Pisci o slikarima – O Biljani Đurđević >

Ljubav beše tigar u zasedi

Biljana Đurđević i ja išli smo u školu Akademija kod istog učitelja linije. Dragan Lubarda: "Ujutro u nedelju obući belu košulju i predriblati podne – to je linija driblinga."

"Lubarda je prema meni bio veoma strog, što meni uvek prija. Prema drugima u klasi imao je lakrdijašku notu, ali sa mnom je bio oštar. Stalno mi je govorio: ‘Ostani sad ću da radim korekturu.’ Onda ja ostanem, i on radi korekturu drugim studentima. A ja sam slušala. Predavao je večernji akt, sada ja predajem večernji akt.

Jedne noći zapala mi je kost u grlu. Radila sam u onoj rupi na Akademiji, u klubu. Lubarda je tu dolazio, uzme pivo pa stavi palac odozgo (i) kao (on) pije. – Šta radiš ti ovde? – Pa, radim tu. –Nećeš ti od mene dobiti 10.

Pokisla dođem kući, ali morala sam da radim, izdržavala sam porodicu, roditelje, tih devedesetih nije imao odakle da (na)kane neki novac.

Najbolje što sam čula o crtežu od Lubarde sam naučila. On je imao taj osećaj, taj nerv za liniju. Linija je slepoočnica žita.

Ja najviše volim crtež i moja slika je crtež... Imam mentalitet pitbul terijera: kad zapnem za nešto ili ću potpuno to da smrvim, ili ga neću ni uzimati. Ali ga, obično, smrvim. I onda imam repeticiju, da ponovim hiljadu puta jedan te isti potez."

To je sigurnost samuraja ili Biljana Đurđević i(li) Dražen Petrović i hiljadu ubačenih koševa u jedno zimsko, šibensko jutro...

"Bio je jedan mladi asistent, sad je dosta poznat, on me je rezao kao kseroks mašina. Moja je kontrola linije, a ne da ponavljam jedan te isti crtež. On to nije umeo da vidi, a Lubarda je razumeo."

Pre četiri decenije, i više, mislio sam da znam sve o liniji. Moja lopta nije išla po zakonima fizike, nego po otkucaju srca. Linija kao slepoočnica ulice. I meni je Dragan Lubarda radio korekturu. Šutnjom. Moje srce se diže, krila mu niču, ili hteo sam uvek u osvajanje prostora. Dragan je znao da linija neće iz mrlje. Iz Lubardine šutnje, petom bih umirio loptu i ostavio je velikom crtaču na centru igrališta, na centru Kalemegdana (tamo između Partizanovog i Zvezdinog igrališta) i utrčao u Tamnu šumu. I pronašao bi me Lubardin pâs, linija u Tamnoj šumi B.Đ. A mogao sam tamo biti pčela, leptir, lešnik, daždevnjak, ljutić (mrtvog čoveka zvona), rosa, valerijana, bršljen, oleander, iris, golubica, vilin konjic, Tostão...

Tamna šuma, 2010-11.

Linija Biljane Đurđević: lauta je jedro te linije. Lauta i(li) skalpel (Nebojša Grujičić, citat). Skalpel i(li) Holbajn mlađi i njegov Hrist iz Bazela. I Hrist B.Đ. na slici Polaganje u grob. Retko ko kao Biljana Đurđević uspostavlja (tu) postojanu vertikalu s likovnom tradicijom. Veruje, neguje gospodstvo likovnosti u ovo vreme opšteg, agresivnog blefa, fukarluka i korova.

HANS HOLBAJN MLAĐI: Telo mrtvog Hrista u grobu, 1521.

Uvek u njenom slikarstvu ima nekog otpora, cinizma prema ovoj najezdi prostakluka i mediokritetstva u esnafu slikara i naročito njihovih tumača.

Polaganje u grob, 2004.

Kad nemam gde – odoh u fusnotu. Sliku Mrtvi Hristos Hansa Holbajna mlađeg video je knez Miškin (kopiju kod Rogožina).

I negde na početku Idiota Miškin: "Ovu sliku! Ovu sliku! Pa zbog ove slike neko može da izgubi veru." A Hipolit, koji ponekad odmeni Miškina i pripovedača:

"Na slici je prikazan Hristos tek skinut s krsta. Čini mi se da su slikari uobičajili da Hrista i na krstu i skinutog sa krsta uvek predstavljaju s licem neobične lepote, nastojali su da mu tu lepotu sačuvaju i u najstrašnijim mukama. A na Rogožinovoj slici nema ni pomena o lepoti, to je u pravom smislu telo čoveka koji je pretrpeo beskrajne muke još pre raspeća – rane, mučenje, udarce stražara, udarce od svetine dok je nosio krst i padao pod njegovom težinom, i najzad, neizrecive muke na krstu u toku šest časova (bar toliko je po mom računu). Istina, to je lice čoveka koji tek što je skinut sa krsta, ono ima u sebi vrlo mnogo živog, toplog, još nije moglo da se ukoči, tako da se na licu pokojnika čak primećuje bol, kao da još i sad oseća... To lice nije nimalo pošteđeno, tu je sama priroda i stvarno takav mora biti leš čoveka posle tolikih patnji, pa ma ko taj čovek bio (...)

Na slici je to lice strašno izubijano, podnadulo, sa strašno otečenim i krvavim modricama, oči otvorene, zenice razroke, velike raširene beonjače blistaju nekakvim – samrtničkim staklastim odsjajem. Ali čudna stvar, kad gledaš taj leš izmučenog čoveka, iskrsava ti posebno i zanimljivo pitanje: ako su baš takav isti leš (a on je, svakako, morao biti takav) videli svi njegovi učenici, njegovi glavni budući apostoli, videle žene koje su išle za njim i stajale kraj krsta, svi koji su u njega verovali i koji su ga obožavali – kako su oni, gledajući takav leš, mogli poverovati da će taj mučenik vaskrsnuti..."

Hrist Biljane Đurđević leži na keramičkim pločicama, belim do caklenja (to može biti obdukciona sala ili pod nekog kupatila...). Ostareli Hrist s belom – sivom – progrušenom bradom, i kosom, poluspuštenih kapaka bez zenica i beonjača. Spokojno je to lice. Nije u profilu nego u anfasu. Ispošćeno telo, u bledo venskoj sivkastoj nijansi. U čistim linijama. Na tom telu zarasle su sve rane – samo su šake u tamnoj nijansi – tamna rđa. Iz nemarno otkrivenih slip gaćica viri deo uda. Starac fakir, klošar, crtač tela Uroša Toškovića ima neku plemenitu vitkost. On ima sedamdeset, osamdeset godina. A može biti Hrist star dve hiljade godina, i neku godinu pride. Preboleo je sve rane ovog sveta. (To je) smrt (koja) živi...

Da premostimo još neko stoleće, to bi mogao biti i Edip na Kolonu. Jedini junak iz grčkih tragedija koji odlazi u smrt spokojan. Edip na Kolonu, Dubrovnik, 1976 – leto. Kad se pojavi zlatni srp sunčevog diska i pusti prve zrake, Edip odlazi u šumu na Lokrumu (ili... Šipan...). Sedi, ispod jednog kiparisa, između Antigone i Ismene u crnoj odori. Pre nego što smo zaplovili čamcem prema otoku, tačno u 5 i 5’ počinjala je predstava, (po)delili su nam smokve. Sveže raspukle s bojom srca. Odlazili smo na predstavu u ranu, jutarnju smrt. I gledali Ljubu Tadića, Milenu Zupančič...

PAULO UČELO: Bitka kod San Romana, 1455.

Svetlost koja pada, obasjava ovog Hrista, obdukciona je svetlost, svetlost nad operacionim stolom, neumiruća svetlost. Ili je to svetlost s lica slikarke Biljane Đurđević. Ima tu, gledajući onkraj, još patricijskih omaža velikim majstorima. Evo "na" Paula Učela, Bitka kod San Romana, 1455, tempera i srebrna folija na drvenoj ploči, Nacionalna galerija London. Učelo i slika Biljane Đurđević Kabare, samo su ona vreva bitke i konjanici s kopljima sad u nekoj velikoj klaonici, i opet one keramičke bele pločice što cakle, i besni psi sa razjapljenim čeljustima. Anima. Zlo. Samo iz tih grla ne čuje se lavež. Kao u filmu Koža Lili­jane Kavani. Pa citat "na", uz veliki rizik šematskog citiranja, na sliku Mrtvi Hrist Andrea Mantenje, 1490, Milano... I slika Biljane Đurđević Odlazak prijatelja... To čisto mlado lice, i čista linija tela (linija tela je sveta linija...), ili elegija bola, i moj, na moju dušu, pleonazam. I dalje, omaž bronzanoj figuri Dečaka koji vadi trn iz stopala, Kapitolski muzej na Kampidolju, i bosi konjanik Marko Aurelije. Davno je to bilo, pre više od četiri desetleća, čini mi se da je u istoj, ili susednoj sali i Gal na umoru. Ili je sve to vatre var na umoru. Prema legendi taj dečak – glasnik doneo je, trčeći bos, neku važnu vest u rimski Senat. Pa tek onda seo da izvadi trn iz stopala. I Dečak koji vadi trn, bez bola na licu (ja sam taj dečak), Biljane Đurđević. Možda i Matisov dečak, praunuk.

Kabare, 1999.

Na svetskoj književnosti, pre, pre... imali, slušali smo četiri semestra Istoriju umetnosti kod profesora Sretena Petkovića, a ja sam bio samo na jednom, prvom satu, i zato bežim, odbegoh u hajduke, u fusnotu fusnote, u sinkopu fusnote. U nenapisanu priču Biljane Đurđević Monah i bol:

Priča(o) mi je jedan budistički monah da mu se žalio neki čovek koji je tek došao u manastir. Bole ga noge jer hoda bos po stazi, po stazi s oštrim kamenčićima. Stopala su mu u ranama: Kad podigneš stopalo nema bola...

U toj sinkopi crta, slika Biljana Đurđević. Da preteram crtu, sanjajući liniju Đota... Direra... Kurbea, Matisa, Memlinga... (to šapće, prišapćuje B.Đ.)

I opet ću sad u fusnotu, o Velaskezu; ne, ne, sad stojim na železničkoj postaji u Kanjiži. Prolazi voz na čijim ogromnim prozorima "stoje" slike Biljane Đurđević. I još su mi zamu­ćena sočiva, leće. I šta ja tu mogu da vidim, a tek da napišem... U Kanjiži cveta, cvijeta Tisa. A kad je cvetanje Tise neki dečaci igraju lopte na tim vodenim cvijetovima. Zajedno u timu smo Oto Tolnai (e on bi napisao pravi esej o slikarstvu B.Đ.) i ja, a na drugoj strani Jožef Nađ i najbolji igrač, dečak iz doma za ratnu siročad Milan Galić. Ma i da se zaustavio taj pomahnitali voz, ili da sam na miru video radove Biljane Đurđević izložene u nekoj od sala u Cvingeru, Drezden, Istočna Nemačka, ne bih umeo napisati esej o slikama Biljane Đurđević.

Ni u Drezdenu? A šta je tebi doneo Drezden te 1976, ne, ne uzalud. Nikada neću pogoditi, onako kako želim, meru. U lošoj formi sam od studenog, meseca studenog, pa prosinac 11, 18, Sveti Nikola, 20. decembar ne vredi.

Gledaju me dve naspramne pesme, i zvona zvone, klikću u slepoočnicama Fridriha Helderlina. Malo smeta, smeta mi rima, ali tako je. Strane 230 i 231 (Hleb i vino), i Branimir Živojinović – "Povodom smrti jednog deteta", "Auf den Tod eines Kindes":

Lepota dečja je vrlina, možda na samog Boga liče, –
Svojina im je: mir, tišina
Čime i anđeli se diče.

Možda je ovo najprecizniji komentar linije Biljane Đurđević. Buncam...

Pieta – Lenjost, 2003.

I druga, moja, pesma "Za mnom su već lepote", "Das angenehme dieser Welt":

Za mnom su već lepote ovog sveta
Veselje mlado minu još pre toliko leta!
April i maj i jul se davno skriše;
Šta sam sad? – ništa; ne živi mi se više!

I šta je u mom preletačkom pamćenju ostalo dok stojim: onaj starac u kolicima iz supermarketa, samoposluge. U položaju kad majka drži u naručju Hrista, a starac u naručju kolicâ iz samoposluge, u potkošulji na tufne, cvetiće, i nogama koje od kolena vise preko ograde kolica. Pamtim i te kratke čarape i papuče koje nisu skliznule, ni u tom položaju, sa stopala.

To je slika Lenjost iz ciklusa "Sedam smrtnih grehova":

Slika Požuda, žena, pohotljivost, blud – starica s tamnim krugovima ispod očiju, u trbuh se useca oštra linija grilonki.

Požuda, 2004.

Poslednji dani Deda Mraza – i Deda Mraz na obdukcionom stolu, i kako Biljana Đurđević rimuje karneval i smrt

Poslednji dani Deda Mraza, 2001.

Doktor Dulitl sa prijateljima

Doktor Dulitl sa prijateljima, 1998.

Kako da su baš ovako kostimirani? (To malo, ovo je sad naknadna pamet, liči na kostime iz američke B produkcije, na Tarantinove filmove Ulični psi, Četiri sobe, Petparačke pričezgodno je zbog naslova, pa makar bilo netačnona film Ivice Matića Žena s krajolikom.)

"Nemam tu svest kako. To su ljudi s ulice koje vidite svaki dan. Važno je to, određuje pravac."

Dobro, ja opet o Holbajnu. Kod njega je Hrist u profilu, a Vaš je Hrist otvorento je Hrist kome su zaceljene rane, svejedno mu je hoće li vaskrsnutismrt živi. A pod je moreto je Edip na Kolonu. Kako ste došli do tog položaja da to bude baš...?

"Ne sećam se. Ja vidim sliku, nemam ton, nemam de­skr­ipciju zašto. Onda ganjam taj prizor, nije mi toliko racionalizovano..."

Naslov slike dođe...

"Nikad pre. Tokom rada nešto se desi, ili pred sam kraj rada. Obično pred kraj rada nešto se desi i ja postanem zla prema tom liku, osobi koju radim. Pošto ne koristim žive modele, to (mi) onda daje slobodu... Ne zla, nego znam gde mogu da "vređam" tu osobu.

Prvo moram da je stvorim da bude osoba, jer dok je stva­ram, ona pomeranja, pomeranja... Onda kada je stvorim znam kako mogu da je izvređam. Ne želim da imam empatiju prema toj osobi, onda gubim od oštrine. Što se više uklanja empatija, što sam manje patetična, oštrina je bolja, jača, viša.

Ako dozvolim sebi patetičnost onda je to nestabilno tle, onda ja gubim poziciju. Postajem povodljiva na te neke emocije, a to mi nije cilj. Kada to postavim kao da sam ja na neki način lutkar a opet doživim te ljude kao žive, onda mogu da se igram Boga s njima, mogu da budem dijabolična."

Uplaši li Vas neki put ta pozicija Boga?

"Uvek me uplaši, zato što je ovo moja sloboda, i kada vidim da mogu da je iskoristim na ovaj način..."

DIJEGO VELASKEZ: Mlade plemkinje, 1657.

A sad se vraćam izgubljenoj fusnoti o Velaskezu. O Velaskezu i Helderlinu. Ne znam, ne sećam se kad sam prvi put video tu sliku, sliku o duhu slikarstva Las Meninas, znam samo da sam se zaljubio u tu infantkinju. Ma šta trućali istoričari umetnosti, ja sam mislio da će ta infantkinja ozdraviti, porastia nije, znala je ona da će djevojčicom otići.

"Velaskez je upravo za tu sliku rekao da mu je cilj da naslika vazduh... Tačno se vidi kada bi slikao prijatelje i tu infantkinju Margaritu, koju je strašno voleo, i znao, od kad je rođena, da će (u)brzo umreti. Mislim da je emocija toliko jaka i da je cela ta ideja (i) vazduha i života bila u toj slici uvezana, kao želja da se..."

...Isceli infantkinja, to dete, da joj produži životi živi kao što kaže na groblju Marlon Brando Ani Manjani u filmu Zmijska koža: A vrabac na grobu, dživ-dživživiživiživi.

"Kod Velaskeza postoje dve struje, kada je radio za sebe i kada je radio oficijelne portrete koji su imali određenu kanonizaciju, i ništa se tu nije prepredalo. Na portretima prijatelja, i kod te infantkinje, ta ljubav... tu se tačno videlo šta ga interesuje."

Upotrebili ste jednu lepu staru reč ’prepredalo’. Iskrenost iz stomaka vadi i te reči. Čovek je najsrećniji kada je iskren. A kada je reč o smrti mogu li da se nasmejem sad...

(Prođe, promiče taj voz i tamo smišljam šta bih još pitao B.Đ., ode voz u Tamnu šumu, možda još jednom prođe i napravi krug.)

Kako biste rešili scenografiju Romea i Julije? (Varja Đukić htela je da scenograf te predstave bude B.Đ.)

"Odmah mi pada na pamet svađa, i ja bih, možda, počela sa haosom – bukom, vrevom, galamom. I onda samo neka tanka kap vode koja prodire kroz haos. A to su njih dvoje: Romeo i Julija. Kap u toj vatri. Kap u ognju."

A trg, da li bi bio prazan?

"Uopšte ne vidim kada je trg da tu treba da postoji scenografija. Prazan, da prazan. Ta zla krv je ispraznila trg, nema tu lepote. A kad se oni pojave, onda postoji, onda se to boji. Sve bi držala ahromatski, ali samo kada se Romeo i Julija pojave onda se javlja kolorit."

Apoteka?

"Onda bi to bio kabinet čuda, onda bi napravila autocitat – postoje ona otvorena tela, otvoren grudni koš, kao na dve skulpture u Vatikanskom muzeju, ili moj autoportret, citat sa glinom na licu – bio bi to neki znak, neki nagoveštaj onoga što će se sa njih dvoje desiti.

Kad bi se Romeo i(li) Julija pojavili u tom metežu, i u sceni mačevanja, onda bi se gubio svaki glas. Tihost. A masovne scene – porodice, pratnja – sve bi to bilo ahromatski bezlično. Ta životinjska razina. Farma životinjska. A onda kada se pojave njih dvoje onda se ta ahromatika gubi i nastaje kolorit. Miruje sve, miruje mir. A kada stupa smrt na scenu – počinje najlepša pesma. Ne turobna, mračna – najlepša.

I kad se ubija Romeo, a Julija budi, ide ta ‘božanska’ pesma; na tu muziku smrt dolazi kao očekivano finale – kao jedino rešenje."

Meni je i Hamlet velika ljubavna tragedija, ali učeni tumači to ne umeju da čitaju. To je ljubav do smrti i posle smrti. Hamlet je veseo do kraja petog čina, sve je to priprema za kraj. On se igra sa svima... Boli to, ali i treba da boli. Sprda se sa svimaugovara posao zagrobare’.

"Meni je Hamlet kao samoubica koji je razrešio kako želi da umre. Živi lako te poslednje trenutke, jer je već razrešio kako će to da uradi i zna kakav ga kraj čeka. Gledala sam nedavno film Put slave – o čoveku koji je razapeo žicu i hodao po žici između dva nebodera, dve kule Bliznakinje. Ta scena traje 17 minuta i genijalno je urađena."

Taj hod preko žice, ta oholost nad ambisom – drskost. To je odlučnost Hamleta – taj ambis u oku, u crtežu Biljane Đurđević, premostiti nekoliko vekova i produžiti liniju velikih učitelja od Đota do Matisa i Sezana. Hodaju nad ambisom Romeo i Julija.

"Samo, to se čita kao tinejdžerska ljubav, to se nekako i prima kao dečja ljubav, a to je duboka tragedija."

Romeo i Julija i Hamlet kao velike ljubavne tragedije citati su na – ljubav u snu, snom raste reči moć – veliku ljubav Poli­filija i Polije iz omiljene knjige Biljane Đurđević Hipnerotomahija Polifili. Ljubav beše tigar u zasedi. Smrt se promiče polako pod svodom, zvezdano drveće, zvezdane šume, crno-bele šume, Tamne šume Biljane Đurđević.

Biće jednom neko leto, ta predstava Romeo i Julija i biće B.Đ. scenograf ili koreditelj – ali ja tu neću biti, я не вернулся из боя.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

HANS HOLBAJN MLAĐI: <i>Telo mrtvog Hrista u grobu</i>, 1521.
  • <i>Pieta – Lenjost</i>, 2003.
  • DIJEGO VELASKEZ: <i>Mlade plemkinje</i>, 1657.

Projekat "Nema teorije" realizuju organizacija "Anonymous said:" i nedeljnik "Vreme", uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net