fotografije: m. milenković

Intervju – Đakon Nenad Ilić >

Postali smo grozni licemeri

Sveštenici su uklješteni, oni su pod apsolutnom vlašću vladika, u nekoj vrsti srednjovekovnog tretmana. Ja nisam ni protiv monarhije, naprotiv, ali ne može se jedan neprerađen model prenositi neprekidno i praviti se da on može da traje sto godina. Sveštenici su ucenjeni. Ceo vladičanski autoritet u odnosu na sveštenstvo, a to je surova istina, jeste ekonomski: oni mogu da izgube posao, porodica ostaje na ulici – šta će da rade. To mora da se promeni. Ja znam da nema drugog rešenja nego da se Crkva ispuni ljudima, da se obnovi sabornost

Pre nekoliko dana na Fejsbuk stranici đakona Nenada Ilića osvanuo je tekst "Sabornost ili autizam" koji počinje rečima: "Krajnje je vreme da se svi malo uozbiljimo. Našim episkopima je potrebno hitno pomoći u upravljanju našom pomesnom Crkvom." Nije u pitanju bio nikakav poziv na revoluciju, naprotiv, verovatno da je ovo jedan on onih poziva koji čine da se revolucije ne dogode. Naime, predloženo je da u radu Sabora, kao što je to slučaj i u nekim drugim pravoslavnim crkvama, učestvuju sveštenici, monasi, monahinje i laici, kao i da se u većoj meri u rad Crkve uključe mirjani, da obrazuju crkvenoopštinske savete koji bi "imali obavezu da ustanove dobrotvorne i duhovno-korisne organizacije, kao i da pomažu sveštenstvu u raspolaganju finansijama u skladu sa Jevanđeljem".

U javnosti kojoj nedostaje konstruktivna kritika već se mnogo toga svodi ili na puko ocrnjivanje ili na nekritično povlađivanje, "dijagnoza" stanja u kojem se Crkva nalazi kao i predlog rešenja, koje su dali đakon Nenad Ilić i njegovi verujući istomišljenici, deluje okrepljujuće. Sagovornik "Vremena" razbija gustu tišinu unutar SPC, govoreći o autističnom povlačenju Crkve u rezervat, o odnosu Crkve i medija, o vladičanskom autoritetu koji je zasnovan na finansijama i o nužnoj potrebi da se nešto menja, počev od sistema u kojem su vladike izolovane u svojim svetovima.

"Ceo sistem je postavljen tako", kaže Nenad Ilić. "Naravno da ima divnih jeromonaha i vladika s kojima čovek može lepo da razgovara, ali mehanizam funkcioniše na način da su episkopi izolovani, s jedne strane okruženi su malim brojem ljudi koji filtriraju informacije koje dolaze do njih, eparhije su prevelike pa su prisiljeni da ih površno i brzo obilaze. Pojednostavljeno rečeno, kada oni dođu u neko mesto, u crkvu, šta vide – jedan reprezentativan doček, svi radosni, puni vere i sve deluje u redu. Možda bi bilo rešenje da se, kao u priči Kraljević i prosjak, presvuku, pobegnu, i krišom obilaze svoje eparhije, tako bi došli do realnije slike. Vladika bi trebalo da oseća svoju eparhiju, da zna njene probleme, njen život. Međutim, kontakt između vernika i vladika nije stalan i jasan i dolazi do zabune – ta izolacija utiče na to da njihovo odlučivanje ne bude sve vreme rukovođeno interesom zajednice, nego da pobedi ono ljudsko, privatni interesi...

Cela ideja je da se poradi na sabornosti, na način koji je već postojao kod nas u praksi, a postoji i u Ustavu Crkve, samo što je to za vreme komunizma stavljeno u zagrade. U Rusiji se, na primer, kada su na dnevnom redu važna pitanja kao što su izbor patrijarha, davanje autokefalnosti i autonomije delovima RPC, nalazi Sabor u kojem ima i sveštenstva, monaha, monahinja, mirjana. Svi oni učestvuju u sabornom odlučivanju. Kod nas bi samo prisustvo drugih na Saboru, samootvaranje Crkve utišalo male, lične priče, partijske logike i omogućilo bi povratak u realnost. Naravno, suštinski se ništa ne bi promenilo, u smislu da bi i dalje odlučivao episkop, ali bi taj osećaj prisustva drugih nešto pokrenuo, obnovio.

Zabuna je što će čovek ovog vremena odmah pomisliti na demokratiju, "hajdemo sada svi da glasamo, da damo pravo glasa za sve koji dođu na liturgiju". Nije u tome stvar, to bi bilo gakanje i haos. Radi se o živom organizmu. Mi često zaboravljamo koliko je važna ta dimenzija Crkve kao organizma koji je živonosan, koji je prisustvo Božije na zemlji u odnosu na Crkvu kao instituciju. Ta dimenzija mora ostati u organskoj priči, da svaki organ i dalje radi svoje – zna se uvek šta je vladičino, šta sveštenikovo, šta vernikovo.

"VREME": Mnogi unutar Crkve svakako su svesni da je promena potrebna. I to je ono što se često čuje u privatnim razgovorima. Kako je onda moguće da kada ste vi javno istupilijer Fejsbuk jeste nekakva javnost, evo i nas dvoje sada razgovaramo o tomenemali broj ljudi na to gleda kao na nekakav poziv na revoluciju?

NENAD ILIĆ: Postali smo grozni, strahoviti licemeri, a mi u Crkvi možda nekad i prednjačimo u tome. Pričamo jedno, radimo drugo. Zato je popularnost patrijarha Pavla bila ogromna – on je propovedao i živeo jevanđeljsku skromnost, živeći ono što je propovedao. Postali smo licemerni jer nam je tako lakše. A licemerje dolazi upravo iz logike da ništa ne možemo da promenimo, iz logike koja kaže: što bih se ja bilo kome zamerao, što bih ulazio u bilo kakav rizik da nešto pogrešim, zašto, ako ne mogu ništa da promenim? To beznađe znatno potpomaže licemerje. Kao što je beznađe dopustilo i u društvu da laž, bilo koje vrste, postane prihvatljiva priča, tako je i dopustilo da licemerje bude građanski poželjna osobina – bolje biti licemer nego nekoga uvrediti, potresti, uplašiti. Prosto, ako se radi o bolesti, onda moraš bolesniku reći da je bolestan, ako si sam bolestan, moraš sebi to da priznaš – bolestan sam, moram da se lečim. A najradije ne bismo ni to rekli. Ali postoje bolesti koje mogu da se izleče, nećemo od svake umreti. Samo što pre toga moramo da se lečimo.

Iz tog repertoara nedelanja dolazi i onaj argument: "to nije moj posao, nije moja stvar".

Kada dođe do tog izdvajanja, do profesionalizacije, kada se kaže "neka oni u mantijama rade svoj posao, ja ću svoj", puca sabornost, nema istinitog pravog života Crkve i to utiče na misiju i život Crkve u celini. Pre oko godinu i po, pravio sam neku vrstu ankete o tome šta ljudi misle, kako doživljavaju Crkvu i šta vide kao probleme. Jedan od rezultata je bio i zamerka sebi – verujući su zamerali sebi zbog pasivnosti. Normalno je da neko pomisli "moje je da se molim i to je to", ali svi moramo da se brinemo o životu naše Crkve kada dođe do zastoja.

Pre Drugog svetskog rata oformio se jedan laički, bogomoljački pokret iz želje za moralnom obnovom i tadašnje sveštenstvo se zabrinulo, i to s pravom, jer je tu bilo raznih ljudi, raznih priča. Taj pokret je okupio čak do 200.000 članova. Kad su im dodelili vladiku Nikolaja da se stara o njima, stvar je bila rešena i oni su posle pomogli da Crkva opstane u teškim vremenima. Takvi pokreti, koji pozivaju na obnovu, mogu doneti dobre rezultate. Samo se treba čuvati od sektaške logike.

A kako se čuvati od straha? Razgovaramo o ravnodušnosti, ali ne može se zanemariti ni strah koji mnogi unutar Crkve imaju kada naglas kritikuju. Umesto da vas pitam zašto se oni plaše, bolje da pitam: zašto se vi ne plašite?

Ja imam tu sreću da nemam šta da izgubim. Ja sam u Crkvi iz ljubavi i tako je Bog dao i to osećam kao svoj osnovni zadatak. Meni je muka od kritizerstva, ogovaranja, "ovaj je ovakav, onaj onakav". Važno je da vidimo šta zaista može da se uradi, a ne da se doveka žalimo zašto se drugi ne menjaju. Na meni je da probam da pomognem. Veći je strah da ćutim i da se pravim blesav. S jedne strane, okamenila se malograđanska struktura koje jede niže sveštenstvo, uđe se u neke građanske kategorije, izdržavanja, karijere, biznis, a kada je reč o vladikama, tu je moć, uticaj... Vernici se kriju u onom svom "daj minimum, da sam miran, da se sakrijem, da jednom nedeljno odem do crkve". Postoji osećaj odgovornosti da nešto mora da se uradi.

Što se tiče verujućih, malo je i onih koji su stalno u crkvi, koji crkvu osećaju kao svoj dom, i tu je prisutna neka vrsta straha jer se čovek ne postavi kao u svom domu, te otud zazor, sujeverje...

Često čujemo da jaz između mirjana i sveštenstva raste, kao i da se ljudi udaljavaju od Crkve. Da li mislite da je problem samo u crkvenoj strukturi ili da jedan deo odgovora leži i u načinu na koji se Crkva vratila u Srbiju, uz porast nacionalizma?

Da, nismo se mi vratili prvo Crkvi, već su ljudi na talasu nacionalne obnove hrupili u hramove. Nije čudno da sa slabljenjem nacionalne svesti opada i religioznost. Problem je, međutim, u tome što taj period nije iskorišćen dobro. To je do nas, do jerarhije. Nije se mislilo od početka, u obnovi, na živu Crkvu, na ulaganje u nju, na učenje, na izgradnju crkvene kulture koja bi bila podloga za jedan čvrst zajednički život. Nedovoljna je svest kod jednog dela sveštenstva i vladika o tome da se, kada je tradicija tako dramatično ugrožena i kada je rasturena na delove, čovek ne može automatski pozivati na prošle modele koji će sami da rade od sebe.

Taj period nije iskorišćen da se versko utemelji kao kategorija važnija od nacionalne. Ja jesam nacionalista, ali s druge strane ne pada mi na pamet da to stavim iznad vere i Crkve. Mnogo je važnije da sam deo čovečanstva. Ljudi se ovde dele na tvrde nacionaliste kojima je to zakon broj jedan i na one koji ne mogu da nađu sredinu, da ostanu malo na krstu, već pređu u drugi tabor i uvrede se kada pomenu Srbi i srpsko. Mi smo potpuno neizbalansirani.

U šta je u toj obnovi trebalo da se ulaže?

Ako se ti postavljaš kao neko ko održava kontinuitet i ko treba da napravi alternativu svetu koji je uronio u individualizam i koji je rascepkan time, postoji obaveza da pojačaš zajedničku dimenziju. Moraš dati još neke strukture života osim liturgije. Jeste, služimo liturgiju, ali ljudima je potrebno još nešto, inače će ih to služenje liturgije po automatizmu dovesti do magijskog načina mišljenja. Ili će to izgledati poput onoga "ja ću povremeno da odem na liturgiju, ‘izbušim karticu’, pa još ako se pričestim, šta više da uradim". Gde je tu ljubav prema svetu? Prema ljudima? Gde je odgovornost? Gde je tu ljudsko promišljenje da sve to prolazi, da vera ima svoje talase, rast i pad? Nije ulagano u to, već je ulagano samo u gradnju crkava, to svi vole.

Mislim da je neimarstvo jedna opasna klopka. Koliko može biti lepo, toliko i opasno, jer postaje opravdanje za svako drugo (ne)činjenje.

To je zamka – gradiš gomilu crkava, a onu živu oslabiš.

Ljudi to vole. Nekako je vidljivo. A vole i verujući da se ulaže u gradnju, vidi se, ostaje zabeleženo ime, to je sve ljudski i razumljivo, ali ne može na tome da se stane. Kao što ne možemo na osnovu toga što razumemo da to pravdamo do beskončanosti. Nije ulagano na vreme i ne postoji alternativna mreža. Ta obnova je napravila broj ljudi koji po automatizmu doživljavaju liturgijsko. Mi imamo pasivne i mlake vernike i nije čudo da se u neki mračnim, raskolničkim skupovima nalaze vrući ljudi, koji pritom neprestano podgrevaju svoju ideju da su žrtve, da stradaju, da se muče... Crkva ne sme da bude mlaka, svakako da ne mora da bude sektaški zatvorena da bi bila vruća, već prosto da se ponaša izbalansirano. Ne možemo odbaciti svet zarad liturgijske obnove. Mi smo pokrenuli Alfa Omega klub upravo da razvijamo to – da u urbanim okolnostima možeš da širiš veru, a da ne budeš fanatik, da koristiš znanja koje su jedna dubinska psihologija. U logici toga, ni crkvena umetnost još nije došla do mere do koje je trebalo da dođe – zidaj i zidaj crkve, neke su lepe, a neke baš i nisu, a onda se unutra slika po principu "ukrasi mi crkvu". Šta to uopšte znači? Sve mora biti događaj, mora biti autentično. Vidi se da živa zajednica nije direktno povezana, što je neophodno.

Kod nas je često prisutna ta ili-ili logikaili ću da budem fanatik ili ću da se distanciram od Crkve. Pomenuli ste već to kao jednu vrstu neizbalansiranosti.

Da, blago rečeno, reč je o neizbalansiranosti. U strožoj varijanti, to je odricanje od krsta. Neću da budem razapet već izabiram jednu dimenziju, jednu prečagu i neću sad da se mučim. Što bih išao srednjim putem?

Volela bih da razgovaramo i o stvarima koje ste pomenuli u tekstu koji je i povod za ovaj razgovor. Pisali ste o tretmanu Crkve u medijima. I u medijima i u javnosti, kada je reč o odnosu prema Crkvi rekla bih da postoji opet ta ili-ili logika. Ili je reč o besnoj kritici koja se samo usmerava na loše, koja Crkvu predstavlja isključivo crno, ili je tu ono strašno povlađivanje, klimanje glavom, u kojem nema mesta za konstruktivnu kritiku. Zašto?

Tačno tako, to je odlična definicija. To je problem ove zemlje u celini. Moram reći da je čak i devedesetih i početkom dvehiljaditih, sve dok nije pobedila logika kapitalizma, situacija bila u nekom segmentu drugačija. Daleko je bilo više interesovanja za crkvene sadržaje. Mediji jure za skandalima. Pošto je specifičan odnos Crkve i države, uvek se čovek zapita da li su i dobili dopuštenje za orkestrirane napade. Jer vlastima nije u interesu jaka Crkva.

Smatrate li i da je tom odnosu medijiCrkva doprinelo i tajnovito ponašanje crkvenih velikodostojnika? Za vreme Sabora oni se obično ponašaju kao da su na tajnom skupu i da niko ne sme da ih otkrije.

Da, to i jeste jedan od motiva moje inicijative, da ne bi Sabor ličio na masonske skupove. Nedopustivo je da ja kao vernik saznajem šta se dešava na Saboru iz medija koji umeju da budu zlonamerni. Ne može biti tako. Ne moramo sve znati, ali ako vladika ide na Sabor, mi moramo da znamo makar o čemu se radi, koje su teme. Moj sveštenik bi trebalo da bude upoznat sa tim, a ne da čita novine da bi saznao šta se dešava ili da, ako ima nekog poznanika u Patrijaršiji, pokušava da sazna vesti iz treće ruke. Postoji odsustvo otvorenosti i nepoverenje koje vlada o tome da jedan broj laika može da se uključi. Nepoverenje ide logikom da čim neko nije u mantiji, nije pod kontrolom, a čim nije pod kontrolom, ko zna šta će da uradi. To nije dobar put jer kakva je moja snaga ako moram sve da držim pod strogom kontrolom.

A otkud taj grčeviti strah od otvaranja? Kad ionako, na kraju, sve i završi u medijima.

Postoji nešto veoma opasno – strah od greške, što je opasan strah, nimalo plemenit, već je blizu gordosti. To je poput priče sa talantima, zakopavaš talante jer nećeš ništa da radiš da ne bi pogrešio. Otuda i potreba za velikom kontrolom – da se ne bi pogrešilo. U teološkom smislu, uvek ćete čuti da je neuporedivo važnije umeti se pokajati. Mi smo svi grešnici, naravno da treba da se obuzdavamo, trudimo, ali važno je pokajati se, ustati i nastaviti dalje.

Tu je i strah da drugi ne vide da smo pogrešili.

Verovatno da to ima veze i sa dugim periodom pod komunizmom, gde je sve moralo biti tiho da bi se opstalo, pa je ostao recidiv koji ne može lako da se promeni. S druge strane, opet se vraćamo na temu sabornosti. Nikome nije prijatno da bude izolovan i da oseti nepovezanost sa drugima. Ali to ima svoju individualističku udobnost. Mi na sva usta pričamo protiv individualizma, ali smo ga zapatili u jezgru Crkve. Umesto sabornosti dobijaš individualizam čija je blagodat da mogu da se zaklonim, da me niko stalno ne zove, da imam svoju udobnost, ali ta udobnost je opasna.

Pomenuli ste u jednom tekstu i penzionisanje vladika, kao praksu u Rusiji. Kod nas, u Crkvi, penzija dođe kao velika kazna.

U Rusiji, vladika koji napuni 75 godina je u obavezi da preda molbu za penzionisanje, a onda Sinod odlučuje da li će on iz nekih potreba ostati duže. Vanredna je situacija kad on ostaje.

Postoji tu još nešto. Sve što se dešavalo u poslednje vreme, crkveni skandali u medijima, od kojih su neki stvarno skandalozni i trebalo ih je rešavati na vreme, tiču se dve stvari – ili seksualne dimenzije ili novca. Seksualna dimenzija govori o moralu, a stalna priča o parama ističe sliku Crkve kao korporacije. Ideja da se u javnosti stvara slika Crkve kao korporacije užasava me, kao i činjenica da su se mahom ta penzionisanja dogodila iz finansijskih razloga. Narod priča o tome koliko naplaćuje sveštenik i onda priča o Crkvi postaje priča o parama. To Crkva, bez obzira na sve, nije zaslužila. A ako je tako, onda mora da se menja. Drugo, ljudi ne treba da se otuđuju od Crkve zato što im se ne dopada sveštenik ili vladika. Pa neće mene neki bolesnik odbaciti od Boga. Sabornost je rešenje – verujući ljudi koji nemaju interesa, koji dolaze u Crkvu srca radi, oni mogu nešto da naprave. Ako od njih ne krene ništa, stanje je stvarno dramatično.

Mislite li da su sveštenici svesni situacije o kojoj govorimo?

Jesu. Među sveštenstvom, a i među nekim vladikama, postoji dublja svest o tome koliko je sve to opasno. Kod sveštenstva je to još više prisutno jer su oni na neki način uklješteni. Postoji i taj mit o sjajnom finansijskom položaju sveštenstva. Da, kao i u svim granama, neki dobro stoje, ali mnogo je onih sa kojima to nije slučaj. Ali, sveštenici su uklješteni, oni su pod apsolutnom vlašću vladika, u nekoj vrsti srednjovekovnog tretmana. Ja nisam ni protiv monarhije, naprotiv, ali ne može se jedan neprerađen model prenositi neprekidno i praviti se da on može da traje sto godina. Sveštenici su ucenjeni. Ceo vladičanski autoritet u odnosu na sveštenstvo, a to je surova istina, jeste ekonomski: oni mogu da izgube posao, porodica ostaje na ulici – šta će da rade. To mora da se promeni. Ja znam da nema drugog rešenja nego da se Crkva ispuni ljudima, da se obnovi sabornost.

Ovo je mlako vreme u kojem su amplitude ukinute, ima malo svetosti i sve je ubačeno u sistem. Ako i Crkva treba da bude tako mlaka i "smlačena", šta smo uradili? Čim Crkva nije vruća, ona je u opasnosti. Mi smo u opasnosti. Odgovorni smo za sebe, za one koji su u Crkvi, za one koji nisu u Crkvi. Koliko smo samo odgovorni, to treba stalno ponavljati. Koliko su odgovorni sveštenici, a tek vladike. Ja ni ne znam kako oni spavaju, kolika je to odgovornost.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net