Na fakultetu su me naučili kako da koristim telefon (danas od milja prozvan fiksni) koji još dugo neću imati: obuka je prethodila svakodnevnoj upotrebi i samom vlasništvu

Srbija je El Dorado za prosvetitelje: neka Ministarstvo kulture izdvoji za mene petsto evra, napisaću "Blagouputstvo za upotreblenie mobilnog telefona na opštestvenim mestima", borba protiv telefonskih nasilnika daleko je preča od zaštite srpskog jezika (ko li se toga setio, bogo moj?!): danas u svakom trolejbusu imate najmanje jednog putnika koji bezobzirno vodi jedan te isti razgovor i trivijalnostima zagađuje ionako prenaseljeni prostor. Naravno da pomenuti nije čitao ovu rubriku u kojoj je mogao naučiti da i samo sedenje od početne do poslednje stanice nije pravedno i nije bogougodno, jer mnoštvo putnika unaokolo stoji: čak i ako ne uđe niko sa posebnim potrebama, čim ste se malo odmorili, ustajete ostavljajući utisak da se bliži stanica na kojoj ćete sići: samim tim omogućavate nekom drugom, ko je isto kao i vi platio vožnju, da i taj malko sedi (Krmčija za gradski podvoz, član 117.; alineja II).


&


U Mladenovcu sam bio na četrdesetodnevnom pomenu, sunčan dan, ožalošćeni pozvali trojicu sveštenika, jedan od svete trojice usred pojanja, iskosa doduše i izdaleka, čita netom prispelu SMS poruku, Blagi Bože, sprži mu karticu u ovaj mah, i ceo mobilni, neka mu se baterija istopi i razlije po celom uređaju, brojke njegove tastature neka budu kao zgura nad rastaljenim gvožđem, ili kao cicvara u šerpi zaboravljenoj na uključenoj ringli... Ništa od molitve moje: pošto je naočigled svih učesnika parastosa razabrao šta mu je javljeno, opredeljuje se sluga Gospodnji da sa lica mesta immidiately odgovori.


&


Došli smo u Beograd sedamdeset prve iz cele Jugoslavije, mahom iz kuća (neke ću videti) koje nisu još imale telefon, Duda došla iz Crvenke, stanuje kod tetke i raduje se što može potonju da zove iz govornice, smeje se i pita da me radim li i ja to isto: ako njeni u Crvenki, gde se proizvodio JAFFA-keks, nisu imali telefon, znala je da tek mi u Farkaždinu možemo samo da sanjamo o tome), na Fakultetu političkih nauka obučeni smo da se na samom početku razgovora predstavimo i da ukratko predočimo kojim dobrom zovemo: "Ne slušajte svoj instinkt (mnogo stariji od telefonije) i ne pitajte idiotski alo, ko je tamo, nego čoveku koji je u svojoj kući ili kancelariji recite ko ste vi! Zvonjava jeste znak, ali je i larma, ponekad izazove i mutnu strepnju: telefonom pretplatniku može stići još kako uznemirujuća ili baš rđava vest..."

Zašto ovo pišem?

Pa zato što je obuka prethodila upotrebi: pre nego što se latiš telefona unapred se preslišaš šta ćeš sve reći. Zoveš li nekog u drugom gradu vodićeš još više računa da kažeš samo ono što je važno, o međunarodnim i prekomorskim razgovorima, skupim kao đavo sami, da i ne govorim!

U domaćinstvima koja su imala telefone na početku beše jedan aparat, na kratkom gajtanu, neretko i u predsoblju, koje nije uvek možda ni grejano, razgovor hteli ne hteli slušaju svi ukućani; razgovaralo se mahom u stojećem stavu, komunikacioni da tako kažemo razvrat počeće pukim produžavanjem kabla, za šta se osposobio mnogi telefonski pretplatnik, pa će telefon biti nošen u spavaću sobu, u kupatilo... Bežična telefonija biće još jedan korak napred što se raspojasanosti tiče, a mobilni telefon uneće u društveni život dotad neviđenu bezobzirnost.

Za njegovu upotrebu ne dobija se ni kućno vaspitanje, ni školsko, ni crkveno, ni univerzitetsko, ne postoji večernja škola niti dopisni kurs "Kako je učtivo služiti se mobilnim telefonom na javnom mestu?" Svako može da kupi mobilni, svak je to i učinio barem nekoliko puta, mnogi ponosni vlasnik daje si slobodu da njegov mezimac zazvoni gnusnim džinglom usred koncerta ili opela; kafanski gost kome peva i svira požrtvovana kapela, uživevša se njega radi u sevdah kao glumci kod Stanislavskog, ustaje jer mu zvoni telefon, prolazi kroz umetničku družinu kao mesečar, govori preglasno, zapušava drugo uvo rukom i gleda sa prekorom i mržnjom na one koji ga službeno do pre par sekundi behu dvorili i tetošili, pa je li to lepo?

Predlagao sam da se kafanskim gostima (može i posetiocima koncertne sale, zašto ne) oduzmu telefoni na samom ulazu, kao što se oduzimaju u nekim ambasadama, a da restoran ima centralu koja prima forwardovane pozive sa privremeno uzapćenih aparata, i svima uzvraća istom vedrom porukom: "Traženi pretplatnik je trenutno u ‘Akordu’: sluša muziku, večera i pije (ukoliko nije došao kolima, naravno); javiće vam se nakon fajronta koji očekujemo u pola dvanaest, ili će vas pozvati ujutro, hvala na pozivu! Vaši ‘Telenor’ i ‘Akord’"

Ali šta da se radi sa sve većim brojem zavisnika, sa pacijentima koji imaju uslovni refleks, prisilnu radnju da brbljaju dokle god se voze? Mlađarija koja neodustajno igra igrice i kucka poruke, gluva i slepa za svet oko sebe, mnogo mi je draža od audioegzibicionista: hoću li poživeti tako dugo da u dvadesetšestici neko iz džepa ili tašne izvuče mobilni čiju zvonjavu nisam ni čuo, verovatno je bila uključena vibracija, pa da taj moj saputnik/saputnica promrmlja, kao oni agenti iz dvadesetog veka koji su imali bubicu na unutrašnjoj strani revera, promrmlja: "U autobusu sam, mogu da te zovem za petnaest minuta?"


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net