na vlast, kontrarevoluciju, insistirajući da su im prethodnici, eto, ostavili haos i nezavisne "spavače" da ih miniraju. Ovih dana jedan od njih reče da Srbijom ne upravlja Vlada, već Saša Janković i Rodoljub Šabić, verujući valjda da će tako skinuti odgovornost sa sebe. Svoju nestručnost i greške kriju iza politike i oduzimaju ogromno vreme, energiju, resurse, što znači i novac, za bavljenje nepotrebnim, nepostojećim dilemama i opasnostima koje sami stvaraju, pa ih rešavaju i spasavaju nas od njih samih.

Prave zakone preko noći i očekuju mišljenje o njima za dan, projektima virtuelno menjanju nepostojeće stanje, angažuju "eksperte", a ne stručnjake, i odgovaraju na pitanja koja niko i ne postavlja sem njih samih. Tako je stranog eksperta koga je Ministarstvo pravde odabralo da im dâ mišljenje o njihovom nacrtu zakona o zaštiti ličnih podataka, kada je mišljenje napisao, naš resorni poverenik obavestio o jednoj "sitnici" za koju ekspert nije znao – o odredbi Ustava Srbije o toj materiji.

SAMO NEKA PITANJA: Koliko je energije, vremena i novca u radnim satima svih institucija koštalo obaranje očigledno neustavne odredbe o obaveznom slanju žena u državnoj službi u penziju pre muškaraca? A sve to da bi ministarka čije je ministarstvo predložilo taj zakon zahvalila Ustavnom sudu što je brzo reagovao. Doduše, Ustavni sud je postupao po predlogu za ocenu ustavnosti koji smo podneli resorna poverenica i ja, ali to ministarka nije pomenula, doduše ni sam Ustavni sud?! Koliko novca i pravne sigurnosti koštaju gotovo svakomesečne izmene setova pravosudnih zakona? Koliko je projekata potrebno da bismo još unapredili jedan od najboljih zakona koje imamo – o opštem upravnom postupku? A koliko je daleko i od njegovih postojećih odredbi ponašanje administracije koja, na primer, naplaćuje porez od zakasnelih, pa odjednom isplaćenih naknada zarade trudnicama, kao da su im tri isplate u stvari jedna?

Kako ćemo i da li ćemo vratiti vojsku njenoj elementarnoj funkciji, pošto je "profesionalizacijom" skoro uterana u ulogu najamne radne snage koja "veže konja gde joj gazda kaže", pa ako treba, kako su javili mediji, i služi tople napitke tokom proslave novogodišnje noći u rodnom gradu ministra odbrane?

I kako će ministar unutrašnjih poslova otpustiti oko 1400 policajaca kao višak u racionalizaciji, kako kaže u jednoj rečenici, ako već u idućoj kaže da u Policiji više neće raditi "oni koji su kriminalizovani i koji rade sa kriminalcima"? Jesu li višak ili su kriminalci? Ako su kriminalci, za njih se valjda pokreće krivični postupak i po presudi se otpuštaju, a ne daju im se otpremnine. A ako presuda nema, onda su ti ljudi nevini, pa im se krši pretpostavka nevinosti, a propisi o reorganizaciji se zloupotrebljavaju radi nedopuštenog cilja. Ko će odgovarati ako posle nekoliko godina svi ti ljudi zbog ovakvih izjava ministra budu vraćeni na posao i budu im isplaćene zaostale plate, kao što se desilo pre koju godinu nepravilno razrešenim sudijama i tužiocima?

Kada se tako radi, onda je najlakše mene – koji primam platu da na to upozorim – proglasiti za "stranog agenta" i reći da mi je plata tri puta veća od ministarske, pri čemu je i njima i meni određuju u parlamentu, a pored većine ministara moj standard izgleda kao kod siromašnog rođaka na selu. Da li to od mene očekuju da ćutim zato što mi je parlament odredio visoku platu, inače po zakonu – jednaku plati predsednika Ustavnog suda, kolika god da je? A kada ih baš naljutim, optužiće me za njima, ali ne i pravosuđu, "sumnjivu" smrt prijatelja pre 23 godine i o tome držati konferencije za štampu pravdajući se da ne mogu danima da nađu predmet. A on se, ispostavilo se u zvaničnom postupku kontrole, za to vreme nalazi u njihovom kabinetu, odakle je volšebno, bez pisanog traga, stigao iz policijskog arhiva baš nekoliko dana pre nego što je jedan tabloid otpočeo kampanju.

BEZ GRANICA NEMA NI SLOBODE: Iz neznanja o ljudskim pravima upali smo u zamku da ih ili negiramo ili proglašavamo apsolutnim, neograničenim. Neka jesu apsolutna, kao pravo na život. Ali, sloboda izražavanja, na primer, nije i za njenu zloupotrebu se kažnjava, ili bi bar trebalo.

Kada dozvolite da se granice koje sloboda ima sruše, ona istekne, prestaje da postoji i pretvara se u svoju suprotnost. Zloupotreba slobode gazi ljudska prava. Osnovna svrha države je da ograniči pojedinačna prava onoliko koliko je nužno da svako u najvećoj mogućoj meri može da uživa svoju slobodu ne trpeći od slobode drugog; država služi da autoritativno utvrdi i zaštiti sferu prava od haosa neprava kako ne bi vladao zakon jačeg. Nije novinarska sloboda napisati javno laž i ne odgovarati za to, za to se ne borimo, to je negacija novinarstva i javnog interesa. To više nije sloboda, to je haos, a u njemu najbolje prolaze oni koji to najmanje zaslužuju.

POLITIZACIJA, EKSPERTIZACIJA, TABLOIDIZACIJA: Ne znam prečicu za izlazak iz bilo kog od naših problema. Pad je trajao decenijama i svi sistemi su urušeni: pravosuđe, kultura, obrazovanje, zdravstvo, ekonomija... Vlada tvrdi da je već krenulo nabolje, mada ja to još ne vidim. Ipak, želim da verujem da će biti tako i pomoći ću koliko god mogu da bude.

Zaštitnik građana nije protivvladin organ, već organ kontrole vlasti koji uravnotežuje državni sistem i daje građanima poverenje u njega, ako se koriguju greške koje utvrdi. Vlada ga može tretirati kao neprijatelja ili kao saradnika, na svestranu štetu ili korist. Ono prvo nije se do sada pokazalo delotvornim nijednoj od vlada sa kojima sam radio – posebno aktuelnoj, koja je po tome u jednom momentu bila bez premca, ne samo u Srbiji.

Za građane i društvo najštetniji su okupiranje institucija i svakodnevnog života od strane stranaka – politizacija; zamena stručnjaka instant "ekspertima" za prave odgovore na pogrešna pitanja – ekspertizacija; podilaženje države najnižim strastima ljudi – tabloidizacija. Najopasnije od svega ipak je stvaranje atmosfere konflikta, pretnje, mržnje i straha prema svakom ko do nebesa ne uzdiže vlast. U društvenom konfliktu koji iz toga može da proistekne svaka pobeda je Pirova: već sâm društveni konflikt predstavlja poraz za onog ko ima najveću moć u tom društvu. Porazan je i stav da su svi drugi odgovorniji od nas za probleme. Svi bismo da menjamo Srbiju, ali niko ne vidi potrebu da menja sebe. Najgore ćemo proći ako nas drugi budu menjali.

LOŠI SE OKRUŽUJU JOŠ LOŠIJIMA: Deo rešenja vidim u uvođenju odgovornosti za učinjeno. Ne samo krivične, prekršajne i disciplinske, koje su okosnica institucionalnog reda, već i profesionalne, etičke, političke odgovornosti, jer se njima čuva struka, razlikuje dobro od lošeg, izgrađuje poverenje u politiku kao strategiju razvoja društva, a ne nečasnu delatnost. Nedostatak odgovornosti za učinjeno poziv je na negativnu selekciju, prilika za

loše da se okružuju još lošijima. Već odavno u administraciji važi da je najpametnije ne raditi ništa, tako se nećeš nikome zameriti. Ne smem da zamerim većini što tako misli, jer se to za sada u praksi pokazalo kao tačno. Pokreni neko pitanje, ospori neku grešku, pokaži kako treba i da može bolje, i – velika je šansa da ćeš trpeti, a ne uživati posledice svog rada. Ako je bez posla ostala Olja Bećković, čija reč i te kako može da se probije do javnosti, šta mislite kako prolaze ljudi u administraciji čiji otkaz niko neće da primeti, ako se ne poslu zamere "višem" u hijerarhiji?

Odgovornost u Srbiji najlakše, najbrže i sa najmanje potresa može da uvede – vlast. A to će moći bez teške represije i uspešno samo pod uslovom da prvo krene od svojih redova, što je prilika koju je verovatno već izgubila.

PORODICA I ARTI: Nisam "ja" bez svoje porodice. Voleo bih da ih zaštitim od javnosti, a opet osećam društvenu potrebu da se klasičnoj porodici povrate legitimitet i vidljivost u društvenim krugovima kakvi su, na primer, javne ličnosti i poslovni svet, naravno ne na štetu bilo kog ređeg oblika porodice, uključujući jednočlane ili dvočlane. Po pravilu ne idem na večernje prijeme ili događaje preko vikenda ako poziv nije za dvoje. Svoje životne stavove utvrđujem sa porodicom i prijateljima, a konkretne službene odluke donosim u kancelariji, sa službenim saradnicima.

Sa psom Artijem

Pas, pogotovo u gradu, nije ni divlja – kako ga neki ljudi još uvek vide – ni domaća životinja, već član porodice. To nema potrebe objašnjavati onima koji pse imaju, a besmisleno je pričati onima koji ih nemaju i ne vole. Psi su ljudima najbolji prijatelji desetinama hiljada godina i tužno je i ružno misliti da možemo da ih zamenimo, na primer, mobilnim telefonima.

Artiju dugujem bolje duševno i fizičko zdravlje; sa psom u porodici postao sam bolji čovek, bolji otac i muž. Moje dete, jedinac kao i ja, tek uz psa osetilo je odgovornost za drugo biće i lakše sad razume i podnosi naše manifestacije roditeljske odgovornosti i brige. U najtežim tinejdžerskim godinama mog sina, Arti nam je bio glavna, nekad i jedina nit za komunikaciju. Nekada sam i ja govorio da psu nije mesto u stanu. Iskreno, mislim da stan nije najbolje mesto ni za ljude – i ja bih voleo da živim u kući sa dvorištem, na obodu šume, kako sam odrastao kod dede u Banji. Ali ako to ne mogu sebi da priuštim, zašto bih bio i bez nečega što je i psu i ljudima mnogo bitnije od dvorišta – bezgranične odanosti, privrženosti i čistote srca na četiri noge.

A KAD SVE OVO PROĐE...: Ne razmišljam dovoljno ni o svojoj sadašnjosti, kamoli o budućnosti. Kao srednjoškolac puštao sam subotom muziku na Radio Podrinju, to je bila jedina emisija bez narodnjaka. Studio B, zbog koga sam u Loznici imao najveću antenu, više nema svoj legendarni muzički program. Možda bi me pustili da ponovo puštam dobru muziku na nekom lokalnom radiju? (smeh) Samo, mislim da bi to ipak bilo šteta, posle svega što je zajednica u mene uložila za dvadeset godina bavljenja državom, vladavinom prava i institucijama u službi građana.

MUZIKA, KNJIGE I POZORIŠTE: Da sam u životu čitao pravničke knjige onoliko koliko sam slušao muziku, izmislio bih verovatno neku novu granu prava. Nažalost, ta ljubav nije adekvatno praćena talentom, odustao sam od javnog muziciranja kada sam prvi put čuo Paka de Lusiju i shvatio da nemam dar da stvaram takvu čaroliju, a čemu onda pred svima praviti buku? Noću često pustim srednje ili duge talase i slušam autentičnu muziku iz dalekih zemalja. Ceo život unapređujem svoje muzičke uređaje i gitare. Posle napornog radnog dana ponovo postajem sposoban za komunikaciju posle bar pola sata muzike. Ne slušam muziku dok radim jer tada sva moja koncentracija ide ka njoj.

Više volim da se vratim pročitanim knjigama koje su me osvojile nego da otkrivam nove. Nedavno smo dragim prijateljima poklonili Opsadu crkve Svetog Spasa Gorana Petrovića. Drugima poklanjam ono što i sam volim, a od kada sam, pre desetak godina, pročitao Opsadu, druge knjige mi nisu nužne. Što ne sprečava Slavicu da i dalje njima puni naš stan, kao da je još uvek studentkinja književnosti.

Poznanstvo s Banetom Trifunovićem i Kokanom Mladenovićem vratilo me je pozorištu. Popio sam sa njima prvu kafu nakon što je Kokan izašao sa informativnog razgovora posle intervjua u novinama. Njih dvojica su mi posle toga kurtoazno slali pozorišne karte, a ja najpre, isto tako kurtoazno, nisam mogao da odbijem, a posle sam shvatio koliko su predstave koje Kokan režira, ili Bane u njima glumi, plemenit i dubok odgovor na mnoge moje životne dileme. U pozorište uvek idem sa Slavicom, ali zamolio sam predsednika Vlade da on i ja zajedno pogledamo Mladenovićevu postavku Šekspirovog Julija Cezara. Nadam se da će, makar iz kurtoazije, kao ja na početku, prihvatiti poziv. Da sam na njegovom mestu, potrudio bih se da tu predstavu vidi što više ljudi. Posle nje sam se, u govoru povodom dodeljene Nagrade vitez poziva, javno zapitao: ako smo mi toliko dobri, a oni drugi toliko loši, kako to da gubimo bitke, kako to da naše viteštvo ostaje kratkog dometa?


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net