foto: reuters
POTPISIVANJE DEJTONSKOG SPORAZUMA: Prednji red – Slobodan Milošević, Franjo Tuđman, Alija Izetbegović; Zadnji red – Felipe Gonzales, Bil Klinton, Žak Širak, Helmut Kol, Džon Mejdžor, Viktor Černomirdin

Tribina nedeljnika "Vreme" i foruma ZFD – »20 godina od potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma« >

Loše sa Dejtonom, još gore bez njega

Šta je najveći doseg Dejtonskog sporazuma, a šta su njegov najveći nedostaci, kako su tokom dve decenije tumačeni duh i slovo ovog akta potpisanog u Parizu 14. decembra 1995, da li je moguće da se izmeni, da li su bez njega održivi jedinstvo i stabilnost Bosne i Hercegovine, neka su od pitanja na koje su na tribini "20 godina od potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma" pokušali da daju odgovore profesor Nenad Kecmanović, urednik BIRN-a za BiH Srećko Latal, pisac i novinar Muharem Bazdulj i moderator Filip Švarm, odgovorni urednik nedeljnika "Vreme"

Dve decenije od potpisivanja Dejtonskog sporazuma koji je doneo mir Bosni i Hercegovini, Banja luka i Sarajevo su dočekali u lošim i napetim odnosima. Vlada i sve institucije Republike Srpske prekinule su saradnju sa Državnom agencijom za istrage i zaštitu (SIPA) i Sudom i Tužilaštvom Bosne i Hercegovine. Razlog za ovo je, kako se navodi, što Državna agencija za istrage i zaštitu postupa protivno Ustavu BiH i Ustavu Republike Srpske, odnosno zbog pretresa zgrada opštine, policije i komunalnog preduzeća koju je ova agencija sprovela u Novom Gradu.

Sporno je i pitanje oko Dana Republike Srpske, 9. januara, koji je Ustavni sud Bosne i Hercegovine proglasio kao neustavan zbog toga što bi proslava ovog praznika mogla biti uvredljiva za ostale verske zajednice u ovoj zemlji, jer se istog dana proslavlja i slava Sveti arhanđel Stefan. Neki prave razloge proglašenja neustavnosti ovog praznika ipak vide u tome što je Republika Srpska nastala januara 1992. godine, dakle nekoliko meseci pre rata. Ukoliko ne dođe do nekog dogovora, predsednik Republike Srpske Milorad Dodik najavio je referendum po ovom pitanju.

foto: marko rupenaPOGLED U PROŠLOST I BUDUĆNOST: Filip Švarm, profesor Kecmanović, Srećko Latal, Muharem Bazdulj

Tu je i polemika između Dodika i člana predsedništva BiH Bakira Izetbegovića. Predsednik RS je kazao da su visoki predstavnici za BiH sprovodili bošnjačku politiku, zbog čega je nastao haos u zemlji. Izetbegović mu je odgovorio da "većinski hrišćanska međunarodna zajednica podržava Bošnjake zato što su korektni i spremni na saradnju". Dodik mu je na to poručio da ne postoji nikakva vlada BiH, već Savet ministara u čijem radu učestvuju i predstavnici RS.

Evropski parlament za to vreme priprema rezoluciju, koja nastoji da sadržaj Dejtona prilagodi u korist unitarne Bosne i Hercegovine i smanji nadležnosti Republike Srpske. Ambasadorka SAD u Sarajevu Morin Kormak pozvala je političke faktore u Bosni i Hercegovini na dijalog.

DVA OVNA: Ovu situaciju Muharem Bazdulj poredi sa pričom o dva ovna na brvnu od kojih nijedan neće da popusti i napravi neki veći kompromis. "Teško da će se Republika Srpska odreći stečene autonomije koju ima i teško da će se u Sarajevu stvoriti bošnjačka politička elita koja će odustati od želje da menja Dejton i teži centralizaciji države. Onda ispada da je Dejtonski sporazum jedini mogući kompromis, koji je uspešan zato što je kao švedski sto – sa njega svako uzima šta hoće i tumači ga kako želi", objašnjava Bazdulj.

Muharem Bazdulj

Za takav model su, međutim, potrebne drugačije političke elite i stranke koje će više voditi računa o državi, što je trenutno malo verovatno. Dejton je nezaobilazan, jer je jedino što je na stolu, samo je problem što je on izgubio svoj izvorni značaj zato što se odmah krenulo sa revizijom, smatra profesor Kecmanović: "Poznato je da je vrednost ustavnih akata u stalnosti i nepromenjivosti, dok su ovde promene postale način života zbog spoljnih faktora. Ono što bi trebalo da bude sledeći korak je promena smera kretanja ka relaksaciji i većoj samostalnosti čak i mogućem uvođenju Herceg-Bosne. Ono što nedostaje da bi do toga došlo je kontinuirani pregovarački postupak između tri strane, bez presije, pritiska javnosti i medija, ali i bez međunarodnih posrednika jer oni unose svoje interese."

Srećko Latal je rekao: "Nepoštovanje institucija je veliki problem. Cenu toga plaćaju svi građani Bosne i Hercegovine jer je to sistem spojenih sudova – šta se desi u jednom delu, proširi se na čitavu državu. Kao rezultat separatnih haosa što na entitetskom što na nižim nivoima imamo konstantnu degradaciju životnog standarda građana u Bosni i Hercegovini koji poprima veoma ozbiljne oblike."

IZETBEGOVIĆ ODBIJA DA PREGOVARA: Ričard Holbruk, Voren Kristofer, Alija Izetbegović i Slobodan Milosević, Dejton 1995.

AUTENTIČNI DEJTON: Alija Izetbegović, Franjo Tuđman i Slobodan Milošević potpisali su Dejtonski mirovni sporazum 14. decembra 1995. godine na ceremoniji u Jelisejskoj palati u Parizu, čime je zvanično okončan rat u Bosni i Hercegovini. Jedan od najosnovnijih principa na kojima je Dejtonski sporazum bio zasnovan bila je podela BiH po ključu 51 odsto teritorije Federaciji BiH i 49 posto Republici Srpskoj, uz Distrikt Brčko, što je usaglasila Kontakt grupa. Do ovakve podele došlo je nakon što su Srbi krajem 1992. godine držali 70 odsto teritorije Bosne i Hercegovine, Hrvati oko 17 odsto, a Bošnjaci 13 odsto. Tokom 1993. godine stiže predlog da Bošnjacima pripadne trećina teritorije, odnosno 33,3 odsto, što je i Alija Izetbegović prihvatio kao minimum, a uz 17 odsto koliko su Hrvati realno držali, Federaciji je pripalo 51 odsto. Dejtonski sporazum je entitetima dao velika ovlašćenja i naznačio osnovna ovlašćenja zajedničkih državnih organa.

Međutim, nedugo nakon što su topovi zamukli, otvoreno je pitanje da li su rešenja definisana u ovom aktu kojim je okončan rat održiva u mirnoj budućnosti. Diskusija o neophodnosti, ili pak nedopustivosti redefinisanja ovog sporazuma traje do danas.

Dejton neki pogrešno stavljaju samo u kontekst rata u Bosni i Hercegovini, a on se zapravo odnosi i na raspad cele Jugoslavije. I mirna reintegracija hrvatskog Podunavlja dogovorena je ovim ugovorom, što je bila odluka Franje Tuđmana žrtvujući pritom ravnopravnost entiteta u Bosni i Hercegovini. On je odlučio da vojska Hrvatske izađe iz Šipova i Mrkonjić grada koji su većinom bili naseljeni Srbima.

"To je bio paket na koji je Hrvatska pristala", kaže Bazdulj. "Dejton je kao takav vrlo kratak, a odredbe su vrlo neodređene. U momentu potpisivanja najnezadovoljniji su bili Srbi, delimično jer su morali da napuste delove Sarajeva, dok su u to vreme Bošnjaci bili najzadovoljniji. U poslednjih deset godina situacija se okrenula, Bošnjaci traže da se menja Dejton, a Srbi se zaklinju u njega. Značaj centralne vlasti je rastao nekad zahvaljujući visokom predstavniku, a nekad glasanjem u parlamentu."

POTPISIVANJE U DEJTONU I ODBOR ZA DOČEK U BEOGRADU: Milošević, Tuđman i Izetbegović u glavnim ulogama

Profesor Kecmanović je rekao da Bazdulj veoma fleksibilno tumači Dejton, ali da je to jedna svesno proizvedena mogućnost da se legitimiše svako shvatanje dogovora, što može dovesti to zloupotrebe i falsifikata. Pre samog Dejtona postojalo je mnogo neuspelih pokušaja od strane međunarodne zajednice da se ugovori mir i napravi kompromis između suprotstavljenih strana. Ipak, iz ove perspektive čini se da 20. godina kasnije nijedna strana nije potpuno zadovoljna ovim sporazumom.

Dejton nije nametnuto, nego dobrovoljno rešenje, stav je profesora Kecmanovića: "Dejton su potpisali svi. Sama činjenica da su ranije odbijali druge verzije raznih sporazuma, a da su Dejton svi potpisali, ukazuje na to da to nije bilo nametnuto, već da su svi to iskreno prihvatili. U Sarajevu mediji proteklih godina plasiraju tu priču da je bilo prinude, ali to deluje neuverljivo. Bitan nedostatak Dejtonskog sporazuma je što je u njega ugrađen i Vašingtonski sporazum. To je bio mamac Amerike, Nemačke i Tuđmana, mamac za Hrvate u Bosni i Hercegovini da prihvate ovaj sporazum."

Vašingtonski sporazum iz 1994. godine je uspostavio Federaciju Bosne i Hercegovine (FBiH), koja je podeljena na deset kantona. Kantoni su uvedeni da bi se sprečila dominacija jednog naroda nad drugim. Nakon rata koji je trajao nešto više od tri godine i iza sebe ostavio 100.000 žrtava i 1.800.000 raseljenih lica, sigurno je najveći uspeh sporazuma mir koji je bio preko potreban, smatra Latal: "Najveći problem Dejtona je što se povratak izbeglica, bez obzira na velike napore, nikad nije do kraja desio. Što se tiče same Federacije, interesantno je da je u prvim godinama nakon rata, kada su u sistemu bili ratni lideri, Federacija funkcionisala bolje nego danas, jer je tada paritet već bio napravljen u Vladi. Ministar Bošnjak, doministar Hrvat i sve u skladu sa tim pravilom. Politički konsenzus se stvarao na nivou Vlade. Parlament je defakto tada mogao da radi svoj posao. To se promenilo 2002. godine sa konstitutivnim narodima." On podseća i da se od početka odustalo od delova Dejtonskog sporazuma kao što je Aneks devet, koji se odnosio na javne korporacije. Vremenom je međunarodna zajednica to napustila.

POKLON KOJI NIJE PRIHVAĆEN: Od 2006. do danas u Bosni i Hercegovini se vrlo često sete Aprilskog paketa ustavnog amandmana koji je sadržavao mnoge pozitivne procene u odnosu na Dejtonski sporazum, često zaključujući da je bio ona presudna prekretnica za sudbinu ove zemlje i njena jedina šansa, kakvu više nikada neće imati. Muharem Bazdulj o tome kaže: "Značaj centralnih vlasti je rastao, došao je u jednom momentu do finalne tačke kada je propao Aprilski paket. Amerikanci pokreću pitanje da se krene ka većoj centralizaciji, to je bila reforma o kojoj se danas može samo sanjati u Bosni i Hercegovini. To je tada propalo zbog Harisa Silajdžića i Bože Ljubića, a ne zbog Srba. Tada se patriotskoj vlasti i ta ponuda činila malo. Kada se budu pisale knjige o ovim događajima, mislim da će taj Aprilski paket igrati veliki značaj u tumačenju. Te 2006. godine Zapad je mogao da zapakuje kako hoće Bosnu i Hercegovinu, zaključa bravu i odnese je."

Za ovim paketom žali i Latal koji kaže da nakon Aprilskog paketa ustavne reforme služe političarima da se bave visokim političkim temama. Ono što njega, ipak, ohrabruje jeste odluka EU da krene s novim pristupom u odnosima s Bosnom i Hercegovinom i da su u fokusu prvenstveno socijalne i ekonomske reforme.

"Teže je da političari prave krivine kada su u pitanju socijalne i ekonomske mere. U suštini, najveći problem je politizacija društva u Bosni i Hercegovini. Nakon prvog pada SDP-a 2002. godine, gde je pokazao da suštinski nije različit od drugih, dolazi do raslojavanja politika, počeli su se baviti isključivo narodima. Gotovo nijedna stranka iz Republike Srpske nema neki interes za većinsko srpsko stanovništvo u Federaciji, isto je stanje sa hrvatskim strankama u Federaciji koje brinu samo za Hrvate u Hercegovini. Briga za državu je nestala. Kod nas stranke nemaju ideološke osnove one su nacionalne, odnosno narodne", kaže Latal.

ODNOS SRBIJE I HRVATSKE PREMA BIH: Zanimljivo je da u Dejtonskom sporazumu ne stoji nužno da Republika Srpska može imati specijalne i paralelne veze sa Srbijom, kao Federacija sa Hrvatskom. Teoretski može da bude i drukčije, ali ovo do sada nije bila diplomatska praksa. Nesumnjivo je da na stanje u Bosni i Hercegovini značajno utiču Srbija i Hrvatska, sa ovim pravilima ili bez njih. Koliko god ne postojala konfederacija, praktično svi Hrvati iz BiH su državljani i Hrvatske, objašnjava Bazdulj: "Ovo se pogotovu koristi od kada je Hrvatska članica EU, što je loše zbog demografskog salda. Dok je Hrvatska bila u pregovorima sa EU nije se toliko mešala u politiku Bosne i Hercegovine. Dolaskom Milanovića koji je, što je zanimljivo, leva opcija, to se promenilo i uticaj na bosansku državu se povećao. Bosna nije ostrvo, ona može da igra ulogu kakvu želi."

U vreme Borisa Tadića i DS-a, Srbija je direktnije stajala iza predsednika Republike Srpske Milorada Dodika, nego danas. Tadić i Dodik su se direktno podržavali na izborima, seća se Bazdulj tog perioda. "Zanimljiv je upliv Srbije u RS, to je bilo drugačije od demokrata i sad za vreme SNS-a. Tadić je direktno stajao iza Dodika, Vučić se čuva da direktno stane iza neke opcije. Vrlo je mudro to odigrao. Uticaj SNS-a je sada diskretniji."

Profesor Nenad Kecmanović

O odnosima Srbije i Republike Srpske Kecmanović se nije složio. On smatra da se uticaj Srbije na Republiku Srpsku precenjuje, što se pokazalo tokom godina jer je dolazilo do sukoba kao i ideoloških razlika koje se osećaju. "Saradnja je bila veoma loša sa Srpskom naprednom strankom na početku zbog prethodnih izbora u Srbiji zato što je vlast RS podržala DS. Sa Tadićem saradnja nije bila toliko politički obojena, koliko je to bila zbog dobrih personalnih odnosa. Mislim da je politika DS-a bila slabije prihvaćena u RS, nego što bi se to moglo zaključiti iz odnosa Tadića i Dodika. BiH nije neinteresantna ni za velike sile, za poziciju RS je mnogo značajniji stav Rusije nego Srbije, zato što je reč o jednom od velikih aktera, što Srbija nije. Odnosi su reverzibilni, Dodik je popularan u Srbiji, a Vučić u RS. Napravio bih razliku u odnosu na veze između Zagreba i Hrvata u Bosni i Hercegovini, jer je ona direktnija s obzirom na to da imamo ispostavu HDZ-a u Bosni i Hercegovini, filijalu, da tako kažem", dodaje Kecmanović. Pored Rusije, sve veći uticaj u BiH ima i Turska, koja u vreme Dejtona nije imala nikakvu značajnu ulogu.

VISOKI PREDSTAVNIK KAO OTPRAVNIK VOZOVA: Parlamentarna skupština Bosne i Hercegovine sastoji se od dva doma: Doma naroda (15 delegata, dve trećine iz Federacije, pet Hrvata i pet Bošnjaka, i jedna trećina iz RS, pet Srba) i Predstavničkog doma (42 direktno izabrana poslanika, od kojih se dve trećine biraju u Federaciji, a jedna trećina u Republici Srpskoj). Dom naroda može da stavi veto na neki zakon koji je već usvojen u Predstavničkom domu ukoliko većina srpskih, hrvatskih ili bošnjačkih delegata zaključi da taj zakon ugrožava vitalni nacionalni interes. Ukoliko nema saglasnosti, zakon se prosleđuje Ustavnom sudu na konačno rešavanje.

Srećko Latal

Iznad svih njih je Visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu, po Dejtonu on je u ime OUN-a i EU vrhovni tumač Aneksa 10 Dejtonskog mirovnog sporazuma. Imenuje ga Savet bezbednosti UN-a na predlog Upravnog odbora Saveta za sprovođenje mira. "Mislim da se ta funkcija ne može okarakterisati crno ili belo, Bosna i Hercegovina može preživeti samo ako se građani dogovore u kakvoj zemlji žele da žive, to ne može biti nametnuto. S jedne strane, međunarodna zajednica je pomogla Bosni i Hercegovini da dosegne jedan bolji nivo mnogo brže i možda malo lakše, međutim, posle toga je doprinijela totalnom gubljenju unutrašnjeg koncepta Bosne i Hercegovine", kaže Latal, i dodaje: "Uloga Visokog predstavnika i međunarodne zajednice se bitno menjala u različitim fazama implementiranja Dejtonskog sporazuma. Ne vidim diferencijaciju duha i slova Dejtona nego tri, četiri ili pet različitih sporazuma iz Dejtona. Tokom 1996. i 1997. godine bilo je ideja sa zajedničkim institucijama sa različitim ulazima, da svako ulazi sa svoje strane. Konferencija u Bonu za implementaciju mira je drugačije čitala Dejtonski sporazum, oni su rekli da Visoki predstavnici imaju priliku da reaguju i koriste izvršne poluge vlasti. Možda sa dolaskom Pedija Ešdauna dolazi do eksplozije korišćenja tih funkcija što ima negativne posledice po državu."

Bonskim ovlašćenjima visoki predstavnik je još dobio mogućnost da saziva zajedničke institucije i predsedava im; da donosi privremene mere kada nije postignut dogovor, da preduzima akcije protiv funkcionera za koje smatra da krše zakonske obaveze preuzete Mirovnim sporazumom. Bazdulj je primetio da su se na tom mestu nalazili veoma značajni političari kao što su Karl Bilt, Volfgang Petrič, Pedi Ešdaun, Miroslav Lajčak. Po njegovom mišljenju, sadašnji visoki predstavnik je diplomata srednjeg ranga i liči na "otpravnika vozova na železničkoj stanici koji čeka ili da ga penzionišu ili ukinu stanicu". Kada se prati period visokih predstavnika, gleda se i njihova personalna težina, zemlja iz koje dolaze kao i rezultati, zaključio je Bazdulj.

Iako loš, Incko neće biti još dugo smenjen, jer bi za to bio potreban konsenzus u Veću za implementaciju, ali do toga će teško doći jer deo tog tela smatra da je visokom predstavniku istekao rok prema odredbama Dejtonskog sporazuma, smatra Kecmanović. On smatra i da je Pedi Ešdaun bio najgori kao rekorder po broju nametnutih zakona, otetih nadležnosti i smena političara. "Ešdaun je ostao u lošim uspomenama građanima BiH, možda i zbog pasusa iz njegovih memoara u kojima govori da bi, kada je imao problem da slomi otpor Republike Srpske, pozivao Krisa Patena u Briselu da on dopiše to u one uslove za EU integracije, i on je to činio", kaže Kecmanović. On smatra da je toj funkciji istekao rok trajanja, da je ona svakako anahrona, te da je nemoguće spojiti demokratski sistem sa diktatorskim bonskim ovlašćenjima i pristupom demokratskoj EU. Kecmanović kaže da je jedini koji je radio svoj posao u skladu sa odredbama bio Karl Bilt.

SREĆNA PORODICA: Predsednik Srbije Slobodan Milošević sa suprugom Mirjanom Marković i sinom Markom na beogradskom aerodromu saopštava da je potpisan mir u Bosni

DRŽAVE U DRŽAVI: Dejton odražava i prilično komplikovan problem kako da se nađe ravnoteža između zaštite manjinskih prava i ravnopravnosti naroda i entiteta u Bosni i Hercegovini. U kantonizovanoj Federaciji Bošnjaci i Hrvati su različito koncentrisani u 10 kantona: tri su većinski hrvatski, dva su mešovita, Srednjobosanski i Hercegovačko-Neretvanski, a pet su većinski bošnjački. Federalne institucije su u Sarajevu i delimično u Mostaru, na koji imaju pretenzije i Hrvati i Bošnjaci. Prema Bazdulju, kantoni su "države u državi", jer kad, recimo, hoćete da osnujete fakultet, vi se obraćate kantonalnom ministarstvu. "Zanimljiv je primer Posavskog kantona koji se sastoji od dve nepovezane enklavice Orašje i Odžak, to je otprilike kao da imate autonomnu pokrajinu koja se sastoji od Prokuplja i Svilajnca, tako da oni imaju sva prava kao i Vojvodina, ako ne i veća. Goražde se sastoji od jedne opštine koja ima do 20.000 stanovnika koja bi mogla da funkcioniše kao država u državi. Ove ingerencije su se izgubile zbog tehničkih razloga jer nema kadrova i ne može tako da se opstane. U Federaciji je pokretana ideja o reformi Federacije. Postojala je ideja o dokantonizaciji, ujedinjenju određenih kantona gde bi mogli da napravite tri teritorijalne jedinice umesto ovoliko nefunkcionalnih", objašnjava Bazdulj.

Latel isto vidi sporadičnost u Ustavima kantona. "Ono što se tu napravilo kao problem je što Ustavni sud ne može da pokreće postupke, nego mora da čeka apele. Stvorila se situacija da kantoni imaju 20 odsto različitih zakonskih rešenja." U Republici Srpskoj ostaje problem kako da se obezbedi konstitutivnost druga dva naroda (za sada su to takozvani kompenzacioni mandati i izborni ključ u Skupštini Republike Srpske).

Spomenuto je i gledište određenog broja ljudi koji smatraju da je "Dejton doneo mir, ali ne i političko rešenje", što su sagovornici i pored svih zamerki trenutnom stanju odbacili. Oni su se složili da je promena Dejtonskog sporazuma moguća teorijski, ali ne i u realnosti, te da i pored svih nedostataka koji ovaj sporazum ima, Bosna i Hercegovina bez njega ne bi bila moguća.

Bosna i Hercegovina imala je značajnu ulogu u geopolitičkom okviru. U doba kada se Dejton potpisuje bližio se kraj prvog mandata Bila Klintona i njemu je tada bilo stalo da posle katastrofa u Somaliji pokaže da je doprineo stabilnosti na svetskom nivou. Učesnici tribune su rekli da nam ostaje da vidimo kakve planove danas za Bosnu i Hercegovinu ima međunarodna zajednica.


 


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net