foto: marko rupena

Intervju – Hari Štajner >

Razgovori sa istorijom

"Vreme je tada bilo drugačije, nije bilo problema s novcem. Kada vidim da se dogodilo nešto naročito zanimljivo i značajno, i obavestim urednika, mogao je da me odmah tamo i pošalje. Uslovi su bili takvi da su nama novinarima omogućavali da dođemo više do izražaja. Naravno, svi smo imali i značajnu podlogu u obrazovanju."

Hari Štajner je bio prvi urednik spoljne rubrike "Vremena" ili kako se to mnogo lepše kaže, urednik sveta. U "Vreme" je došao zajedno sa grupom novinara iz NIN-a i bio prisutan od prvog broja. Tih prvih godina, čudno kako neke slike ostaju upečatljive, u odista malenoj sobi, sedeo je zajedno sa urednikom kulture i dve lektorke plus jedan novinar. Uprkos svemu, iz te sobe najčešće je dopirao "zvuk" lektorske tišine. I posle formalnog odlaska iz "Vremena", Hari je ostao u "Vremenu", skoro do kraja devedesetih redovno pišući svoju kolumnu "O njima se govori", u rubrici "Svet", od čijih tekstova je kasnije nastala i knjiga pod istim naslovom.

Njegova druga, upravo promovisana knjiga Ogledanje moći, takođe je zbirka njegovih tekstova – intervjua. Objedinjujući ih tokom svog pedesetogodišnjeg rada, povezujući kroz vremenske celine krizne situacije i previranja, od pedesetih pa do polovine devedesetih, Hari Štajner je na jednom mestu sjedinio novinarstvo, politiku, istoriju, publicistiku, događaje, ličnosti, ceo svet i svoj profesionalni život. Tonom kojim je knjiga pisana, naizgled, kao da ničeg neobičnog nema u tome što on razgovara sa Če Gevarom usred Beograda, sa Jeng Sarijem u Kambodži, sa Indirom Gandi, Simonom Vizentalom, Hansom Ditrihom Genšerom, Brunom Krajskim, Edvardom Kenedijem, Margaret Tačer, Ulofom Palmeom, Norodomom Sihanukom, Robertom Maknamarom, Vilijem Brantom, Henrijem Kisindžerom – osim što sam pomen ovih imena, već na prvu loptu, izaziva "novinarsku" ekstazu.

"VREME": Kada imate u vidu period obuhvaćen knjigom, sve događaje i sagovornike, važne intervjue, da li biste to vreme nazvali "zlatnim" dobom našeg novinarstva?

HARI ŠTAJNER: Pa, dobro. Ali ne samo zbog toga, nego gledano i po tome ko su onda bile moje kolege. Ne govorim ništa loše o današnjoj generaciji novinara, ali uzmite samo tadašnje "Politikine" dopisnike, Đuku Julijusa, Jurija Gustinčiča, Božidara Diklića, Ristu Bajalskog, to su sve zaista velika imena našeg novinarstva. S druge strane, mora se voditi računa o tome da je vreme bilo drugačije i da nije bilo problema s novcem. Moglo je, recimo, da se izdvoji za višegodišnji boravak Gustinčiča u Americi da bi odatle izveštavao skoro svaki dan. Moglo je da se obezbedi, kada vidim da se dogodilo nešto naročito zanimljivo i značajno, i o tome obavestim svog urednika Dragana Markovića u NIN-u, da me odmah tamo i pošalje. Dakle, uslovi su bili takvi da su nam omogućavali da dođemo više do izražaja. Naravno, svi smo mi imali i značajnu podlogu u obrazovanju, bez obzira na to da li je reč o fakultetskom obrazovanju ili ne. To je zaista bilo vreme kada se u novinarstvu, a sada mislim pre svega na televizijsko, nije mogao pojaviti neko samo zato što atraktivno izgleda. To je naprosto bilo nezamislivo.

I ostale stvari su bile drugačije. Na primer, mislim da se moje ime pojavilo u novinama tek posle dve godine bavljenja novinarstvom. Eventualno, stavljani su inicijali. Kada se pojavilo ono "H. Š." – pa to je za mene već bio uspeh, a tek kad je bilo "H. Štajner" – o, još veći, i tek na kraju puno ime i prezime. Ali, to je bilo logično, jer svi smo prvo šegrtovali, pisali o komunalijama, pijacama, mada sam ja stalno u glavi imao da hoću u spoljnu rubriku. Kasnije, posle godinu-dve provedene u unutrašnjoj rubrici, otišao sam u spoljnu. Hoću da kažem da je postojao logičan red stvari kako smo mi tada postajali novinari i ništa nije bilo preko noći.

U spoljnoj rubrici, koliko vam je u zakazivanju intervjua pomagalo to što dolazite iz Jugoslavije? Da li je taj podatak bio važan?

Četiri puta sam pravio intervju sa Vilijem Brantom, išao kod Bruna Krajskog, između ostalog sve je to postignuto i zato što sam iz Jugoslavije. Naravno, kada dolazite iz zemlje koja ima pozitivne reference kao što je imala Jugoslavija, onda lakše dobijete ono što tražite.

Tako je bilo čak i kada su bili zategnuti odnosi sa Jugoslavijom. Sećam se perioda kada su između Jugoslavije i Austrije nastali problemi zbog pitanja koruških Slovenaca. Tada sam video priliku za intervju, otišao kod austrijskog ambasadora, predstavio se i rekao da bih hteo da radim intervju sa kancelarom Krajskim. Odgovor je bio "dobro, videćemo". Uopšte nisam očekivao da će taj moj zahtev biti odobren, ali posle desetak dana javljeno mi je da dođem tad i tad i da će me čekati kancelar. E sad, pitanje je i zašto je kancelar pristao na intervju. Pretpostavljam da mu je bilo stalo da na neki način popravi odnose sa Jugoslavijom, pa i preko tog intervjua. Tako sam dobio intervju s Krajskim koji je bio jedinstven, mada sam s njim posle više puta razgovarao. A jedinstven je bio jer je trajao od posle ručka do osam ili devet uveče, sa prekidima kada bi on morao da uđe u parlament i nešto kaže. Intervju smo, inače, radili u njihovom parlamentu.

Da li je bilo teško dobiti Margaret Tačer za intervju?

Margaret Tačer je tada trebalo da dođe u zvaničnu posetu Jugoslaviji i, naravno, svi smo odavde odmah navalili da idemo u London i pravimo intervju s njom. Tada mi je britanski ataše za štampu rekla da ne može više da živi od nas novinara zbog dolaska Margaret Tačer, i pitala da li bih hteo da pravim intervju zajedno sa nekim sa televizije. Rekao sam da je to u redu, ako se dogovorimo da oni to ne objave na televiziji pre nego što mi izađemo u novinama. Trebalo je da idemo Bora Mirković, koji je tada imao emisiju na televiziji "Bela knjiga" i ja, međutim, on je, nažalost, umro tako da je umesto njega išao Nikola Vitorović. Kako smo samo nas dvojica dobili taj intervju? Pa tako što je ataše za štampu znala za Boru Mirkovića i šta radi na televiziji, znala je za mene i NIN, zapravo od nje je zavisilo koga će odabrati. Naravno da nije moglo nas deset novinara da ide u London i da pravi intervju sa Margaret Tačer.

Da li ste uvek sami birali teme i sagovornike, ili vam ih je predlagao glavni urednik, ili neko iznad njega?

Iznad urednika nije, sam sam birao. Dogodilo se samo jednom da mi je urednik "naručio" intervju koji jesam uradio, ali nevoljno. U još jednom slučaju imao sam "naručen" zadatak, mada to nije cilj ovog vašeg pitanja. Praksa je tada bila, a verovatno je i danas tako, da se pred podizanje cene novina smisli nešto kreativno i novo, nešto što će dodatno obogatiti novine. Tako sam pred jedno poskupljenje NIN-a i ja dobio zadatak da smislim nešto u spoljnoj rubrici. Došao sam na ideju o pravljenju serije o mini evropskim državama. Glavnom uredniku se ideja dopala, pa smo Tomislav Peternek i ja zajedno krenuli i napravili seriju o Monaku, Andori, Vatikanu, Lihtenštajnu... Sada mogu da kažem da mi je to bilo nešto najslađe što sam uradio, bio je to spoj rada, kreativnosti i zadovoljstva. Serija o evropskim mini državama je imala posle veliki uspeh i mnogi su je godinama pamtili.

Kada ste radili intervjue, bilo sa domaćim ili stranim sagovornicima, da li je bila uobičajena autorizacija tekstova?

Ne pamtim da sam uopšte nekome slao tekstove na autorizaciju.

Sudske tužbe?

Ne. Sećam se jednom, a to je bio intervju sa Markom Nikezićem, tadašnjim ministrom spoljnih poslova. Pričali smo nešto i ja sam tokom razgovora odreagovao grimasom na ono što je rekao. On me pita: šta, vi se ne slažete s tim? Kažem: ne, ne, druže Nikeziću, taman posla. Međutim, on je nastavio: Pa zašto moramo da se slažemo u svemu, molim vas, gde to piše da moramo da imamo isto mišljenje o nečemu? Ali, to je bio Nikezić, kod njega je to moglo da prođe.

Ima priča u vezi sa Nikezićem... Kada bi odlazio u London, imao je običaj da poseti tamošnji Klub stranih dopisnika. Oni prirede ručak i onda slede pitanja. Jednom sam bio tamo, a pored mene je sedeo jedan gospodin u godinama, iz "Tajmsa". I sad, ovi Marku postavljaju takva pitanja da smo se mi ježili od njih, a on na sva pitanja odlično odgovara, na engleskom, na francuskom... I onda mi ovaj gospodin kaže "čestitam". Ja ga pitam "šta mi čestitate". "Čestitam vam na vašem ministru inostranih poslova". E sad, da li bi neko danas čestitao na ministru koji ne zna engleski...

Da ste danas angažovani novinar spoljne rubrike, koga biste jurili za intervju?

Svakako, Angelu Merkel, onda Džeremija Korbina, novog šefa laburista, koji obećava nešto sasvim različito od onoga što je godinama, decenijama u Britaniji, tu su i Lavrov, Keri, po funkciji su interesantni. Samo ne znam koliko bi oni danas pristali na nešto širi intervju. Nekad mora da se ide i na ime, bez obzira na to da li vam se taj neko sviđa ili ne. Naprosto, taj neko je predstavnik velike zemlje, važna je pojava za nas i time poželjan sagovornik. Ili, recimo, još jednom bih napravio intervju sa Kisindžerom, voleo bih da je u stanju da razjasni još neke stvari.

Šta za vas lično znače svi ovi intervjui? Svakako nisu bili puki posao...

Priliku i mogućnost da upoznam tako važne ljude, da razgovaram sa njima. Meni je to postalo apsolutno realno, a kada sam počinjao da se bavim novinarstvom, o tome nisam mogao ni da sanjam. Recimo, da poznajem Vilija Branta koji je za mene "number one" bez konkurencije, da imam njegov telefon, da mogu da ga okrenem i pitam: možemo li sada da razgovaramo o tome i tome što nismo mogli pre godinu dana. Mogućnost da sedim s njim i slušam ga, vidite, ja se često vraćam na Branta. Znate onu fotografiju kada on kleči u Varšavskom getu – svaki put sam pitao njega ili nekoga iz njegovog okruženja da li je to bilo smišljeno unapred i svaki put dobijao isti odgovor: da je to učinjeno sasvim spontano i da su ostali bili šokirani, zatečeni tim Brantovim potezom. Na kraju, možda je najbolji odgovor dao sam Brant kada je, jednostavan kakav je uvek bio, izgovorio onu čuvenu rečenicu koja se završava sa "učinio sam samo ono što ljudi rade kada im ponestanu reči".


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net