Bazen

Godišnji odmor valja ili kad se dobro isplanira, ili obratno. Nekako je najslađi kad ti se javi da možda, ipak, postoji i neka poslednja, do sada nerazmotrena ‘varijanta’. Pa se pljesneš po čelu da sve zveči, pošalješ u etar i preko po’ sveta jedan IM i za po’ sata se već pakuješ, a srce čini bada-bum dok racio kaska sa poimanjem toga gde ćeš se na planeti za koji dan obreti. I preko kojih to sedam mora i sedam gora ćeš posle pola decenije preletati da vidiš drugaricu, rod rođeni.

Ushićenje mi, doduše, kvari spoznaja da ću konačno i ja da zapatim kredit.

"Nek’ ide život! Dok bog jedne novce vidi, druge ne da!", govorio je moj čukundeda, vazda vandrokaš.

"Geni su čudo", pomislih dok je aparat u avio-kompaniji, zujeći poput obada, izbacivao slip sa petocifrenim iznosom za kartu. Ne smem ni da kažem koja je bila prva. Al’ nek ide život...

Negde usred pustinje, pri izlasku iz aviona, udari me jara kao iz netom otvorenog ekspres lonca. Trk u onaj autobus-gusenicu! Milimo do terminala, a staklo peče. Terminal u space zgradi je klimatizovan, pa i ono brzo zagrtanje ramena (ne zbog hladnoće, no da ženskinje prikrije golotinju!) pred službenicima u belim dišdašama i službenicama u crnim abajama, i skeniranje očiju, i pasoška kontrola prolaze nekako glatko, prebrzo.

Kris, Tamarin momak, deluje pomalo zbunjen našim nesputanim zagrljajem i vriskom na javnom mestu. Uljudno se pozdravlja sa mnom i ljubi me tri puta, the Serbian way, sve grebući me nevidljivom bradom. Pri izlasku kroz još jedna šuš-šuš vrata, grunula me je toplota kao iz dva ekspres lonca, a njegov srdačni, belozubati osmeh izustio je prvi lajtmotiv mog ovogodišnjeg letovanja:

"Welcome to the heat!"

"Jao, šta je ovo?!? How come? Ovo je baš dobro došli u vrelinu", konstatujem, a ne znam hoću li napred, ka paklu parkinga, ili nazad, pod klimu.

"Because... Dubai!", reče Tamara i pogleda Krisa, pa oboje crkoše od smeha dok su mi brže-bolje u ruke turili jednu flašicu vode i bananu sa mašnicom. "Čuj, štagod da ovde vidiš, ništa ne pitaj. Ovo mesto je drugačije od svega što možeš da zamisliš. I dobrog i lošeg. Zato ima samo jedan odgovor, a nije čak ni vic: Because... Dubai!"

Po Vuku, izgovara se ‘Dubaj’. Glavna džada (po osam traka u oba smera!), zapravo Menhetn u pustinji sa replikom Big Bena, vika se Šeik Zaed. Fanovi kanala Travel prepoznaju i Burž Kalifu, najvišu zgradu na svetu, kao i Burž al Arab, onu što liči na jedro i koja je postala poznata tek nakon što su Agasi i Federer na njoj odigrali meč. Samo zato što je zgrada imala postati poznata. Većina novopridošlih ume i da ih pomeša (mislim: zgrade), ali nema veze. Uz Dubai mol, najveći lokalni (sic!) šoping-centar, i Džumeiru, deo uz more na kom je plaža, ove građevine najčešće se pominju od svih tamošnjih atrakcija. Dubai je dokaz da je marketing svemoguć: ukoliko kao stranci niste tamo nastanjeni, malo čega drugog ima stvarno zanimljivog, osim kojekakvih atrakcija, poglavito u šoping-centrima.

Ono ‘malo čega’ vredno je jednog letovanja ako mu je cilj odmor kod prijatelja potpuno rasterećen bilo kakvih turističkih ambicija, osim druženja, spavanja, plivanja i čitanja. Dobri prijatelji će vas stalno štipati da se trgnete i uz (o)smeh (s)trp(e)ljivo odgovarati na svako vaše dođoško pitanje. Oni su već oguglali, ali još nisu zaboravili svoju sopstvenu prvobitnu zbunjenost ovim mestom.

Luksuz po kom je Dubai poznat oseća se u vazduhu, valjda i zato što se od onih preskupih zgrada malo šta drugo vidi. (By the way, glede plivanja: šaljivi, kakvi lokalci tamo jesu, vaši prijatelji će podrazumevati – što znači da vam verovatno neće unapred reći – da na krovu ili u dvorištu njihove zgrade, kao deo "kućnog mobilijara", postoji i bazen, a verovatno i teretana.)

Luksuz tavori i u delovima grada laskavih imena poput Ghost Town (grad duhova) ili the Greens (zelenilo). U prvom nema žive duše na ulici i malo-malo pa se čuju helikopteri kojima stanovnici poglavito saobraćaju. Jedini ljudi na sopstveni pogon u tom kraju bili su komunalci koji su iz korena vadili cele osušene, ‘odrasle’ palme i zamenjivali ih novim, isto tako ‘odraslim’. Valjda da luksuz ne čeka ‘ladovinu par decenija, šta li?

Ako ste vodeni tip, u drugoj vrsti luksuza poželećete da se spojite sa univerzumom. U tim delovima grada bazeni su ili infinity (oni ko fol bez ivice i sa pogledom u beskonačnost) ili uz plažu, rashlađuju se i imaju bujnu vegetaciju unaokolo. Dok leti srednja klasa mora iz bazena da izađe da se rashladi na ugodna noćna 33 stepena, oni ‘zeleni’ mogu nesmetano da se brčkaju do mile volje. Ta, trebal’ štogod više u životu?

Tako sam se i ja kod Jovane, ugledavši beskrajni bazen za plivače (ljubav moju najveću!) sa pogledom na zalazak sunca iznad terena za golf i obrisa grada, smesta i sve cičeći porinula u njega napomenuvši:

"Ne mrdam odatle dok ne krenemo! Ako se slučajno dotad otopim od miline, samo me prospite po onim terenima i pošaljite u večnost."

Znate ono, jednom se živi? E, da doživim i to! Because (of)... Dubai!


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net