<< VESTI | | 10.10.2015 20:19

IN MEMORIAM >

Gile Đurić

 

Bio je direktor Avala filma, rukovodio je investicijama u gradnji Doma omladine, Beogradskog sajma, Ade Ciganlije, stadiona OFK Beograd i Crvene zvezde, Tašmajdana...

Nekadašnji direktor Avala filma u vreme "crnog talasa", direktor Parking servisa i Aerodoroma Beograd, narodni poslanik u više saziva, odbornik Grada Beograda, dugogodišnji privrednik, politički funkcioner i sportski radnik i funkcioner u sportskim klubovima i savezima u svoje vreme popularni Beograđanin Dragiša Gile Đurić umro je 10. oktobra 2015. u 85. godini života

Kao student beogradskog Pravnog fakulteta i omladinski rukovodilac od 1951. godine je organizovao brojne radne akcije širom Jugoslavije, a rukovodio je investicijama u gradnji beogradskog Doma omladine, Beogradskog sajma, Ade Ciganlije, stadiona OFK Beograd i Crvene zvezde, Tašmajdana...

Od 1960. do 1968. godine bio je predsednik opštine Čukarica, kao najmlađi predsednik jedne beogradske opštine.

Bio je jedan od popularnih Beograđana, naročito u periodu kada je bio direktor Avala filma. U intervjuu novinaru Petru Laziću pričao je da je posao u Avali započeo kada je prethodni direktor Ratko Dražević hteo da beži iz Avale, jer je video je da mu glava visi, pošto je, navodno, tadašnji ministar unutrašnjih poslova Slavko Zečević hteo da ga uhapsi. Ratko je procenio da je Đurić čovek koji ga "neće ukopati", pokrenuo je svoje veze i Đuriću su ponudili mesto direktora, pošto mu je u to vreme upravo isticao mandat predsednika opštine.

«Imao sam tada 34-35 godina. Mislio sam da mi je more do kolena…» pričao je Đurić, a na Lazićevo pitanje da li je to zbog glumica, uobičajeno vickasto je odgovorio «Znam da se to tada pričalo po čaršiji… Ima u tome istine. Ali... voleo sam te intelektualne stvari više nego da kopam kanalizaciju... I Ratko mene nagovori. Podnesem molbu na konkurs za generalnog direktora. Nikoga od funkcionera nisam pitao. Pozove mene Sima Zatezalo, koji je tada bio predsednik Gradskog komiteta, pošto sam u to vreme bio izabran za saveznog poslanika, i kaže mi:'Koga si pitao da odeš za direktora Avala filma? Bio si dužan da nas pitaš, ne može to tako privatno. Gradski komitet je protiv tvog odlaska tamo!' Odgovorio sam: 'Nikoga nisam pitao, ali sada sam već izabran i ta stvar je za mene završena.'» Tada je pričao i da bi morao da odustane da ga je zvao tadašnji gradonačelnik Branko Pešić - iz poštovanja prema Branku.

U Avali, gde je nasledio dugove, svakog prvog u mesecu je jurio pare za plate, ali, kako je pričao, postao je dobar s nekim ljudima iz Beobanke, koji su bili glavni kreditori. U njegovom mandatu ta kuća snimila je 40 domaćih filmova i pet koprodukcija sa stranim kompanijama.

Zašto je sa tog mesta morao da ode, objašnjavao je sledećim rečima:

«SK Bora Pavlović (predsednik Gradskog komiteta) se posle filmova Dušana Makavejeva, Želimira Žilnika, Žike Pavlovića, pojedinih Purišinih filmova, toliko bio navrzao na mene, kao da sam najveći narodni neprijatelj. Posebno se ostrvio kada je čuo da sam snimio film po scenariju Dragoslava Mihailovića ,Lilika' i da sam otkupio prava za 'Kad su cvetale tikve'. Onda sam mislio, i dan-danas mislim, da bi bolje bilo da smo tada i u pozorištu i na filmu prikazali 'Tikve'. Narod bi shvatio da se od vremena IB-a peru ruke. A ovako je ispalo da smo mi branili te svinjarije oko Golog otoka. Bora Pavlović mi je seo na kičmu i Branko Pešić mi je rekao: 'Briši glavom bez obzira, ovi će te isterati iz partije i ko zna šta će ti još uraditi'! I... podneo sam ostavku. Onda se kao ideja pojavio Parking servis, pošto se niko nije interesovao za to mesto…» ( Videti: Petar Lazić: Ratko Dražević i njegove žene )

Nakon što je podneo ostavku u Avala filmu Gile Đurić je bio prvi direktor Parking servisa u Beogradu od 1972. do 1983. godine. Bio je direktor Aerodroma Beograd do 1990. godine. (Videti takođe: Preminuo Dragiša Gile Djurić, agencija Beta )

Gile Đurić se zalagao da se rasvetli ubistvo Ivana Stambolića, za čiju je smrt optuživao tadašnji režim Slobodana Miloševića.


 

UMESTO OMAŽA: Kako su snimani i zabranjivani Rani radovi

( Uvod u prošlost, Boris Buden, Želimir Žilnik, kuda.org i ostali. )

Rani radovi su rađeni kao koprodukcija Avala film – Neoplanta film?

ŽŽ: Posle Ratka, za direktora Avala filma je doveden Dragiša Đurić, posleratni kadar. Prvo je bio funkcioner u Savezu omladine, pa predsednik jedne opštine u Beogradu. I on je bio vešt menadžer, a kooperativan sa filmskim radnicima.

U leto 1968, na Pulskom festivalu, neko iz "Avale" mi priđe i kaže: "Zove te Gile" ― tako su zvali direktora ― "na terasu hotela ‘Rivijera’".

U ono vreme, takav poziv je manje očekivan nego danas da me Barack Obama pozove da budem kum na venčanju jedne od njegovih ćerki.

Prvo, ja sam do tada uradio samo svoja prva tri dokumentarna filma, i tek što sam snimio materijal na studentskim demonstracijama u Beogradu, ali nismo montirali Lipanjska gibanja.

Drugo, na terasi hotela "Rivijera", dok festival traje, nije bilo nikad mesta. Svi stolovi su rezervisani za najveće producentske kuće, a dugi stolovi su predviđeni za ekipe glumaca pre i posle prikazivanja u "Areni".

U taj stari, elegatni hotel, građen u vreme kada je Pula bila glavna vojna luka Austrougarske, mi mlađi smo odlazili kad se festival završi.

Naručimo porciju sladoleda i slušamo kelnerske priče, kako je tekao šampanjac, ko je bančio i razbacivao krupne novčanice, koja je od glumica igrala po stolovima. Mene dovedu do stola Avale filma. Đurić me odmeri: "Ti si taj Žilnik. Čujem dobio si nagrade u Beogradu, pa i pre dva meseca Grand prix u Oberhausenu. Dosta se pisalo o tim tvojim ružnim dokumentarcima. Imaš li scenario za igrani film?" Bez oklevanja, rekao sam – nemam. On uzvrati, kao da mu je zabavno da me izaziva: "Ajde, do 15. avgusta nešto smisli, napiši i donesi u Avala film. Svake godine dajemo šansu bar dvojici debitanata." Ja na to nešto natuknem kako sam čuo "mnogo priča od studenata koji su demonstrirali". "Donesi to, da vidim", završi Gile Đurić razgovor. Usred leta je bilo frke, kada su tenkovi umarširali u Prag, pa ja u "Avalu" sa scenariom za Rane radove odem početkom septembra.

BB: I onda je to dato u proceduru – umjetnički savjet, radnički savjet, slanje na Fond pri Ministarstvu za kulturu?

ŽŽ: Zvuči neverovatno, ali može da se proveri, Gile Đurić je još živ. On me je pozvao telefonom za 3-4 dana. Kaže da je pročitao tekst, da mu je zanimljiv, da hitno moram da dođem na dogovor. Sutra, gleda me, pravi grimase, baci na stol scenario: "Kako ovo da dam dramaturzima kad nikakve dramaturgije nema. A birokrate u Ministarstvu će se hvatati za kobasice Marksovih citata, uz golotinju i ljubavne scene."

Ja mu objašnjavam atmosferu na okupiranom Beogradskom univerzitetu i kako je bilo teskobno noću. On odmahuje rukom: "Pusti to! Ovakav film, dok platiš tehniku, laboratoriju, montažu, ekipu, transport, ne može bez 200 hiljada dolara."

Vidim da stvar slabo stoji. Predložim da dođem za mesec-dva sa drugim projektom. Gile se ceri: "Plašiš se? Nego ajde ti sa mnom u banku, da uzmemo kredit. Je l' imaš stan?" Kažem da imam. "U redu, potpisaćeš pred direktorom banke, da garantuješ Avala filmu taj stan, ako film ne vrati pare." Za dva dana mi je javio: "Novac je na računu, skupljaj ekipu!"

BB: Ti si onda u "Avali" našao profesionalce, tehničare, koji su formirali ekipu?

ŽŽ: Prvo sam to pokušao. Međutim, mnogi koji su scenario Ranih radova pročitali, nisu bili mnogo zainteresovani za saradnju. Likovi nisu dovoljno "izvajani", a odnosi junaka "previše hladni". Priča je rastrzana. Film je u isto vreme jednostavan, ali i komplikovan za rad, jer se odvija na mnogim lokacijama. Tako da ni jedan od priznatih "location managera" iz "Avale" nije prihvatio da to može da se uradi za 150.000 dolara, koliko je dobijeno od Beogradske banke.

Drugi problem je bio sa izborom glumaca.

Razgovarali smo sa tadašnjim zvezdama – Milenom Dravić, Snežanom Nikšić, Radmilom Andrić. Sve su odbile, pre svega zbog scena obnaženosti, kakvih do tada nije bilo u domaćem filmu.

BB: I onda si dobio podršku iz novosadske "Neoplante", jer vi ste film već u novembru 1968. imali snimljen.

ŽŽ: Vidim da se kroz Avala film probijam teško.

Odbio me je i Aleksandar Petković, sjajni direktor fotografije u filmovima Makavejeva i Žike Pavlovića. A njega sam znao još iz amaterskog filma, jer je jedan od osnivača beogradskog Kino kluba.

Padne mi na pamet da Giletu predložim da novac prebaci u Neoplanta film i da se tamo uradi izvršna produkcija.

Računao sam – tamo imam ekipe iz svojih dokumentaraca, a i nema te gužve kao u "Avali" gde se radi još 4-5 filmova. Dragiša Đurić, mislim već sledećeg dana, prihvati tu ideju. Potpiše ugovor sa Svetom Udovičkim i taj spoj bude dobar temelj za rad.

...

Leto je, montiramo film u "Neoplanti". Teška vrućina. Makavejev je na ostrvu Lastovo, odmara se posle blokada u zemlji, a slave u Kanu. Zvoni telefon, javljam se. Glas iz slušalice: "Ovde pukovnik Marković iz Generalnog sekretarijata predsednika Republike. Kod vas je urađen taj film o misterijama? Došao bih sa vozačem, za dva sata, po kopiju. Potrebna je za večerašnju projekciju." Odmah zovem direktora Svetu Udovičkog. Njemu pada kamen sa srca: "Konačno, Tito će videti WR. Film su do sada smeli da napadaju staljinisti, jer on nije stigao da ga vidi." Kažem Sveti da pozovemo Makavejeva. Mada on misli da nema potrebe, zovem Maka, jedva dobijem vezu. Makavejev procedi: "Zašto si rekao da je kopija tu?" Objašnjavam mu koliko je Sveta oduševljen što će danas da se gleda kod Tita. Makavejev zaurla: "Seci kurac, iz svih sekvenci gde ga vidiš u filmu!" Kažem ok, tu je montažni sto. Makavejev viče: "Kurac je na četiri mesta, sve iseci!" A telefonista, drugi put kad sam zvao, kaže: "Ne mogu vam dati druga umetnika na telefon, malopre je preklinjao nekog prijatelja da odseče, da izvinete, kurac. Bojim se da naš gost nije normalan." Opet zovem Udovičkog, kažem mu koji je nalog Makavejeva. Sad Sveta zavapi: "Vas dvojica tražite da lažemo Tita. Ni po koju cenu! Treba da vidi sve. Kad vidi Tito će razumeti da je Mak na njegovoj strani." Kopija je odnešena tog dana. Nikakva vest nije stigla o reakciji. Ali, početkom jeseni, pokrajinski funkcioneri smenjuju direktora Udovičkog. Ostavljaju ga bez posla. On odlazi u Beograd.

Nalazi se sa takođe smenjenim direktorom Avala filma Dragišom Đurićem sa kojim je koproducirao Sveti pesak Mike Antića i Rane radove. Đurić je, posle smene, dobio direktorsku funkciju u Beogradskom parking servisu. U njemu zapošljava Udovičkog, da naplaćuje parkiranje automobila...

...

Postoji slučaj kada je Tito "izrazio nezadovoljstvo" mojim radom. Zaustavio je projekciju Ranih radova i ljutito postavio pitanje: "Šta hočeju ovi luđaci?"

Ovako se to desilo: 14. juna 1969, posle tri meseca relativno uspešnog pokazivanja Ranih radova, po kinima širom zemlje, posle mnogih napisa i polemika, hitno me zove direktor Avala filma, Dragiša Đurić, da dođem kod njega u kancelariju. Primi me zabrinut. Pokaže rukom na Titovu fotografiju, iznad njegovog radnog stola. Takve su fotografije bile obavezne, u svim kancelarijama.

Kaže: "Sinoć je gledan film. Projekcija je prekinuta, a postavljeno je i neprijatno pitanje."

Ja kažem da ne verujem, da su to konkurentske smicalice, zbog ljubomore, jer je film odabran za zvaničnu konkurenciju Berlinskog festivala, koji počinje za dve nedelje.

Đurić kaže sekretarici, da pozove radnika koji radi u projekcionoj sali. Sinoć je bio na Dedinju, puštao filmove. Titova vila je desetak minuta od Košutnjaka. Samo se spustiš nizbrdo, pa na obližnjem bregu, u Užičkoj 15. Ulazi majstor, kojeg znam. I on snužden. Kaže da im je već posle pola sata bilo dosta filma. Gile me značajno pogleda. Majstor izađe.

Meni ponudi da sednem i da mi papir u ruke. To je kao neka izjava, koju treba da potpišemo on i ja, u kojoj se kaže da je film Rani radovi još uvek u montaži, nezavršen. Da je ukraden iz "Avale" i pušta se bez našeg odobrenja. Verziju filma koja je u opticaju, ne priznajemo.

Ja se uplašim. Kažem Đuriću da će kolege, novinari i publika znati da lažemo. Šepurili smo se po premijerama. Hvalisali se u intervjuima i polemikama, branili film. Odbijem da potpišem izjavu. Direktor traži od sekretarice da pozove Javno tužilaštvo. Objašnjava telefonom da "nadobudni umetnik neće da sarađuje."

Kad je završio razgovor, kaže mi da odem dole u bife, da pijem kafu i čekam milicijska kola koja stižu da pokupe filmske kopije i uruče poziv za sud.

Sedim dvadesetak minuta. Kroz glavu mi prolaze slične situacije o kojima sam čitao i slušao.

Slutim da patrola milicije dolazi po mene. U žurbi pišem poruku koju ostavljam kod šankiste, za Branka Vučićevića.

Zovu me ponovo kod direktora u kancelariju.

Tamo je komandir patrole, potpisuje revers na uzete kopije, predaje "Rešenje o privremenoj zabrani javnog prikazivanja filma Rani radovi", Ut. br. 31/69, koje je potpisao Okružni javni tužilac Spasoje Milošev.

Gile Đurić pita milicionera, šeretski: "Je l’ vodite i njega?"

Ovaj odgovara: "Ne, mi imamo nalog da predamo Rešenje i pokupimo filmske kopije."

Za nekoliko dana počinje sudski postupak…

Dobijam ovlašćenje u ime koproducenta Neoplanta filma, da vodim odbranu. Napadam Javnog tužioca da je optužba i zabrana tipično staljinistički akt, koji narušava ugled zemlje, više nego što bi to i jedno umetničko delo moglo. Sud sluša rat rečima optužbe i odbrane, gleda film i usvaja argumente odbrane.

Film je oslobođen i za nedelju dana pokazan na Berlinskom festivalu, koji se onih godina održavao početkom jula. U Berlinu je film dobro primljen od kritike, publike i žirija. Posebno su se za njega interesovali studenti koji su bili u protestu, na univerzitetu. Dali su Ranim radovima i "Nagradu mlade generacije"...

U diskusijama sam i od desničara i levičara slušao pitanje koje Ti postavljaš. Moj je odgovor bio: ne bih rekao da je Tito diktator.

Ne nazivam "nečuvenim pretnjama" ni kasnije administrativne intervencije, poput Rešenja o privremenoj zabrani filma Rani radovi, od strane Okružnog javnog tužilastva Beograd, od 19. juna 1969. Intervencija se dešava tri meseca pošto je film prošao cenzuru i prikazan po bioskopima širom zemlje, sa priličnim uspehom i podeljenim medijskim reakcijama.

Sud je 24. i 25. juna 1969. održao glavnu raspravu, saslušao tužioca i moju odbranu, pogledao film, ispitao svedoke i doneo Rešenje da se odbija predlog Okružnog javnog tužioca, o zabrani filma. Kopije filma Rani radovi, koje su po navedenom rešenju bile oduzete, vratiće se vlasnicima.

BB Rani radovi su nakon toga trijumfirali u Berlinu, jel’ tako?

ŽŽ Da, film je 3. jula 1969. prikazan u konkurenciji Berlinskog festivala, za koju je selektovan još u aprilu. Da bi od žirija 7. jula dobio Zlatnog medveda, a od studenta Berlina "Nagradu mlade generacije". U konkurenciji kratkometražnih filmova Presađivanje osećanja Dejana Đurkovića dobio je Srebrnog medveda.

Iste godine je u okviru Berlinala održana i retrospektiva jugoslovenskog "mladog filma". U to vreme domaća štampa je žustro napala berlinski žiri, jer veliki listovi "Politika", "Vjesnik", "Borba", koji su imali dopisnike u inostranstvu, nisu Rane radove, kao i "nove filmove" naročito podržavali ni kod kuće.

Zlatni medved je medveđa usluga, piše Božidar Dikić u "Politici". "Nagrada za zabludu" naslov je Mire Boglić u "Vjesniku"...

Podatak, koji pokazuje koliki je ring za razmenu udaraca otvoren, je i debata u Saveznoj Skupštini na Prosvetno-kulturnom veću, upravo 3. jula 1969. kada se na Berlinalu prikazuje film. Tema debate je odabir domaćih filmova za međunarodne festivale. Višečasovna diskusija pokazala je protivurečnosti hibridnog sistema.

Postoji domaća komisija za odbir filmova za strane festivale. Ona, kao, pravi neku reprezentaciju. Ali njen izbor, normalno, uopšte nije obavezan za selektora stranog festivala. Tako se dešavaju slučajevi da strani festival odbije film koji se nudi preko komisije. Producenti kad imaju poziv stranog selektora, ukoliko film "ne prođe" na našoj komisiji, žale se na kršenje samoupravnih prava i na materijalnu štetu koju će trpeti, ukoliko se zabrani učešće na festivalu.

Debata u Saveznoj skupštini je posebno razmatrala slučaj od pre nekoliko meseci, kada su na Oberhauzenskom festivalu, gde se pokazuju nacionalne selekcije, uvrštena i dva "Neoplantina" filma koja su izričito odbijena od Savezne komisije za kulturne veze sa inostranstvom. Radi se o dokumentarcima Vesela klasa Bojane Marjan i moja Lipanjska gibanja.

Tako se jugoslovenska selekcija pokazala jedne večeri, a ova dva filma kao nezavisni nastup producenta "Neoplante". Burna i duga skupštinska diskusija se završila kao i sudski proces: da je na samoupravnim telima i autorima odgovornost za proizvedene filmove…

Opštinski komitet Novi Sad nominalno organizuje kampanju protiv "Neoplante", direktora Udovičkog i mene, a faktički protiv "nedovoljne budnosti Okružnog suda u Beogradu", jer je na normalnom sudskom procesu oslobodilo film od zabrane. U suštini, takozvano savetovanje je karijerističko dodvoravanje, solidarisanje sa Titovim napuštanjem projekcije Ranih radova, čemu se sigurno na veliko pričalo u "internim krugovima".

Dušan Popović šalje odgovor drugu Titu, na njegovo pitanje "šta hoćeju ovi luđaci". On odgovara: "Oni samo glume, druže Tito, da su luđaci. A zapravo su anarhisti. Antikomunisti. Oni negiraju našu Revoluciju, vodeću ulogu Saveza komunista i diktaturu proletarijata. Oni, zapravo, hoće nas da sruše s vlasti." I sad taj Dušan Popović, neposredno pre tog savetovanja, on sa mnom razgovara, kaže: "Dođi da se dogovorimo. Vi tu radite te filmove koji su prilično provokativni. Je l’ tu ima možda nekih kontakata sa inostranstvom, nekih para iz inostranstva?"

Ja kažem: "Pa čekaj, je l’ ti znaš ko to vodi? To vodi ovaj Sveta Udovički."

BB: Ti si na "ti" s njim, je li tako?

ŽŽ Da, da. Reko’: "To ti znaš, to vi možete da proverite. To su gluposti. Mi radimo filmove onako kako mislimo da treba raditi u ovoj zemlji." I taj se razgovor završava, on kaže: "Nema razloga da proveravamo, ako je tako. Ti bi mi valjda rekao." I on drži jedan referat koji je objavljen u novinama gde on analizira te naše filmove kao trockističke, zatim kao anarho-liberalističke.

BB: Da li tada taj pojam anarho-liberalizam već postoji? On je nastao valjda poslije ’68.

ŽŽ On se javlja, vidiš, u tim stvarima. Dakle, on tu očigledno, kako bih rekao, pravi jednu probu strogoće, tako da on taj film proglašava, kaže: "Koliko je film trockistički i anarhistički, utoliko za taj film možemo reći da je antikomunistički."

BB: I to je, dakle, čovjek koji tebe poznaje, koji je s tobom na "ti"?

ŽŽ: Koji mene poznaje. I ja ustajem (ja sam još član Partije) i ja kažem: "Tragedija Saveza komunista je što na važnim kadrovskim mestima imamo ljude koji vuku očigledno neke porodične komplekse i pokušavaju da budu veći katolici od pape."

BB: To si rekao?

ŽŽ: Da! Reko’: "Drug Popović je sa mnom prekjuče razgovarao, on je sad vama izgovorio čiste neistine i ukoliko ne povuče ove reči, ja napuštam organizaciju Saveza komunista." Sad oni mene gledaju svi kao ludaka i ja, praktično, sa pola sastanka izlazim. I tako sam ja izašao iz Saveza komunista. E sad, razume se, već te jeseni se donosi odluka da se film povuče iz distribucije, a to sad više ne povlači ni sud ni produkcija nego partijska organizacija distributera, tako da se to dešava, međutim, u celoj državi atmosfera nije takva da sad tu dolazi do nekog totalno formulisanog, da kažemo, dogmatskog talasa.

To da je rečeno da hoćemo da ih rušimo s vlasti, potvrđuje susret sredinom devedestih. Dakle devedesetih, hodam ulicom Vase Stajića, gde su "rukovodilački stanovi". Neko mi sa leđa stavi ruku na rame.

"Želimire", kaže stariji čovek.

"Usmeravali smo našu borbu u pogrešnom pravcu. Je l’ vidiš, glave su nam došli oni od kojih se tome nismo nadali." Okrenem se, prepoznam gospodina Popovića.

Kratko sam odgovorio: "Promaklo vam, niste bili dovoljno budni ..."


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net