SUBOTOM UVEČE: Delta Misisipija, 1939.

Čovek koji je izmislio bluz – Henri Sloun (1870–1948?) >

Nulti bluzer

Henri Sloun je u istoriju popularne kulture ušao kao čovek od koga je Čarli Paton, prva velika zvezda bluza, po svom priznanju sve naučio o ovoj muzici. Ipak, o njemu ne postoji niti jedna zabeleška, iza njega nije ostao nijedan snimak, niti ga je iko ikad fotografisao. Postoji samo legenda o njemu

Jednom davno, postojao je čovek koji je naučio druge bluzu.

Na početku te priče stoji Henri Sloun, osoba čije je ime postalo poznato tek kroz nedavna istraživanja porekla bluza, odnosno njegove prvobitne akustične verzije poznate kao Delta bluz. Ova bezmalo mitska figura zaista je postojala, ali o njoj saznajemo samo kroz izjave drugih i trećih ljudi. Ovakva njegova pozicija – jednom u istoriji, a drugom nogom van nje – utemeljena je u činjenici da o Slounu nema nikakvih dokumenata, osim (možda) nepotvrđenog zapisa o rođenju, neproverljivih podataka sa popisa, kao i jedne potvrde o smrti, diskutabilne podudarnosti sa imenom i prezimenom ovog junaka.

Njegov značaj nije samo u tome što je najranije snimljene bluzere naučio da sviraju bluz i predao im na čuvanje prve bluz pesme... On je pre svega ustanovio jedan novi model ponašanja koji je odgovarao slobodnim crncima – individualističku etiku i estetiku – pokrenuvši tako kulturnu revoluciju crnačkog samosvešćenja, koju će potom slediti svi bluzeri, dajući model koji se dalje kroz XX vek prenosio krvotokom popularne kulture.

Ali ko je Henri Sloun i odakle je došao?

NEŽELJENA DECA MODERNE EPOHE: Nije moguće da je jedan čovek izmislio bluz, ali ga je jedan preneo drugima.

UČENICI: Čarli Paton,...

Po dostupnim podacima očigledno da se na plantaži Dokeri pokraj Misisipija krajem XIX ili početkom XX veka pojavio čovek po imenu Henri Sloun. Bio je tačno tog godišta potrebnog da svirajući gitaru i pevajući zabavlja ljude na farmama po okolini. U svom zrelom dobu tako je dobro svirao da je oduševio dve decenije mlađeg Čarlija Patona – bio je izvor novih pesama koje su pomerale svet, a da samo on to možda nije znao. Pesme kojima je prvi vlasnik bio Henri Sloun nisu nikad imenovane, ali se nagađa da bi to mogle biti neke iz kasnijeg repertoara Čarlija Patona, Sona Hausa i Tomija Džonsona, jer su ga svi oni nazivali svojim učiteljem i začetnikom stila koji je potom postao svetski poznat kao – Delta bluz.

...Son Haus...

Ako su te neosporne najranije veličine – istovremeno i neki od najvećih bluzera koji su ikad postojali – našli za shodno da pomenu Henrija Slouna kao očinsku figuru od koje su ni manje ni više učili da sviraju bluz, jasno je da ga vredi zapamtiti, mada skoro ništa ne znamo o njemu. Pa ipak, istraživači su uspeli da skupe nekoliko podataka koji se sasvim uverljivo drže zajedno, dajući nam za pravo da smatramo da je život prabluzera Henrija Slouna moguće rekonstruisati.

U izmaglicama istorijskog vremena, odmah posle Američkog građanskog rata, najveće ratne katastrofe koju je pretrpeo taj kontinent, veliki broj mladih crnaca sa Juga prvi put slobodno putovao u velike gradske centre Severa, tražeći neku svoju nadu ili večno prokletstvo, sa ove ili one strane zarađenih para. Muzika koju su donosili sa sobom u naraslo srce tutnjajućeg kapitalizma, bila je deo tradicionalne kulture koja je svoj temelj imala u afričkom misticizmu.

...i Tomi Džonson

Stisnuti teskobnim ulicama, čikaškom ili njujorškom hladnoćom, bedom malih plata i još manjih očekivanja od života, ovi ljudi su tonuli. Tim nepoželjnicima bluz je čučao u srcu, i donosio u gradove do tad nepoznatu emociju i potrebu deljenja usamljenosti i fantazije kroz ritmičnu muziku. Gradeći Ameriku, mladi crnci i crnkinje sa Juga gradili su jednu kulturu koja još nije postojala – spoj afričkog i urbanog, osnovu savremene Afroamerike.

Od tad počinje poznata istorija ove muzike, nastale kao jednostavni, ali neuhvatljivi izraz kulturnog oslobođenja lutajućeg crnca, tog ranog nomada liberalnog kapitalizma. Pešačeći i švercujući se po vozovima, tražeći bilo kakav posao po gradovima, ovi unutrašnji migranti svirali su jeftine gitare onako kako se to sviralo po udaljenim plantažama, kad su crnci na njima postali slobodni. Samosvest o svojoj slobodi prožima sve rane bluz pesme, ostavljajući svakome primer kako se može živeti po svojim merilima, bez obzira na to kakvu igru nam stvarnost nameštala.

Bluz je odigrao ključnu ulogu u individualizaciji pogleda na svet američkog crnca, udaljavajući ga od nekadašnjeg obaveznog kolektivnog duha koji je prožimao njihovu kulturu od pamtiveka. Posredno, tako je učestvovao i u formiranju lika usamljenog rokenrol heroja u nenajavljenoj budućnosti.

Tradicija evropskih trubadura postojala je i u folk kulturi Amerike, ali ne kod crnaca – oni su tek trebali da otkriju slobodu lutalice sa gitarom koji priča priče. Trenutak kad su samoosvešćeni crnci počeli da opisuju svoj život i svet oko sebe, trenutak je kad je bluz postao moguć – a sa njim i svaki drugi individualni glas u popularnoj muzici, sve do rokenrola i hip hopa. To je osnova nastanka bluza, kao muzike i kao društvene pojave.

NA PLANTAŽAMA PAMĆENJA: Postoji stara anegdota o psihologu izgubljenom u pop kulturi – jedan je došao na Jug da proučava crnce, i upitao je radnika na plantaži sledeće: "Zašto vi radite tako naporno cele nedelje, a onda bacite sav svoj teško zarađen novac na jednu noć ludovanja i na kraju završite u zatvoru?" Crni radnik mu je navodno odgovorio sledeće: "Šefe, da li ste ikad bili crnac u subotu uveče?"

Takav je bio svet u kome je bluz bio moguć. Istraživač ove epohe Dejvid K. Bredford navodi kao izvor Čarlsa Hafera, uličnog pevača, propovednika i savremenika Henrija Slouna, koji je tvrdio da je popularnost gitare, kao simbola nove modernosti i urbanosti, kod mladih crnaca neraskidivo povezana sa pojavom i usponom bluza, doslovce govoreći: "Pevao sam stare pesme za ples, bluz nije bio u fazonu pre kasnih 1890-ih." Ovo je ozbiljna potvrda da se muzika pod imenom bluz formirala tokom poslednjih godina XIX veka, kad je i cena gitare postala pristupačnija kroz katalošku prodaju. Zahvaljujući Bredfordu, crne gitariste iz tog doba možemo navesti po imenu, jer ih je bilo svega nekoliko – bili su više izuzetak nego pravilo: Henri Sloun, Čarli Galovej i Džeferson Mamford. Poslednja dvojica su po profesiji bili berberi, iliti brice, kao i mnogi drugi muzičari koji su od 1885. svirali na ulicama Nju Orleansa. Galovej i Mamford su prošli sve faze razvoja tadašnje popularne muzike – evolucija je išla od minstrelskih pesama, preko regtajma, pa sve do bluza. Obojica su, svaki u svoje vreme, svirali u čuvenom orkestru Badija Boldena, neprikosnovenog "oca džeza".

Henri Sloun svakako je drugačiji primer, slučaj gitarskog i pesničkog genija koji je na selu bio blizu izvora svih verovanja i strahova svog naroda, te su i pesme koje je stvorio nastale zapravo kao muzički izraz raskršća na kome su Afroamerikanci tada živeli, između starih načina života i novih jezika budućnosti. Njegova lokacija nije bio šljašteći Nju Orleans, već jedna farma. Plantaže su bile decenijama neka vrsta "otvorenih univerziteta", na kojima je mlađarija uveče mogla da se nasluša raznih mudrosti, pomalo zabavi i obrazuje kroz priče, pa i one ispričane muzikom. Štaviše, na jednoj od njih kaže se da je bluz dobio svoj konačni oblik. Zvala se Dokeri.

Plantažu Dokeri osnovao je 1895. Vilijam Alfred Dokeri (1865–1936), koji je od svog poseda načinio respektabilnu samoodrživu naseobinu u kojoj je živelo nekoliko stotina porodica, uglavnom crnaca migranata u potrazi za poslom. Mesto je svakako bilo fascinantno jer je imalo svoju osnovnu školu, crkve, poštu, doktora, kovača, groblja, prostor za piknik za radnike, mnogobrojne prodavnice razne robe, a izdavali su i svoj novac. Tu si slobodno mogao biti crnac u subotu uveče.

Stari vlasnik Vil imao je običaj da pravi muzičke večeri za sve zaposlene, ali i za bele i crne goste, te su na njima nastupali muzičari sa plantaže – veoma verovatno i Henri Sloun, a dokumentovano Čarli Paton, koji je u nekim pesmama zapisao događaje sa ovog poseda, a i kad je postao poznat rado se tu vraćao. Skoro sigurno kao na mesto sa koga nije samo on potekao, nego sa koga je potekao bluz.

IZGUBLJENI ŽIVOTOPIS: Henri Sloun rođen je, po svemu sudeći, 1870. u državi Misisipi. U usmenom predanju uvek se neizostavno pominje kao tutor Čarlija Patona, ostali detalji njegovog života nisu pouzdano utvrđeni. Po cenjenom muzičkom istoričaru Dejvidu Evansu, Sloun je oko godine 1900. živeo u istoj crnačkoj zajednici u kojoj je bila i porodica Paton, pokraj Boltona u Misisipiju. Preselio se na Dokeri plantažu pokraj Indijanole, otprilike u isto vreme kad i Patonovi, između 1901. i 1904, radeći kao običan radnik i povremeno muzičar zabavljač. Mali Čarli Paton je tu direktno dobijao instrukcije o sviranju bluza od Slouna, i počeo je karijeru svirajući nekoliko godina sa njim. Dva malo kasnija Patonova ispisnika, Tomi Džonson i Son Haus, u intervjuima su živo naglašavali da je Čarli "pratio u stopu" starijeg Slouna gde god je ovaj išao.

Henri Sloun bio je izgleda prvi poznati muzičar koji je dovikivanje sa polja pamuka pretvorio u pesmu, tako što im je dodao gitarsku pratnju. Mada ga niko nije snimio, Tomi Džonson je sve vreme tvrdio da su neke pesme iz Patonovog repertoara, kao što je Pony Blues, zapravo Slounove, a da ih je Paton preuzeo, neznatno ih promenivši. U tom smislu Henri Sloun postoji kao fantom, prisutan u nekima od najstarijih poznatih bluzeva.

Postoji priča da je Sloun napustio plantažu Dokeri posle Prvog svetskog rata, kad i Paton, ali u pravcu Čikaga, gde mu se dalje gubi trag, dok je Paton ostao u kraju i naposletku postao neprikosnovena muzičarska zvezda Juga. No čvrstih činjenica nema, a istraživanje podataka sa popisa iz tog doba ukazuje na drugačiji scenario: u njima se pominje izvesni Henri Sloun, rođen 1870, sa prebivalištem oko 1920. u Memfisu, odnosno u predgrađu Zapadni Memfis, Arkanzas. Ovo deluje realnije, jer je Čikago bio predaleko za mnoge, dok je Memfis bio prva metropola kad se krene na sever uz Misisipi i prvo utočište mnogih crnaca koji su tražili urbano okrilje sa više mogućnosti za zaradu. Konačno, muzička tradicija ovog grada lako je apsorbovala i prve bluzere, te je moguće da je Sloun tu našao način da, uz neki stalan posao, privređuje sviruckajući okolo još neko vreme. U to doba već je imao porodicu da o njoj brine, o kojoj postoji samo kratka popisna zabeleška: "Žena iz države Misisipi i dvoje dece, rođene oko 1910." Na sledećem popisu 1930. još uvek se pominje kako osoba po imenu Henri Sloun živi na istom mestu, što čini uverljivom teoriju da je u pitanju isti čovek – njegova smrt u 78. godini zabeležena je u tom okrugu 13. marta 1948.

Bluz se definitivno svirao na prosperitetnim plantažama kakva je bila Dokeri, ali je baš ona dala osnovu za mitske slike koje prestižu jedna drugu: mladi Paton odlazi u svet sa pesmama koje je naučio od Henrija Slouna, da bi zatim njegova grupa sledbenika i učenika koja se vrti po tom delu sveta postala najuticajnija bluzerska grupa – Tomi Džonson, Vili Braun, Son Haus i Kid Bejli. Prva dvojica su Pato na srela 1915. i prvobitno ga sledila kao prateći gitaristi, a Vili Braun je naknadno ušao u istoriju i kao čovek koji je potom naučio Roberta Džonsona da svira i ispričao mu onu čudnu priču o raskrsnici i prodavanju duše đavolu. U isto vreme Haus i Bejli su vaspitavali Madija Votersa i Haulina Vulfa. Elvis Prisli, Karl Perkins i Džero Li Luis, ljudi koji su definisali rokenrol, obožavali su i slušali ploče upravo ovih ljudi dok su stvarali svoj izraz. Henri Sloun je izgleda umro u Memfisu 1948. – iste godine kad se Elvis Prisli doselio u taj grad – živeći dovoljno dugo da postane svestan modernog doba koje je s njim započelo, i nepostojanja svog mesta u njemu.

Napokon, finalna misterija vezana za Henrija Slouna postoji samo kao trač, ali dovoljan da ovoj priči pokloni potpuno novi zaokret – neko je negde ostavio neobavezujuću zabelešku na internetu kako je ranih šezdesetih pričao sa jednom osobom koja je tad još bila živa i mogla da se priseti početka XX veka na Dokeri plantaži. Svedok vremena je izjavio zainteresovanom istraživaču da je čovek po imenu Henri Sloun zaista postojao, ali da je bio veoma pobožan čovek koji je redovno išao u crkvu i nije svirao nikakvu gitaru. Po alternativnoj verziji ove ne-istorije, mali Čarli Paton sam je sebe naučio da svira, slušajući više različitih prvobitnih bluzera koji su dolazili i odlazili sa plantaže.

Da li bi Henri Sloun možda moglo biti ime za više nultih ljudi koji su stvorili originalni bluz... neka vrsta Ezopa?

GDE JUŽNA PRUGA PRELAZI PSEĆU: Afroamerički kompozitor V. K. Hendi, čovek koji je prvi zapisao i snimio neki autorski bluz, ostavio je za sobom zabelešku koju svi rado navode kada govore o Slounu. U svojoj autobiografiji on pominje kako je 1903. putovao vozom kroz državu Misisipi i zaspao, da bi na stanici Tatviler bio probuđen:

"... Mršavi, rasklimatani Crnja je čupkao gitaru pored mene, dok sam spavao. Njegova odeća bile su obične prnje. Prsti su mu virili iz cipela. Njegovo lice imalo je na sebi nešto od tuge proteklog vremena.

Dok je svirao, pritiskao je nož o žice, na način koji su popularisali havajski gitaristi što su koristili gvozdene štapove da izazovu isti efekat... Utisak je bio nezaboravan. Njegova pesma me je odmah pogodila... Pevač je tri puta ponavljao refren Goin’ where the Southern cross the Dog, prateći sebe na gitari, sa najčudnijom muzikom koju sam ikad čuo."

Postoji tumačenje po kome je čovek koga je čuveni kompozitor čuo na stanici bio niko drugi nego Henri Sloun. Pesmu pod tim imenom kasnije je izvodio Čarli Paton, najranija bluz zvezda, ali on nije mogao 1903. sedeti star, siromašan i otrcan na zabačenoj železničkoj stanici – u to vreme bio je klinac, a kasnije poznat kao uvek gizdavo obučen i imućan, bar za jednog crnju.

Sa druge strane, od njega stariji Henri Sloun mogao je doći vozom baš na stanicu Tatviler – od obližnje Dokeri plantaže, na kojoj je u to vreme živeo, vodi pruga koja se zove The Peavine Railroad, čije je ishodište nekoliko milja dalje, gde se uliva u drugu prugu što vodi ka jednoj od najvećih raskrsnica vozova u regionu Delte, kod gradića Murhed. Oni odatle vode na Sever i Zapad, a popularno ime ovog raskršća jeste "Mesto gde se Južna pruga ukršta sa Psećom". Pseća pruga, ili Pruga žutog psa (pravo ime: Yazoo & Mississippi Valley Railorad), verovatno nije slučajno 1914. ovekovečena u kompoziciji duboko impresionarnog V. K. Hendija Yellow Dog Rag, kasnije poznatoj kao The Yellow Dog Blues – radi se o mitskoj raskrsnici svetova, mestu odakle se kretalo u potragu za sobom.

Mi danas možemo samo da nagađamo koje su pesme prvi zabeleženi bluzeri naučili od ovog poslednjeg nezabeleženog. Pre svega se radi o onima iz repertoara Čarlija Patona, Tomija Džonsona, Haulina Vulfa, Sona Hausa i Vilija Brauna, a one najstarije su svakako imale koren u pesmama koje su negde već čuli, koje su od nekog negde naučili, koje su same progovarale o starijem nasleđu. Opus Henrija Slouna je stalno tu, ali zauvek skriven.

Da li bi se nekako moglo rekonstruisati bar to koje teme je Henri Sloun uneo u bluz? Pažljivo ispitivanje ukazuje da bi neke od najstarijih bluz pesama mogle biti sledeće iz Patonovog repertoara, one koje je među prvima snimio:

Pony Blues, Down the Dirt Road Blues, I’m Going Where The Southern Cross The Dog, te Screamin’ and Hollerin’ the Blues.

Prve tri pesme nude govor o putovanju, ali kao metafori, na uslovan način koji podrazumeva da se usput može svašta desiti, naročito iz ljubavi prema ženama. Koliko naizgled samo opisuju stvarnost oko sebe, one zapravo započinju čitav poetski ciklus u kome se u jednoj vrlo postmoderno iseckanoj naraciji bluzer pojavljuje kao mudri hroničar vremena i komentator ljudskih naravi. Ove forme i teme večnog putovanja će se držati svi potonji bluzeri. Poslednja pesma, međutim, uvodi nas u fatalistički doživljaj sveta, u kome se kroz razgovor sa majkom sugeriše da je spas od nedaća samo u preseljenju negde drugde. Ona nadilazi uobičajenu komentarsku poziciju i postaje duboko proživljena fantazija o sopstvenom spasenju, koju nije mogao da sastavi neko ko nije imao viziju istinskog pesnika.

SEDEĆI NA VRHU SVETA: Postoji nešto u muzici staroj sto i više godina što je uvek čini modernom: ona ima kvalitet da nas vrati u čulnu stvarnost. Kao dodir, ona nas vraća tamo gde stvarno postojimo.

Bluzeri, džezeri i rokeri, stari i novi podjednako, danas neosporno izgledaju stvarnije od stvarnosti koju živimo... Ko drugi nego najstvarniji čovek na svetu mogao bi da sroči nešto ovako snažno stvarno, nešto što redefiniše poeziju, redefinišući stvarnost: "Čekao sam je, nije došla / ali ja sam i dalje na vrhu sveta / pa i kad budem u grobu / i dalje ću biti na vrhu sveta." (Sitting On The Top of The World, The Mississippi Sheiks, 1930).

Najstvarniji su oni ljudi koji znaju kad treba da se nasmeju sebi. Henri Sloun je to svakako znao i svakako se sad odnekud smeje svojoj ogromnoj bezimenoj zaostavštini, sedeći na vrhu sveta.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

KAD JE ČARLI SREO HENRIJA: Iz stripa Roberta Kramba <i>Paton</i> iz 1984.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net