Prilog kulturi sećanja >

Sudbina sigurne okućnice

Dr Velimir Vasić (1914–1991), profesor Pravnog fakulteta, godine 1941. pred samo izbijanje rata, započeo je usmenu odbranu doktorske distertacije "Pečalbarstvo istočne Srbije". Mentor mu je bio Slobodan Jovanović. Međutim, rat je prekinuo završavanje doktorske teze, da bi Vasić doktorat dovršio i odbranio tek 1950, u potpuno novim okolnostima. Kao prilog kulturi sećanja, iz doktorske studije Velimira Vasića prenosimo delove koji se odnose na rešavanje pitanja zemljišnih poseda u Srbiji tokom XIX i početkom XX veka

Siromašni seljaci su, odlazeći u pečalbu u manje ili veće gradove naše zemlje, bili svedoci ogromnih životnih teškoća i bede kojoj su bili izloženi gradski radnici kada su gubili posao i bukvalno ostajali na ulici, a vrlo često su sami na svojoj koži osetili sve ove teškoće. I zbog toga im se činilo da su ipak, u odnosu na gradski proletarijat koji živi isključivo od najamnine, kako-tako obezbeđeni ako bar u selu imaju neko sklonište, ako imaju bar neko uporište gde žive njihove porodice i gde i oni sami žive kada nisu u pečalbi. Pa onda, kada su uprkos svemu ovome napuštali svoja sela i nastanjivali se u pojedinim gradovima, siromašni seljaci nisu odmah prodavali svoju zemlju i kuću, nego su nastojali da to nekako sačuvaju. Ali ubrzo su ipak morali da i to malo imanje prodadu, boreći se sa nemaštinom kojoj su bili izloženi u gradovima, gde su radili uglavnom kao nekvalifikovani radnici i gde su imali slabo plaćena i nestalna zaposlenja.

Pored ovih uzroka, koji po mišljenju J. Petrovića (Jelenko Petrović "Prelazak seljaka u varoši i radnike", 1924) utiču na seljaka da ne traže zaradu u varošima i fabrikama i koji ih zadržavaju na selu, ne dozvoljavajući im da pređu u gradove, a koje smo gore citirali i ukratko pokazali njihovu neosnovanost, isti autor u stvari najvažnijim uzrokom koji zadržava siromašno seljaštvo na selu čak i onda kada nema ni najosnovnije ekonomske uslove da može tamo opstati, smatra ustanovu okućja ili ustanovu zaštite zemljoradničkog minimuma, koja se zasniva na poznatom § 471, tač. 4a Građanskog sudskog postupka za nekadašnju Kraljevinu Srbiju.

UKAZ KNEZA MILOŠA IZ 1836: Ustanova okućja ustanovljena je jednim ukazom kneza Miloša iz 1836. sa ciljem "da bi se predupredila bijednost i propasti mnogi familija, koje otuda proishode, što mnogi zadužuju se na sva svoja dvižima i nedvižima dobra, pa kad ne mogu ovog svog duga isplatiti, prodaju im se sva dobra na koje su dug učinili, i tako im žene i deca lišena svoga imjenija, sasvim propadaju...", kako stoji na samome početku ovoga ukaza, i kasnije obnovljena 1861. a dopunjavana 1875. i 1898. sa važnošću na teritoriji Srbije i posle 1918. sa proširenjem njenog važenja od 1923. i na teritoriju Bosne i Hercegovine), uzimala je u zaštitu i obezbeđivala zemljoradnicima od prodaje za dugove izvestan minimum zemlje, koji je iznosio po pet dana oranja i kuću sa okućnicom veličine do jednoga dana oranja na svaku poresku glavu.

Uz ovo se zaštićuje i nužni minimum živog i mrtvog inventara koji je potreban za vođenje jednog seoskog gazdinstva. I minimum zemlje koji se zaštićuje okućjem bio je manji ako se radilo o pravima fiskusa za naplatu poreza ili za naplatu kazne i točkova po osudama za beščastna dela. Po propisima § 471 tač. 4a Građanskog sudskog postupka zemljoradnički minimum ne samo da nije mogao biti prodan na zahtev poverilaca za dugove koji su seljaci imali, nego ni sami seljaci nisu mogli prodati ništa od ovog; ustanovom okućja zaštićenog minimuma.

Oni su to mogli učiniti samo u tom slučaju ako bi pred nadležnim vlastima dokazali da više nisu zemljoradnici, dakle da se bave nekim od nezemljoradničkih zanimanja. Tako, prema mišljenju J. Petrovića, kada je neki zemljoradnik prinuđen i rešen da proda jedan deo minimuma koji je zaštićen okućjem, zakon mu to ne da, onda on (seljak koji se našao u takvoj situaciji, toliko teškoj da mora da proda i neki deo zemlje za koju se on uvek grčevito borio), nalazi po ovom autoru vrlo jednostavno i prosto rešenje: "On se pomuči i izvuče iz neprilike i imanje mu ostane."

Kako se on to pomuči, po cenu kakvih žrtava i na koji način, i da li uopšte uspeva da se izvuče iz neprilika i teškoća ili pristupa izigravanju propisa i prodaji jednog dela imanja, autor ovde ne govori ništa o tome.

Kad je ipak neki zemljoradnik odlučio da pređe u grad i da se posveti nekom drugom zanimanju, na primer, zato to što mu je posed nedovoljan i ne može da se na njemu ishrani, pa zbog toga hoće da proda svoje imanje i da napusti selo, u tome se pred njim isprečava niz formalnih i pravnih teškoća u vezi sa propisima ustanove okućja, koje su, po istom autoru, "često nesavladive za jednog prosečnog seljaka". Zato takav seljak, nastavlja autor, odbacuje svoju nameru da napusti selo, ili ovakvu nameru odlaže, pa tako najzad ostane ipak tu gde se zatekao. Ovaj uticaj okućja zadržava na selu i one zemljoradnike koji i nemaju puni minimum koji se zaštićuje okućjem, nego imaju samo koje parče zemlje i nešto stoke. I ovde doprinosi zadržavanju siromašnih seljaka na selu, po citiranom autoru, ta okolnost što naš seljak ima malo potreba pa tako, uz malo zarade, kao nadničar, pečalbar ili napoličar, uspeva da sastavi kraj s krajem.

Isti autor, govoreći o povlasticama ustanove okućja u odnosu na zemljoradnike koji si bave pečalbom, svrstava sve pečalbare u četiri kategorije: poljoprivredni radnici; pečalbari esnafskih zanata (ćeramidžije, crepari, ciglari, rudari itd.); pečaIbari esnafskih zanata (dunđeri, zidari, drvodelje, kamenoresсi, građevinski preduzimači, lončari itd.); američki pečalbari svih zanimanja.

Tretirajući opširno pojedine kategorije ovih pečalbara u pogledu zaštite njihovog imanja u vezi sa propisima okućja i u vezi sa primenom ovih propisa u praksi koja se iskristalisala kod sudova, on donosi zaključak da skoro svi ovi pečalbari, sa izuzetkom pojedinih majstora i preduzimača koji i dobro zarađuju i koji su se potpuno posvetili ovim zanimanjima i prekinuli vezu sa selom, uživaju privilegije koje im daje ustanova okućja u pogledu zaštite njihovog imanja od prodaje za dugove i t.sl. Ali u isto vreme ova ustanova veštački vezuje za selo znatan procenat ovih seljaka koji nemaju osnovnih ekonomskih uslova da i dalje ostanu na selu, a to su kao što vidimo u prvom redu, mnogobrojni pečalbari.

Kako izlazi iz prednjih izlaganja, J. Petrović smatra da je ustanove okućja sprečavala i u velikoj meri onemogućavala siromašne seljake i pečalbare da prelaze u gradove i u industrijske centre, i uopšte, da napuštaju selo.

Da li je zaista ova ustanova imala tako veliki uticaj na društveno-ekonomske prilike u Srbiji i to, kako do 1918. tako isto i posle? Da li su zaista ovi pravni propisi mogli da kroz čitave decenije, skoro kroz čitavu noviju istoriju Srbije spreče ili uveliko oteraju pojavu prelivanja osiromašenih i pauperiziranih slojeva seljaka u redove gradskog proletarijata, da li su mogli da spreče pojavu klasnog diferenciranja na selu?

Ako posmatramo ustanovu okućja od njenog osnivanja 1836. kada se ona prostirala na sve dužnike uopšte, bez razlike na njihovo zanimanje, a sa ciljem sprečavanja pojave "beskućništva i sirotinje" i od 1351. kada je ova zaštita sužena samo na zemljoradnike, pa nadalje, sa njenim kasnijim dopunama i sve do perioda između Prvog i Drugog svetskog rata, – vidimo da je, prema Petroviću, cilj ovih propisa bio da se spreči izvlaščenje i beskućništvo zemljoradnika kako se u zemlji ne bi stvorio proletarijat, koji bi bio opasan po javni poredak i budućnost naroda. "Pored toga ova ustanova imala je ne samo da spreči razvitak seoskog proletarijata, nego je imala i da spreči stvaranje velikih poseda. Isti autor tvrdi da je ustanova okućja bila kamen spoticanja "slobodnom prometu zemlje i bezmalo neotkloniva prepreka zakonu privrednog diferenciranja" i da je uopšte ova ustanova uglavnom postigla i ostarila ciljeve radi kojih je bila osnovana.

SIROMAŠNI SELJACI, ZELENAŠI, ĆIFTE I TRGOVCI: Mi se, međutim, ne bismo mogli složiti sa zaključcima i ocenom koju Petrović daje u pogledu uspeha ustanove okućja. U vremenu svoga uvođenja 1836. pa i onda kada je bila obnovljena 1861. i svakako za još izvesno vreme posle toga ova ustanova je u uslovima koji su u tom vremenu vladali u Srbiji uopšte i specijalno na selu, kada je tamo još uvek u velikoj meri preovlađivala naturalistička privreda, kada je kapitalizam još uvek sporo prodirao na selo i kada zbog svega toga, i pored postojanja i dejstvovanja zelenaškog kapitala, još nije bilo došlo do klasnog diferenciranja u većem stepenu, ova ustanova je u manjoj ili većoj meri odgovarala svojim zadacima koje su pred nju bili postavljeni.

Međutim ista ta usta nova i isti propisi došli su i morali su neminovno doći u sukob sa društvenom stvarnošću, sa novonastalim ekonomskim i socijalnim uslovima u Srbiji, koji su u drugoj polovini: XIX i naročito u prvim decenijama XX veka (pred Prvi svetski rat i posle njega) – javili kao rezultat sve bržeg prodiranja kapitalističkog načina proizvodnje u selo, kao rezultat sve bržeg razvijanja industrije, rudarstva i drugih privrednih grana, što je neminovno povlačilo za sobom priliv radne snage sa sela u gradove.

Prodiranje kapitalizma u selo dovelo je do klasnog diferenciranja, do raslojavanja sela, dovelo je do toga da su seljaci koji su se bili zadužili kod pojedinih zelenaša, ćifti, trgovaca i raznih provincijskih banaka, gubili su zemlju ne samo iznad minimuma, koji je bio garantovan propisima okućja, nego su, blagodareći izigravanjima i zaobliaženjima ovih propisa i drugim podvalama i smicalicama koje su uz pomoć vlasti sprovodili razni seoski i gradski špekulanti, zelenaši i trgovci i bankari, gubili i sam minimum, pretvarani su u paupere prelazili u gradove. Zbog svega toga ovi propisi su mogli samo u vrlo maloj meri da sačuvaju siromašne seljake od toga da im se ne izvrše prinudne prodaje njihove imovine onda kada bi zapali u dugove.

Ovde podsećamo na podatke koje smo citirali u trećoj glavi, iz kojih se vidi da je u Srbiji samo u vremenu između 1831. do 1908. bilo izvršeno oko 120.000 prinudnih javnih prodaja imovine pojedinih dužnika i da je na taj način bilo rasprodato 164.000 raznih nepokretnosti.

foto: eads.org.rsTRŠIĆ, LOZNICA: Poljoprivreda nekad

Ako su siromašni seljaci i pečalbari bili rešeni da definitivno napuste selo, da prodadu svoju zemlju i da se posvete drugim zanimanjima, ni onda ih u tome nisu mogli sprečiti propisi okućja, jer je po samim ovim propisima bilo mogućno da ovakva lica stvarno ili fiktivno promene svoje osnovno i glavno zanimanje, da podnesu dokaze o tome da mogu prodati svoje imanje u selu, što sve nije pretstavljalo nepremostive teškoće.

Tako vidimo da su, i pored propisa okućja, mnogi siromašni seljaci, koji su uglavnom živeli od pečalbare, mogli, ukoliko bi se za to stekli i drugi uslovi, koje smo ranije pomenuli (mogućnost nalaženja relativno stalnog zaposlenja u gradovima), da pređu u gradove.

Tako isto tvrdimo da je, i pored ustanove okućja, došlo u našem selu u Srbiji do imovinskog i klasnog diferenciranja, do propadanja i pauperiziranja mnogih seljaka, čiju su imovinu prigrabili bogatiji seljaci u malim selima, kao i predstavnici novčano-zelenaškog kapitala, na primer trgovci u gradovima itd.

PAUPERIZOVANJE SELJAKA: O ovome svedoče, na primer, ranije izneti zvanični podaci; iz kojih se vidi da je 1867. na svakih 100 seljačkih porodica 5 porodica bilo bez zemlje, 1880. ovaj broj se podigao na 16,70, da bi u 1897. dostigao 21,57 porodica.

Klasno diferenciranje na selu u Srbiji krajem XIX v. vidi se takođe i iz promena u strukturi poseda koje se zapažaju između 1889. i 1897. Dok je 1889. prema zvaničnim statističkim podacima, bilo 177.532 posednika sa posedom do pet hekatara, a 67.000 posednika sa posedom od preko 5 hektara, dotle je 1897. sa posedom do pet hektara bilo samo 160.165, a sa posedom od preko pet hektara već je bilo 133.046 posednika.

Raslojavanje na selu i stalno pauperiziranje seljaka nastavilo se i dalje sa početkom XIX veka. To se vidi iz sledećeg pregleda brojnog stanja lica koja su bila bez ikakve imovine:

Ovi podaci pokazuju kako se krajem XIX i početkom XIX v. neprekidno vršio proces klasne diferencijacije na selu u Srbiji i pored postojanja ustanove okućja. Ovaj proces se nastavio sve do 1914, a posle 1918, odvijao se još bržim tempom. Došlo je, dakle, ono što su tobože hteli sprečiti predstavnici vladajuće klase u Srbiji, kada su donosili propise o okućju, došlo je do stvaranja pauperiziranih seljaka na selu i najzad, došlo je naročito u vremenu između dva poslednja svetska rata, do stvaranja čvrste političke veze između gradskog i seoskoj proletarijata, od čega su naročito strahovali predstavnici buržoazije . Ovaj strah buržoazije izbija između ostaloga i iz izlaganja samog J. Petrovića.

Potvrdu o ulozi i rezultatima ustanove okućja, upravo o tome da je ova ustanova došla u sukob sa novonastalim društvenim i ekonomskim uslovima u Srbiji, tako da nije moglo odgovoriti zadacima koji su svojevremeno bili pred nju postavljeni, možemo videti ne samo u položaju u kome se nalazilo naše selo krajem XIX i početkom XX veka i naročito u periodu između 1918. i 1940. godini, o čemu smo i u ovom kao i u ranijim poglavljima već dali dovoljno podataka, nego potvrdu za naše mišljenje o ovome možemo naći i u samim radovima J. Petrovića, samo ako ih pažljivo analiziramo.

Tako na jednom mestu ovaj autor, govoreći baš o tome kako je okućje bilo skoro nepremostiva prepreka zakonu privrednog dliferenciranja, kaže: "Zakon privrednog diferenciranja mogao je i pored okućja u priličnoj meri dejstvovati, blagodareći poglavito tome što je nešto blizu 60 odsto obradive zemlje stajalo u slobodnom prometu izvan krug a okućnog prava (posedi koji su obuhvatali više od pet dana oranja), zatim prodajama imanja za naplatu poreza ili štete i krivičnih troškova po beščastnim delima, i najzad, blagodareći izigravanju zakona."

I dalje, autor, vraćajući se na pitanje uspeha ili neuspeha ustanove okućnice kaže: "U borbi života, neke seoske porodice bile, su izložene, druge nisu mogle pribavljati zemlje srazmerno uvećanju svojih poreskih glava. Tako se, u rezultatu sa namnožavanjem seoskog stanovništva, javio i stvorio onaj sloj seoskih paupera, čije je stvaranje zakonodavac hteo okućjem sprečiti..."


...

Kao što smo iz svega dosad navedenog mogli videti, ni ustanova okućja ni drugi uzroci koji se navode; od pojedinih autora ne mogu sprečiti siromašne seljake među njima u prvom a redu pečalbare, da onda kada u selu me mogu da opstanu na svojim sićušnim posedima, prelaze u razne gradske i industrijske centre i tamo se stalno nastanjuju. Razume se, kao što smo rekli već ranije, ovi poluproletarizovani seljaci prelaze u gradove tek onda ako tamo mogu da pronađu neko relativno stalno zaposlenje pomoću kojega će moći zaraditi hleb za sebe i svoje porodice. Inače, ako ovakvo zaposlenje ne bi mogli dobiti, oni i dalje ostaju u svojim selima, odlaze stalno u pečalbu, nastojeći na taj način da se nekako održe u životu i u stvari stalno stojeći, kako Marks kaže, jednom nogom u glibu pauperizma. I zato se ovaj deo siromašnog seoskog stanovništva uopšte i, u ovom konkretnom slučaju u pečalbarskim krajevima Istočne Srbije, kao što to napominje Marks, govoreći o relativno suvišnom stanovništvu na selu, stalno nalazi pripravan da uskoči u gradski ili manufakturni proletarijat i samo vreba pogodnu priliku za taj preobražaj" (reč manufaktura, kao što je poznato, uzima ovde Marks u smislu nepoljoprivrednih industrija). Ovo relativno suvišno stanovništvo sa sela preliva se i otiče neprekidno u gradove, ali se to naročito zapaža onda "kad se odvodni kanali izuzetno široko. otvore", tj. kada se ovo stanovništvo, kao što smo već i ranije na to ukazivali, može, blagodareći povećanoj tražnji radne snage, koja je rezultat oživljavanja privredne delatnosti, privremenih perioda poleta i povoljnih konjunktura, zaposliti u gradskim i industrijskim centrima i tamo naći mogućnosti za svoj opstanak…

Grafička oprema redakcijska


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

INDEKS AUTORA DISERTACIJE: Dr Velimir Vasić

Zakon o šest dana zemlje

Zakon o šest dana zemlje

Zakon o šest dana zemlje (24. decembar 1873). To je bez sumnje najvažniji od svih zakona Marinkovićeve Skupštine. Još 1834. knez Miloš, da bi sačuvao zemlju seljaku. propisao je da se seljaku ne može prodati za dug kuća, baština, dva vola i krava. To je bilo okućje seljakovo, obezbeđeno od njegovih poverilaca Zakonik o građanskom sudskom postupku od 1865 proširio je okućje na dva dana zemlje. Marinkovićeva Skupština otišla je još i dalje: ona je rešila da se zemljodelcu ne može uzeti u popis "kuća sa zgradama i placem do jedinog dana oranja", i osem toga "pet dana zemlje računajući dan na 1.600 kv. hvata, svega, dakle, šest dana (starinska mera za dužinu hvat iznosi, 6 stopa, ili 18 šaka, ili 72 palca, odnosno 1,8965 metara, kvadratni hvat je, dakle iznosio oko 30 ari, što znači da je od popisa bilo zaštićeno 1,8 ha, prim. red.).

Tih šest dana seljak nije smeo ni zadužiti ni otuđiti. Neotuđivo porodično dobro, okućje se samo deobom između naslednika dalo razoriti. U slučaju nužde, seljak se mogao zadužiti samo kod javnih kasa, ali ni kod njih nije mogao zadužiti dva dana zemlje i kuću s placem. Zakonski propis o okućju od šest dana mogli su samo za buduće dugove: sa ranije dugove ostajali su u važnosti stari zakonski propisi o okućju od dva dana...

Većina skupštinska, sastavljena mahom od ljudi iz naroda, bila je duboko uverena o potrebi zakona o okućju. Prezaduženost seljaka sve se više širila; ako ce nije htelo da senjak izgubi zemlju, trebalo je učiniti jedno od dvoga: ili otvoriti seljaku kredit kod javnih kasa ili mu zabraniti zaduživanje kod privatnih zajmodavaca. Pored svih pokušaja, kredit seljaka kod javnih kasa nikako se nije dao urediti; prema tome nije ostalo ništa drugo nego da se seljaku onemogući zaduživanje kod privatnih zajmodavaca.

Mišljenje je vladalo da naš seljak još nema potrebe za proizvođačkim kreditom: on se zadužuje zbog nerodnih godina, pomora stoke i sličnih elementarnih nesreća, ili zbog ludih skupih običaja prilikom ženidbe i udadbe. Kao što će docnije Mihailo Avramović reći: "Naš seljak sve do osamdesetih godina prošlog veka zaduživao se poglavito za hranu i gozbe". Skupi običaji prilikom ženidbe i udadbe bili su rđavi običaji od kojih je naš narod valjalo odvikavati; što se tiče nerodnih godina, seljaka je od njih valjalo obezbediti opštinskim koševima i pozajmicama iz javnih kasa. Uverena da se seljak ne zadužuje za proizvodne ciljeve, skupštinska većina nije u ograničenju njegove kreditne sposobnosti videla nikakvu smetnju našega privrednog napretka.

U svakom slučaju Skupštini je bilo mnogo stalo do održavanja malog poseda. Zaduživanje seljaka moglo se shvatiti kao prirodni proces kojim se od malog poseda ide ka srednjem i velikom posedu. Ove promene u organizaciji nepokretne sopstvenosti nisu morale biti apsolutno zlo za našu narodnu privredu: srednji i veliki posed imali su svojih dobrih strana. Ali Skupština nije gledala tako na stvari: propast malog poseda ona je smatrala za strahovitu nesreću. Skupština je bila dobrim delom sastavljena od malih seoskih gazda kođi su propadanje svoje klase izjednačavali s propadanjem narodskim. Male gazde htele su pošto poto da održe svoju društvenu klasu...

Slobodan Jovanović: Vlada Milana Obrenovića, knjiga 1, strana 322–324

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net