foto: ap photo

Vatikan i savremeni svet >

Moj bližnji je svaki čovek

Kada papa Franja govori o neophodnosti da se pomogne siromašnima, kada govori protiv trgovine oružjem, o Drugom kao bratu, a ne strancu, o ekologiji i čuvanju planete, o kulturi smrti koja je opsednuta konzumerizmom pa tu konzumerističku logiku prenosi i na živa bića, njegove govore prekidaju gromoglasni aplauzi. Izgleda da oni koji slušaju papu prečesto misle da on kritikuje onog koji stoji do njih, a vrlo retko shvataju da je kritika upućena baš njima

"Mi, ljudi ovog kontinenta, ne plašimo se stranaca zato što smo, većinom, i sami bili stranci. Govorim vam ovo kao sin imigranata, znajući da su mnogi od vas takođe potekli od imigranata", kazao je između ostalog papa Franja, obraćajući se američkim kongresmenima krajem septembra ove godine. Prvi čovek Rimokatoličke crkve iznova i iznova propoveda o tome kako se mora pomoći izbeglicama.

U trenutku u kojem se svet nalazi postaje očigledno ono što će nam svaka istorija kazati, ali s čim se ne treba miriti – svet je pun pukotina i provalija. Postoji li prelomna tačka ili se one uporno događaju i prolaze ostavljajući za sobom pustoš i obećanje da se to više ne sme ponoviti.

Postavlja se pitanje kakav stav, pred ovim teškoćama, danas zauzima Rimokatolička crkva kao najbrojnija hrišćanska zajednica. Ako bismo slušali govore pape Franje o izbeglicama, lako bi se dalo zaključiti da je ovo jedan od onih momenata kada se politika i religija razilaze, kada logika jednih poziva na zazor i opreznost, a logika drugih na prihvatanje. (Bilo bi dobro za sve hrišćanske crkve da je takvih razilaženja tokom istorije bilo i više.)

ODŠKRINUTA VRATA: "Hrišćanstvo je donelo u Evropu ovu revoluciju – ideju univerzalnog bratstva, jer se poziva na Božiju ljubav koja postoji prema svakom čoveku bez razlike. Odnos čoveka prema strancu je podvučen u Jevanđelju, u paraboli o dobrom Samarićaninu koji pruži pomoć Jevrejinu, iako su ta dva naroda bila u nekoj vrsti sukoba. Samarićanin pruži pomoć Jevrejinu koji je za njega stranac, Jevrejin prima pomoć od Samarićanina koji je za njega stranac. To je hrišćanstvo – nadilaziti razlike, kulturne, jezičke, rasne. Moj bližnji je svaki čovek", govori za "Vreme" Andrej Đuriček, sveštenik u Crkvi Krista Kralja u Beogradu i glavni urednik časopisa "Blagovest". I sama Rimokatolička crkva u Srbiji pomaže izbeglicama koje prolaze kroz našu zemlju, kako preko Karitasa tako i kroz podsticanje svojih vernika da se uključe u akcije.

Naš sagovornik dalje naglašava da je neophodno pružiti pomoć čoveku koji se nalazi u nevolji, pa tek onda na red dolaze razmišljanja o suživotu i različitim kulturama. Taj suživot je, kako smatra Andrej Đuriček, vrlo moguć u jednoj pluralnoj Evropi gde je potrebno negovati konsenzus o zajedničkim vrednostima koje čovek otkriva i u svetlu svog razuma.

Kada je papa pre nekoliko meseci pozvao svaki manastir i svaku parohiju da prime po jednu izbegličku porodicu, tiho je zamereno da je to logistički jako teško. Postavilo se pitanje na koji način je on planirao da to sprovede u delo i kako organizovati takav poduhvat. Neki će reći da je reagovao emotivno, da je hteo da kaže da je neophodno pomoći što pre i otvoriti svoja vrata za ljude u nevolji i da jednostavno, u tom trenutku, nije ni razmišljao o logistici.

Međutim, ne može se prenebregnuti činjenica da su glasovi iz Rimokatoličke crkve, kao i, između ostalog, drugih hrišćanskih crkava, raznoliki. Pojedino sveštenstvo i vernici govore o gubljenju hrišćanskog identiteta Evrope, o islamizaciji, o prevelikoj različitosti i teškoćama…Tu se mešaju i nacionalistički porivi koji umeju da budu vrlo isključivi.

Ali ako je taj prvi impuls autentičnog hrišćanstva da se pomogne, kako je moguće da je toliko onih hrišćana čiji je prvi impuls da se sklone ili reaguju negativno? Strah jeste prirodan, međutim nije li isto tako prirodno osetiti čistu potrebu da se nahrani gladan koji beži od rata?

Otac Đuriček objašnjava to na sledeći način, pre svega ističući da ne želi da zvuči moralizatorski: "Ali to zaista može biti problem tvrdog srca koje je obeleženo sebičnošću pa se plaši da bi dolazak stranca mogao poremetiti njegovu udobnost, da bi mogao da izazove probleme. Već razmišljajući o tome, ja stvaram barijeru, ja se izolujem. Veliku ulogu tu ima strah da će se moj život poremetiti, što se onda može svesti na problem greha i sebičnosti."

EVROPA, JEDNA PRIČA: Desnica diljem Zapada pozivajući se na hrišćanske vrednosti, a i ne samo ona, govori o islamizaciji Evrope, čiji su temelji ionako uzdrmani. Kada je poglavar Rimokatoličke crkve govorio prošle godine u Strazburu, pred poslanicima Evropskog parlamenta, za mnoge je njegov govor bio iznenađujuće oštar. Naglasio je da Evropska unija izgleda unezvereno, da podseća na staricu koja je izgubila svoju životnost i da je neophodno da se ponovo podseti svojih suštinskih vrednosti jer deluje da je velika ideja zamenjena birokratskim tehnikalijama svojih institucija. Što je slučaj i godinu dana kasnije.

Kada papa govori o neophodnosti da se pomogne siromašnima, kada govori protiv trgovine oružjem, o Drugom kao bratu, a ne strancu, o ekologiji i čuvanju planete, o kulturi smrti koja je opsednuta konzumerizmom pa tu konzumerističku logiku prenosi i na živa bića, njegove govore prekidaju gromoglasni aplauzi. Izgleda da oni koji slušaju papu prečesto misle da on kritikuje onog koji stoji do njih, a vrlo retko shvataju da je kritika upućena baš njima.


 

Andrej Đuriček: Ima li hrišćanske Evrope?

Andrej Đuriček: Ima li hrišćanske Evrope?

"VREME": Dok mnogi "brane" hrišćanski identitet Evrope, nužno je zapitati se koliko je Stari kontinent zaista hrišćanski. Nije reč samo o manjem broju religioznih, što jeste činjenica, već i o religioznosti onih koji se izjašnjavaju kao vernici. Koliko je etika prosečnog savremenog Evropljanina, koji će na istraživanju zaokružiti da pripada Rimokatoličkoj crkvi, bliska onome što sama Crkva poručuje i što traži od svojih vernika. Zašto je čoveku današnjice teško da živi Crkveno učenje?

ANDREJ ĐURIČEK: Čovek današnjice često sam sebi daje pravo da izabere ono što mu odgovara i odbaci ono što mu se ne sviđa, da sam stvara svoje hrišćanstvo i svoj kredo, ne prihvatajući objektivnost tog kreda i hrišćanskih moralnih načela kojima je vezan. On može selektivno da kreira svoju sopstvenu religiju, i ona mu, u tom smislu, služi kao oblik duhovnog velnesa – "to mi odgovara", "ovo mi ovako prija". Kao sveštenik, susrećem se neretko sa tim selektivnim pristupom vernika, kreaciji best of po sopstvenom ukusu. A čoveku današnjice odgovara taj mentalitet novog doba, religija zasnovana na subjektivnom ja.

Čini mi se da ljudi slično prihvataju i papa Franju. On je veoma omiljen na svetskoj sceni, ali se javnost nađe zbunjena kada kaže nešto što se ne uklapa u njihovu sliku onoga što bi on trebalo da bude. Dok zvuči liberalno i izlaže levičarske ideje, mnogi ponavljaju njegove reči i uzdižu ga neprestano. Ali ako iskaže neki stav koji je zasnovan na učenju Crkve, ali nije blizak očekivanjima te sekularne javnosti, svi se nađu vrlo zbunjeni i veoma razočarani.

Da, isto sam primetio. Čovek prihvata papu kad priča o ekologiji i borbi protiv siromaštva, ali kada počne da priča o problematici razvoda ili vernosti u braku, onda se to ne uklapa u taj sistem koji je čovek sam za sebe napravio. To je problem subjektivizma. Mi, Crkva, imamo problem da predstavimo ljudima objektivne istine koje važe bez obzira na subjekt koji ih prima, da ukažemo na te objektivne vrednosti koje važe za sve i kojima ne možemo manipulisati jer one nisu naš projekat i lični izum. Potrebno je da Crkva pokaže mesto tih vrednosti u ličnom životu, da ih pojedinac usvoji kao svoj životni pravac.

Kako? Koje je vaše viđenje iz jedne teološke, ali i svešteničke perspektive?

Ja to povezujem sa konceptom ljubavi Božije, jer On je Onaj kojeg ne možemo menjati, koji je objektivna stvarnost koja nam prethodi i omogućuje nas. Postojanje Nekoga kojeg ne možemo oblikovati po svome i menjati kako nam odgovara jeste nešto što čoveku današnjice ne prija, teško to prihvata. Hrišćanstvo je dijaloško – Božije objektivno "ti" i moje subjektivno "ja". Ja ne mogu da manipulišem Bogom, ali iako postoji bez mene i pre mene, On se odnosi na mene jer me voli. Zbog toga, te norme prihvatam kao izraz Božije ljubavi jer Bog želi moj napredak, sreću, da se razvijem. Time te norme koje izgledaju hladne, postaju nešto lično jer su izraz ljubavi.

Problema ima dosta. Taj čovek koji je okrenut sebi, nema potrebu za Crkvom. Još je sedamdesetih godina Grejs Dejvi uvela termin "verovanje bez pripadanja". Ključ je u pomirenju dve dimenzije: individue i zajednice – crkvena zajednica nije prepreka mojoj duhovnosti, već pomoć; autoritet prošlosti i predanja nije takođe barijera za moj duhovni razvitak, ja se pozivam na prošlost, ali i gledam u budućnost; istine naše vere su objektivne, ali i moje, subjektivne, lične istine.

J.J.
foto: marko rupena


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net