Šoping

Kada je onomad Dimitrije Dositej Obradović boravio u Parizu (godine 1784), čovek se naprosto prenerazio lepotom toga grada. Boravio je tri nedelje, ali da se on pitao, odnosno da mu je kesa dopustila, ostao bi, kaže, "i triput tri meseca", no ga ni to ne bi zadovoljilo, jer i "trista godina da živiš, imaš tuda šta gledati". Hodio je, dakle, Dimitrije Obradović srednjovekovnom urbanom strukturom Pariza, pet godina pre Revolucije i osamdesetak godina pre nego što je baron Osman (Hausmann), žrtvujući srednjovekovno jezgro grada, probio one besramno lepe bulevare koji se zrakasto šire od Trga Zvezde (Place Étoile) i Trijumfalne kapije. I odlepio. Dositej, ne Osman. I imao je rašta odlepiti. Ipak, žali se Dositej na skupoću. Posebno mu je žao što ne može da kupi knjige: "Kakvih bih prekrasnih knjiga tu mogao nakupovati! Čini mi se da sam tu prvi red za životu, na one knjige gledajući, sožalio što nejmam novaca."

Potpuno razumem kolegu Obradovića. Ipak, jednom u životu imao sam, verovatno, više para od poslovično siromašnog Dositeja i to baš u Parizu. Cifra je, za mene, bila i ostala astronomska. S tih 1500 evra za mesec dana, što mi ih je na ime prevodilačke stipendije udelila francuska vlada, osećao sam se carski. Bilo je to posle 15 godina nenapuštanja otadžbine koju su kidnapovali Milošević i njegov kartel, a onako gladan sveta, drugih jezika i drugih gradova, naročito Pariza, pojma nisam imao kako da sačuvam taj novac. I nisam ga sačuvao. Uradio sam upravo ono što bi uradio i Dositej samo da je imao te proklete evre: kupio sam knjige za oko 1000 evra i dve torbe za tačno 24 evra, e da bih ulov nekako spakovao i poneo. Sam bog zna kako sam se, poslednjeg dana boravka u Parizu, napredujući ka autobuskoj stanici u Banjoleu s četiri sumanuto teška zavežljaja (pošto para za taksi, logično, nisam imao), probijao kroz pariski metro. Bila je to najlepša jednomesečna kupovina u mom životu.

Na Trgu Sorbona postoji filozofska knjižara Vrin – jedina takva u Evropi, kažu poznavaoci – u koju sam, kao nikada pre i nikada posle, ukoračio pun para. Nikada pre i nikada posle nisam osetio takvo uzbuđenje. Jer, sada sam mogao da kupim bilo koju knjigu. Dvojezično izdanje Aristotelove Metafizike, na primer, nov prevod, 40 evra. Ali ako kupim Metafiziku, moraću da kupim i Politiku – verovatno tako razmišlja prava žena, unapred, kombinuje boju cipela, bluze i suknje – što znači i Nikomahovu etiku, a to, onda, povlači i kupovinu divnih knjiga Pjera Obenka, dakle već 160 evra. Hm. Dok u glavi slažem antičke majstore nailazim na Huserla i osećam kako počinjem da lučim: Logička istraživanja, tri knjige, cijena sitnica. S druge strane smeše mi se ogromni filozofski rečnici, zapanjujuće neskupi. Pred policom sa francuskim majstorima više ne mogu da izdržim i počinjem da pravim gomilicu, potom gomilu, najzad gomiletinu u svojim rukama: tri Deleza, tri Deride, dva Fukoa, hvatam Liotara, prelistavam ga, vraćam, ponovo uzimam, krajičkom oka spazim veliki zbornik o Deridi u Seriziju, uzimam ga bez razmišljanja, tu je i Rodolfo Gaše, Le tain du miroir, više ne razmišljam, trpam, odnosim do kase, vraćam se po još, onda deo ulova vraćam nazad (kao ribolovac, da ulov poraste i sazri), računam, trezveno zaključujem da imam još 29 dana boravka i da bi možda trebalo razmisliti, vraćam još pet knjiga, ali uzimam četiri druge, usput dograbim i novog Habermasa, donesem ga do kase, ali odmah vraćam jer ne volim Habermasa, umesto toga uzimam Hajdegerova predavanja o Aristotelu i tako nekoliko sati. S mukom se susprežući izašao sam iz Vrina s desetak knjiga i samo preprečio neveliki trg do knjižare PUF (Presses Univesitaires de France), na čijem se mestu, danas, prodaju kožne jakne i jezivo ružne patike. S mukom se susprežući izašao sam iz PUF-a s nekih pet knjiga. Sutradan sam odšetao do prelepe knjižare Compagnie, samo stotinak metara udaljene od trga Sorbonne i, s mukom se susprežući, izašao s gomilom časopisa i nekoliko knjiga, da bih potom svoje konzumerističko hodočašće nastavio Ulicom Škola (rue des Écoles) prepunom divnih malih antikvarijata i, naravno, knjižarom izdavačke kuće Harmattan iz koje sam, s mukom se susprežući, izašao s tri knjige (posle sam se vratio još po četiri). Narednih sam dana temeljito pretražio rafove ogromne knjižare Gibert Jeune, u kojoj se mogu naći kako nove tako i polovne knjige i, s mukom se susprežući, iz nje izašao s dvadesetak džepnih knjiga, uglavnom francuskim prevodima Hulija Kortasara i Tomasa Bernharda. U najvećoj knjižari u Francuskoj, u Fnacu, kupio sam monografije o Šileu i Magritu, u galeriji-knjižari podno Monmartra monografiju o Modiljaniju, a Prustovu biografiju (dva toma) u Ulici Muftar. Nedaleko od metro stanice Gambeta, u Ulici Belgran, pronalazim klasičnu studiju Žana Granijea o Ničeu.

A onda je u Pariz došla moja žena i kupila mi pantalone.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net