Ljubomir Zivkov

lisicaiždral >

Mladopotemkijanci, jel se tako kaže?

Ne gledaj me šta radim, nego slušaj šta ti govorim! Drevnu mudroliju zaboravljenog trudbenika marketinga naši izabranici primenjuju bez milosti

Iako sam naučno ustanovio i na pristupačan način objasnio da državi ne treba, ne priliči i ne pomaže reklama, na moj se rad ne obazire niko živi: gledam gradonačelnika na Gej paradi ("Zapeo je da ide, pa neka ide!", rekao je Car dobroćudno), i taman sam hteo grafitnom olovkom da upišem plusić novom gradonačelniku – dobi potonji reč: "Na ovaj način šaljemo sliku o Beogradu kao gradu u čijem srcu su širokogrudost i hrišćanska trpeljivost..."

Pa ti ne kažeš kako se nadamo da nakon ovog defilea manjina neće biti baš onoliko prezirana, ugrožena i diskriminisana, tebe ne interesuju stvarnost ni budućnost, nego si došao da zauzmeš mesto na grupnom portretu: ti šalješ sliku!

Stivena Sigala primili su i predsednik Vlade i predsednik Republike, premijer je oduševljen što će glumac u Americi i drugde govoriti sve najlepše o svojoj novoj domovini Srbiji, domaćin će se sa svoje strane založiti da naša kinematografija stane opet na zdravu nogu (najpre sam pomislio sam da ćemo pomoći američkoj filmskoj industriji, u kojoj radi i g. Sigal, ali ne, g. Vučić će podstaći oporavak naše filmske proizvodnje, ali je i to lepa pažnja prema gostu: "Vi ste me, tako stasiti i iskreni, podstakli da pomognem filmu, podsetili ste me da ima kulture i izvan ‘Crvene zvezde’, zato kažem da ćemo mi, dok Vi budete promovisali Srbiju, našu filmsku produkciju da unapredimo, pa da jednog dana neki naš glumac usvoji neku nerazvijenu zemlju i pomogne joj da se raščuje po nečemu što je u njoj dobro i lepo!"

Eto, sevap je urodio kontrasevapom, ako se tako može kazati. Gost se prihvata nečeg što je izvan njegovog faha ( a to su: gluma, borilačke veštine, dobrovoljni rad sa šerifom na privođenju sitnijih kriminalaca i bluz), promovisaće Srbiju, a to je ponukalo predsednika Vlade da zauzvrat učini nešto za sektor u kojem je gost zvezda: Srbija će proizvoditi više filmova i gledaće da karate ne zaostane za sedmom umetnošću!

Sve je to bezazleno i štaviše simpatično, dirljivo, ispunjavaju se snovi donedavno anonimnih ljudi: Tadić u Njujorku primi Roberta de Nira, pa ovde Kusturicu i Džonija Depa, Dačić lično uruči Adrijani Limi pasoš preko reda, vlastoručno i preko reda dodeli državljanstvo Kleu da daje golove za orlove na svakoj bogovetnoj utakmici, Koštunica ide na ponovljenu sahranu Jovana Dučića, Vulin se namerači da Apisa premesti u Aleju velikana, ali sve ovo pripada neodoljivom svetu snobizma, moje je da se vratim temi: da li država treba da reklamira sebe, ili treba da dođe k sebi – pa će poput Norveške, Nemačke ili Kanade sama sebi reklama?

Država (Srbija) gladna je zlatnih medalja, drži da će uspesi sportista promeniti njeno mesto u svetu; kad me ta zabluda ne bi ništa koštala, ne bih se ovoliko uzrujavao, ali iz budžeta su sve te pare za sve te premije, za stanove, za specijalne, prevremene i bezvremene penzije... Pobedimo Albaniju, premijer usklikne: "Izgradićemo nacionalni stadion!"

Već imamo više stadiona nego dobrih klubova, ali i taj će velelepni stadion valjda nekoga obmanuti da je izgrađen novcem proisteklim iz preporođene privrede!

Ljudi nisu sanjali da se odsele u Istočnu Nemačku zato što su njene plivačice, nesrećnice koje je država dopingovala i dugoročno razbolela, osvojile najviše zlatnih medalja! Malo je jedna Nađa Komaneči za ondašnju i onako razvijenu Rumuniju! Država valjda drži da je i estradni umetnici predstavljaju u belom svetu, te i pevačima daje nacionalne penzije (iako su se ovi pogađali za svoj posao unapred i bivali plaćeni, čast izuzecima). Ulizuje se (država) i osigurava trajne privilegije svima koje smatra elitom, sportskom, umetničkom, napose i naučnom: drži, sirotica, da će je svi ti ljudi, na olimpijadi, na festivalu, na simpozijumu, predstaviti boljom nego što jeste.

Poneko od iz olimpijskog plemena i pokuša da otplati deo enormnog duga zajednici, nacionalisti pritisnu akademika, lingvistu, da i on srbuje, mada se sve donedavno provlačio kroz život bez toga. Državni vrh veruje da ga i sam jezik i pismo mogu uzdići, pa Ministarstvo kulture spasava srpski jezik u slavnoj kampanji koja verujem da je nepotrebna, nemoguća i nesvrsishodna.


&


Može li Novak Đoković uticati na nekog industrijalca iz Klivlenda?! Hoće li taj bogatun reći: "Čujem doduše da su tamo najrazvijenije privredne grane Parking servis i Državna lutrija, ali uložiću u zemlju iz koje je svetski broj jedan, makar mi se novac nikad ne vratio!" Ili će neko kad u inostranstvu od mene čuje da sam iz Srbije pomisliti: "Ma i ovaj starik mora da je pakleno talentovan, ambiciozan, inteligentan, vredan, hrabar, plemenit, radostan!..."

Ne.

Svak je sam sebi reklama, pa tako i država.


&


Nisu političari jedini koji misle da državi treba reklama, povodi se za njima i regularni zovimo ga živalj, barem jednom nedeljnom slušam kako je taj i taj učinio za Srbiju više nego svi naši kulturni centri po svetu, više nego naša diplomacija i naši lobisti, biseri rasuti po celom svetu, kokusi i šta ti ja znam... Mislim da su i ti kulturni centri jedna navika, anahronizam, sinekura i privilegija za osobe bliske vladajućoj klasi, rado bi ih sve do jednog pozatvarao (naravno). Nastaviće se, koliko vidim.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net