foto: marco brescia

Intervju – Zubin Mehta, dirigent >

Gandi muzičkog sveta

"Mi pokušavamo da uradimo najbolje što možemo. Možda se to ne čini kao da je nešto veliko, ali nikad nemojte potcenjivati snagu muzike. Ona ima tu moć da ljude koji su suprotstavljeni – natera da se osmehnu jedni drugima... Uvek pokušavam da izgradim mostove preko muzike. Ali ne bih preuveličavao svoj značaj – kad Đoković igra sa Čilićem u tenisu, to je donekle slično"

Navesti, makar i tek samo poneki, od svih onih izuzetnih umetničkih angažmana maestra Zubina Mehte (Mumbaj, Indija, 1936), tokom njegove neverovatne dirigentske karijere od ciglo šezdesetak godina trajanja – već bi zauzelo prostor čitavog ovog intervjua. Gotovo da se zaprepastite kada se – istražujući njegov životopis – nađete suočeni sa samim vrhuncima istorijskih profesionalnih doprinosa, kuda je sve uzdigao klasičnu muziku, ali još i više sa činjenicom da je on sam sve ovo vreme zadržao, uprkos svemu, zapravo jedan izvanredan ljudski lik. Maestro Mehta skroman je zato kada govori o umetničkom i svakom drugom dobročinstvu što ga godinama već unazad pruža diljem planete. Uvek u gotovo pa instinktivnoj povezanosti i prepoznavanju sa srodnim muzičkim dušama, Zubin Mehta tako je davno prihvatio Beogradsku filharmoniju, a naročito od oktobarskih promena 2000. Za koji dan, u nedelju 20. septembra, naći će se ponovo za dirigentskim pultom na "Kolarcu" pred ovim sjajnim orkestrom, o kome ima samo reči hvale. Kao i o Beogradu, hrani, srpskom duhu ...

"VREME": Poštovani gospodine Mehta, očekujemo vas sa radošću u Beogradu, u nedelju, 20. septembra. Sa kakvim programom dolazite ovog puta na beogradski koncert sa Filharmonijom?

ZUBIN MEHTA: Dolazim pre svega sa najboljim željama, jer mnogo volim ovaj orkestar, a gospodin Tasovac je moj veliki prijatelj. Uvek se rado odazivam pozivu Beogradske filharmonije i želim uvek da, ako mogu, pomognem u njegovim nastojanjima.

Pripremamo program koji je reprezentativan, idealan bečki program, nešto što ja veoma volim. Zasnovan je na jednom Mocartovom i na jednom Malerovom delu – u pitanju su zapravo Mocartova poslednja simfonija, po imenu "Jupiter" i Malerova "Prva simfonija".

Maler je kao mladi čovek bio dirigent, radio je u Budimpešti i drugim operskim kućama, i tokom tih godina je završio ovo svoje inovativno, prelepo delo, koje je samo po sebi opis prirode. Uvodi vas u topli letnji dan, tokom kojeg čujete ptice, zvuk roga u daljini... Ova simfonija ima zaista mnogo atmosfere – a sa druge strane, ona ostaje u jednoj jasnoj, klasičnoj formi. Kao i većina Malerovih simfonija, ona nas uzbudljivo vodi sve do veličanstvenog finala, u kome dolazi do velike pobede duha.

Mocartova poslednja simfonija nosi sa sobom sve ono što nečije poslednje delo može da ima – kao da je hteo da u njega stavi sve što je tokom života naučio o komponovanju. To je rad istinskog genija. Ne možete ga se dovoljno naslušati, sa svom prefinjenošću koja je u njega utkana – u pitanju je jedinstveno remek-delo.

Vaša veza sa Beogradom je, međutim, naročita i traje veoma dugonovijim generacijama u pamćenju zauvek ostaje vaš nastup u beogradskom Sava centru na jesen 2000. godine, 5. novembra, u jeku krupnih političkih promena ovde, ali i svi oni koji su usledili. Ipak, vi ste još mnogo godina pre posetili kao dirigent naš grad, 1958. Kakvo je vaše sećanje na to vreme, a u kakvom sećanju vam je ostao taj koncert 2000. godine? Mnogo energijei muzičke i političkekovitlalo se oko tog nastupa, mnogi tada aktuelni politički prvaci prisustvovali su tom koncertu?

Jedva čekam da se ponovo pojavim u Beogradu, u kome imam toliko prijatelja. Odlično se sećam i grada iz 1958. i momenta kad sam prvi put probao vašu čudesnu hranu. Ona još postoji i to me oduševljava! Hrana kod vas je naprosto divna.

foto: wilfried hösl

Bio sam veoma srećan kad je demokratija konačno stigla u Srbiju. Praktično odmah sam pozvao svoje prijatelje iz Beograda i rekao im: "Slušajte, sad je pravi trenutak!" Koncert je mnogo značio svima, publika je bila prepuna oduševljenja. U isto vreme, bilo je i tužnih trenutaka, kad smo obišli mesta u gradu koja su bila bombardovana – ali duh tih ljudi je bio neuništiv, srpski duh se ne može ubiti. Posebno je bilo zabavno otići na reku, gde je ciganski sastav svirao svoju čarobnu muziku – to su stvari koje se ne zaboravljaju.

Od tad sam više puta imao koncerte kod vas... Sledeće gostovanje kojeg se sa velikom radošću sećam jeste momenat kad smo uspeli da dovedemo Beogradsku filharmoniju na nastup u Dubrovnik, u Hrvatskoj. To je bila divna prilika da se neke stvari prevaziđu – posebno je simbolično bilo važno to što smo uspeli da izvedemo duet iz "Don Đovanija", u kome je bariton bio iz Srbije, a sopran iz Hrvatske. Izuzetan događaj, i publika ga je prihvatila sa ogromnim entuzijazmom, mogli ste da ga osetite u vazduhu.

Uvek pokušavam da izgradim mostove preko muzike. Ali ne bih preuveličavao svoj značaj – kad Đoković igra sa Čilićem u tenisu, to je donekle slično (smeh).

Bili ste takođe u Sarajevu 1994, da dirigujete Mocartov "Rekvijem", sa Sarajevskom filharmonijom i Horom Sarajevske katedrale, u razrušenoj sarajevskoj vijećnici? Kako se sećate tog koncerta?

U Sarajevu smo te 1994. godine skupili muzičare iz cele bivše Jugoslavije, ne samo iz Sarajeva, već i iz Ljubljane i Zagreba pre svega... Glavni razlog za to bila je činjenica da tamošnja filharmonija, nažalost, nije imala sve potrebne muzičare, nisu mogli u potpunosti da sastave orkestar. Izveli smo Mocartov "Rekvijem" u bombardovanoj Biblioteci, koja je sad obnovljena. U Sarajevu sam bio prvi put još 1960, kada sam nastupao sa Sarajevskim orkestrom, tako da sam bio veoma srećan što sam mogao da se vratim u taj grad, no 1994. tamošnja situacija uopšte nije bila dobra.

Imali ste nastup i 2005. u Čenaju na godišnjicu fatalnog cunamija?

Što se koncerta posle cunamija tiče, uradili smo ga da bismo skupili novac za pomoć postradalima. Muzika vrlo realno može da pomogne ublaženju bola onih koji pate. Saznanje o tome vas ispuni.

Veoma bih želeo da sada jedan koncert posvetim izbeglicama iz Sirije. Nešto mora da se učini u vezi sa njima. Naravno, daleko najbolje bi bilo da se u njihovu zemlju vrati mir. Tada bi se i oni vratili kući u miru. Ne idu oni na taj daleki i neizvestan put zato što mnogo vole Evropu – svakako je ne vole više od svoje zemlje – ali je situacija u Siriji toliko loša, da naprosto nemaju izbora. Ali, siguran sam, ukoliko bi se sve smirilo, mnogi od njih bi poželeli da se vrate u svoju domovinu.

Voleo bih da priredim jedan koncert za njih odmah, još i pre nego što se situacija u Siriji nekako sredi. Nikad nisam bio u Damasku, pre svega zbog svojih veza sa Izraelom, no sad bih svakako voleo nešto da uradim za izbeglice.

Avgusta 1999. u Vajmaru nastupali ste u blizini nekadašnjeg koncentracionog logora Buhenvald, dirigujući združenim Bavarskim državnim orkestrom i Izraelskom filharmonijom, Malerovu "Simfoniju br. 2" ("Vaskrsenje"). Sve su to, uslovno rečeno, politički angažmani umetničke muzike. Koliko može da bude jak uticaj umetnosti na političke i društvene tokove u nekim prelomnim trenucima?

Mi pokušavamo da uradimo najbolje što možemo. Možda se to ne čini kao da je nešto veliko, ali nikad nemojte potcenjivati snagu muzike. Ona ima tu moć da ljude koji su suprotstavljeni – natera da se osmehnu jedni drugima.

Moj san bi bio da jednog dana orkestar iz Irana nastupi sa Filharmonijom iz Izraela – nikad se ne zna, stvari se menjaju, a umetnost očigledno može da pomogne da do promene dođe.

Vratimo se za trenutak mnogo godina unatragkako se sećate Indije i Bombaja vašeg detinjstva? Kakvi su zvuci, mirisi, boje, ali i umetničko sazrevanje u sopstvenom domu, ostali u vašim uspomenama?

Naša kuća je bila puna muzike, od jutra do mraka, prevashodno zbog mog oca (Mehli Mehta, koncerni violinista i dirigent, osnivač Bombajskog simfonijskog orkestra, prim. aut). On je pre svega vežbao violinu, predavao je violinu, svirao u gudačkom kvartetu – sve je radio, tako da je dom u kome sam živeo uvek bio pun njegove muzike, njegovih učenika i konačno saradnika iz gudačkog kvarteta. Imati usred Indije priliku da po ceo dan slušate Betovenove i Mocartove gudačke kvartete – bilo je izuzetno i veoma neobično.

Odrastao sam idući u katoličku, jezuitsku školu, ali sa ljudima iz sedam različitih religioznih grupacija, koje su sve išle u isto odeljenje. U Indiji je društvo veoma mešovito, sačinjeno od ljudi različitog porekla.

foto: oded antman

Istorijski posmatrano, stvari su se takođe jako menjale u okviru jedne generacije – ja sam, recimo, počeo da se školujem u školskom sistemu koji je bio pod britanskom upravom, a završio sam obrazovanje u nezavisnoj Indiji – tako da sam rastao u periodu velikih promena. No, naša revolucija protiv Engleza izvedena je gotovo bez prolivanja krvi, tako da smo postali sa njima prijatelji skoro istog časa kad su napustili našu zemlju. Ovo je bio rezultat vođenja politike onako kako ju je usmeravao veliki Gandi. Želeo bih da i drugi revolucionari usvoje i slede Gandijevu filozofiju... Martin Luter King bio je svakako najbolji primer, on je sledio Gandija na najbolji način.

Da li ste vi sledbenik Gandija?

Njegovih principa – svakako!

Kažite nam nešto o vašem radu sa mladima u Indiji, na koji način ih uvodite u svet vrhunske umetničke muzike? Koliko je važno da mladi o njoj nauče sve što mogu?

Pre svega, imam fondaciju u Bombaju koja im pomaže da uđu u svet zapadne klasične muzike. Imam još jednu u Izraelu, koja je posvećena tome da mladim Arapima omogući priliku da studiraju klasiku. Verujte mi kad vam kažem sledeće – veoma je zdravo da se mladi ljudi bave muzikom i da uče da je sviraju. Postaju drugačija ljudska bića! Okruženi smo takvom lepotom, imamo tu sreću da možemo da uživamo u četiri stotine godina dugoj istoriji najlepše muzike ikada stvorene, a koja je nastala u Evropi – kad je mladi ljudi čuju i dožive i udahnu ovu vrstu umetnosti, te njene veličanstvene harmonske ravnoteže, taj sklad, to na njih sasvim sigurno veoma snažno deluje.

Koje biste svoje muzičke profesore izdvojili? Od koga ste primili znanja koja su vam najviše pomogla da razvijete svoj lični, individualni glas?

Svakako je moj profesor u Beču, Hans Svarovski, izvršio veliki uticaj na mene.

Ovde vas uživo poznajemo prevashodno kao dirigenta simfonijskog umetničkog repertoara, međutim, svetska publika uživa u vašem upravljanju nekim neverovatnim operskim produkcijama, kakve su recimo čuvena "Toska" iz 1992. ili "Turandot" u Zabranjenom gradu u Pekingu 1998, da i ne govorimo o onim nenadmašnim koncertima Tri Tenora 1990. i 1994. kojima ste dirigovali... U čemu sebe zapravo najviše vidite kao umetnika?

Gledajte, meni je najvažnije ovo što sad činim. Sutra nastupam u Napulju (razgovor vođen u petak, 11. septembra, prim. aut.), gde imamo dobrotvorni koncert, prikupljamo sredstva za divni orkestar koji tamo radi. Potom odmah putujem u Madrid, gde pravimo još jedan dobrotvorni koncert. Ovog meseca radimo dobrotvorne koncerte, gde god možemo. Srećan sam kad mogu da pomognem, to ispunjava moje srce.

Najviše uživam u toj aktivnosti trenutno. Mi pokrenemo nešto pokušavajući da pomognemo, pomoć se onda uvek skupi zahvaljujući dobrim ljudima, i to nam posledično omogući da je podelimo onima kojima je stvarno potrebna. To je izuzetno važno.

Vaš doživotni angažman kao muzičkog direktora u Izraelskom simfonijskom orkestru takođe je izuzetan? Šta smatrate najznačajnijim u istoriji vašeg rada sa ovim ansamblom muzičara?

Sa Izraelskom filharmonijom radim već 47 godina, u poslednje vreme svake godine po tri meseca provodim na tom zadatku. Pre svega smo podigli nivo ovog orkestra do neslućenih visina, to je bilo najvažnije. Baš sad smo se vratili sa jedne vanredno uspešne evropske turneje po festivalima i najprestižnijim salama – veoma sam srećan kako se ovaj orkestar razvio tokom vremena i postao zaista izuzetan. Unutar Izraela, ponosim se edukativnim radom koji je važan deo rada Filharmonije, a posebno obrazovnim programima koje sistematski pružamo arapskoj deci.

Dakle, radimo sve što možemo – pored svega pomenutog, ne zaboravite da moramo da odsviramo šest koncerata nedeljno, što oduzima mnogo vremena! Sama ta činjenica ukazuje na to koliko mnogo radimo – ali i moramo, jer imamo ogromnu publiku u Izraelu.

Gde je po vašem mišljenju mesto naše, Beogradske filharmonije među filharmonijama širom sveta?

Znate kako – svaki put kad dođem, ona je sve bolja, sve se više razvija! Sećam se da je prošli put (Kolarac, 2013. godine, prim. aut.) gudačka sekcija bila apsolutno briljantna, a kad smo svirali Malerovu Treću simfoniju (Kolarac, 2005. godine, prim. aut.), trubač je bio na nivou najboljih svetskih trubača koje sam imao priliku da čujem. Bio je fantastičan! Rade sa odličnim dirigentima, orkestar evoluira na sjajan način i u pravom smeru. Siguran sam da gospodin Tasovac stigne da obrati pažnju na svoju prvu ljubav – Filharmoniju – mada je sad ministar.

Vaša dirigentska karijera u svetu klasične muzike odvija se istovremeno i paralelno sa ekspanzijom rokenrola u svetskoj popularnoj muzici. Da li vas je uopšte nekada interesovao taj zvuk?

Ne, ne. Samo klasika. Nije mi smetalo doduše što su moja deca uzela to da slušaju, oni naime vole i pop i klasiku. Kao muzičar, ja sam, naravno, znatiželjan. Mišljenja sam da svi treba sve da slušaju.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net