foto: m. milenković

Kratak prilog urbanoj utopiji, to jest kako je uređenje Cvetnog trga moglo da postane prekretnica u odnosu vlasti i Beograđana, nezavisno od toga šta ko mislio o sterilnom betonskom belilu na početku Njegoševe

Kada su crveno/zelene gradske vlasti u Beču došle na ideju da od dela Marijahilfer ulice naprave pešačku zonu, raspisale su referendum u opštinama Nojbau i Marijahilf kroz koje prolazi. Osim što su odlučivali o obustavljanju saobraćaja u jednoj od najpoznatijih bečkih ulica, stanovnici ovog dela grada odgovarali su na referendumu i na pitanja da li kroz poprečne ulice treba da ide saobraćaj i da li u novoj pešačkoj zoni treba dozvoliti vožnju bicikala.

Ne, gradonačelnik Beča Mihael Hojpl nije morao da raspiše referendum, a i kada ga je raspisao, referendum nije bio pravno obavezujući. Ali je obećao da će poslušati većinu i nikome na pamet nije pala ni mogućnost da obećanje ne ispuni.

Pravo glasa imali su svi građani Evropske unije koji su sa adresom stanovanja prijavljeni u spomenutim opštinama. Nekoliko kilometara dugačak deo Marijahilfer ulice koji se proteže od Ringa do Vestbanhofa, a koji je trebalo da se rekonstruiše, jedan je od kupovnih centara Beča u kome se nalazi bezbroj prodavnica, kafana, kafića, restorana. Povela se referendumska kampanja kao da su u pitanju u najmanju ruku lokalni izbori. Pokrenuta je diskusija i o tome da li i vlasnici radnji treba da imaju pravo glasa na referendumu o urbanističkom rešenju ove ulice. Opozicione demohrišćanska Narodna partija i desnopopulistička Slobodarska partija zastupale su mišljenje da i vlasnici lokala i tržnih centara treba da imaju pravo glasa. U Beču vladajuće socijaldemokrate i Zeleni odlučili su da ne treba, s obrazloženjem da ako vlasnici lokala imaju pravo glasa, zašto onda ne bi imali i zaposleni u njima, i zašto bi veliki koncerni čije se ispostave tu nalaze imali pravo da odlučuju o lokalnim pitanjima. A i suština referenduma je bila da se stanovnici jednog dela Beča izjasne o svom životnom prostoru, a ne da se vlasnici lokala rukovode komercijalnim interesima.

Referendum je održan u martu 2014. i 53,2 odsto Bečlija s pravom glasa odlučilo se za pešačku zonu. Na licu gradonačelnika Hojpla posle referenduma moglo je da se razazna vidno olakšanje.

KAFA U BELOM: Do sada je neko možda već pomislio da iznad ovog teksta stoje pogrešan naslov i podnaslov, da umesto o beogradskom Cvetnom trgu pišem o saobraćajnoj politici grada Beča. Kao što bi neki turista mogao da pomisli da je Cvetni trg pogrešno ime za ovaj novonastali betonski, beli, goli, sterilni, mauzolejsko-bolničko-grobljanski prostor na početku Njegoševe ulice čija je rekonstrukcija svečano završena 15. decembra. Marijahilfer ulicu i Beč naveo sam kao primer rukovođenja političara na vlasti bazičnom idejom o demokratiji, o lokalnoj samoupravi, kao primer komunikacije vlasti i građana, primer urbanog razmišljanja u netotalitarnim društvenim uređenjima, kao podsećanje da grad čini toliko više toga od građevina i ulica, da je grad mesto gde se na malom prostoru presecaju životi velikog broja ljudi, gde se tom mnoštvu omogućava anonimnost, esencija ideje o toleranciji, pa samim tim i demokratiji.

Ima gradonačelnik Beograda Siniša Mali naravno pravo da misli da je "Cvetni trg, kao jedan od najstarijih trgova u Beogradu, sada možda i najlepši". Što se mene tiče, nepotrebna je bila rekonstrukcija nedavno rekonstruisanog početka Njegoševe, a deo trga uz Kralja Milana preko puta Jugoslovenskog dramskog pozorišta, deo koji je svakako trebalo rekonstruisati, unakažen je. Sedim pre neki dan u jednom od kafića na Cvetnom trgu i gledam u tu popločanu, praznu ledinu na kojoj još poneki majstor nešto popravlja i čisti i brusi kamen, te četiri staklene kutije koje tamo štrče kao predimenzionorane govornice, a trebalo bi, valjda, da uspostave neku skladnu vezu sa staklenom fasadom JDP-a, i taman pomislim da će makar bašte kafića kada otopli u kaskadni deo trga uneti malo šarenila, kad se setim da mi je neko rekao: gradske vlasti su donele odluku da sve tende u Beogradu od 1. januara 2016. moraju da budu crne, bele ili krem boje. Ništa, dakle, od šarenila, ništa od mog shvatanja šarma nekog gradskog prostora, dobrodošle raznolikosti, prirodnog nesklada, hoće i tende da uniformišu. Zamišljam kako na sve ovo belilo dolaze i bele tende – nije valjda niko baš toliko lud da stavi crne, mada ko zna. Ima, bre, svi da se dive, kako je sve belo i čisto i prozirno, da piju kafu ko u bolnici, ili nekom od mnogobrojnih predizajniranih beogradskih kafića. Cvetni trg kao da je rekonstruisan sa mišlju da treba da impresionira, a ne sa mišlju kako na njemu ljudi treba žive. Cvetni trg doživeo je sudbinu Manježa, Madere, Kluba književnika, kamo nestadoše karirani stolnjaci i opuštena atmosfera?

Šta ono htedoh reći, pa me ponelo: Ne sporim ja gradonačelniku Malom pravo da misli da je Cvetni trg ovakav kakav je sad, a tek kakav će biti!, božanstven. Ali zar ne bi bilo lepo, u duhu demokratskih i tzv. evropskih vrednosti, da je inspirisan primerom gradonačelnika Beča pitao Vračarce kakav Cvetni trg oni žele? Da je raspisao referendum o ovom kaskadno-belom-betonskom-uravnjenom rešenju? Pa da ljudi koji tu žive većinski donesu odluku o izgledu i nameni svog životnog prostora. Ja bih bio toliko oduševljen takvim postupkom da bih glatko glasao za svako rešenje koje predloži gradska vlast, ne bi’ li ih ohrabrio da tako nastave. Ovako, nikome na pamet nije palo da Beograđane pita za mišljenje o rekonstrukciji Kralja Milana, Nemanjine, Bulevara, Vojvode Stepe, Autokomande, bašte Pevca ili Cvetnog trga, pa ni Beograda kraj vode. Cvetni trg je još jedan primer nedostatka urbane, građanske svesti gradskih vlasti o suživotu i životnom prostoru, nametanja estetskih vrednosti, što nije ništa novo, i što jeste praksa ne samo u Srbiji, ali zar ne bi bilo lepo da nas je neko nešto pitao o Cvetnom trgu?

SPOMEN-PLATO: Kaže gradski menadžer Goran Vesić da će Trg u narednih godinu dana dobiti svoj duh, da će na njemu biti postavljene statue najznačajnijih srpskih glumaca, reditelja i dramskih pisaca, da će Skupština grada raspisati konkurs, a da je njihova želja da to budu statue sa scenama iz pozorišnih predstava, nešto što Beograd do sada nije imao.

Meni se to čini bezveze, i jeza me hvata na pomisao na nekakve bronzane ili već ne znam od čega napravljene skalamerije na toj belo popločanoj podlozi u stilu onog špicastog Nikolaja II u Kralja Milana. Ali možda većina Vračaraca misli da je to odlična ideja, pa eto prilike za demokratiju na delu, da se iznesu razne ideje, pa da građani odluče. Ja bih, recimo, predložio da se na toj golotinji od prostora napravi mala, gradska zelena pijaca, kakva je nekada tu bila, da ljudi mogu da kupe paradajz, luk, grožđe, kajmak, dimljeni ramstek, domaći ajvar, ljutenicu. To bi ne samo bilo svrsishodno i doprinelo šarmu ovog dela grada, bila bi to i atrakcija za turiste. Ili da to bude centar za prodaju nakita, slika, antikvarnih knjiga, bučan, šaren, živahan i neuniformisan, nekakav beogradski Monmartr. Dok sam negodujući posmatrao to što su mi nametnuli kao najlepši gradski trg, čujem neko dete kako kaže: "Vau, kako je ovde dobro za rolere." Što da ne, neka neko predloži da se tu preko puta JDP-a napravi pista za skejt i rolere, pa da glasamo. Gradski prostor treba svakako da bude u funkciji života.

Najavljeno je da će 4. februara naredne godine na Cvetnom trgu biti postavljen i spomenik Borislavu Pekiću. Treba Pekiću podići spomenik na Vračaru. Ali zašto baš tu, među ove staklene kutije? Možda bi imalo snažniju simboliku da se postavi u blizini nekadašnjeg Orača na Čuburi, gde je voleo da sedi.

Građani nisu pitani za estetsko i namensko rešenje Cvetnog trga, jednog od simbola Beograda. Ali nije kasno za demokratske igrarije u glavnom gradu Srbije. Mogao bi još uvek da se raspiše referendum o nameni Trga, to jest onog dela koji nije predviđen za bašte kafića. Mogao bi, da i po tom pitanju odluka očigledno već nije pala, kao što padaju sve odluke u naše ime, a da nas iko ne pita. Jedino što nam preostaje, a da Njih ne pitamo, jeste da u upotrebnom jeziku preimenujemo Cvetni trg – na kome slabo ima cvetova, osim što će možda da ih prodaju u onim staklenim kutijama – u Necvetni trg, Beli trg, Kameni trg, Betonski trg, Trg skulptura... Ili neko ima bolji predlog?


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net