foto: milovan milenković

Intervju – Nikola Bertolino, prevodilac i pisac >

Prvi regionalista

"Kad će običan čovek, i tamo i ovde, shvatiti da Hrvate i Srbe i danas spaja, ako ne bratstvo i jedinstvo, a ono bratstvo u nevolji – nevolji koja nas čini tako sličnima... I hoće li se upitati šta su uzroci te nevolje, hoće li biti u stanju da ih prepozna u nacionalističkim strastima kojima već više decenija, i tamo i ovde, biva sistematski trovan"

Nedavno je u Zagrebu održana promocija Knjige o zavičajima, atobiografskih zapisa Nikole Bertolina, koju je objavio tamošnji izdavač Sandorf. Naslov je posledica činjenice da je Nikola Bertolino rođen u Buenos Ajresu u porodici dalmatinskih imigranata, da se u petoj godini doselio u Dalmaciju i zatim selio po njoj, da je živeo u Hercegovini, Slavoniji, i da je od 1947. godine u Beogradu, gde je, između ostalog, bio urednik u nekad velikim izdavačkim kućama BIGZ i Nolit. Nikola Bertolino je jedan od naših najznačajnijih prevodilaca velikih ruskih i francuskih pesnika, piše eseje i književne studije. Ove jeseni izdavačka kuća Rende objaviće zbirku njegovih kratkih priča Kutija za snove.

Njegovi autobiografski zapisi koji su u zagrebačkom izdanju objavljeni na hrvatskom jeziku, prvo su štampani u Beogradu u dva toma: Zavičaji (Narodna knjiga, 2005) i Novi zavičaji (Krug, 2008), na srpskom jeziku.

"VREME": U naslovu vaše autobiografije jasna je vaša velika temazavičaj. Zašto je čoveku bitan zavičaj? Ipak je ovo vreme interneta, šta je uopšte danas zavičaj? U kojoj situaciji se danas upotrebljava ta reč?

NIKOLA BERTOLINO: Reč "zavičaj" osobenost je srpskohrvatskog jezika; drugi jezici, koliko znam, nemaju odgovarajuću reč. Na francuski, na primer, ona bi se prevodila kao terre natale, pays natal, pays d’origine ("rodni kraj", "zemlja porekla"). Kod nas se zavičajem najčešće zove mesto gde je neko proveo detinjstvo. Ne gde se rodio, jer onda bi moj zavičaj bio Buenos Ajres, iako su mi u sećanju na taj grad preostale samo dve mutne slike. Tako isto ni Italija, iako "zemlja (mog) porekla", nije moj zavičaj, jer u njoj nikad nisam živeo. Ja reči "zavičaj" pridajem šire značenje: mesto, ili kraj, gde sam proživeo neko vreme koje osećam srećnim i neponovljivim. Najzad, pridajem joj i još šire, metaforično značenje: delatnost, ili oblast duhovnog života u kojoj sam našao utočište, a to su za mene već pedesetih-šezdesetih godina prošlog veka postali poezija i prevođenje poetskih dela.

Promocija je bila povod da posle mnogo godina odete u Hrvatsku. Kako sad izgledaju vaši zavičaji?

Bio sam samo jedan dan u Zagrebu i proveo ga dajući intervjue, zatim na promociji knjige, pa u razgovorima s izdavačem... Nije bilo vremena ni da vidim grad. Bio sam žalostan što nisam bio u situaciji da odem i u Dalmaciju, u svoj "prvi zavičaj". Pre ovoga, poslednji put sam bio u Hrvatskoj 2008. Ona je danas članica EU, pa ipak, opšta slika je turobna: živi se gore nego pre sedam godina. Raspoloženje ljudi je uglavnom loše. Kao i kod nas, uostalom. Pitam se kad će običan čovek, i tamo i ovde, shvatiti da Hrvate i Srbe i danas spaja, ako ne bratstvo i jedinstvo, a ono bratstvo u nevolji – nevolji koja nas čini tako sličnima... I hoće li se upitati šta su uzroci te nevolje, hoće li biti u stanju da ih prepozna u nacionalističkim strastima kojima već više decenija, i tamo i ovde, biva sistematski trovan iz vrhova društva i iz znatnog dela intelektualne elite, zato što je to u interesu i tih vrhova koji se tako održavaju na vlasti, i te "elite" koja je prirepak te vlasti.

Kakav je odjek imala vaša autobiografija u hrvatskoj, odnosno u srpskoj javnosti?

Šta reći o "odjeku" koji imaju knjige čiji je tiraž, i ovde i u Zagrebu, 500 primeraka? Što se tiče medija, u Srbiji je bilo ukupno pet informativnih ili kritičkih tekstova; negativnih reakcija nije bilo. Među "odjeke" ne mogu svrstati utiske prijatelja, poznatih i nepoznatih ljudi kojima sam davao knjige (jer delio sam ih koliko sam god mogao: bilo mi je stalo da budu čitane). U Hrvatskoj sam imao tri intervjua, a nedavno se pojavila se i prva kritika. U njoj se s nipodaštavanjem govori o literarnim kvalitetima moje autobiografije, a njen autor je prikazan kao krajnje nezanimljiva osoba. Kritičar je Tomislav Čadež koga, doduše, zovu „kontroverznim" i „otrovnim", „čovjekom koji se zamjerio mnogima". Ipak, upitao sam se zašto je s tolikom zlovoljom i očiglednim predubeđenjima prišao mojoj knjizi koju – to se iz teksta jasno vidi – nije kako treba ni pročitao. Odgovor sam dobio saslušavši na internetu emisiju Aleksandra Stankovića na HTV-u "Nedeljom u dva", u kojoj je taj Čadež bio gost. U žestokoj polemici sa Stankovićem tvrdio je kako devedesetih u Hrvatskoj nije bilo nikakvog ustaštva, i kako osim zločina grupice kriminalaca (masakra porodice Zec) nije bilo nikakvih zločina nad Srbima, pogotovo masovnih! Kao da sam slušao nekog ovdašnjeg "patriotu" kako odbija da čuje i same reči Srebrenica, Vukovar, Sarajevo... A budući da je nekoliko dana ranije u riječkom "Novom listu" objavljen intervju sa mnom pod naslovom, izvučenim iz teksta, I u Srbiji i u Hrvatskoj više je nacifašizma nego demokracije, motivi g. Čadeža postali su mi jasni.

Hrvatski mediji su vas predstavili kao beogradskog prevodioca, ovdašnji mediji takođe određuju autora po mestu prebivališta. Vreme je multikulturalnosti, vreme u kome jezik nema granica, pa ipak...

Nažalost, živimo u vremenu kad se moramo upitati nije li multikulturalnost san koji uzalud snevamo, štaviše, nije li zajednički jezik nešto što spaja ili razdvaja. U svojoj knjizi sam naglasio da je maligni proces koji je uništio Jugoslaviju počeo upravo u oblasti jezika. "Razgraničavanje" jezikâ najavilo je ratove. Ja nisam jugonostalgičar, ali se ipak s nostalgijom sećam vremena kad sam, posle pojave mog prevoda Remboa, u Zagrebu nazvan jednim od naših prevodilaca poezije. Imam svedočanstvo danas afirmisanog hrvatskog pesnika koji mi je pisao da su "on i njegova generacija" rasli s mojim, dakle "srpskim" prevodom Remboa. Nešto slično je nedavno u "Jutarnjem listu" napisao Miljenko Jergović, koji je i moju knjigu Novi zavičaji uvrstio u srpsku, ali i u hrvatsku, pa samim tim i u srpskohrvatsku književnost – pretpostavivši, dakle, da takva književnost postoji. Reč "granica" i reč "kultura" tuđe su jedna drugoj. Učaurena kultura osuđena je na degeneraciju (koja se vidljivo ispoljava kao bujanje kiča i šunda), te na postepeno nestajanje. Razdvajanje jedinstvenog jezika na nekoliko "nacionalnih" ima za posledicu, u svakom od njih, haos u pravopisu, haos u leksici, haos u sintaksi... Zanimljiva je saglasnost koju u toj raboti postižu srpski i hrvatski lingvisti. Danas, na primer, i jedni i drugi složno pljuju po Zaključcima novosadskog dogovora iz 1954. u kojima je ustanovljeno da je "narodni jezik Srba, Hrvata i Crnogoraca jedan jezik". Za hrvatske lingviste to je bila velikosrpska rabota i pokušaj uništenja hrvatskog jezika. A srpski lingvisti, na svom nedavnom skupu u Novom Sadu, obznanili su da je Novosadski dogovor bio hrvatska podvala i pokušaj uništenja (ili prisvajanja) srpskog jezika.

Na promociji u Zagrebu nazvali su vas poslednjim Jugoslovenom.

Mislili su na moju nacionalnu dvojnost. To je u stvari bilo maslo mog izdavača, u najboljoj nameri: mislio je da će privući "Jugoslavene" (čime bi pokazao da nisam "posljednji"), a možda još više, da će privući antijugoslavene željne da pljucnu na retku pticu, Jugoslavena. Jergović je na promociji rekao da danas u Hrvatskoj reći za nekoga da je Jugoslaven jeste otprilike isto što je u nedavnoj prošlosti značilo reći za nekoga da je Židov. Ja se danas ne mogu osećati Jugoslovenom, pogotovo ako ta reč označava nostalgiju za državom Jugoslavijom. Takvo jugoslovenstvo postalo je u ratovima iz devedesetih nemoguće i besmisleno. Pokušaj obnavljanja Jugoslavije bio bi i zločin, jer bi skoro neizbežno vodio u ponovne krvave sukobe. Osećam se kao Hrvat i naturalizovani Srbin: to dvojstvo je moguće, a ja sam za to živi dokaz. U ovim prostorima trebalo bi da zavlada duh prijateljstva i saradnje, pa neka neko, ako hoće, to naziva i "duhom jugoslovenstva". Danas je u upotrebi izraz "regija". Ako se pritom misli na jačanje veza među državama koje ta regija obuhvata – privrednih, kulturnih i ostalih, onda bih i ja voleo da se nazivam, umesto poslednjim Jugoslovenom, "prvim i najvatrenijim regionalistom".

Vi u Knjizi zavičaja sebi zamerate razne stvari, na primer: nedostatak dalekovidosti da će se desiti sve ono što se desilo. To zvuči kao potreba da se nekom izvinite, da vam neko oprosti.

Dalekovidost je rezultat dobre i tačne "bliskovidosti": raspoznavanja istine i laži u svetu kojim smo okruženi, i prepoznavanja Zla. Nije to lako, jer se Zlo najčešće skriva i prerušava. Malo je onih koji su sposobni da ga uoče. Trebalo je da budem jedan od njih, ali nažalost, to često nisam bio. U strahu da će moja nacionalna "dvojnost" biti ugrožena, jer će me na jednoj strani smatrati tuđim, a na drugoj odrođenim, želeo sam gajiti umirujuće uverenje da je SKJ istinski branilac međunacionalne sloge i jemac "večnog" mira među našim narodima. I zaista sam u to verovao. Da je to laž počeo sam slutiti prekasno, tek kad se SKJ počeo raspadati na nacionalne partije koje će uskoro povesti "svoje" narode u čudovišni međusobni rat. A pošto sam dotad bio njegov član, zaključio sam da sam bio točkić u mašini koja je proizvela Zlo. I zaista se osećam kao neko ko se zbog toga mora izviniti nailazećim generacijama i zatražiti njihov oprost. Znam da ima neuporedivo većih grešnika od mene, i mnogo, vrlo mnogo njih čiji je greh sličan mome, ali u tome ne nalazim nikakvo olakšanje za sebe. Dovoljno mi je da vidim koliko je zla nanela mojoj vlastitoj deci politička mašina čiji sam točkić bio.

Bili ste prijatelj Danila Kiša, poznajete ga. Kako bi se on ponašao u devedesetim?

Siguran sam da bi se on ponašao u skladu s onim što je rekao o nacionalizmu u čuvenom intervjuu objavljenom 4. oktobra 1973. u časopisu "Ideje". "Nacionalizam je", rekao je, "(...) prevashodno negativitet, nacionalizam je negativna kategorija duha, jer nacionalizam živi na poricanju i od poricanja. Mi nismo ono što su oni. Mi smo pozitivan pol, oni negativan. Naše vrednosti, nacionalne, nacionalističke, imaju funkciju tek u odnosu na nacionalizam onih drugih: mi jesmo nacionalisti, ali oni su to još i više, mi koljemo (kad se mora), ali oni još i više; mi smo pijanci, oni alkoholičari; naša istorija je ispravna samo u odnosu na njihovu, naš je jezik čist samo u odnosu na njihov." To je tekst koji po mom dubokom uverenju zaslužuje da se u svim školama čita na časovima istorije. Ali to je i tekst koji je Kišu doneo mnogo neprijatelja; on sam je to rekao. Stoga ne verujem da bi on, da je živeo još koju deceniju, bio prihvaćen i slavljen kao što je bio krajem osamdesetih i neposredno posle smrti. Prihvaćen je zato što je postigao svetsku afirmaciju, a poznata nam je izreka: "Svetsko, a naše!" Ali prihvaćena je samo ta "svetska" ljuštura, ispražnjena od moralne suštine Kišovog dela i od njegove estetske perfekcije, kao od nečega što je u potpunom neskladu s ružnim vremenom u kojemu živimo.

"Književnosti je dozvoljeno sve osim raspaljivanja pogubnih strasti zbog kojih je bilo previše zla i proliveno previše krvi", piše u vašoj knjizi. Slažem se, ali ko može da njoj (književnosti) bilo šta zabrani?

Ta zabrana i te kako postoji, u najzvaničnijem mogućem vidu. Naime, u zakonima, a verovatno i u ustavima skoro svih civilizovanih država, piše da je "zabranjeno širenje rasne, nacionalne i verske mržnje". Zašto bi književnost bila izuzeta iz te zabrane? Međutim, u književnosti, kao i u svakoj ljudskoj delatnosti, pa i u ponašanju i postupcima svake jedinke, postoji potpuna sloboda izbora, prema tome i sloboda da se krši zabrana. Uzmimo kao primer obično ubistvo. Zabranjuje ga Dekalog; zabranjuju ga ljudski zakoni. Ali niko ne može sprečiti ubicu da ubije, ako on to hoće da učini. Niko ne može sprečiti pisca da u svom delu raspiruje međunacionalnu mržnju, ako on to hoće da učini. Zabrana, znači, nije dovoljna. Ali ako se ne može zabraniti, može se sprečiti. To je prava reč. Zlo, nakon što smo ga prepoznali, treba sprečiti. Alternativa za to ne postoji, osim kao čovekov povratak u potpunu animalnost.

U Beogradu živite skoro 70 godina. Nazvali ste ga svojim "poslednjim zavičajem". Možete li pobliže definisati svoj odnos prema njemu, a posebno, reći kroz kakve je eventualne promene prolazio taj odnos tokom proteklih decenija?

Kad je reč o naciji ili državi, onda moja samoidentifikacija ima dvojni, srpsko-hrvatski karakter, ali kad je reč o prebivalištu, o "mom" gradu, ona je jedna i jedinstvena: ja sam Beograđanin. Citiraću reči Miljenka Jergovića s korica Knjige o zavičajima: "Mjesta na kojim ćemo živjeti birale su naše ljubavi, sumnjiva drugarstva, rijetka prijateljstva, stambene komisije i slučajnosti. Bertolina je tako izabrao Beograd." Srećan sam zbog tog "izbora": volim Beograd istom onom ljubavlju koju sam za nj osetio kad sam se prvi put našao u njemu i prepoznao ga kao grad otvorenog duha i širokog srca. Međutim, bilo mi je veoma bolno, u drugoj polovini sedamdesetih i tokom osamdesetih godina, osetiti u njemu prva ispoljavanja ksenofobije. Kasnije, u vreme takozvanog "događanja naroda" i ratova koji su iz toga proizašli, i posle, to više nije onaj Beograd koji me je osvojio januara 1947. Tada, a i decenijama kasnije, imao je šta da ponudi: kulturna bogatstva, kosmopolitsku atmosferu, dinamičan urbanistički i arhitektonski razvoj... Danas uglavnom nudi "najbolji noćni provod u Evropi" i budući "Beograd na vodi", kao SF viziju kojom treba da se uljuljkujemo videći oko sebe ružnu stvarnost. Kad danas na beogradskim ulicama ugledam iscrtane svastike ili ispisane reči mržnje, osetim to kao ranu na svojoj duši, ali ipak, uveren sam da Beograd ima snažno srce koje će nadjačati tu bolest.

Ako je tačno da prevodilac bira autora, zašto ste vi izabrali uklete pesnike? Šta ste hteli da poručite prevodeći Igoovu poemu Bog?

Svoje pesnike, "uklete", kako kažete, birao sam u vreme kad sam se i sam osećao ukletim. Bilo je to u godinama kad sam, izgubivši pubertetski skojevski idealizam, prepoznao ružnu stvarnost u kojoj sam živeo. A prevodeći, nedavno, Igoovu poemu Bog, hteo sam prvenstveno pokazati da je Igo veliki pesnik. Želeo sam da njegov izvanredni stih, kojemu teško da ima ravnog u svetskoj poeziji, zazvuči u našem jeziku bar približno tako moćno kao u originalu. Uz to, privuklo me je i to što sam i Igoa osećao "ukletim", budući da je "poetski kralj stoleća", kako su ga nazivali, uprkos njegovoj veličini i značaju, i danas u znatnoj meri nepriznat. Najzad, prevodeći poemu Bog iskazivao sam i vlastita shvatanja, skoro istovetna Igoovim, o veri, Bogu, smislu postojanja Univerzuma i ljudskog života. Igo je verovao u Boga, ali nije verovao crkvama koje su negacija i karikatura vere. U poemi Bog tražio je taj Smisao, i shvativši da ga nije našao, ustanovio da je smrt jedina kapija kroz koju se mora proći da bi se s one strane otkrilo, ili makar samo naslutilo, njegovo postojanje. A s obzirom na moje godine, prirodno je da i ja na sličan način razmišljam o smrti.

Kutiju za snove, knjigu proze, "prozica" kako ste vi nazivali te kratke priče koje ste pisali poslednjih godina, objaviće ovog septembra Rende. Da li je ova knjiga svojevrsni treći deo autobiografije, s obzirom da su priče inspirisane stvarnim događajima i ljudima?

Opet moram pomenuti svoje uveliko poodmakle godine: one su razlog zbog kojega sam se latio nečega za što je potreban kraći dah. Za obimnija dela, vlastita ili prevedena, ne osećam se više sposobnim. Knjižica Kutija za snove nije "treći deo autobiografije", ali se za većinu "prozica" koje je sačinjavaju može reći da su autobiografskog karaktera, to jest da su zasnovane na mojim stvarnim doživljajima, mada sam te doživljaje ponekad prebacivao u oblast fantastike. Kao što mi se ponekad učini da je ceo moj dosadašnji život odsanjan, tako i ova moja poslednja knjižica predstavlja mešavinu sna i jave. A u njenom "crnom" delu (jer Kutija za snove sastoji se od tri "kutije": crne, zelene i plave) reč je o snu posle kojega nema buđenja.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net