Praznična prepiska 2016.

U vreme nastanka luterizma, na samim počecima novog veka (trajao je od Kolumbovog otkrića Amerike do Oktobarske revolucije 1917), protestantski i katolički sveštenici su, podjednako, osuđivali sve rasprostranjeniju kocku.

Katolički argument je bio da se „na kocki može izgubiti“.

Protestantski je bio, donekle, i na prvi pogled, začuđujući. Bili su protiv kocke, jer se na kocki „može dobiti“.

A takva vrsta dobitka, po njihovom mišljenju, zaustavljala je čoveka u njegovim najvažnijim aktivnostima. Usavršavanju i radu.

I danas, kada razmišljam o 2016. i našem novom veku, tako potrebnom Srbiji, jasno mi je šta nam je zadatak.

Da i sledeće, i svake naredne godine ni slučajno ne poželimo da nam bilo šta padne s neba, da nas bilo šta zaustavi, već da u svakoj od tih godina nešto stvorimo, izgradimo, osvojimo i zaradimo. Sami.

Da osetimo, kako je to govorio Ivo Andrić, „ono unutrašnje zadovoljstvo koje čovek ima od dobro svršenog posla i koje više vredi od svih nagrada i priznanja ljudskih“.

Da se usavršimo i budemo bolji.

To treba da bude 2016. Početak našeg novog veka, u kojem ćemo sopstvenim snagama, radom i umećem preskočiti ogroman jaz koji je, zahvaljujući istoriji, nastao između visokorazvijenih zemalja i Srbije.

A da je to moguće, izvesti veliki skok, tvrdio je još polovinom prošlog veka Aleksandar Geršenkron, američki Jevrejin, rođen u Rusiji, koji je bio profesor ekonomije na Harvardu, i po kojem se čak i isplati kasniti u razvoju, jer jaz može da bude ogroman podsticaj, poziv na mobilizaciju i dodatni napor, posle kojeg sledi velika nagrada. Uz to, kašnjenje u razvoju, po njegovom mišljenju, pruža mogućnost ne samo učenja, nego i izbegavanja grešaka koje su drugi činili.

Ovu teoriju Srbija je, u velikoj meri, dokazala ove godine, godine početka tog, našeg, prvog velikog skoka.

Otpočeli smo ozbiljne reforme, ojačali infrastrukturu, sredili državnu kasu, uštedeli, povećali investicije i zaposlenost, počeli da povećavamo plate i penzije, time i potrošnju. Stvaramo, ubrzano, institucionalne uslove – od povećanja pravne sigurnosti do smanjenja birokratskih procedura – za još brži razvoj.

Sledeće godine Geršenkronov odskok mora da se nastavi. One posle moramo da uđemo u ubrzani razvoj.

I znam da mnogi zameraju zbog brzine, i da bi hteli da se sve to završi brže, ako je moguće već danas, kako bi njihovi novčanici bili odmah puniji, a život, takođe, odmah lepši.

U željama se, dakle, slažemo. Uostalom, i postao sam premijer da bih Srbiji, i svima u njoj, doneo neki boljitak. Da bi ona postala ekonomski jaka, uređena i pristojna zemlja. Da bih svakom građaninu Srbije omogućio ono što se zove – pristojan život. Dakle, da bude siguran da ima uslove da uči i usavršava se, da živi u uređenom okruženju i da radi.

I voleo bih da imam čarobni štapić i sve to stvorim odmah.

Ali, nemam. I niko ga nema. Lično se, pritom, nadam da je i samoj Srbiji dosta „čarobnih štapića“. Ništa nas u istoriji nije toliko izudaralo kao oni. Sve obećavajući nam, kako u kom slučaju, ili „odmah“ i „sada“, ili neku pravdu i bolji život na nebu, u „nebeskoj Srbiji“. Za nju je trebalo samo da umremo, ništa više.

Ja sam, da podsetim kritičare, obećao nešto sasvim suprotno. Teške mere, tešku štednju i težak rad.

Obećao sam, pritom, život, to jest način na koji se do boljeg života stiže. I nisam nikada rekao ni da će da bude brzo, ni lako.

Ali jesam, i toga se držim, da za Srbiju više niko neće morati da umre, da neće biti ratova i nestabilnosti, da ću uraditi sve da sa susedima i svetom živimo u miru, da se razumemo i pomažemo. I da ćemo zaboraviti da „umemo da ratujemo“, nego ćemo, umesto toga, naučiti da radimo.

I obećao sam da ćemo se odvažiti i skočiti. Zato što to jeste ambis preko kojeg moramo, a mosta nema. I nema nikog drugog do nas, ko to može da uradi.

Srbija, prosto, mora da pređe tu provaliju. Nemamo kud nazad. Uostalom, po Volteru, samo bedni narodi žive od istorije. I to tako što je izmišljaju.

A Srbija nije bedna. Ne sme da bude. I mora u budućnost. Preko ambisa, velikim skokom.

Sasvim drugo pitanje je koliko će to da traje. Po mom mišljenju, brzi smo, ali moramo još brže. I znam da to nekome nije dovoljno, ali znam i koliki je jaz i koliko nije jednostavno postići idealnu brzinu. Broj nepismenih u Engleskoj je 1900. bio tri odsto. U Srbiji, 2002, više od pet odsto. Sada je taj broj prepolovljen, i, po popisu iz 2012. godine, nepismenih je bilo 2,68 odsto. Dakle, nešto manje nego u Engleskoj pre više od sto godina.

I taj podatak je sasvim dovoljan da shvatimo da će nam brzina zavisiti od količine znanja koje steknemo i količine rada koji uložimo.

A da bismo to uspeli, i zato se toliko često vraćam na Lutera, Vebera, protestantsku radnu etiku, moramo da potražimo u prošlosti koju nam je istorija oduzela upravo one primere koji će nam omogućiti da počnemo da učimo i radimo.

Da konačno počnemo i da verujemo u sebe i u to da možemo isto što su mogli i drugi.

I to je jedina prošlost koja nam je potrebna. Ona u kojoj je, na primer, Đovani Piko dela Mirandela, koji je u petnaestom veku objavio traktat „O dostojanstvu čoveka“, svojevrsni manifest renesanse, u kojem je rekao da nas je Bog stvorio da bismo nešto sami sa sobom uradili. Da od nas, od toga koliko ćemo u sebe uložiti i raditi, zavisi šta ćemo da budemo, koliko dobri, koliko loši, uspešni ili neuspešni, veliki ili mali.

Tome moramo decu da učimo, veri u sebe, kao i radu, radnoj etici, štednji, ulaganju. To mora da bude i osnov reforme prosvete o kojoj i sam toliko pričam. Spoj rada i učenja. Praktična primena znanja. Usavršavanje koje se nastavlja i posle školovanja. Rad koji ne prestaje. Na sebi, i na stvaranju nove vrednosti.

Strašno mnogo toga treba da naučimo, uz prednost o kojoj je govorio Geršenkron – učićemo i iz tuđih grešaka, ne samo iz svojih.

Zato, zbog tuđih grešaka, koje smo, delom, i mi platili, insistiram na građenju jake države, one koja istovremeno i stvara uslove, ali i utiče na glavne ekonomske tokove.

Zato toliko požurujem ministre u reformama, i, posebno, u dovođenju investitora i izgradnji infrastrukture.

Zato i brza pruga do Budimpešte, i modernizacija svih pruga u Srbiji, i završetak izgradnje auto-puteva do aprila 2017. godine, na kraju, zato i „Beograd na vodi“, i „Tenis“, i „Lear“, i „Delfi“…

Na kraju, zato mislim da jesmo brzi, ali i da možemo još brže. Brže do znanja, brže do ulaganja i brže do posla.

Vreme je novac, rekao je Bendžamin Frenklin, jedan od američkih očeva nacije, i zato ja hoću da budemo još brži.

Pogotovo u menjanju sebe i Srbije. Mnogo toga kao da je okamenjeno ovde, kod nas. Navike, mentalitet, mitovi.

Veliki pijuk je potreban da se sve to razbije. Da naučimo ono što sam naveo na početku – da ono što dobiješ, nizašta, ničemu i ne služi, pogotovo ne tebi i tvojoj državi.

I, ako nekome nije jasno, borba protiv korupcije, hapšenja velikog broja onih koji su oštetili budžet, nije ništa drugo nego borba protiv ideje da stvari padaju s neba. I da svako ko to pomisli, ko je spreman da nešto ukrade, umesto da zaradi, ne samo da otkida od našeg društvenog dobra, od onoga što treba da uložimo u puteve, škole, bolnice, nego i širi taj poguban mit, onaj o lakoj lovi, i brzom bogaćenju.

Bogatstvo koje je preko noći zgrnuto ne ume da vraća deo društvu koje ga je omogućilo, i od kojeg je oteto, i razbija samo to društvo. I to treba da naučimo iz protestantske prošlosti i etike. Zarađuj i ulaži zarađeno. Tako gradiš i sebe i društvo, tako, da ponovim, valjda će neko i da zapamti, dobijaš i sve one benefite koje uređeno društvo pruža – napredne škole, efikasno pravosuđe koje te štiti, dobre bolnice i puteve…

To je, na kraju, i razlika između tajkunske države i države krupnog kapitala. Prvu, u kojoj tajkuni rade samo za sebe, otimajući od države, moramo da iskorenimo. Drugo, u kojoj krupni kapital radi, u saglasju sa državom, i za sebe i za državu, društvo, unapređuje ga i razvija, moramo da stvorimo i osnažimo.

I sve su to elementi našeg velikog skoka i našeg novog veka. Znanje, moral, rad. I politika koja se zasniva na rezultatu, a ne na čarobnom štapiću.

I, što je najvažnije, i pokazali smo to i ove godine, sve to nije nikakva utopija. Imamo rezultat, po prvi put posle toliko godina, i imamo osnov da verujemo da možemo još više i još bolje.

Rad nam se isplatio, promene su počele, Srbija napreduje. A svima kojima to nije dovoljno, mogu samo da kažem da ću upravo ja ostati najveći kritičar sopstvenog posla, i onaj koji će večno biti nezadovoljan i brzinom i količinom urađenog.

Ja posebno žurim da vidim tu promenjenu, pristojnu, sređenu i ekonomski jaku Srbiju. I ja ću na tom projektu svakako najviše da radim.

Ostaje samo još da se usavršim u reagovanju na laži i mržnju. I ide mi i to, polako. Na jedini način na koji je to i moguće. Radom.

I razumevanjem Srbije i njene biti, onu koju i želimo da promenimo.

Podele, koje podstiču nasilje, ovde su deo previše duge tradicije da bi nestale preko noći.

Zato, svi koji se užasavaju nad „Farmom“ i „Parovima“ treba da pogledaju rezultate ankete koja je rađena uoči donošenja novog građanskog zakonika, i da se dobro zamisle. Samo 12 odsto ljudi u Srbiji podržava apsolutno ukidanje fizičkog nasilja nad decom.

Drugim rečima, nasilje nam je imanentno, usađeno u samu bit, njemu učimo i decu, učimo ih da ga koriste da bi rešila svaki nesporazum i svako nerazumevanje. Bijemo ih da bi ona sutra umela da biju.

I da li je onda čudno što smo njime zatrpani?

Nije, ali to samo još znači da nam je posao i da uradimo sve da se otkopamo iz te rupe podela i agresije u koju smo upali.

Zato sam tražio, pre svega od ljudi iz moje stranke da izbace svako nasilje iz javnog govora. Zato i neću da se ljutim na kritičare.

Probaću da ih razumem.

I da im ponudim novo rešenje, ono koje najbolje znam.

Radiću.

I, sledeće godine, to ću početi 1. januara. U sedam ujutru.

I znam da će mi se pridružiti svako ko sanja istu Srbiju kao i ja.

Onu koja je moguća.

Koja je preskočila ambis i pronašla budućnost.

I koju smo sami izgradili.

Svim građanima Srbije želim srećnu Novu godinu i Božić

( Aleksandar Vučić: Srbija ulazi u novi vek rada bez čarobnih štapića i rata, Novosti, 31. 12. 2015 )

***

Gospodin Aleksandar Vučić je privatizavao i nebesku i zemaljsku Srbiju, i kao svaki neokomunistički mutant proglasio se za samozvanog gospodara neba i zemlje, odreditelja i presuditelja sudbine Srbije i srpskog naroda u oba sveta i oba veka, u istoriji i metaistoriji.

Priznajemo da nismo, ipak, očekivali da taj skorojević bude toliko primitivno pretenciozan – svaka je pretencioznost uvek primitivna i skorojevićska – da srpskom narodu u Srbiji, i urbi et orbi van nje, posle poznatih osiono-komunističkih i infernalno-demonskih pretenzija da „promeni svest srpskog naroda“ (kao da se radi o zamorčićima iz neke samo njemu poznate „šuvarove“ ili „bolonjske“, ili već neke slične „škole“ njegovih učitelja ili učenika, poput, napr., kreature sadašnjeg ministra prosvete, ili neke druge sveznalačke mu oblasti „rekonstruiranja“ i „dekompoziranja“ svega što nije kao on i njegovi uzori i modeli); ili već koliko puta ponovljenih izricanja neprikosnovenih sudova o njegovoj svenadležnosti nad zemljom i nebom srpskog naroda (pamtimo, recimo, osione mu presude: „Šta će nam Nebo! Tamo nema zakona, tamo se ništa ne radi!“ itd.).

Retko je i ovakva kakva je ova titoistička „i posle Tita Tito Srbija“ imala na vrhu vlasti takvog diletanta i primitivca kakav je Vučić (sa „stručnim stažom“ ministra informacija kod samoosionog Miloševića i godinama stažiranja u stranci kod Šešelja). Jer da nije tako, zar bi na Novu godinu prvo što je imao da kaže Srbiji i Srbima bila ova poruka (daj Bože, Oporuka) što im je uputio preko Večernjih novosti?

Kao Srbin iz zemlje Srbije i njen, od rođenja, državljanin na Zemlji i na Nebu, koji u nebozemnoj Srbiji treba „ne samo da umrem i ništa više“, nego i da živim, kao što i živim i živeću u njoj i za nju (bez pitanja i dozvole „gospodara Vučića“), pitam se: ko tom jadovu Srbinu, rugaču jedinstvene nebozemne Srbije, dade vlast i pravo da mi skraćuje prostore i granice jedine zemlje i otadžbine u sve četiri njene dimenzije, uključujući i onu dubinsku i onu bezgraničnu visinsku, koju sam od Boga, a ne od takvog nametenjaka, smetenjaka i izdajnika, dobio i nasledio u oba sveta i za oba sveta? Osim ako mu je čovek samo puž, ili crv (po Pravednom Jovu), a ne i soko i neboparni orao – „strela čeznuća krenuta Bogom živim i istinitim iz nebića ka Svebiću“ (O. Justin Popović)?

Ko ga je to ovlastio da iz svog snobovskog, evroslinavskog, bezvernog i lakejski podajničkog, nesmislenog i beskičmenog provincijalizma (da li samo „bugojnskog“?) i pustopraznog srljanja u Evropu – kao da Srbije nije Evropa i pre Evrope: „Istok na Zapadu i Zapad na Istoku“? (osim ako mu je Europa samo onaj uski zemljopadni polumesec na severozapadu, kakva je ova osakaćena i slepooka Europa, a ne ona iskonska Εὐρώπη širokooka i velikozorna Devojka od Urala do Giblartara) – toj i takvoj novokolonijalnoj Europi izdaje i predaje srpsko nebozemno Kosovo i Metohiju?

Ima li Aleksandar Vučić dece? I ima li ih Srbija – juče, danas, sutra? I hoće li ih imati doveka – u vremenu i istoriji, u eshatonu i metaistoriji Carstva Nebeskog?

Kad sam u Konresu nesrećne, nekada demokratske Republike, a danas okupatorske USA imperije, svedočio ne tako davne 1990. g., zajedno sa tada episkopom a potom patrijarhom Pavlom, o srpskom Kosovu i Metohiji, pitao sam već tada protežirane od te tiranske „totaldemo(no)kratske“ Imperije (gore negoli nekada ogrezle u krvi nevinih Hrišćana Rimske), prisutne Šiptare, g. Rugovu i g-đu Pulju: Imaju li Srbi na Kosovu i Metohiji decu, ili samo vi, pridošli s tiranskim turskim islamom na tu Svetu zemlju Srba hrišćana, zalivenu i osvećenu sopstvenom, a ne tuđom krvlju, znojem i suzama, kad na takvoj i tolikoj mržnji koju prema srpskoj deci usađujete u svest i srca svoje dece, zasnivate budućnost te dece? A sva deca sveta, dodadosmo tada, i dodajemo uvek i sada, pa i sva deca Kosova i Metohije, imaju bogodano pravo i bogoliko dostojanstvo za bogodarovanu, čoveka dostojnu budućnost. Kakvo li g. Vučić dostojanstvo i pravo zasniva svojoj deci kad im oduzima i Kosovo i nebo (kao, nažalost, i pre njega Đinđić i sada Dačić – sve titići i šuvarovci, poput i radikalnog Šešelja)?

Za njega, samozvanog skorojevićkog okupatora i predatora i Zemlje i Neba jedinstvene nebozemne Srbije, kao i za slične mu sadašnje okupatore raspetog Kosova i Metohije, ameronatoovce i Tačijeve učekovce, Kosovo i Metohija su „mrtvi“ Kosmet (sa svim poznatim ili još neotkrivenim „mrtvim“ resursima i ljudskim organima), pogodan izgleda samo za famoznu bazu Bondstil i za žute kuće, jer im je nebozemna Srbija nad Kosmetom „mrtva“, tako da se, po forenzičaru Vučiću, u njoj „samo umire“, a ne i živi – na njoj, i za nju, i njome.

Mada je na toj Zemlji, kao i u Vitlejemu judejskom, „Bog sišao na zemlju i postao Dete Mlado Predvečni Bog – da živimo Njime“ (1Jn.4,9), kako mi Srbi pevamo sada o Božiću. I pevali smo, i pevaćemo; i živeli smo, i živićemo, dok je Neba i Zemlje, i roda srpskog krstonosnog sa kojim je i danas Em-manu-El = S nama Bog!

A da nije tako, zar bi taj samohvalisavac koji, kad mu to gebelovska demagogija (bukvalno:narodozavođenje, kosovski rečeno: izdajničko „zavođenje za Goleš planinu“) dozvoli, pa mu zatreba, onda se i srpstvom „busa u prsa“, mogao reći za Novu godinu: „U „nebeskoj Srbiji“ treba samo da umremo, ništa više, a ja sam obećao život“?

Koji je to život „gospodar života i smrti“ Vučić obećao srpskoj deci na Kosovu i Metohiji? Nije valjda famozna prodaja magle oko ZSO? – već pre nastanka osporavana i poricana, kako na Kosmetu, u suzavac-skupštini i u Nato-Euleks enklavama (makar da su slične „indijanskim rezervatima“ u famoznoj USAD Arizoni-drim), tako i u Eurozajednici u Briselu, gde stoluju i Nato i Euleks, okupljeni oko čudovišnog Nato-znaka – stravičnog „krsta“ – raskrsta, koji pre liči na Hitlerovu „svastiku“, nego na znak raspetoga i vaskrsloga Sina čovečijega, Koga će o poslednjoj Parusiji ugledati sva plemana zemaljska; i – zaplakati od radosti! (Mt.24,30). I, hvala Bogu.

Ako li je g. Vučić, u svojoj nagoj, bedno ogoljenoj, duboko nehumanoj, istinski nečovečnoj horizontali, i mislio na neki „život“, onda, po svemu sudeći, to su samo preostali mu u svesti, a ne daj Bože i u duši, recidivi neizživljenog marksizma i titoizma. Ili, ajde da kažemo, eventualnog nekog toliko mu dragog u zemlji Srbiji nemačkog protestantskog kapitalizma, jer su mu, vidi se to i u ovoj novogodišnjoj (o)poruci, to došapnuli Nemci od „Lutera i Vebera“, pa nadalje do kćeri-pastora Merkelove, te zato, zaboga, po ovom inovatoru Srbije, od „protestantske radne etike… moramo da potražimo u prošlosti koju nam je istorija oduzela upravo one primere koji će nam omogućiti da počnemo da učimo i radimo“!

Ono što je kod g. premijera Vučića neprihvatljivo za Srbe i Srbiju kao narod i zemlju sa vekovnim dostojanstvom i svojstvenim slobodarstvom i demokratičnošću, to je što se kod tog samoprenapetog čoveka, opsednutog sobom i svojom nezamenljivošću, odmah vidi otuđenost od izvornog karaktera i etosa ovog naroda, od živog predanja i identiteta i integriteta srpskog, koji nas čini različitim od drugih naroda Balkana i Evrope, ne manje važnih i vrednih od nas, ali ipak posebnih, a ne kopija jednih od drugih. Ne treba Srbe učiti partijaški i partijsko-komesarski kako i šta treba da rade, još konkretnije kakvi treba da budu, kako da se vladaju, ponašaju, kako da žive i bituju, što vele braća Kosovci i Metohijci.

Srbi su prošli vekove života u slobodi i slavi, potom vekove u ropstvu i borbama za slobodu i samostalnost. U tome nas je, kad nije odmagala, ipak pomagala i hrišćanska Evropa, neke bar velike i prijateljske države i narodi. I mi smo im zahvalni. Ali Srbi nisu nikada trpeli da ih na Balkanu prave i oktroišu po svojim merilima i modelima, najmanje Austrija i Nemačka, pa ni gordi Albion. Zato nije ni komunizam ni socijalizam uspeo kod Srba, niti će Vučićev evrocentrizam uspeti. Pogotovu ne od ove već raspadajuće u svom totalitarizmu Europske zajednice. Jer Srbi na Balkanu nisu od juče, niti su divljaci, koji samo znaju da se kolju „u balkanskoj krčmi“, kako nas prezrivo karakterišu i jetko nad nama ironišu mnoge otuda nezvano došle „usijane glave ledeno hladnih srcâ“, što rekao Sveti vladika Nikolaj, bolji znalac Evrope od Vučića.

Naš sveti patrijarh Pavle je 1999. g. juna meseca u Gračanici – posle Miloševićeve sramne kapitulacije u Kumanovu (da li novopečene vođe ovakve Srbije znaju: Što baš tu? – Zato što je kumanovskom pobedom oslobođeno Kosovo, pa se sad „pobedom“ famozne terorističke Nato-Evrope vaspostavlja „tursko“ i „islamsko“ Kosovo!, kao što se i tzv. umišljenom floskulom o „Preševskoj dolini“ vraća Srbija na granice pre Berlinskog kongresa!) i odmah zatim brutalne unvazije i okupacije NATO-pacifistâ-teroristâ, usledile posle strašnog tromesečnog bombardovanja te ratnohuškačke organizacije (koja i danas traži stvarni „rezon-d-etr“ svog postojanja, jer gde je to svojim dolaskom donela ikakvo dobro, osim krvi i razdora?) nedužnog naroda i njegovih Svetinja i Dece, pitao tada, dakle, stari patrijarh: „Gospodine generale (bio je to Englez Majkl DŽekson), naš srpski narod je narod koji je gradio i čuvao ove Svetinje: Gračanicu, Peć, Dečane, Ljevišku. Zašto nam ih sada otimate, i dozvoljavate pljačkanje, rušenje, paljenje? Ako je kriv Milošević, šta je kriv ovaj nevini narod? Što nas, i Svetinje, ne štitite?“ Majkl DŽekson je imao toliko poštenja da prizna: „Mi nismo ovde da vas štitimo, već da vam omogućimo da bezbedno odete!“

I tako je i bilo: pod ogromnom armadom Nato-snaga Amerike i Evrope ispražnjena je Metohija i veći deo Kosova: oko 300.000 Srba bežalo je s glavom u torbi (a preko hiljadu tada kidnapovanih ni do danas nije nađeno) od terora lopova, ubica i palikuća, i napustilo svoja vekovna ognjišta, domove, hramove, imanja, njive, sva blaga nebozemne lepote jedne Zemlje razmera svega 100 h 120 km!

Svi kosovskometohijski gradovi su ispražnjeni od Srba, i to su i do danas (osim severnog dela Kosovske Mitrovice i naselja dalje do Rudnice kod Raške, na koji deo svaki dan napadaju, podržavani od licemerne EU-zajednice, isti sejači terora, za koji nijedan, niko do danas nije odgovarao, niti će biti suđen, jer Euleks i nije tu za drugo već da omogući dokrajčenje „ostataka zaklanoga naroda“).

Od tada je sa Kosova otišlo još na stotine i stotine Srba, pod Tadićem i Dačićem, i odlaze i dalje pod Vučićem, koji umesto državničkog i patriotsko-diplomatskog delanja i spasavanja i zaštite svoga egzistencijalno ugroženog naroda i njegovih vekovnih nebozemnih svetinja, samo širi svoju stranku, po Štrpcu i Zubinom Potoku, i širom Srbije – i to nam nudi valjda kao jedino spasenje! I time, eto, pravi svoje famozne „velike skokove“! – u izdaji i veleizdaji Kosova, usred (i usled) svih evropregovora i evrodogovora sa Prištinom, bez pitanja i učešća samih Srba!

Nesrećni Vučić je nametnuo severu Kosova (65 km, sa 70.000 čisto srpskog življa, na prostoru od skretanja Ibra na sever do 30 m ispod samog Pančićevog vrha na Kopaoniku /pa zato Vučić i Siaobeležavaju Vidovdan – za njega „dan mrtvih“!/ tek u Kruševcu, /jer su strateški Kopaonik predali Nato-u i Tačiju/, teritoriju koja nikada, ni geografski ni istorijski, nije bilo Kosovo, jer je Kosovo „od Čečana do Zvečana“, a „malena Banjska je kraj Kosova“, a ne na Kosovo, kao ni Ibarski Kolašin, Zubin Potok, Gazivode, Trepčini i Ibarski rudnici, Leposavić, Lešak) – sve je to dvojac Dačić-Vučić dao na poklon zločincu Tačiju i njegovoj terorističkoj UČKA i ANA, i podigao „integrisane granice“, iako su ti isti teroristi, dobro finansirani sa Zapada, već pod Titom nad Srbima trasirali okvire ultarfašističke „Velike Albanije“! Kako je to pokazala i poseta bednom „državniku“ Vučiću albanskog predsednika Rame nedavno. I utakmica Srbija-Albanija usred Beograda, gde je pod i pred Vučićem, Srbija i ponižena i opet kažnjena od licemerne Evrope, čiji je on lakejski idolopoklonik.

Visokoučeni a nedoučeni, ili preučeni, što bi rekli Hercegovci, Vučić valjda zna da Srbi dobro vide koliko on radi i šta radi. Pa što nam to stalno i napadno podvlači, reklamira i na nos natura? Valjda zato što je, po njemu i učiteljima mu, „rad stvorio čoveka“! Na to bi mu trezveni i oštroumni, marljivi i radni Srbin rado dodao: „Pa rad ga je i urnisao!“

Kao vajni intelektualac, trebalo bi da zna, makar kao informaciju, da i đavo – „stalno radi, nikad se ne odmara od zla“; i takođe „da tajna bezakonja u svetu neprekidno radi“ (2Sol.2,7). Ali, te vekovne ljudske mudrosti su za Vučićev nivo svesti samo prevaziđeni mitovi, zato rado citira Volterov mit da „samo bedni narodi žive od istorije, i to tako što je izmišljaju“.

I zato, kao Volterov učenik, tako i toliko primitivno potcenjuje srpski narod. I olako pretenduje da mu bude samozvani učitelj istorije, te ga zato tako i toliko često opseda svojim ofanzivnim „pranjem mozga“ – prostonarodno rečeno „laprdajući“ o svojim „Markovim konacima“, narodu smućenom i smućivanom još više od njega dok ga sluša, gleda, čita. Gospodine Vučiću, braća Rusi kažu: „Na bezribici i rak je riba!“ A srpski seljak veli: „Na bezljudici, svako je pričalo neko i nešto!“ A braća Grci kažu: „U zemlji kiklopa, svaki dvooki je diplomata!“

Vaša dela i „veliki skokovi“ su samo bedno prosjačenje „stranih investicija“, da sakrijete veleizdaju Kosova, koja je na delu. Priznajete da je Srbija leš, kome „trebaju investicije kao krvotok“! A tek o tim „investicijama“ trebalo bi reći pravu, ali gorku reč istine: ocenu i procenu ko investira, u šta i zašto, s kojim ciljem, i kuda sve to nas vodi?

I koji je rezultat svega? I koji će tek biti? – Srbija tone sve dublje u dugovima i u višestrukom nacionalnom dugu! Hoće li naša deca ikada dići glavu iz njih,[1] kad ni ova Titova nisu otplatili njegove dugove, u kojima nas je ostavio do guše!? I još se slavi kao „veliki brend“ – taj najveći krvnik Srbije (rekao je Meštroviću: „Sredio sam Srbe, sto godina neće dići glavu!“), i glavni grobar srpskog Kosova i Metohije, Vučić i slični mu, na sceni su groblja: pošto su pokopali „mrtvu“ Nebesku, sada pokopavaju i polumrtvu Zemaljsku Srbiju. „O serva Serbija, o stanište bola!“

Ali, pred nama je Božić: „Božić, Božić, Blagi dan, sav radošću obasjan!“ – „Živ je Bog, i živa će biti duša naša“, govorili su proroci Boga živog i istinitog i u najtežim danima i tminama istorije. I tako opstali i opstajali. To i mi danas govorimo, i pevamo da opstanemo: „Slava na visini Bogu, i na Zemlji mir, među ljudima dobra volja“. Hristos se rodi!

O Božiću, 2016.

Episkop Atanasije Jevtić

[1] Za Vučićevu podpredsednicu i ministarku Zoranu Mihajlović glavna „opasnost za budućnost naše dece“, nisu dugovi, ni katastrofalna politike klike SNS, nego evo šta: „Treba obratiti posebnu pažnju na nacionalističku koaliciju DSS-Dveri jer ona predstavlja opasnost za budućnost naše dece“, izjavila je potpredsednica SNS-a Zorana Mihajlović.

( Vučićevo popovanje protiv „nebeske Srbije“ ili privatizacija neba i zemljeNSPM, 6. 1. 2016 )