<< VESTI | | 30.08.2015 23:38

In memoriam >

Milorad Ekmečić (1928–2015)

 

Akademik Milorad Ekmečić, istaknuti predstavnik srpske kritičke istoriografije, preminuo je u subotu 29. avgusta u Beogradu posle kraće bolesti

Milorad Ekmečić rođen je 4.oktobra 1928.godine u Prebilovcima opština Čapljina, u Hercegovini, od oca Ilije i majke Kristine.

Rat je proveo do 1943. u Čapljiniu i Prebilovcima gde su 6. avgusta 1941. godine ustaše u jamu Golubinka kod Šurmanaca bacile tela više od 600 pobijenih, ali i živih, Srba, među kojima su mnogi bili iz kuće Ekmečića, a nakon gubitka i drugog roditelja – prebacio se na slobodnom teritoriju. Od oktobra 1944. do jula 1945. bio je u Narodno oslobodilačkoj vojsci.

Osnovnu školu (četiri razreda) završio je u Čapljini, a gimnaziju u Mostaru 1947, uz oslobađanje od mature.Posle završene osnovne škole u Čapljini i gimnazije u Mostaru diplomirao je istoriju u Zagrebu, da bi iste 1952. bio izabran za asistenta na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, na kome je radio do 1992. godine.

Proveo godinu dana na istraživačkom radu u arhivima u Zagrebu, Beogradu, Zadru, kao i nekoliko meseci u Beču. Posle Beča već 1960. i naredne godine počeo istraživanja i u američkim arhivima, pošto je godinu dana proveo na specijalizaciji u Prinstonu, da bi kasnije bio gostujući profesor i na čuvenom Univerzitetu „En Arboro" u Mičigenu.

Doktorsku disertaciju „Ustanak u Bosni 1875–1878. odbranio je 1958. godine odbranio je na Sveučilištu u Zagrebu 1958. i ona je do sada doživela tri izdanja i nepotpun prevod na nemački jezik (u izdanju Instituta za istoriju jugoistočne Evrope u Gracu). Nakon specijalizacije u Prinstonu (SAD) od godinu dana, nastavio sa radom na Filozofskom fakultetu u Sarajevu sve do izbijanja građanskog rata 1992. godine.

U maju 1992. uhapšen od strane muslimanskih "Zelenih beretki " zajedno sa porodicom, pušten u kućni pritvor ( iz osnovne škole Vratnik ), uspeo da tajno prebegne na teritoriju Republike Srpske. Nakon toga od septembra 1992. do penzionisanja 1. oktobra 1994. bio redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu. Za dopisnog člana Akademije nauka i umjetnosti BiH izabran 1973, a za redovnog 1981. godine.

Član Srpske akademije nauka i umetnosti van radog sastava postao 16. novembra 1978; u radni sastav preveden 1. jula 1992. godine. Dopisni član je i Crnogorske akademije nauka i umjetnosti od 1993, kao i član van radnog sastava Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske od 1996.

Bio je član Akademije nauka i umetnosti BiH i Srpske akademije nauka i umetnosti, dopisni član Crnogorske akademije nauka i umetnosti i član Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske.

Pedagošku karijeru, prošavši kroz sve naučne stupnjeve, od asistenta do redovnog profesora, tekao je na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, a poslednje dve godine profesure, pod pritiskom ratnih zbivanja u Bosni i Hercegovini, bio je profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Poslednjih godina života usredsređen na istoriju srpskog naroda, profesor Ekmečić je objavioistorijsku sintezu "Između klanja i oranja. Istorija Srba u novom veku (1492–1992)", pozajmivši ovaj naslov od Ive Andrića, koji je u tim rečima sažeo istoriju jednog naroda.

Autor je desetak knjiga, opsežnih, sintetičkih istoriografskih studija i više od tri stotine naučnih radova. Za naučni rad je nagrađivan 27-julskom nagradom BiH, nagradom ZAVNOBIH-a, Specijalnom Vukovom nagradom, nagradom "Vladimir Ćorović", nagradom ,,Pečat vremena" za nauku i društvenu teoriju, nagradom Srpske književne zadruge za životno delo i Kočićevom nagradom.

Za dvotomnu studiju "Stvaranje Jugoslavije 1790–1918", objavljenu 1989. godine, dobio nagradu nedeljnika NIN za nauku i publicistiku.

Bio je nosilac Ordena časti sa zlatnim zracima Republike Srpske i Ordena Svetog Save I stepena, i Ordena Svetog Save.


 

UMESTO OMAŽA - Milorad Ekmečić: Dugo kretanje između klanja i oranja

UMESTO OMAŽA - Milorad Ekmečić: Dugo kretanje između klanja i oranja

Čudnovat naslov ove knjige je pozajmljen iz ocene dugog hoda srpske istorije koju je 1919. napisao književnik Ivo Andrić. Kao i kod drugih naroda, i kod Srba je istorija bila stalan i mukotrpan napor da se očuva svoj identitet. U tome je napuštanje srednjega veka i prelaska u novi imalo obrnut značaj od onoga koji mu se pripisuje u poznije doba. Prema onome što je usledilo, srednji vek nije mračan, pa je to bilo prelaženje iz svetlosti u tamu, a ne suprotno od toga, kako se veruje.

Do 1492, Srbi su bili organski deo ondašnje Evrope. Sa turskim vojnim osvajanjem oni postaju deo jednog drukčijeg sveta u kome je odmicanje vremena bilo sporije i postignuta ostvarenja izgledala nepromenljiva i dugovečna. Stoleće evropske istorije nije isto što i stoleće turske istorije.

Sa dolaskom islamskog tipa društva izgubljeno je osećanje da istorijski tok predstavlja svrsishodan uspon i ima neki daleki cilj. Islam je konačni cilj stavio na početak i od toga postoji menjanje tek kad je kriza tog tipa društva i kulture došla u duboko padanje n sudbina čula kobno otkucavanje časovnika neophodnog sloma. Nije slučajno turski istoričar Ilber Ortajli XIX vek napuštanja islamskog društva (1983) nazvao „najdužim vekom imperije".

Šesnaesti vek je u celoj Evropi doneo velike i sudbonosne promene, od kojih je zavisilo stvaranje budućih nacionalnih društava. Glavna promena je u opštim tendencijama da se središta državnih zajednica i naroda prenose sa juga na sever. Mediteran je jug i na celom njegovom području,sem morskih puteva, dominira karavanski saobraćaj. Na srpskom delu Balkana je trajalo do 1914, iako je u ta potonja vremena bio i za domaće prilike egzotičan izuzetak. Celi evropski jug je slikovito poistovećen sa čovekom koji ima više kostiju nego mesa. Fernan Brodel (Fernand Braudel) u delu o Mediteranu citira jednog nemačkog putopisca da turski stanovnik XVI veka troši dvanaest puta manje hrane nego stanovnik Flandrije. Merino ovca sa boljom vunom, sa kojom će procvetati prva industrija u Engleskoj, nastala je ukrštanjem španske ovce sa onom iz severne Afrike. Plodove tog dara će, ipak, najpre iskoristiti evropski severozapad. Balkan proizvodi tkaninu od grublje vune, raša. Njeni nazivi u pisanju stranaca („rassa",, jascia") ne znače srpsko tkivo. Ona na srpsko-kraškom području preovlađuje u barem muškom odevanju sve do 1945. godine.

Rađanje više ljudi nego što zemlja može da ih prehrani je uvek razaralo uspostavljeni civilizacijski stroj, a s druge strane otvaralo velike epohe preseljavanja na bogatija zemljišta severa. Sa nenaseljenih planina, na jugu Evrope mora periodično da se presoljava višak stanovništva, koje ne može da izdrži oskudicu.

Za srpski je narod daleko značajnija jedna druga promena koja je nastupila sa turskim osvajanjima. To je prestanak kontinuiteta socijalnih, političkih i kulturnih ustanova koje su bile slične, ili identične sa ustanovama na zapadu Evrope.

Pored promene od evropskog tipa feudalizma, u kojem je vlastela privatni posednik zemljišta, u islamski feudalizam državnog vlasništva nekretninama, najznačajnija je promena tipova grada. On je uvek zavisio od zaleđa koje mu je omogućavalo nesmetan ekonomski progres u kontinuitetu. Prelaskom srpskih rudnika srebra i zlata u tursko državno vlasništvo, otvara se nevidljiva pukotina po kojoj mediteranski gradovi polako počinju da stagniraju. Turski grad se deli po veri.

Na putu za tursku prestonicu, novi venecijanski ambasador Paolo Kontarini 1583. beleži u svoj dnevnik da se na zemljištu oko Pljevalja obitovalište deli u dva dela; u onom do vode su muslimani, a više, u brdima, su pravoslavni hrišćani. Muslimanska naselja su puna mošeja. U Novom Pazaru, sa oko šest hiljada muslimana, imaju 16 bogomolja. One su uvek najbolje održavani deo varoši. Putniku namerniku u turskoj varoši najpre udari u oči verska građevina, a ne radionice i vetrenjače.

Pre dolaska Turaka Srbija se razvijala po zapadnoevropskim motivima. Pokazivala se tendencija da feudalnu elitu društva, počinje da zamenjuje trgovačka elita. Osnova je u proizvodnji srebra i plemenitih metala uopšte. Iz bosanskih dela rudnika se preko Dubrovnika godišnje izvozi 5,67 tona srebra (1422). Srpski rudnici daju 20-25% proizvodnje srebra srednje i zapadne Evrope. Zajedno s time, kako ističe Momčilo Spremić (Despot Đurađ Branković i njegovo doba, 1994), ekonomsko poslovanje je karakteristično za rane faze evropskog kapitalizma.

Upotrebom vrednosnih papira počinje da prodire bankarsko poslovanje. Uvodi se duplo knjigovodstvo, kamata se daje do 20 odsto. Gradovi su Beograd, Smederevo, Priština. Trepča. Rudnik, Valjevo, Višegrad, Braničevo, Prijepolje, Pljevlja, Pirot, Niš. Desanka Kovačević-Kojić je obradila srednjovekovne radove u Bosni. Neki su, kao prosperitetna Drijeva iščezla, a u 1372. godini su beležili dve stotine dubrovačkih trgovaca i preduzetnika. U Srebrenici ih je 1434. bilo pet stotina. Tu su još Srebrenica, Visoko, Foča, Goražde, Jajce i drugi. Veliki grad je iznad deset hiljada ljudi, a to je retkost. Srednji grac je ispod toga, do dve hiljade. Naselja gradskog tipa ispod toga bi, verovatno. odgovarala pojmu „burga". koji je Ferpan Brodel u Francuskoj smatrao vezom sa naseljima ruralnog tipa, u isto to vreme.

U razvoju srpskog naroda je bitnu ulogu igrala činjenica da je pored crkve, kao osnovnog izvora kulture, uvek postojala i svetovna kultura. To jeste bio faktor koji je u znatnoj meri odlučivao u njegovom istorijskom održanju. Iako u maloj meri, Srbi takođe spadaju u one trgovačke narode u svetu kome je svetovnu kulturu određivao broj trgovaca u društvu, svih istorijskih razdoblja.

U nauci je poznata teorija. koja se pogrešno pripisuje nemačkom sociologu Maksu Veberu (Weber) da je teološko dopuštenje da se novac daje na zajam, uzdiglo protestantske društvene zajednice Evrope u stegonoše pobede kapitalističkog načina proizvodnje. Tu je teoriju stvorio istoričar Leopold Fon Ranke, a u engleskoj kulturi je pre Maksa Vebera temeljito razrađivao Tomas Makolej (Makoley). Na njegovom primeru se i Karl Marks obračunao sa teorijom da je duh protestantizma stvorio moderni kapitalizam.

IstoričarIma je bilo upadljivo da pravoslavni trgovci u Turskom carstvu, kroz moderno vreme, upotrebljavaju kamatu od oko 8 odsto. Vrlo je nejasno kako je to nastalo. Za srpski srednji vek je Sima Ćirković ustanovio da je bilo pravilo da trgovci i menjači upotrebljavaju kamatu od 8 odsto, crkvenim ljudima je postojalo pravilo iz jedne povelje cara Dušana da se kaluđer koji „dinare daje u kamatu uždene". U XII veku je uobičajena kamata 8,33 odsto. To dolazi iz antičkog Rimskog carstva i vizantijske teologije potom. Bez obzira na nejasne korene, kamata je bila faktor održanja u mutnim vekovima istorije do modernog doba.

Svuda je slična i politička struktura tih gradova. a osnovana je na vizantinskoj tradiciji. Gradom upravljaju vizantijske kefalije, koje se u srpskom slučaju prevode kao vojvode i knezovi. Pored njih su veća od 12 purgara, po čemu se urbana naselja na bosanskoj i srbijanskoj strani ne razlikuju.

Pored nemačkih termina u rudarstvu, neki zanati (šnajderi i šusteri) takođe nose taj pečat. Srbi su za tri veka pretekli Turke u otvaranju štamparija.

Slično je stanje u razvoju poljoprivrede. Teško je tačno ustanoviti pravu razliku u poljoprivrednoj proizvodnji na zapadu Evrope i na srpskom prostoru srednjega veka. Fernan Brodel je zaključio da je za godišnju prehranu jednog stanovnika bilo potrebno da se proizvede dva kvintala žita. Miloš Blagojević je („Zemljoradnja u srednjovekovnoj Srbiji', 1973) izračunao da je n pored zaostajanja, kod Srba, taj nivo ipak postizan. Zaključio je na ispitivanju primera oko Dubrovnika, Skoplja, na ostrvu Mljetu, da je prinos u pravilu bio četiri puta više žita od onoga koje je posejano.

Razlika je u manjoj upotrebi pluga i dominacija ralice. Razlika pluga i ralice je u tome što plug razbacuje zemlju samo na jednu stranu i ima dve ručice, ralo na dve strane i ima jednu ručicu. Dva tipa rala, „centralnog tipa" i „rubnog tipa", dele Srbiju i Bosnu od Hrvatske i Bugarske. Blagojević veli da se prvi plug pominje 1401. u Konavlima, a da ih je uopšte u srpskoj poljoprivredi bilo manje. Na zapadu je plug počeo da preuzima vođstvo najmanje jedan vek ranije. U Bosanskoj krajini je 1930. na plugove otpadalo 90 odsto, a na rala ostatak sprava za oranje. Iako je Blagojević zaključio da je kod Srba poljoprivredna proizvodnja bila slabije razvijena nego na zapadu istog vremena, on je bitno ne razlikuje. Stvarno zaostajanje počinje pretvaranjem zemlje u državno vlasništvo, sa turskim osvajanjem. Tada će i stočarstvo imati vrednost pred obradom zemlje. U tursko vreme stočari imaju manje poreze, više slobode kretanja. Cele brdovite oblasti dobijaju blaži stepen upravljanja.

Jedna od bitnih razlika istorije srpskog naroda u srednjem i novom veku jeste promena u shvatanju šta je to srpski narod. Obične ljude, koji sačinjavaju glavni deo naroda. nije bolela glava oko toga pitanja. Sve dok u XX veku ne dođe vreme pojave „masovnog nacionalizma", obični ljudi ne znaju šta je narod i nacija, jer ih nikad niko o tome nije pitao. Tek sa pojavom ideje nacionalnog suvereniteta i prava građanina da bira poslanike u slobodno izabrani parlament. borba oko nacionalnog identiteta neće postati opšta pojava.

To ne znači da borba oko identiteta i svest o pripadnosti naciji nisu postojali. Pokušaji u novije vreme da se nacija proglasi privremenom pojavom i da ona nije večna, ne mogu sa sebe da stresu haljine političke ideologije, po kojoj bi svest o identitetu trebalo iznova stvarati. Nacija je večan pojam, pa je, prema tome, samo pitanje naučnog objašnjenja kako se to menjalo i razvijalo u srpskoj zajednici. Od antičkih vremena postoji kontinuitet poimanja šta je to jedan posebni narod. Herodot je identitet Helena vezao za posebni jezik, olimpijske bogove i političke slobode. Rimski pesnik Virgil peva da su se posebni „gentes" razlikovali po „jezicima, običajima (nošnji) i oružju (državi)" („variae linguis, habitutam vestis et armis"). U četvrgom veku istoričar Amien Marcelin je razlikovao narod „po jeziku, običajima i zakonima".

Do danas su svi pokušaji definicije nacionalnog identiteta polazili od te tri posebnosti jezik, običaji i politička organizacija. Nauka nikad nije mogla dokazati da je nacija prirodna pojava po nekim posebnim rasnim karakteristikama. Danas dominantna teorija da je nacija prirodna, a ne veštački nastala tvorevina, polazi od toga da se prirodnost sastoji u dugim procesima trajanja stvaranja posebnog identiteta.

Istoričar Fernan Brodel u životnom delu o identitetu Francuske razradio je ukrštanje dva bitna faktora koji su francuski nacionalni identitet učinili prirodnom pojavom: jedna milijarda ljudi koji su od preistorije živeli na francuskoj teritoriji, a sa druge strane dva milenijuma izgradnje agrarnog društva.

Prirodnost nacije nije u posebnoj krvi, nego u dugovečnosti procesa izgradnje svesti o zajedničkoj pripadnosti. Istoričar Rajnhard Venskus (Reinhard Wenskus) je 1961. u delu o stvaranju plemena u ranom srednjem veku izradio tezu da se u ranom srednjem veku „pojam posebnog etničkog identiteta" veže za „mala jezgra tradicije" posebnih grupa.

Drugim rečima, nacija nije posebna zbog rasne posebnosti, nego zbog izgrađene svesti o posebnosti. On veli da se takva svest posebnosti mogla izgraditi u dugom procesu, najmanje od tri veka, i broju stanovnika od najmanje sto hiljada jednoplemenih ljudi. Oni moraju imati posebnu tradiciju, ili religiju i jedinstveno osećanje koje ih veže i odvaja od drugih.

Političko drobljenje tradicionalno velikih naroda u manje regionalne državne entitete, proces koji je u moderno vreme napredovao sa interesima razvijenih zapadnih država, u kulturi je stvorilo nametljivu političku ideologiju da su nacije deca modernog razvoja i da nisu prirodne pojave.

Uvek se mora postavljati pitanje ako nacija nije prirodna pojava, šta ostaje od prirodnog prava čoveka na slobodu? Moderna demokratija je stvorena na načelima suvereniteta nacije. Jedino je u njoj čovek pojedinac postao slobodan, sa uverenjem da mu slobodu niko nije spolja dao, jer bi je spolja mogao i oduzeti, nego je izrasla sa tipom nove države u kojoj je svaki pojedinac saučesnik u njenom vođenju.

Svako poimanje posebnosti naroda pretpostavlja da je imao zajednički jezik i posebno političko uređenje svoga društva. Lingvistička nauka je u XIX veku stvorila predstavu o Srbima kao trećoj grani na koje se razbio nekada zajednički slovenski narod. U studiji o transformaciji identiteta od antičkog doba do srednjeg veka, istoričar Valter Pol (Pohl, „Annales", 1,2005) veli da su u petom veku u Evropi bili izgrađeni posebno identiteti Alemana, Saksonaca, Anglosaksonaca i Slovena. Druga literatura je pokazala kako se to menjalo. Slovensko razdvajanje na rusko, poljsko i srpsko krilo je pretpostavljalo jako široku teritoriju koju je naseljavalo svako od ta tri krila. Od XVIII veka je evropska lingvistika smatrala da su svi Južni Sloveni, uključujući tu i Bugare, bili u ovim srpskim granicama.

Uvek je za osnovni faktor srpskog identiteta smatran štokavski dijalekat toga jezika. On se prostirao od zapadne Bugarske do Kopra u Istri. U desetom veku je Konstantin Porfirogenit razdvajao Srbe i Hrvate, kao isti narod. po rekama Cetina u Dalmaciji, pa Imota i Pliva u unutrašnjosti. Drugi srednjovekovni pisci su smatrali da je u velikoj seobi srpski narod naselio područje Dalmacije, tada smatran zemljom od jadranske obale do Drave na severu.

Različiti faktori su uticali da se na tom prostoru nije razvio jedan srpski etnički identitet. Na prvom mestu je to pripadnost različitim državama. U XV veku, pre turskog osvajanja, taj prostor je vezan za Bosnu, Srbiju, celu unutrašnju Dalmaciju, Slavoniju, deo kasnije Vojvodine, Crnu Goru i Kosovo sa Metohijom. Pojam Stare Srbije je vezan za severoistočnu Makedoniju, najpre do Skadra, a prodorom do Šar-planine. Srpske zone severne Albanije je plavila arbanaška ekspanzija. U žitiju despota Stefana Lazarevića, Konstantin filozof veli da je on vladao „zemljom Srba" od Dalmacije do Dakije. To bi više bio dokaz da se nije znala prava etnička granica Srba, nego da je postojala. Dalmacija tada više nije teritorija do reke Drave, nego uski pojas jadranske obale, a rumunska Dakija se od srpskog jezika definitivno razdvajala od sredine XIX veka.

Pre toga, u Vlaškoj 50 odsto reči u govoru stanovništva je slovenskog porekla.

Pored posebnih država i pravnih strojeva, na tom prostoru nikada nije izgrađen jedinstveni tip društvenih odnosa. Za Fernana Brodela je to drugi od bitnih faktora prirodnosti francuskog nacionalnog identiteta. Za njega to traje od predistorije i prvih vesti o ljudskim zajednicama na francuskom tlu, sve do 1975.

Tek je nedavno Francuska prestala da bude prevashodno agrarna zemlja. Na celom Balkanu to još nije završeno, a početak izgradnje zajedničkog poljoprivrednog modela društva je kasnijeg datuma. U srednjem veku se razlikuje tip ralice na hrvatskoj i bugarskoj teritoriji, prema jedinstvenom tipu Srbije i Bosne. Na celom kraškom području, koje se proteže od granica Albanije do severne Italije, u istoriji dominiraju organizacije stočarskih zajednica. Uobičajeno je da se taj svet koji ide za svojom stokom naziva imenom Vlaha. U jednoj polemici o „Srbstvohrvatstvu" je Jakov Grubković još 1879. tvrdio da se tim imenom, u običnom govoru, nazivaju Srbi, nasuprot Hrvatima po ostrvima jadranskim koje zovu Bodulima. Jedini pravi zaključak o ispitivanju etničkog identiteta srpskog naroda u istoriji novoga veka bi morao biti da jedinstvena svest postoji, uvek potiskivana pokrajinskim imenima, ili nazivima za socijalne staleže. Ono što je sa novim vekom počelo kao trajna karakteristika srpskog naroda jeste njegova pripadnost pravoslavnom hrišćanstvu. U dokumentima o istoriji Srba u Ugarskoj, koje je u više knjiga objavio Slavko Gavrilović, vidi se da se u celom tom razdoblju do kraja XVIII veka na području Ugarske razlikuju „Raci pravoslavni" od „Raca katoličkih". Svest da su oni jedan narod nazivan raškim imenom je uvek prisutna, kao što je prisutna i verska razlika u te dve grane. Uvek se vera lakše lepila za dušu nego znanje o zajedničkom poreklu. Razdvajanje nacionalnog identiteta od jezika i porekla u novom veku nije ni srpski, ni balkanski, izuzetak. Da to nije jedna evropska pojava ona ne bi ni kod Srba pobedila. I neki drugi evropski narodi nisu uspeli da premoste granice svoje verske posebnosti. Još nisu zarasle rane podele Nemaca na katolički i protestantski narod. Katolički Flamanci su se razdvojili od kalvinističkih Holanđana, iako su nekada bili jedan narod i još uvek govore jednim jezikom. Irce je razdvojio protestantizam od XVI veka dalje, kao što su se pravoslavni unijati uklapali u druge narode, ili izgrađivali svest posebnosti, tek od početka luteranske re formacije 1517, ili uspostavljanja luteranske crkvene zajednice iza 1521. Pokušaji stvaranja crkvenog jedinstva sa pravoslavnima u Firentinskoj uniji 1439, ili protestantima na Tridentinskom koncilu od 1545. do 1563, samo su povećali jaz između razdvojenih crkava...

(Odlomak iz uvoda Milorad Ekmečić: Dugo kretanje između klanja i oranja, Istorija Srba u Novom veku Zavod za udžbenike 2008)


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Knjige Milorada Ekmečića

• Stvaranje Jugoslavije: 1790-1918. - Beograd : Prosveta, 1989. - 2 knj. (662 ; 842 str.) ; 24 cm

• Živa reč Milorada Ekmečića / Milorad Ekmečić ; (razgovore vodio) Miloš Jevtić. - Gornji Milanovac : Dečje novine, 1990. - 139 str. : ilustr.; 20 cm. - (Odgovori / Miloš Jevtić ; 11) (Biblioteka Razgovori) 2/2

• Ratni ciljevi Srbije 1914. - 2. izd. - Beograd: Prosveta, 1990. - 550str. ; 25cm. - (Biblioteka Istorijsko-memoarska dela)

• Ratni ciljevi Srbije : 1914-1918. - Beograd : Politika : BMG, 1992. - 229str. ; 21cm. - (Biblioteka Srpsko pitanje)

• Srbija između Srednje Evrope i Evrope. - Beograd : Politika : BMG, 1992. - 129 str. ; 21cm. - (Biblioteka Srpsko pitanje)

• Ustanak u Bosni: 1875-1878. - 3. izmenjeno izd. - Beograd : Službeni list SRJ : Balkanološki institut SANU, 1996. - 428str.; 25 cm.

• Vladimir Dedijer, Milorad Ekmečić, Ivan Božić, Sima Ćirković : Istorija Jugoslavije, " Prosveta ", Beograd, 1972.

• Zbirke studija: o Radovi iz istorije Bosne i Hercegovine XIX veka, BIGZ, Beograd, 1997. str. 483. o Ogledi iz istorije, " Službeni list ", Beograd, 1999, str.498

(Milorad Ekmečić SANU )

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net