ilustracija: aleksandar zograf

o simonidi rajčević >

Tamna zvezda

Milena Marković / foto: vuka mijušković

Odrasla sam u jednoiposobnom stanu u bloku 11c. Bilo nas je petoro. Prvo je otišla sestra, pa brat, ali dolazio je sestrin sin, koji je spavao sa mnom u sobi. Pa sestrina ćerka. Imali smo mnogo knjiga ali nismo imali lepe stvari. Neke su bile čuvane u zatvorenom delu vitrine a neke izložene za gledanje, a nikako se nisu upotrebljavale. Stanovi u koje sam išla isto nisu bili lepi. Buntovnice s čirokanama imale su roditelje vojna lica, uredno popeglane isečene farmerke, kožne dvosede i morao si da staviš podmetač pod čašu. Svuda je bilo carstvo fikusa i crvenih šoljica. Neki su imali mnogo porcelana ali on nije disao. Bila sam dete ponosno, strasno i bolno osetljivo na lepotu. I znala sam da postoje deca koja u tome žive od kako su se rodila. Kasnije sam našla lepotu u onima što su me čekali ispred ulaza i pisala o tome. I u brezama i lipama, Dunavu i napuklom asfaltu. Sad nije reč o tome. Reč je o lepoti koja mi nije bila data poreklom i za kojom sam žudela. Onda sam krenula u Grad. Kada bih sela na 83, tu je bio SKC i grupa starije pankerske omladine kojoj sam htela da pripadam, pa sam stajala s njima. Kada bih sela na 16, tu je bio Dom omladine, gde su se dešavale razne stvari. Ako hoću kod tetke u Strahinjića Bana, morala sam da siđem na mostu pa onda peške. Zamišljala sam da tako izgleda Pariz, dok sam se spuštala na Dorćol. I na sredini mosta bi bio taj pogled, grad, sa svim pretnjama i obećanjima. Strašno uzbuđenje i spremnost da mu se predam. Devedesete godine sam na berzi kupovala ploču koja mi je mnogo puta pružila ruku i spasla život, to je bio Raw Power od Igija Popa, i tu sam upoznala Uroša Đurića, pitao je koja ti je omiljena pesma, ja sam rekla: „Shake appeal." Pa smo razmenili telefone a ja sam mogla da pričam samo u kupatilu, pa ja pričam a oni svi lupaju na vrata. Prvi put sam ugledala taj Stari Beograd i tu belu lepotu kada mi je Uroš pokazao Ulicu Proleterskih brigada. I ja sam se zaljubila u taj grad i strašno ga zamrzela tog trenutka. Bio je oktobar. Puno puta išla sam kod njega ali mi se sve stopilo u taj jedan odlazak, i ona njegova starinska kuća, nameštaj, slike, zanimljivi predmeti a na krevetu jedan mladić sa zalizanom kosom do ramena i kripers cipelama i njegova devojka sa šiškama, beloputa, velika usta i crvena mini suknja. Slikari, jebote. Slikari, studenti, Beograd, Mutapova. U gimnaziji sam upoznala takve vršnjakinje ali mi nije išlo s njima. Dok su se njima očevi plemenito samoubili i one imale njihove lepe muževne slike u svojim romantičnim sobama i velikim stanovima i mogle da izlaze kad hoće i kako hoće, mene je moj živ otac čekao u Vuka Karadžića a ja sam se na Akademiji pravila da mi je dosadno pa moram da idem odmah bez obzira što tek dolaze ljudi. Dok su njima majke mazile mačke sa čašom crnog vina pored, moja je pekla treću pitu za neku rodbinu i umotane glave vikala u telefon da je čuju u Podgorici. One su imale potpisane slike po zidovima a ja cvetne tapete po kojima je brljalo mnogo dečjih ruku. Kada su one učile da se šminkaju, meni je moja pokazala kako skače s mosta ali ja nisam smela. A nisam ni naučila da se šminkam. Mrzela sam te devojčice. Nekoliko godina kasnije počeo je težak život koji sam sama izabrala ali ja sam bila mlada, besna, ljuta i imala sam mnogo snage. I otišla sam u jednu starinsku kuću sa ružama, smokvama i skulpturama u dvorištu kod jedne devojke koju sam viđala i popela sam se na sto u kuhinji da pevam zato što su pustili neku moju stvar i zato što se ja penjem po njihovim stolovima i serem im se baš na stolove. I onda sam je pogledala, a ona mi se nasmešila. Sve je razumela. I ja sam se zaljubila.

U slikarku Simonidu Rajčević obučenu u njujorškog dečaka.

Nalazim se sa Simonidom ispred restorana u kome sede ljudi koji imaju para, nije nam jasno kako su napravili te pare. Ponedeljak je i ne radi restoran gde bismo inače išle. Simonida ide lenjim plemenitaškim hodom, gleda velikim očima, sklanja crnu kosu iza ušiju, seda i priča. Ja postavljam pitanja kakva bih volela da je neko meni postavio.

foto: milovan milenkovićSimonida Rajčević

Kakva je bila prva slika koju si nacrtala a da si mislila u sebi: ja sada slikam i hoću da budem slikarka?

Ja sam probala da nešto imitiram i da nešto razumem i savladam i to što sam radila nije imalo veze s pravom emocijom, to kad si mali bitno ti je da nema osećanje, moraš da se osetiš odvojenim i mora da bude sve ono što si zamišljao kako treba da izgledaju te slike. Bio je neki portret i delovi tela. Mene su roditelji svuda vodili i ja sam u ranom uzrastu proputovala Italiju, bila sam u Parizu, videla sam sve te muzeje. Prvi slikar koji je ostavio veliki utisak na mene bio je Đoto. To me je strašno uzbudilo. Malo kasnije italijanska renesansa. Moja baba, Uglješina majka (Uglješa Rajčević, otac) umrla je kad sam imala tri godine, a svi se sećaju da sam joj govorila da sam videla Đota. Ponavljala sam i tražila da ga vidim ponovo. Baba je mislila da nije dobro da vode tako malo dete. Njega sam zapamtila, mora da je bio dubok utisak. On ima jednu duhovnu dimenziju i ima snagu i emociju ali je to pojednostavljeno, što je magično, i tako je valjda bilo moguće da malo dete to oseti i zapamti, sve ove godine ja to pamtim i osećam.

Dok si rasla, koja ti je pesma pomogla?

Kada sam bila devojčica, Srebrna krila i pesma „Ja nisam kockar ali gubim". S petnaest, šesnaest Nik Kejv i album Mercy Seat.

Koje mirise pamtiš?

Imali smo vikendicu u Ritopeku i odatle imam jasno sećanje na mirise detinjstva. Prvo su kolači, odnosno patišpanj s višnjama koji je pravila komšinica, zova i, pošto smo imali brodski pod, tu je i miris drveta. Mama je imala parfem Femme, valjda je to bio Dior. Taj parfem mogu da prepoznam uvek.

Kakva je bila soba u kojoj si najlepše spavala?

Najlepša mi je soba u kojoj sad spavam. Ona je visoko i u njoj nema ništa, samo spavanje. I nema prošlosti, nema sećanja, baš mi je prijatno u njoj. To mi je najlepša soba.

Kakva je bila soba u kojoj si se plašila?

Sećam se kuće u Dubrovniku gde sam bila na zimovanju pa sam se plašila noću.

Ali najstrašniji je bio jedan stan u Budimpešti, bio je to starinski stan od jedne bake koja je jedina preostala od velike porodice, deca su odrasla i otišla, muž joj je umro. Ona možda nije bila tako stara ali meni je tada tako delovala. Stan je bio fantastičan prepun kristala, divnog nameštaja, fotografija, slika. Tada su bili u krizi i ona je izdavala sobe ljudima koji dolaze. Mene su roditelji stalno vodili u operu, nikad nisam zavolela operu zbog toga, bila sam suviše mala da prodrem u takvu umetnost i to mi je bilo strano. Tada je umro otac od ljudi koji su me čuvali, njih sam mnogo volela, živeli su u našoj zgradi. To je bila prva smrt koju sam doživela ali nisam shvatala šta je to. Onda je u operi jedan stariji čovek u togi počeo da peva i ja sam se strašno uplašila, zamolila sam oca da me izvede napolje. On me je odveo u predvorje i ja sam ugledala mermer boje kože sa žilicama i posluženje, pihtije sa mesom, nešto što su stariji voleli da jedu na pauzi, i to sam videla i prazan hol i nisam mogla da se vratim unutra. Te noći sam se probudila u znoju, u tom stanu i tada sam shvatila da ćemo svi da umremo. Da će da umre tata, da će da umre mama, da ću ja da umrem. Od tada ne mogu da vidim mermer boje kože.

Šta je bilo u bašti u tvojoj porodičnoj kući?

U jednom delu je živeo moj stric, u drugom ja, rano sam počela sama da živim, roditelji su ostali u stanu. Bio je ružičnjak u dvorištu, prababa je to održavala, ona se do smrti presvlačila dva puta dnevno, za ručak, za večeru. Čuvali su njene makazice i ja sam ih dobila, to je zanimljiva priča. Tokom okupacije, grupa nemačkih oficira je došla i lupali su na kapiju, imali su ljubavni sastanak s nekim našim devojkama i hteli su da iseku ruže. Baba (po ocu) otvorila je kapiju a jedan je u rukama imao makazice, zaobljene makazice s posebnom oštricom u sredini, za sečenje. Prababa, koja je bila Nemica, izašla je iz kuće i rekla na nemačkom sram vas bilo, kakav je to način da se lupa na kapiju i da se seku ruže. Taj oficir se toliko bio zbunio i uplašio da je ostavio makazice u rukama moje babe i oni su se okrenuli i brzo otišli. Te makazice i dalje čuvam.

U dvorištu su bile i divne smokve, bila je mačka koja nas je usvojila, a pre toga je baba slikarka držala kokošku koja joj je bila jako važna, niko ne zna zašto.

Bile su i Balšine skulpture. (Balša Rajčević, stric)

Šta je bilo na zidu?

Ja sam stalno držala šalone zatvorene, prozor se jako teško otvarao a i bio je nisko, moglo je da se uđe kroz taj prozor. Onda sam zatvorila, nisam ga otvarala i preko sam stavila crveno platno. Bila je Osmi putnik instalacija u sobi i velika slika Nika Kejva.

Kada si otišla prvi put u neki veliki evropski grad, šta si tamo videla?

Prvo veliko putovanje bilo je po Italiji, bila sam dosta mala i iz nekog razloga sam zapamtila Bolonju, tu mi se jako svidelo. Moram ponovo da odem tamo da vidim šta je to bilo. Nisam ja mogla baš da povežem sve te gradove, verovatno su to bili detalji. Najveći utisak na mene je ostavio vulkan i okamenjeni ljudi. Oni su bili strašni i divni. Ne znam šta je tu divno, možda to što postoji neki trag, a možda što su ta tela lepa tako sačuvana. I onda kad si mali postoje te bajke gde se neko okameni a posle se probudi. To je čarolija.

Šta je bilo u dvorištu u kome si se igrala?

U dvorištu ispred zgrade bila je fontana, sada mi je problem da tamo prođem, ne želim, ne želim da vidim kako sada izgleda i da se setim. Starija deca su napravila ljuljaške od automobilskih guma. Preko dana su bila mala deca koja su se igrala, a uveče starija deca koja su pila i drogirala se. Sumrak, sat između psa i vuka bio je vreme kada smo se svi sretali. Zanimljivo je da je tu dolazila i jedna grupa Hare Krišna, oni su mi popravili barbiku. Barbika je imala otvor na sredini i mali karmin, i to mi se pokvarilo, i onda su ti strašni stariji sa svojim ćelavim glavama i lancima i minđušama i poneko istetoviran, oni su to popravili, jedan je slomio svoj ključ od stana da popravi lutku.

U kog filmskog glumca si bila zaljubljena?

Bila sam zaljubljena u Berta Lankastera. Zbog Crvenog gusara i Cirkusa. On je bio dovoljno lep da se svidi detetu, i imao je čudesne sposobnosti jer je čovek bio akrobata. Ja volim lepotu, a opet, Bert Lankaster je bio muški lep.

U kog pevača si bila zaljubljena?

Samo u Vladu Kalembera, posle nikada nisam razmišljala o pevačima na taj način.

Šta ti je on rekao?

Nisam maštala o pevačima na taj način. Čak je on i došao ispred škole da se slika sa decom a ja nisam htela.

Godina je 1990. i imaš šesnaest godina, kakav misliš da će da ti bude život?

Tada sam išla na sve koncerte koji su bili. Sećam se kad sam videla plakate, mislila sam da nije istina, da su to tribute bendovi, a onda sam ih sve gledala. Nika Kejva, The Fall, The Godfathers. Sve u SKC-u . Mislila sam sve će da se nastavi tako, pre toga sam bila u Parizu i Londonu, već sam bila u umetnosti, čitala sam puno. Spremala sam se da radim, tako sam videla svoj život.

Godina 1995, šta tada radiš?

Tada mi je bilo jasno da je sve prošlo. Već sam napravila prvu izložbu. Prva izložba je bila u SKC-u i BOJE su mi svirale ispred galerije.

Godina 1999, ono divno proleće, šta tada radiš?

Tada sam u Berlinu na DAAD stipendiji. Sve je već krenulo da se urušava. I dalje dobijam nagrade i stipendije. U Berlinu samo želim da živim svoj život i da se odmorim od svega, ne razmišljam o budućnosti.

Šta je tebi čovek?

Čovek je za mene hrabrost, vrlina i posvećenost.

Šta je tebi žena?

Žena je za mene hrabrost i seks.

Šta je tebi tigar?

Tigar je nešto čega se bojiš, a onda te teraju da izabereš stranu, da se poistovetiš. A opet, on je izuzetno lep.

Šta je tebi konj?

Konj je nežnost. Ja sam jako volela film Poslednja trka i išla sam na jahanje. Konj i pas prate čoveka, oni žive sa čovekom. Ja pričam studentima kako potpuni laik može da vidi kada je nešto pogrešno nacrtano na slici konja, psa i čoveka. Ne možeš to da vidiš kad je nešto drugo u pitanju, ali uvek vidiš ako je čoveku kraća noga ili ako je konju dugačak vrat. Svi imamo u sebi percepciju toga, konj i pas su ljudske životinje.

Šta je tebi svinja?

Svinja mi je nepoznata. Koristila sam je kao simbol, baš zato što je takva.

Šta je tebi šuma?

Ja sam gradsko biće i nemam pravi osećaj za prirodu. Šuma je izvan mog prostora. Samim tim ona mi je strana, može da bude i lepa i obična i strašna i čarobna. Ne bih baš u šumu, ali, privlači me. I kad razmislim šta mi je najstrašnije, najstrašniji mi je ulazak u šumu, ono gde su kese i kondomi i plastika, ono gde se ona uliva u grad.

Šta je tebi dete?

Dete je divno i krhko.

Šta ti je tvoj grad?

Beograd je moja kuća. Samo to.

Šta ti je tvoja zemlja?

Mučno.

O kom gradu si sanjala?

Kada sam bila mala, mislila sam da će da se nastave te osamdesete. Onda sam kao starija malo maštala o sedamdesetima. Svejedno mi je bilo gde.

Šta je na tebe uticalo?

Mene je oblikovala anglosaksonska kultura i muzeji kao što su Tejt i Modern Tejt. I taj Bejkon. Bejkona su mnogo voleli u Srbiji, mnogo naše umetnosti gradilo se na Bejkonu, čak i sad studenti reaguju na njega. Ja sam na primer rešila da ga više ne pokazujem. On je izuzetak, nije studirao, bio je samouk, imao je svoj jezik, a kad si tako mlad on te tako obeleži i povuče da ne možeš ništa. Izgleda lako imitirati ga zato što ne treba precizost i tehnika nego energija i snaga i emocija. Nikad ne pomisliš da imitiraš Direra. A Baskijat ima to nešto da pomisliš da je lako, i Bejkon. Zato što je dovoljno primaran da ga odmah doživiš i dovoljno snažan zbog svojih boja i emocije da ga dugo ne zaboraviš. Međutim, baš takvi ne mogu da se imitirjau. Tu ima nešto što ne može da se nauči. Kad hoćeš da nešto bude tako dobro mora da ima još jednu dimenziju, kao što ima on. Ta dimenzija je neuhvatljiva. To što je on uradio jednostavno živi. To ima i Van Gog. Dođeš u muzej, gledaš slike, ima dobrih, ima fenomenalnih, staneš ispred Van Gogove slike. Vidiš polje, vrane, drvo i ne vidiš više ništa drugo.

Koje su tvoje faze?

Instalacija, objekti, digitalni printovi, digitalna skulptura, ambijentalne postavke slika i crteža umetnički su mediji u kojima sam delovala u zadnjih dvadesetak godina. Kroz vreme sam se bavila ovim umetničkim formama, i u odnosu na ideju rada odlučivala i o mediju koji bi bio najpogodniji da prenese određenu temu i atmosferu. Kraj 20. i početak 21. veka obilovao je umetnicima koji nisu želeli da poseduju ili razvijaju jedan umetnički stil, niti da se bave određenim medijem. Ova vrsta „slobode" da se izaberu stil i medij obeležila je savremenu umetnost u velikoj meri i dala mogućnost određenim umetnicima da na ovaj način svoj rad stave u dodatni kontekst, a to je određeni odmak od stila ili korišćenje i/ili imitiranje određenog stila kako bi neka ideja dobila svoj pun oblik kroz takav jedan rad, bilo da je izveden kao slika, skulptura ili fabrički objekat. Ja sam koristila ready made objekte kao podloge za svoje crteže (plastične kese za đubre i krevetske čaršave), izrađivala skulpture koristeći 3D skener i CNC mašinu, slikala u kvazi neoekspresionističkom stilu slike ogromnih proporcija itd. Za neke od ovih poduhvata koristila sam kao teme i predloške (baveći se metodom aproprijacije) i ikonografiju rokenrola, lične uspomene, kadrove iz porno filmova kroz vreme (Rocco Siffredi, Emanuella 2, Carstvo čula), dramska dela engleske dramaturškinje Sare Kejn, fotografije Rajana Makginlija i klasična dela Karavađa i Mikelanđela.

Da li ti je nešto žao ili bi sve ponovo?

I nije mi žao i ne bih ponovo. To je opasno, sve je moglo da ode u potpuno drugom pravcu a sada sam zadovoljna.

Koja je tvoja pesma?

Između dvadesete i tridesete sam stalno, kad god bih nešto radila, slušala Mercy Seat Nika Kejva, prvi album Šinejd O’Konor i Horses Pati Smit. Posle nisam mogla više to da slušam. Meni je muzika jako bitna i morala bih dobro da se pripremim da nabrajam. Sigurno je da imam jednu pesmu koja je baš moja, a mislim da je i tebi važna. To je „Gloria", Pati Smit.


***


Ja ne mogu da odlučim između nje i prljave verzije Morisona.

Večera nije bila dobra, zanimljivo je koliko ima ljudi koji zarade novac ali ne umeju da prepoznaju kafanu niti da uvećaju lepotu ulažući u umetnost. Dosta ih sad ulaže u svoja lica i tela, ali im to nikad neće izlečiti ono što su bili u srednjoj školi niti će da ostavi traga. Pratim Simonidu do kuće i pričamo ono što nas najviše u životu zanima, ko je koga pojebao i tako te stvari.

Sada živim blizu one ulice gde sam ugledala lepotu, i kad sam se doselila najbolji drug mi je doneo dvogled i rekao: evo ti ovo da gledaš odakle si došla. Međutim, kad stanem na prozor, ja ne vidim Novi Beograd nego gledam u pravcu Simonidine kuće. Često ljudi koji svašta prežive kažu: vile su me pronele. A mene su stvarno pronele vile i vilenjaci, Simonida i devojke i dečaci oko nje. Ko zna šta bi bilo sa mnom da nisam znala da to ipak postoji, tamo gde pogledam: Vračar, Beograd, Simonida, Tamna zvezda.

here she comes walking down the street here she comes coming through my door here she comes crowling up my stairs here she comes waltzing through the hall in a pretty red dress

and her name is G.....


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

<i>Nemoj da mi govoriš ne</i>, 2009.
  • <i>Lanac</i>, instalacija, 2014.
  • <i>Zmijski zid</i>, 2007.
  • <i>Milena Marković</i>, 2010.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net