foto: fonet / dragan antonić

Čemu služe stranački programi >

Barokne ideološke fasade

Ne znam da li će Pajtić i drugovi iz DS a moći napisati "demokratskiji" program od svojih današnjih ljutih "idejnih protivnika" iz redova naprednjaka

Čim sam u novinama primetio da se unutar Demokratske stranke priprema novi politički program, te da se oko njega već naslućuju unutrašnje žestoke polemike, setio sam se jedne neproverene priče – da je, posle 2000. godine, Zoranu Đinđiću, koji je otpočeo "politiku dobrosusedskih odnosa", neko obesio o nos da je on predsednik stranke koja u svom programu ima "objedinjavanje svih srpskih zemalja", te da to stoji na sajtu ove organizacije. Navodno, pragmatični Đinđić je ovaj problem brzo rešio, skinuo je Program DS a sa sajta stranke.

Pokušavajući da proverim ovu priču, nazvao sam nekoliko ljudi iz kruga prvih članova DS a, ali niko nije mogao da se seti da li je takav cilj bio zapisan u "izvornom programu". Neki su rekli da ne veruju u tu priču "mada je prvi program Demokratske stranke bio prava papazjanija" (kako se izrazio jedan sagovornik), drugi su se setili da je na Glavnom odboru DS a bilo zagovornika tog "programskog cilja", ali nisu znali da kažu da li je ideja "očuvanja Jugoslavije", koja nije prošla, transformisana u spomenutu ideju "objedinjavanja svih srpskih zemalja" ili je konačno pobedila struja ponovne izgradnje Srbije kao samostalne države, ovoga puta novije i bolje. Pri tome, gotovo svi su me pitali – a koji će ti đavo sada to, koga zanimaju stranački ideološki programi, kad nam svima režim bukvalno radi o glavi?

Kao čovek iz starih vremena, kada su zvanični ideološki horizonti bili na ceni, povodom spomenutih informacija o navodno već četiri konkurentska projekta novog programa DS a, pogledao sam preko interneta "Belu knjigu ‘Programom do promena’", kako glasi naslov "programske platforme" Srpske napredne stranke, pisane oktobra 2011. godine. Čitao sam ovaj obiman dokument neko vreme, dok nisam shvatio da on pršti od demokratije, ljudskih prava, tržišta, slobode štampe, borbe protiv partijske države i kriminala, a za državu kao servis građana itd. Dakle, da parafraziram baš Đinđića – svega ima u izlogu, ali nema u radnji. Ipak, ne znam da li će Pajtić i drugovi iz DS a moći napisati "demokratskiji" program od svojih današnjih ljutih "idejnih protivnika" iz redova naprednjaka?

24 ČASA POLITIČKOG PROGRAMA: Ni sam im ne zavidim. Spominjem to zbog toga što sam se jednom davno, 1993. godine, i ja okušao kao "pisac iz senke" jednog političkog programa, jedne neuspele "građanske" stranke, o čemu sam svojevremeno pisao u "Vremenu" (7. decembra 2000. godine). Dakle, negde u jesen hiperinflatorne 1993. godine, naprasno me je hitno pozvao jedan poznanik, uspešan trgovac benzinom i vlasnik velike pumpe u Novom Sadu. Insistirao je da dođem odmah, istog časa. Kada sam stigao do njega, rekao mi je da je prinuđen da osnuje političku stranku građanske orijentacije i da bi mi platio 500 nemačkih maraka da mu napišem program te partije. Pošto je to bilo vreme kada su nam svima plate pale na desetak nemačkih maraka, brzo sam odustao od otpora ovoj zanimljivoj ideji – pa sam ga pitao šta će biti ciljevi te stranke i kada je rok za pisanje poručenog programa. Odgovorio mi je jednostavno: znaš ono, demokratija i sloboda, i da me ne reketira ni državna, ni antidržavna mafija. A rok je do sutra.

Jeste da smo mi novinari brzi, ali sam se tom naručiocu požalio da prvi put pišem toliko važan dokument i da bi mi trebalo više vremena. No, on mi je objasnio da se njegova stranka mora već sutra registrovati, kako bi preksutra ušla u jednu koaliciju u kojoj je on već obezbedio treće mesto na novosadskoj izbornoj listi, što ga je mnogo koštalo. Prihvatio sam ove čvrste razloge sa razumevanjem, otišao kući i sastavio prilično dugačak programski dokument. Uzgred budi rečeno, moj poznanik nije ušao u parlament, a njegova stranka nije zaživela, iako je imala izvrstan program, za koji pare nisam dobio u devizama, nego u dinarima – pa dok sam te dinare promenio u čvrst novac, honorar je bio prepolovljen.

PETOKOLONAŠSVEŽA REČ: Kasnije sam se ponovo bavio jednim političkim programom, kao novinar "Naše borbe". Naime, kada se pojavio Program Jugoslovenske udružene levice (program famoznog JUL a, Miloševićeve supruge Mirjane Marković), smogao sam snage da pročitam ovaj zamamni dokument, pa sam objavio osvrt na njegovu sadžinu pod naslovom "Beskrupulozni politički kičeraj" (NB, 20. septembar 1996). Ovaj program, koji je kao lajt-motiv imao "borbu protiv opasnosti od povratka u prošlost", po eksplicitnoj tvrdnji njegovih autora, pisan je kao "anticipacija budućnosti" i to "u mesecu julu u kome je sunce u zenitu, a život u prirodi na vrhuncu – dan je najduži, a noć najkraća..." Inače, u poglavlju ovog JUL ovog programa posvećenom informisanju, stajalo je da su novine koje su tih godina primale finansijsku pomoć iz inostranstva, a ne od Miloševića, u stvari bile "sredstva borbe protiv slobode i nezavisnosti jugoslovenskih građana, kao neobjektivni, destruktivni distributeri laži, destrukcije i prostote", dok su ljudi koji su u njima pisali okvalifikovani kao "petokolonaši, nečasni, potplaćeni denuncijanti i potkazivači, čija je aktivnost perfidna i gora od fizičkog nasilja". Kako ove reči deluju još sveže.

Bavio sam se detaljno i ideološkim sukobima iz 1881. godine, oko programa Narodne radikalne stranke, odmah posle njenog osnivanja – pišući knjigu o dr Lazi Pačuu. Reč je o njegovoj čuvenoj polemici sa Mitom Cenićem, koji je radikale optuživao da su napustili svoj socijalni barjak. Pošto radikalima, ni tada (a ni kasnije) nije odgovaralo da se njihova stranka javno odrekne nasleđa Svetozara Markovića, odlučeno je da se Cenićevom "jakobinskom blankizmu" suprotstavi temeljni Pačuov "realistički marksizam" – plus ideja "narodne države" i srpskog oslobođenja i ujedinjenja, koja se teško uklapala sa Markovićevim otporom ideji Velike Srbije. Zbog toga je načelnim socijalistima i radikalima čak i Nikola Pašić delovao kao ideološki prevrtljivac, mada vlast, Boga i Rusiju nikad nije napuštao, što je Srbiju unazadilo za nenadoknadivih sto godina.

Ideološka i programska prevrtljivost, inače, nije srpski specijalitet. Evo samo jednog primera. Čitavih šezdeset i kusur godina pre nego što je Karl Marks objavio "Komunistički manifest", programsku platformu mnogih potonjih komunističkih partija, učitelj veronauke u Lionu, Žozef Fuše, napisao je "prethodnicu" tog dokumenta – žestoko kritikujući klasne i staleške podele, zahtevajući socijalnu jednakost svih ljudi i predlažući da taj humani zavet izvede stroga revolucionarna volja. Na tom političkom programu Fuše je izabran u konvent Velike francuske revolucije 1789. godine, da bi se kasnije uzvinuo, prvo, do velikog revolucionarnog inkvizitora u svom Lionu, a posle nešto peripetija – do šefa policije revolucionarnog Direktorijuma Prve Republike, a zatim i do pozicije ministra policije Napoleonovog carstva. Uklonjen je, kako to obično biva, kada se upustio u zaveru za smenjivanje samog cara. Uhlebljenje za poslednje životne dane u Ljubljani i Beču obezbedio mu je brat po zanatu, knez Klemens Vencel fon Meternih.

Mada ne znam zašto mi je baš Fuše danas pao na pamet, na kraju, zajedno sa čitaocima, postavljam pitanje kakve političke programe ljudi u Srbiji očekuju od starih i novih političkih stranaka i da li su oni uopšte bitni? Rekao bih da stranački programi nisu bitni, ako ne sadrže nove ideje, ma koliko ih krasila barokna slatkorečivost. Pošto novih ideja u stvari i nije bilo u hrpi stranačkih programa "novog pluralizma" u Srbiji, vlast se poslednjih 15 godina uzimala tek kada se ona prethodna urušila sama od sebe, uz pomoć naoružanih sledbenika pukovnika Apisa i modernizovane "Crne ruke". To je najsporiji i najskuplji put traganja za novim rešenjima, toliko potrebnim Srbiji danas.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net