foto: m. milenković

Intervju – Dr Ruben Fuks >

Čemu služi kultura sećanja

"Mnogo ljudi nije svesno da istorija i društvo ne počinju sada nego se zasnivaju na prošlosti. Ali ne zato da bi prošlost dominirala i upravljala sadašnjošću već da bi bila dobar i istinit osnov. Vaš dug prema prošlosti da je oslikate i fiksirate onakvom kakva je zaista bila. I na osnovu tih zaključaka treba nastaviti dalje, a ne stalno se vraćati u prošlost i menjati je"

U doba komunizma prošlost je u zvaničnom diskursu menjana i birana, ne bi li odgovarala vladajućoj ideologiji tadašnje zajedničke države. Početkom devedesetih, potisnuto sećanje se vratilo, ali donevši selektivnu i okrnjenu verziju istorije i sećanja u službi politike. Kada je reč o kulturi sećanja, sa predsednikom Saveza jevrejskih opština Rubenom Fuksom najpre razgovaramo o tome kako bi trebalo da izgleda Memorijalni centar Staro sajmište, gde su stradavale hiljade i hiljade ljudi tokom Drugog svetskog rata.

DR RUBEN FUKS: Karakteristika Starog sajmišta, koje je predviđeno mesto za memorijalizaciju Drugog svetskog rata, je da je to autentično mesto. To bi bila mešavina autentičnosti prostora gde su se stvarno dogodile ružne stvari tokom rata i memorijalnog centra.

Ovde je važno jednu stvar naglasiti. Obrađivati samo ono što se događalo u Holokaustu ili na teritoriji jedne države, iz aspekta Holokausta, nije dovoljno da bi se Holokaust stavio u istorijski i kulturološki kontekst. Holokaust nije nastao tada kada je došlo do okupacije i rasparčavanja Kraljevine Jugoslavije i razgovarati o žrtvama samo od momenta kada su postale žrtve je vređanje uspomene na njih. Potrebno je mesto na kojem bi se shvatilo šta je to što je nestalo – sećanje na ljude koji su otrgnuti iz života drugih ljudi, iz sredina u kojima su živeli, gde su imali određenu ulogu.

"VREME": Bilo je tu različitih sudbina, ljudi su stradali iz različitih razloga.

Upravo kada se govori o Starom sajmištu, ova zajednica se bori za to da svaka grupa koja je stradavala izloži svoj narativ. Nije isti narativ za Rome ili Jevreje koji su stradavali zato što su bili Jevreji ili Romi, kao onih koji su stradavali zato što su bili protivnici okupatora i njegovih saradnika.

Postojala su dva logora uništenja u Beogradu, sve do 10. maja 1942. jevrejski logor na Topovskim šupama za muškarce Banata i dela Srbije koji je Nemačka okupirala, i Staro sajmište, od kasne jeseni 1941. do maja 1942. godine. Posle toga, logor na Starom sajmištu bio je tranzitni ili prihvatni logor, od 1942 do 1944, kroz koji su prolazile patriote po bilo kom drugom osnovu – ljudi koji su uzimani za taoce, nakon bitke na Kozari, tu su dovođeni i zarobljenici i usput zarobljeni zbegovi sa Kozare, dovedeni su ljudi iz Splita, sa Kosova... Ti ljudi su imali razne sudbine, neki su streljani kao taoci, neki su bili sprovedeni u logore smrti u Aušvic, neki su dodeljeni za rad na domaćinstvima po Austriji i Nemačkoj, ali gubitak tih života nema konotaciju jednog kulturicida ili etnicida. I svi moraju da imaju svoj narativ koji treba izložiti na pravi način. Takođe, treba imati u vidu da je na teritoriji današnje Srbije jedan nemali deo, ceo Srem, bio pod Nezavisnom državom Hrvatskom i da je na toj teritoriji sprovođen pravi genocid nad Srbima, gde su ljudi stradavali samo zato što su bili Srbi. Postoje različiti narativi o kojima treba progovoriti na pravi način, bez bilo kakvih političkih konotacija, bez ideologizovanja i politizovanja.

Staviti Holokaust u istorijski i kulturni kontekst je svakako važno da bismo shvatili kako je bilo uopšte moguće da se tako nešto dogodi. Znam da pitanje zvuči banalno, ali da li je uopšte moguće da odista pojmimo to "kako je to moglo da se desi" – počev od ljudi koji su činili zločine pa do onih koji su ćutali?

Jedna stvar meni i mnogim drugima nije bila jasna sve dok sami nismo doživeli da budemo nemi svedoci zbivanja koja nam se nisu sviđala, ali nismo progovarali – devedesete godine, slike kolona na auto-putu, izbeglicama nije dato da izađu s tog auto-puta, već je sve bilo kanalisano. Te su scene padale teško i eventualno ste mogli da date svoj skromni, mali obol tome da se ti ljudi zbrinjavaju, da im se doturi neka voda, hrana. Sve to vreme ste se osećali potpuno nemoćno i niste osećali da možete nešto da promenite time što ćete progovoriti. Kada se sve završilo, vi ste postali taj nemi posmatrač. Sami sebe pitate, nije važno što vas drugi pitaju, ima li tu moje krivice i odgovornosti. A pritom nisam govorio o onome što se zbivalo u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Prošavši kroz to, počeo sam bolje da razumevam posmatrače iz drugih perioda. I onda sam došao da zaključka da ako je bilo neke odgovornosti i krivice, ona je postojala mnogo pre nego što je bilo očigledno da se nešto događa. Ono što je potrebno kultivisati, a upravo se to može kroz kulturu sećanja, jeste osetljivost da se prepoznaju trendovi koji bi jednog dana mogli da dovedu do ružnih stvari i da se onaj aktivni odnos prema tome, angažovanost, mora ispoljiti tada kada je sve još u povoju. U tom periodu leži odgovornost. Odgovornost leži u periodu kada ste vi čak i dali podršku, naivno verujući ili ne verujući da se tako nešto može dogoditi, kada su vas ponele emocije, kada ste se identifikovali sa nekim vrednostima za koje vam se činilo da su prirodne. U momentu kada kažete ja to nisam tako mislio i hteo, teško da više možete bilo šta da uradite. Ako govorim samo o Holokaustu, onda smatram da je Holokaust, paradigmatičan za krajnje posledice mržnje, govora mržnje, činova mržnje i da se poznavanjem razvojnog puta mržnje, na tom primeru, može u krajnjoj liniji steći sposobnost prepoznavanja onoga što čini opasnost.

Što je jedan od važnih odgovora na pitanje zašto je važno negovati kulturu sećanja.

Važno je sećati se Holokausta ne zato da bismo mi to danas prežvakavali, nego da sebi objasnimo svoje postojanje, svoje postupke, postupke naših predaka da bismo naoružali sledeću generaciju, koju još možemo naoružati, da bude otporna prema predrasudi, prema opštim mestima na koje se pozivaju populisti i manipulatori koji sužavaju svest masa i vode ih kao ovce u nekom određenom pravcu, jer kada oni koji su vođeni stresu glavom, već je kasno. Danas je to posebno značajno jer predstoji jedna ružna faza u istoriji, imajući u vidu migracije i skretanje u desno i krajnje desno, manje-više političko, ali i društava, koja postaju veoma podložna ovakvim načinima viđenja stvari. Veliki je strah da će ono što nosi vreme biti vrlo neprijatno i ono što bi trebalo izbeći je da niko ne snosi odgovornost, a pogotovo ne krivicu, za ono što bi moglo da se dogodi, to jest treba učiniti da se to ne dogodi. Tome služi kultura sećanja.

Imajući u vidu taj teški trenutak u kojem se svet nalazi, kako vidite srpsko društvo u tome?

Na ovom ispitu na kojem pada Evropa, Srbija polaže. Srpsko društvo većinski uzev, bez obzira na sve ograde i zazore koje mogu da se čuju, nije zauzelo neprijateljski stav prema izbeglicama. Koliko ja imam uvida, Srbija danas pokazuje razumevanje, sa mnogo primera aktivnog pozitivnog pristupa. Srbija taj ispit zrelosti polaže mnogo bolje nego najbliže okolne zemlje, a da ne govorim o nekim udaljenim.

A da li polaže ispit kada je reč o odnosu prema Jevrejima? Da li je i, ako jeste, koliko je prisutan antisemitizam?

Što se tiče antisemitizma, može se reći da je on marginalan. Događaju se incidenti, na internetu se vidi da ima radikalne desnice, ali ona nema snage i mali je broj onih koji je podržavaju. U prošlosti, gledajući deceniju unazad, reakcije na antisemitske ispade, koji su bili više javni, po našem mišljenju nisu bili adekvatna. Nije bilo nijednog sudskog epiloga. Teško je u nekim situacijama razdvajati huliganizam od realnog antisemitizma, a i razlučiti šta je od to dvoje pošto počinioci skoro uvek ostanu nepoznati.

Međutim, kada je stvar štampana, kao što je bio plakat pre dve, tri godine, kada je ona javno izgovorena, kao što je to nedavno bio slučaj sa predavanjem šeika Hoseina, onda to prelazi određenu granicu. Štampanje plakata je jedan materijalni dokaz da je to bilo organizovano, moralo je biti finansirano, štampano... Mislim da se lako može ući u trag, ako se to hoće, gde je to štampano, ko je platio, ko je distribuirao.

Kako stoje stvari sa restitucijom? Jevrejski slučaj je tu dosta specifičan.

Do sada su crkve i verske zajednice išle po jednom zakonu o restituciji, a ličnosti po drugom. U pripremi je nacrt Zakona o restituciji kao posledici Holokausta.

Holokaust, ako se gleda iz imovinsko-pravnog aspekta, može biti tumačen kao jedno masovno razbojničko ubistvo jer je očigledno da, gde god se Holokaust događao, sem u socijalističkoj Rusiji, on je imao za posledicu, ako ne i za povod, pljačku. Pljačka nije samo otimanje materijalnog, već i u drugom smislu – Jevreji su bili isključivani iz privrednog i društvenog života, ustupajući mesto nekom drugom, i na taj način se rešavala nezasposlenost, oslobađana su masivno i radna mesta i prostori za delovanja advokata, lekara, stomatologa, sudija... Na kraju je oduzet i sam posed. Preko 80 posto jedne zajednice kojoj je kolektivno oduzeta imovina čini jedan specijalni slučaj, pogotovo imajući u vidu da ono što je ostalo od toga naroda, ispod 20 posto, godinama tavori i zavisi od tuđe pomoći da bi preživela. Imovinu treba vratiti onome kome je oduzeta. Uredbom Nedićeve vlade iz 1942, sva jevrejska imovina je prešla u posed srpske države. Ako je oduzeta od Jevreja, onda je Jevrejskoj zajednici treba vratiti. Po načinu oduzimanja, ta imovina ima titulara. Ona jeste u praksi oduzeta od ljudi sa imenom i prezimenom, mnogi od njih nisu preživeli taj rat, međutim nije oduzimana lično na osnovu sudske presude, već kolektivno. To masovno ubistvo, razbojničko sa ciljem uzimanja imovine, ostavilo je tu imovinu kao otrovni plod zločina. Jedan od moralnih argumenata jeste da se mora pokušati sprečiti da se ljudi koriste otrovnim plodom zločina. Ovaj princip nije pravni već moralni, ali bi trebalo o tome povesti računa. Ako bude mudrosti u celom postupku, onda je moguće da to bude urađeno na zadovoljavajući način i za državu i za zajednicu.

Govorili smo u ovom razgovoru o važnim razlozima zašto se sećati. Ali nismo pomenuli moralni razlog. Kako je preživelima i naslednicima stradalih kada prolaze pored mesta gde su njihovi najdraži ubijeni, transportovani, a da ta mesta čak nisu ni obeležena?

Ako imate roditelje, porodicu koja se seća onih koje više nema, te otvorene rane ne ostaju samo na onima koji su preživeli nego i na njihovim potomcima, i njihovim potomcima. Svi su oni rasli i rastu s tim. Postoji fenomen jače emotivne reakcije kod druge ili treće generacije. Isključiviji su, pokazuju manje razumevanja, više straha, čak i mržnje, od onih koji su to lično preživeli. Kultura sećanja treba da posluži tome da sami učesnici događaja dožive da njihovo iskustvo bude javno izrečeno, da druga i treća generacija mogu da kažu da sad svi znaju kroz šta su ti ljudi, njihovi preci, prošli. Priča se neće završiti, ona će živeti u vremenu, ali će emotivni naboj onih koji su neposredni naslednici verovatno biti ublažen.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net