foto: miloš miškov

Intervju – Petar Lađević, bivši savetnik predsednika SRJ za izbeglička i humanitarna pitanja >

Kad postaneš osetljiv na nesreću

"Ne sme se dozvoliti manipulacija humanizmom. Niko ne sme da se ideološki ili politički na ovome okoristi. Izbegličko pitanje nikad ne sme da bude pitanje političkog nadmetanja, kao što je bio slučaj devedesetih kad su izbeglice iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine služile za politička potkusurivanja. Izbegličko pitanje mora da bude isključivo pitanje ljudske solidarnosti"

Srbija je oduvek bila tranzitna zona, raskrsnica između kontinenata, piše u školskim udžbenicima iz istorije. U savremenom dobu, mnogo je primera izbegličkih talasa koji su prolazili ovim prostorima, zadržavali se nakratko ili duže ili se zauvek ovde zaustavljali.

Posle jednog od izbegličkih talasa nastala je zanimljiva kolonija, grčka, svojevrsni komunistički "grad-država" koji je postojao nekoliko godina nakon Drugog svetskog rata u južnoj Bačkoj. U tamošnjem selu Buljkesu naselilo se 4650 izbeglica, pripadnika i simpatizera narodnooslobodilačke vojske ELAS. Buljkes je imao status neke vrste eksteritorijalne grčke republike koja je imala svoj novac, policiju, novine, škole, pozorište, i sve to na grčkom jeziku. Početkom dvadesetih godina prošlog veka, u Beograd se doselilo nekoliko desetina hiljada Rusa koji su bežali iz svoje zemlje zbog po njih nepovoljnih političkih prilika. Neposredno posle Prvog svetskog rata u Beogradu se skućila kolonija zapadnomongolskog naroda Kalmika, a tu su i beogradski Druzi, koji su iz Libana, krajem XIX veka, slati u zatvor u Beogradsku tvrđavu (o svim ovim zajednicama "Vreme" je pisalo u prethodnim brojevima).

Najveći talas izbeglica koji je preplavio Srbiju svakako je onaj tokom i nakon ratova u kojima se raspala Jugoslavija. Prema zvaničnim podacima Komesarijata za izbeglice i migracije Republike Srbije iz 1996. godine, u Srbiju je od 1990. došlo 617.728 osoba iz Hrvatske, Bosne i ostalih delova Jugoslavije. Poslednjih godina, a naročito intenzivno u poslednja dva meseca, kroz Srbiju prolaze desetine hiljada izbeglica sa Bliskog i Srednjeg Istoka, Severne i Podsaharske Afrike. Svetski mediji izveštavaju o solidarnosti Beograđana i drugih stanovnika Srbije prema izbeglicama koje beže ka Zapadu…

Baš o tome, o odnosu domaćeg stanovništva u Srbiji prema izbeglicama, ovim i onim, ali i odnosu vlasti, medija i elita prema njima, "Vreme" je razgovaralo sa Petrom Lađevićem, profesorom filozofije i sociologije, bivšim savetnikom predsednika SRJ Vojislava Koštunice za izbeglička i humanitarna pitanja i koautorom statističko-demografske studije "Izbeglički korpus u Srbiji".

"VREME": Da li vas iznenađuje ovolika empatija Beograđana prema izbeglicama iz Azije i Afrike?

PETAR LAĐEVIĆ: Nimalo. Ako se pogleda istorija izbeglištva i dolaska izbeglica u Srbiju od 1918. naovamo, vidi se da Srbija ima bogatu tradiciju pomoći izbeglicama, bez obzira iz kog dela sveta one dolazile. Uzmite samo primer ruskih emigranta nakon Oktobarske revolucije koji su bili dočekani u Srbiji, pa i celoj bivšoj Jugoslaviji. To je, pre svega, bilo zahvaljujući tadašnjoj dinastiji, ali isto tako i narodima koji su sačinjavali tu bivšu Jugoslaviju. Mnogi od tih Rusa su ostajali ovde, ne odlazeći dalje u razvijene zemlje Zapada. Oni su kasnije, u nizu gradova u Srbiji, a pogotovo u većim gradovima, obeležili srpsku kulturu svojim doprinosom, a pritom su i dalje ostali Rusi, Azeri ili šta su već bili.

Druga stvar je Drugi svetski rat. Nakon nemačke okupacije Kraljevine Jugoslavije i uspostave marionetskih režima na ovim prostorima, veliki broj Srba, Slovenaca i projugoslovenskih Hrvata izbegao je u Srbiju, bilo da su izgnani, bilo da su pobegli spasavajući glavu. Sa druge strane, Nedićeva Srbija je imala veoma, veoma dobar odnos prema izbeglicama. Dovoljno je samo da se pročita Zakon o izbeglištvu Nedićeve vlade i da se vidi da je svima bila garantovana puna pravna jednakost. Na kraju, naravno, sve te izbeglice su pale na teret srpskog naroda jer ih je stanovništvo primalo u svoje kuće… Moja familija, po očevoj liniji, je čitav rat provela u Kragujevcu. Ako se tako može reći, čitav taj period su proveli normalno izuzev nekih ekscesa koji su se, naravno, mogli dogoditi bilo gde u takvim turbulentnim vremenima i tako krvavom građanskom ratu kakav je bio Drugi svetski na prostorima bivše Jugoslavije.

Ovde se mora uzeti u obzir da je to bila jedna velika prisilna migracija, ali u osnovi – unutar jedne države. To malo podseća na izbeglištvo iz 90-ih godina, ali nikako nije isto i to se mora razdvojiti.

Pomenuti Rusi, izbeglice iz vremena Drugog svetskog rata, ali i one iz devedesetih godina, ipak su imale određenu versku, kulturnu ili jezičku vezu sa ljudima iz Srbije. To nije slučaj sa današnjim izbeglicama koje su većinom druge vere, boje kože, životnih navika, jezika. Za mnoge je empatija prema njima, toliko različitimiznenađujuća.

Postojanje zajedničke kulture i jezika na prostoru bivše Jugoslavije ili pak obostranog verskog identiteta sa Rusima je sasvim sigurno igralo određenu ulogu u prihvatanju tih izbeglica. Međutim, iščuđavanje nad tim što se ljudi u Srbiji humano odnose prema izbeglicama iz Azije i Afrike je par excellence politička stvar. Od istih onih koji su tokom ratnih godina 90-ih stvorili medijsku sliku o Srbima kao ljudožderima, kao narodu koji samo etnički čisti druge, o Srbima koji nisu nikakve žrtve već samo agresori, sada stiže čuđenje zbog čega su Srbi takvi prema izbeglicama koji su muslimanske vere i druge boje kože. Isto se desilo posle 11. septembra, kada je svaki Arapin postao terorista.

Najvažnije je da se na sve ove ljude koji ovuda prolaze gleda kao na – ljude, a tek onda kao na Arape po naciji, pa muslimane po veri. I šta ako je Arapin pravoslavni, šta ako je katolik, maronit, ateista? Meni, ponavljam, taj odnos prema izbeglicama nije čudan, normalan je, i to sam od Srbije i očekivao. Srbija je to tako radila oduvek.

Sasvim sigurno nisam simpatizer ove vlasti, ali moram priznati da se ona u aktuelnoj krizi ponela humano i pristojno. To, naravno, ne znači da se ponaša i funkcionalno. Tim ljudima treba omogućiti što bolje informisanje, što bolje snalaženje i rešavanje njihovih problema. Sa druge strane, ne može jedan ministar da stvara zbrku govoreći da je 50.000 ljudi tražilo azil. Nije tražilo azil nego je izrazilo nameru da traži azil, a i to samo zbog toga da bi dobili papir koji im omogućava da legalno ostanu u Srbiji sledeća 72 sata.

Da li je vlast iz 1995. bila humana i pristojna prema izbeglicama iz Hrvatske?

Tadašnja vlast, tadašnja politička elita, potpuno se sramno odnosila prema izbeglicama koje su dolazile u Srbiju. Sretniji sam jer, za razliku od 1995, izbeglice danas mogu da dođu u centar Beograda, mogu da se raspituju na informativnim punktovima koji su im napravljeni u centru grada… Silne kolone prognanih Srba iz Hrvatske su skretane od Beograda, da ne uđu u centar grada, i to je, čini mi se, poznato svakom u Srbiji.

Kako objašnjavate promenu odnosa politike prema izbeglicama?

Čini mi se da sadašnja vlast smatra da na spoljnopolitičkom planu humanim odnosom prema izbeglicama može da dobije neke od beneficija od međunarodne zajednice. Pohvale koje stižu od pojedinih zapadnih država direktno podržavaju ovu vlast, ne podržavaju Srbiju nego podržavaju ovu vlast. S druge strane, smatram da se ova vlast počela ponašati u skladu sa narodom koji misli i oseća da sirotinji u nesreći treba pomoći. Kako god to izgledalo, vlast je dobro reagovala.

A kako objašnjavate to da domaće stanovništvo toliko želi da pomogne izbeglicama?

Srbi su u proteklih 20 godina videli dve izbegličke nesreće i sada se suočavaju sa trećom. Ko toliko puta vidi, prođe ili doživi takve nesreće, postane prilično osetljiv na njih. Mislim, dakle, da je u pitanju iskrena podrška. Naravno da nikad nije isključeno da će se pojaviti ili su se već pojavili idioti koji će nekog išamarati, opljačkati, izvređati, ali evidentno je da je opšta atmosfera u srpskom narodu atmosfera podrške ovim nesrećnicima.

Mogu li se porediti te izbegličke nesrećeizbeglički talasi devedesetih i sadašnja izbeglička kriza?

To je uporedivo samo na humanitarnoj razini. Aktuelna migracija je svetski fenomen koji je posledica loših zapadnih politika prema zemljama iz kojih izbeglice sada dolaze u Evropu tražeći spas golog života. Ono kod nas je ipak bilo posledica građanskog rata, naravno, sa velikim uticajem stranih sila, ali to sada nije pitanje.

Kako je devedesetih izgledao odnos domicilnog stanovništva u Srbiji prema ljudima koji su došli iz bivših jugoslovenskih republika?

Taj odnos je zavisio od perioda dolaska izbeglica. Da kažemo, najbolje su prošli oni koji su prvi došli. Imali su nešto novca, došli su u relativno boljim, predsankcijskim vremenima, pa su mogli da se snađu. Takođe, tada je još uvek postojala jedinstvena država, koliko god to danas zvučalo čudno, tad su se ljudi relativno lako prebacivali sa posla u nekom velikom kombinatu u Zagrebu u deo tog istog kombinata u Srbiji. Kasniji talasi, Bosna 1992, na primer, i dalje su bili praćeni visokim stepenom solidarnosti za razliku od 1995, za šta je ključni krivac tadašnja politička elita koja nije znala šta hoće. Ta nekompetentnost politike o izbegličkom pitanju trajala je sve do 1998, kad je uspostavljen kakav-takav odnos između Srbije i Hrvatske. Najmanji stepen solidarnosti i uvažavanja su trpeli interno raseljeni sa Kosova, ali, iskreno rečeno, i tada je situacija bila bolja nego 1995. godine.

Što se tiče odnosa samih građana prema izbeglicama iz tog perioda, solidarnost je, naravno, uvek postojala.

Šta je sa odnosom intelektualnih elita prema izbeglicama? Nije mali broj današnjih javnih ličnosti koje svojim primerom pokušavaju da promovišu human odnos prema izbeglicama. Da li je tako bilo i devedesetih?

Isto tako. Ogroman je broj intelektualaca iz Srbije koji su učinili mnogo da se izbeglicama pomogne. Toga sam svedok i mogao bih ih nabrajati… Pogotovo su pomagali nezavisni intelektualci, nepovezani sa Miloševićevim režimom. Human odnos prema izbeglicama su imali i oni koji su smatrali da su Srbi za sve krivi u tim ratovima. Siguran sam da je tako i danas.

Mnogo je i organizacija koje se danas bave izbeglicama na dobar način. Pomenuću samo Humanitarni centar za integraciju i toleranciju iz Novog Sada koji vodi gospodin Ratko Bubalo. Čitajući nedavno jedan njegov intervju, saznao sam da je veliki broj ljudi koji sada ovuda prolaze, naročito iz Sirije, relativno imućan, imaju određeni novac u džepu kojim obezbeđuju elementarnu egzistenciju, da su školovani, da govore strane jezike. To nam samo govori da je ovo sada prvi talas bega od zla. Zna se da u prvom talasu uvek beže najobrazovaniji, najobavešteniji, najimućniji. Nakon tog talasa doći će oni koji to nisu. Srbija do tada mora ojačati svoje humanitarne kapacitete. Ne treba graditi velike i skupe kolektivne centre, treba povećati broj prihvatnih mesta, informativnih punktova, olakšati pristup srpskim institucijama koje su zadužene za migracije na najrazličitije načine i, naravno, ojačati mrežu medicinskih institucija po čitavoj Srbiji. Ogromni su brojevi u pitanju, ogromne su vrućine, ogroman je napor kojim su oni izloženi… Razumem ja da Srbija, kao poluperiferna zemlja Evrope, sa socioekonomskim stanjem u kojem jeste, stvarno nema unutrašnje resurse da rešava izbegličku krizu. Srbija u ovom trenutku treba da radi sve što je sa humanitarnog aspekta nužno da bi se tim ljudima život, koliko-toliko, olakšao. S te strane su stvarno tragikomične cifre, pod uslovom da su tačne, koje je do sada međunarodna zajednica izdvojila za pomoć tim ljudima u Srbiji.

Kakav je odnos medija prema izbeglicama?

Previše senzacionalistički. Previše straše ljude i ne informišu ih na pravi način, a to je uslov pomoći izbeglicama. Niti preterivanje niti umanjivanje tog problema neće doneti ništa dobro tim ljudima, već samo tačnost.

Bitna stvar u odnosu medija prema izbeglicama jeste i korišćenje adekvatnih termina. Ne mislim da je nekom od tih izbeglica bolje ili gore zato što se nazivaju ovim ili onim terminom. Termini su bitni iz drugih razloga. Ako je neko pobegao od rata, od neposrednog straha za sopstveni život i egzistenciju sopstvene porodice, onda je on izbeglica. Kada je neko izbeglica, podrazumeva se da dobija viši stepen pravne zaštite gde god bio. To je stvar međunarodnog prava. Osim toga, ne sme se dozvoliti manipulacija humanizmom. Niko ne sme da se ideološki ili politički na ovome okoristi. Izbegličko pitanje nikad ne sme da bude pitanje političkog nadmetanja, kao što je bio slučaj devedesetih kad su izbeglice iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine služile za politička potkusurivanja. Izbegličko pitanje mora da bude isključivo pitanje ljudske solidarnosti.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net