foto: youtube

 

Maksim

Sivac, zapad Bačke, julsko rano popodne. Zaustavljamo kola kod crkve i u majicama zalepljenim za leđa nastavljamo znojenje na otvorenom. Čekamo da domaćin dođe po nas. Polugo se pojavio na ulici, u plavim tri-četvrt farmericama i mahnuo nama, izgubljenima u ravnici, Jagodincu i troma Beograđanima. Da, to je čuveni Maksim, znaju za njega svi etnomuzikolozi, organizatori folklornih manifestacija, mnogi svirači i pevači. Kao i mladi gajdaši-početnici, koji uglavnom sviraju na "Maksimovim gajdama" izrađivanim u kućnoj radionici, pod stručnim nadzorom Boba Dilana, sa postera na zidu. Jeste da su Maksimu u prstima Malo bačko kolo i Todore, ali imao je i on svoje odrastanje, generacijski bunt. Dilan, za početak. A i gajde, znatno kasnije, od druge polovine devedesetih, došle su kao neki bunt. Protiv opštenarodnog neznanja o sebi (lupanja o nacionalna i religijska prsa obično zveče bez pravog pokrića) i protiv umiranja jednog instrumenta koji bi danas, da nije Maksima i sličnih, izgledao kao uginulo jare u tek ponekom prečanskom podrumu. Jare izjedeno od crva, moljaca i mrava baš kao i nasleđena narodna nošnja koja je potomcima nevažna, zaturena, a ako za njom iko vapi, onda su to muzeji, kustosi, etnolozi. Oni koji vode dvostruki rat – sa indolencijom ljudi i sa nagonom insekata.

Ulazak u Maksimovu kuću značio je obredni prelaz iz paklene vreline u prijatnost vojvođanskog doma, iz realnog bačkog života sa crkvom, kafanom, biciklima i automobilima, u neko neodređeno vreme i ambijent, između stvarnog i zamišljenog, aktuelnog i prošlog, privatne sfere i društvene istorije. Hodnik je kao muzej, sa nekoliko izloženih instrumenata i još više delova gajdi – prdaljki, mešina, lula – starih čak i preko sto godina. Maksim ih je dovlačio sa raznih strana, skupljao tamo gde je ljudska nezainteresovanost čekala na istinskog zaljubljenika. Ili, zaluđenika. Čudaka, genija, zamlatu, onog ko zbunjuje, zadivljuje, izaziva podsmehe ili pohvale – sve zavisi od toga da li svoje potrebe zadovoljavate punim frižiderom, isečcima od plaćenih računa i gušterisanjem u Grčkoj, ili vam je opseg shvatanja i pogleda širi.

Taman kad sam htela da započnem serijal pitanja o gajdama, Maksim me je prekinuo. Ipak smo mi gosti u njegovom domu, dosta sa hodnikom, treba ući u dnevnu sobu, sesti, popiti nešto, raskraviti se, a najavljen je i pileći paprikaš (sa akcentom na "e" u reči pileći što kao da ima jače dejstvo na apetit). Krčkao se u drugom delu kuće, u onoj istoj radionici gde se prave i popravljaju gajde pod budnim okom pomenutog Majstor Boba. Dobro, nije Bob jedini kontrolor radova, mada deluje vrlo autoritativno sa pogledom preko blago spuštenih naočara za sunce, valjda da bolje vidi. I drugi Majstori su tu. Kao, na primer, srbobranska legenda Rada Maksimović, na povećoj uramljenoj fotografiji. U pokojnog čika Radu se kune Maksim, ističe da je to bio poslednji pravi, izvorni, narodni gajdaš, skromno smestivši sebe u rang entuzijasta koji su tek naknadno, tokom života, osetili poriv ka nasleđu i spoznali gajde. Mada, u takvog Maksima se danas kunu mlađi. On je njihov Rada. Kune se i Vanja, momak koji je iz Zrenjanina došao istog dana kad i mi, na svoje redovno gajdaško druženje sa Maksimom.

Konačno smo nagovorili Majstora da ustane i približi se mikrofonima koje smo odavno postavili. Prigrlio je mešinu i, onako nagog torza, sa "jaretom" uz sebe, podsećao je na nekakav lik iz Biblije. Lako je naduvao mešinu, kao da nije ono što jeste – šezdesettrogodišnjak i usisivač cigareta, neko ko u toaletu ima pepeljaru, pričvršćenu na pločice. Onda je krenula muzika. Leg’o čoban na zelenu travu, a prilegosmo i mi na kauče da bismo hedonistički uživali u pastoralnim stihovima i arhaičnim zvucima kakvi se danas mogu čuti eventualno na saborima, a ne više na svadbama i drugim veseljima u Vojvodini. Osim izuzetno, kad neki čudak želi da mu delić venčanja oplemeni čudak na gajdama. Da se oživi duh prošlosti, a i zašto uvek zvati trubače, kad i gajde super ječe?

Ubrzo smo počeli da prodiremo u paprikaš. Neko pile je žrtvovano za jelo. Neko jare je žrtvovano za muziku. Kako god da okreneš, bez životinja se ne može. Potom smo zamolili Maksima da uskoči u tradicionalnu nošnju. U prepoznatljivoj, crno-beloj kombinaciji, sa šeširom, košuljom, prslukom, pantalonama i čizmama. Sivački car, unikat sela kome je društvo iz susedne kafane uputilo glasne pozdrave čim je, nagizdan i sa gajdama u naručju, kročio iz kuće. Za nas je to ponovo bio ritualni prelazak iz jedne dimenzije u drugu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net