fotografije: draško gagović
LOV NA LJUDE: Srpska i krajiška policija na istom zadatku, Beograd, jun 1995.

Kultura sećanja – Prisilna mobilizacija 1995. >

Zaboravljeni zločin

U leto ‘95. trajao je šinterski lov na ljude po Srbiji. Srpska policija, policije Republike Srpske Krajine i Republike Srpske i pripadnici Arkanove Dobrovoljačke garde hapsili su one kojima je mesto rođenja bilo u Hrvatskoj ili Bosni i slali ih da ratuju, posle manje ili veće torture. Kontrole i hapšenja odvijali su se svuda: po izbegličkim centrima, stanovima, studentskim domovima, na ulicama…

U zla vremena sve se ogoli. Podlaci i bitange dođu na svoje, zderu sa sebe masku koju im nameće strah od kazne koja postoji u organizovanom društvu. Fukara ispliva na površinu, zagadi i otruje sve čega se dotakne, ali isplivaju jasnije i čast i hrabrost tihe većine (ili manjine).

Jedne od junskih noći te godine u beogradski restoran "Reka" ušla je patrola policije i počela da legitimiše. Ledena tišina okovala je salu, a dvojica momaka koji su radili za šankom su se ukočila. Kada su policajci okrenuli leđa da bi porazgovarali sa nekima od gostiju, dvojica mladića koji su sedeli sa devojkama za jednim stolom su tiho ustali, zašli za šank i pokazali prebledelim momcima da legnu na pod. Kada je policija došla do njih, izvadili su mirno lične karte, a pošto je patrola napustila restoran, bez reči su se vratili za svoj sto.

Tih dana, portir u samačkom hotelu u Ulici Stevana Dukića, na Karaburmi, u Beogradu, obratio se potpisniku ovih redova pitanjem: "Gde ćeš?", mada ga je ranije mnogo puta video. "Do B, kao i uvek." "Znaš li gde ti je prijatelj?" "Gde?" "Odvelo ga sinoć, sad već kopa rovove po Bosni", rekao je i zacerekao se.

B-OV put: U rat sam otišao dobrovoljno 7. aprila ‘92, napustio ga u novembru ‘93. Nisam nastavio studiranje, prvo sam prodavao novine na ulici, onda građevina, utovar-istovar. Uhapšen sam 22. juna ‘95. oko 18 sati na ulazu u samački hotel. Vraćao sam se sa posla, bio sam umoran kao pas, nosio sam tada džakove cementa na građevini. Nisu dozvolili da uđem u sobu da uzmem jaknu i sendvič. Pamtim podsmijeh "patriota" sa portirnice.

Bio sam u marici prvi put, umalo se nisam ugušio, nisam imao vazduha, tako mi se činilo. Pritvor je bio u "Beloj kući", SUP-u na Karaburmi, tako ga zovu. Odatle su me ponovo vozili maricom u stanicu u Ulici Milana Rakića, u neku prostoriju sličnu učionici. Pozivali su nas na razgovor u susjednoj kancelariji, podsjećali nas da smo "dezerteri i srpska sramota". Pitali su: "Bi li malo da ratuješ?" "Bi." "Vodi ga." Bio sam svega svjestan.

Prespavao sam na klupi, "školskoj", bilo je hladno. Bilo nas je sedam-osam u pritvoru. Ljudi psuju majku, pričaju svoje priče. Izveli su čovjeka iz auta na semaforu kod Sajma, rođenog u Drvaru, 55 godina je u Beogradu, tu su mu djeca, sve.

Ujutru je pun autobus krenuo put Sremske Mitrovice, tamo su pokupili neke iz tamošnjeg zatvora. Na srpsko-srpskoj granici su iz autobusa izvukli i vratili u Srbiju nekog Muslimana. U večernjim časovima 23. juna smjestili su nas u Karakaju kod Zvornika, u neku napuštenu proizvodnu halu, valjda tekstilnu ili za obuću. Nismo svi imali ni podmetač ni ćebe. Kada smo tražili da idemo u ve-ce, vojna policija Republike Srpske nas je masovno ispendrečila. "Pišajte u ćošak!", rekli su. Poslije i jesmo pišali po ćoškovima hale. Upoznavali smo se, prepričavali kako je ko "pao", dijelili hranu i cigarete.

Oko sedam ujutru formirana je regrutna komisija, došlo je do ekspresne regrutacije i rasporedili su me u Drugi krajiški, sarajevski korpus. Autobusom su nas odvezli na Pale, dozvolili su nam usput da kupimo hrane i cigareta. Postrojili su nas pored komande na Palama, padala je kiša, držali su nas na kiši oko pola sata, dok su policajci ispod nadstrešnice motrili na nas. "Nazad stoko!", vikali su čim se neko pomjeri. Činilo mi se u tom trenutku da bih ratovao za Hrvate, Muslimane.

Vojnim kamionom smo preko Vogošće i Railovca stigli na Ilidžu, u salu hotela "Jadran". Tamo su nam održali predavanje o našem "dezerterstvu". Javio se N, diplomirani inžinjer elektrotehnike iz Gračanice, rekao je da za sedam dana treba da leti preko Budimpešte za Kanadu. "Imam zelenu kartu." Ismijali su ga, rekli da će ga čekati Kanada, kad se rat završi. Vratili su nas na spavanje u auto-kamp, u kamp-kućice, padala je kiša, svi smo bili mokri. Front je bio kilometar i po odatle.

PONOVO U ROVU: Osvanuo je lijep sunčan dan. Izišli smo u grupama, ali vidjeli su nas Muslimani i poklopili nas granatama. Poginuo je "Kanađanin", dvojica su ranjena. Čuo sam poslije da mu se otac objesio, bio je jedinac.

Od Zvornika se družim sa Nikolom iz Nevesinja, znamo se odranije. Njega su skinuli sa voza u Užicu, vraćao se u Nevesinje, imao urednu dozvolu za putovanje, bio je kod brata. Konstatovali smo da među nama nema dilera deviza, cigareta, benzina, oni su imali para da podmite srbijanske policajce. Naša glava je vrijedila čini mi se 20 dinara, oko tri marke valjda, toliko je dobijao policajac po privedenom.

Oko jedanaest sati bilo je postrojavanje i prozivka, po sedam-osam sa spiska išlo je u svaki bataljon ilidžanske brigade. Odveli su me u hotel "Hercegovina", raspoređen sam na Igman, lokalitet Sugreb, skupa sa Jovanom Š. iz Nevesinja, koga su pokupili na željezničkoj stanici dok je čekao voz za Nikšić da se vrati u Nevesinje. Bio je na operaciji na VMA, imao uredne papire i otpusnu listu.

Prva hrana o državnom trošku bio je ručak tog dana. Zadužili smo opremu i naoružanje. Raspoređeni smo u hotel "Srbija", tu nam je adresa skupa sa izbjeglicama iz centralne Bosne. U hotelu nema vode ni struje, polupana stakla, sobe razvaljene i popljačkane. U oktobru su poslije u hotel smjestili i neke studente muzičke ili likovne akademije. Ta djeca su nam kupovala rakiju i cigare. Još se sjećam da nam je neka djevojka kupila "guslara" za pet maraka. Žene izbjeglice su ispred hotela ložile vatru i prale nam košulje.

Popodnevna šetnja oko hotela, zajebavaju nas da smo "Beogradski korpus", svi smo u SMB uniformama, svi ostali u raznim maskirnim uniformama. Srele su nas dvije sredovječne Srpkinje u istim takvim, maskirnim uniformama, a jedna je rekla: "Vidi Beograđana, dabogda svi izginuli."

Sutradan, 26. juna, otišli smo na položaj na Igman. Raspoređeni smo po rovovima. Borci su nas prihvatili sasvim normalno. Jedan od njih, Ogi, čija je majka radila u Crvenom krstu Ilidže – imali su telefon – pomogao nam je da se javimo porodicama. Njegova majka nam je dala čarapa i gaća. Ogi je kasnije dobio hepatitis C preko igle i umro. On je ‘92. bio osmi razred osnovne, ‘95 je sa 17 godina bio u rovu do mene, sam se prijavio, lud.

Prva posjeta "Beograđanima", došla je majka "Bojovnika", tako smo ga zvali jer je bio iz Virovitice, porodica mu je živjela u Beškoj, kupila nam je slanine i cigara. Informacije o nama je rodbina dobijala preko biroa vlade Republike Srpske. Dozvola za putovanje u Srbiju koštala je 500 maraka, naravno, poslije se ne vraća na položaj.

Donosio sam sa brda drva za ogrev u rovu, "bajti". Držao me na nišanu neki Musliman, njihov položaj je bio blizu, zvao je glasno, pitao ko je u drvima. O. je rekao: "Nije moj niko, ubij ga." Na insistiranje Muslimana, O. provjerava, a ja sve slušam krijući se iza debljih stabala. O. mu je rekao: "Gore je Hercegovac. Dobar je iako je Hercegovac, nemoj ga ubiti." Musliman je viknuo: "Hercegovac, povuci drva, budalo, da sam htio, ja sam mogao davno da te o’ladim." Hvala mu ko god da je.

Igramo remi na položaju, najlošiji peru gaće i cijepaju drva. Dijelimo cigare i duvan. U rovu hranimo mačku koju smo donijeli sa Ilidže, uglavnom zbog straha od zmija. Rov smo zvali bajta, tu spavamo, tu su i dnevni boravak i spavaća soba. Zemlja, drvo, puškarnice. Nema vode, struje. U pojedinim rovovima pojavile su se vaši, morali su da nas puste na kupanje na Ilidži. Hranu na položaje donosi "radni vod", sastavljen od tamošnjih Muslimana, zatečenih na srpskoj zemlji, jedanput dnevno. "Mrtvaci" koji hodaju ćutke, neki ih tjeraju da im cijepaju drva za ogrev.

Moji saborci Sarajlije i ja (dvojica su izašli iz muslimanskog zarobljeništva preko MCK, krajem januara ‘95), uglavnom su moja generacija, slušamo Radio Ilidžu, ponekad Radio Hajat, muslimanski, zbog muzike. Mada su jeli govna i pričali da treba pobiti sve Srbe, puštali su Dugme, Indekse, Valentina, ne i Pušenje, zbog Neleta, i ne srpske grupe.

foto: predrag mitić

POČETAK KRAJA: Zoka Bombaš preselio je ženu, dijete i majku u Niš pa rasprodaje sve iz stana, sada imamo ponekad rakije, "zozovače" i "guslara", sav ostali alkohol je za nas preskup. Zoka ima samo jedan LP. Pili smo kod njega, "guslar", šibica trave, umalo jednom nisam pijan otišao na muslimansku teritoriju. Batova djevojka bila je sa Ilidže, pa je on nabavljao i rakije i trave, dobre trave. Na svakom rovu ima tableta za smirenje, "zunza", davala ih je komanda, neke žute. Oliver ih je gutao, pukao čovjek, krajem septembra su ga odveli u ludaru na Sokolac.

Politički komesar je propagirao da će sve što osvojimo biti naše, ja se suprotstavio, on me pitao: "Jesi li ti pametniji od Biljane Plavšić?" Dva dana prije toga Biljana Plavšić održala je predavanje na Ilidži. Ja rekao da nisam, da sam pametniji, bio bi’ daleko a ne ovdje na posranom brdu, a on je rekao: "Ovo nije posrano brdo nego sveta srpska zemlja." Ja opsovao svetu srpsku zemlju, odveli su me u komandu bataljona na raport, prijetili zatvorom, da vređam moral boraca vojske Republike Srpske, ali su me uveče ponovo vratili na položaj.

Prolazilo je vrijeme, pala je Krajina, NATO bombardovanje svaki dan, počeli smo da se kladimo šta će bombardovati, Hadžiće, Vogošću ili Lukavicu. Potpisuju se nekakva primirja, komandir čete popisuje municiju po rovovima, ne smijemo da pucamo. "Beogradski korpus" polako se osipao, padala je cijena dozvole za put u Srbiju. Nazire se Dejton, krajem oktobra mi nude dozvolu za 100 maraka, nemam para za to. Na Ilidži smo u novembru od "Beograđana" ostali ja i Jovan Š, obećali su da će nam dati dozvole za putovanje u Nevesinje. U Beograd sam stigao 29. novembra 1995. Jovan je sada u Nevesinju, ima sina Marka.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

PUMPANJE MRŽNJE: Lažne patriote protiv pravih izbeglica

Varljivo leto ‘95.

Tog leta košarkaška reprezentacija SRJ osvojila je Evropsko prvenstvo u Atini, Kusturica je osvojio Zlatnu palmu u Kanu za Podzemlje, Tito Puente održao je na Summertime džez i bluz festivalu jedan od najboljih koncerata u istoriji muzike u Beogradu; umro je Huan Emanuel Fanđo.

Članovi Socijalističke partije Srbije ponavljali su fraze svog vođe Slobodana Miloševića o miru koji nema alternativu, tvrdeći da nikakve prisilne mobilizacije nema. Portparol partije Ivica Dačić pričao je o Miloševićevoj vizionarskoj politici bez koje bismo ko zna gde bili.

Srpska radikalna stranka izražavala je ogorčenje zbog "neljudskog odnosa vlasti u Srbiji prema onima koji se šalju u RS i RSK", tvrdeći da je vojno sposobne muškarce još pre četiri godine trebalo vratiti u Bosnu i Krajinu da brane ono što je njihovo, "ali primerenijim metodama". Lider partije Vojislav Šešelj, potpredsednik Tomislav Nikolić i generalni sekretar Aleksandar Vučić pozivali su, iz Beograda, sve Srbe na rat do pobede, grmeli protiv izdajničke politike Slobodana Miloševića (ko bi tada rekao da će četiri godine kasnije sa tim istim Miloševićem deliti vlast i oberučke prihvatiti stančuge po Beogradu, kojima ih on darivao za vreme i posle sloma na Kosovu).

Mirjana Marković, supruga Slobodana Miloševića i predsednica JUL-a, pisala je u "Dugi": "Jedan deo boraca za srpsku stvar u Bosni i Srpskoj Krajini, živi u Beogradu, nije ni dan proveo u ratu i ne misli ni da ga provede. Uglavnom su došli sa područja gde se ratuje i to na vreme, pred početak rata ili u prvim njegovim danima. U Beograd, ali i u druge gradove u Srbiji, su došli sa svojom decom, sa svojim novcem i sa svojim ambicijama – da u Srbiji preuzmu ekonomske, političke i uopšte društvene pozicije, koje će ih učiniti građanima prvog reda, izvan kategorije..." Veći deo Srbije, one iste koja je urlala po Gazimestanu i Ušću, mislio je isto što i Markovićeva, o svim izbeglicama.

Aleksandar Vulin bio je gensek jugoslovenskog odbora SK-PJ, pa se utopio u JUL u kome je daleko dogurao. Milorad Vučelić bio je direktor RTS-a, onog RTS-a koji je početkom maja malo pre vremenske prognoze u drugom dnevniku pomenuo da je pala Zapadna Slavonija. Željko Mitrović bio je vlasnik "Pinka" i Vulinov partijski kolega.

Ćutanje i zaborav

Za ondašnje državne medije, poput RTS-a, "Politike", "Politike ekspres", prisilna mobilizacija nije postojala, mada je "Politika" sladostrasno pisala 16. juna ‘95. da "Krajišnici dolaze u pomoć" i da "u RSK stižu autobusi puni vojnih obveznika iz Srbije", dobrovoljno, naravno. Po komandi, ti mediji su širili stereotipne priče o izbeglicama kao dezerterima i profiterima, sledeći osnovne smernice date u tekstu Mirjane Marković u "Dugi". Te priče se nisu mnogo promenile ni posle "Oluje", kada su u rat, čiji je katastrofalan kraj bio očigledan, vraćani ljudi koji tek što su iz njega jedva pobegli. O onome što se zaista dešavalo pisali su opozicioni mediji poput "Vremena" i "Naše borbe", donoseći mnogobrojna svedočenja ljudi koji su bili žrtve.

Tačan broj onih koje su vlasti RS i RSK zatražile, a vlasti Srbije uhapsile i izručile, nije poznat. Međunarodna mreža pomoći (IAN) izdala je 2006. godine dokumentovanu i sjajno urađenu knjigu Posledice prinudne mobilizacije izbeglica 1995. godine, u kojoj se navodi da je iz Srbije izručeno najmanje 60007000 ljudi, a najviše oko 25.000. Ova knjiga je, inače, jedno od retkih dela posvećenih ovom događaju, drugi značajan projekat je Ukradena sloboda nevladine organizacija Vojvođanski građanski centar iz 2014. godine.

Reklo bi se da skoro svi pokušavaju da zaborave ovu mučnu epizodu jugoslovenskih ratova, možda ne najtežu, ali sigurno jednu od najbesmislenijih. Logično je da to žele mnogobrojni organizatori, izvršioci i oni koji su u tome uživali, oni ne vole kada ih neko podseća na prljavu prošlost. Logično je, međutim, da i žrtve i njihovi najbliži ne žele da se prisećaju poniženja, strahova i bola. I oni retki koji su zbog smrti najbližih ili torture koju su prošli tužili ondašnju državu, sudarili su se sa višegodišnjim suđenjima koja su, u boljem slučaju, završena mizernim odštetama, a najčešće sa konačnim odgovorom da je ceo slučaj zastareo.

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net