fotografije: majda sikošek
"DITA" PONOVO RADI: Radnici u svom pogonu

Na licu mesta – "Dita", industrija deterdženata u stečaju, Tuzla >

Emina na barikadi

Skoro svi industrijski giganti, od Triglava pa do Đevđelije, ubijeni su ili tek daju znakove života po istoj matrici kodnog imena "tranzicija": privatizacija, otpuštanje, zaduživanje, isisavanje kapitala, stečaj i likvidacija. Međutim, ova matrica je pukla na slučaju "Dita", nekad čuvene tuzlanske fabrike deterdženata i kućne hemije: posle višegodišnjeg natezanja sa vlasnikom i kantonalnim vlastima, kad se već činilo da spasa nema, radnici su izveli puč – iz fabričkog kruga su izbacili takozvani menadžment i na mišiće pokrenuli proizvodnju

Upeklo odozgo, jari od asfalta odozdo... Na ulicama Tuzle, naročito pod tendama kafića, poviše sveta za radni dan u podne. U industrijskoj zoni suprotno: tišina prosto ječi, žive duše na vidiku nema, tek po koji automobil promine. U daljini purnja dimnjak termoelektrane. Do "Ditine" kapije jednostavno se stiže ako se zna put: samo treba da se skrene sa glavnog puta kod putokaza na kome piše "pijaca".

Iza kapije, sa leve strane rezervoari za sirovine, sa desne magacini i proizvodni pogoni, po sredini, ne baš po sredini – više do rezervoara – železnička pruga, malo dalje dimnjak 60 metara visok. "Velika je ovo fabrika bila", kaže Emina Busuladžić, hemijska tehničarka, dok se štrajkovalo predsednica štrajkačkog odbora, sad neformalni rukovodilac obnove, doduše bez izgradnje.

Dok prolazi hodnikom prema laboratoriji u kojoj je celi radni vek provela, pokazuje na sveže okrečene zidove sa flekama od vlage koja se probija kroz novu boju. "Mora još jedna ‘ruka’ da se ‘udari’. Kad smo ušli u prostorije, po zidovima su pečurke rasle, a na podu je bilo 10 centi ile." Mora, dodaje, da završi recepturu za sutrašnju proizvodnju. "Brzo ću ja to. Posle ću vam pokazati pogone."

SAMOUPRAVLJANJE: Industrija deterdženata "Dita" Tuzla je nastala zajedničkim ulaganjem inostranog partnera "Mira Lanza" iz Đenove i Kombinata "Sodaso" iz Tuzle. Sa radom je počela uoči Dana ustanka – 26. juna 1977. godine na postrojenju praškastih deterdženata sa godišnjim kapacitetom od 50.000 tona. Prvi proizvodi, licenca, tehnologija i marketing, preuzeti su od italijanskog partnera.

NIJE SE PREDALA, NIJE ODUSTALA: Emina Busul Adžić

"Kad je počela proizvodnja, nekoliko godina smo radili skoro pa bez plate: sve što smo zarađivali odlazilo je na otplatu kredita, na unapređivanje i proširivanje proizvodnje – ovu fabriku su radnici napravili i radnicima je i pripadala: imali smo radnički savet, Sud udruženog rada, Partija je štitila radnike, zakon i sve", sa nostalgijom se priseća Emina. "Sve je tad dobro bilo."

PRIVATIZACIJA: Krajem osamdesetih, kad je već počelo da se smrkava nad Jugoslavijom, tokom reformi Anta Markovića, radnicima-samoupravljačima ponuđeno je da otkupe "svoje" fabrike, doduše ne u celosti, ali i po povlašćenim cenama.

"Kako ćemo otkupljivati nešto što je već naše, pitali smo se? Odgovor je bio ‘mora i kvit’. Kupismo mi našu fabriku, a za uzvrat je ukinut radnički savet", nastavlja Emina. Posle je, veli, buknuo onaj prokleti rat i dok smo mi bili zaokupljeni pukim preživljavanjem, Vlada je donela odluku da je sva društvena imovina, imovina svih nas, od tad pa nadalje državna, ali samo privremeno, dok se ne nađe kupac. Opet je počela priča o privatizaciji.

Elem, u junu 2002. godine, fabriku deterdženata "Dita" u slobodnoj pogodbi kupili su radnici. "Menadžment i uposleni radnici, njih preko 90 odsto, u fabrici su od njenog puštanja u rad. Prema tome, reč je o veoma ozbiljnim i kvalifikovanim kupcima", izjavio je nakon potpisivanja ugovora tadašnji direktor Abdulah Šahmanović.

"Možemo biti sigurni da će na ovom prostoru postojati fabrika deterdženata i da će u novoj vlasničkoj transformaciji biti okosnica ovog kantona", poručivao je Refik Ahmedinović, tadašnji ministar industrije Tuzlanskog kantona.

"Podigli smo kredit i ponovo postali vlasnici svoje fabrike: tri puta smo je kupovali, a ona je posle svake kupovine sve manje bila naša", jetko će Emina. "Bili smo vlasnici, ali opet nismo mi upravljali: mi smo Titina deca, nismo znali šta je kapital, nismo znali šta je dividenda, ali smo znali i znamo i sad da proizvodimo deterdžente. Mi smo radnici, tehnička lica. Razumete. Sa druge strane, svi smo se dugo poznavali, pa smo imali poverenja u naše drugove u upravi."

OTKUP: U sledećih nekoliko godina, tadašnji i donedavni direktor Abdulah Šahmanović je u sadejstvu sa predsednikom Nadzornog odbora "Dite" Nusretom Softićem, koji je kasnije pravosnažno osuđen zbog malverzacija u Tuzlanskoj banci, ali i sa blagoslovom kantonalnih vlasti, mic po mic i kako kažu "na kvarno", došao do većinskog paketa akcija.

"Bilo je puno načina na koje je on kupovao dionice za jako male pare. Nismo imali plata, a direktor je rekao da se dionice moraju prodati. Neke je ucenjivao, nekima pretio, nekima nešto obećavao. Ako neko nema hljeba, taj će prodati svoje dionice i to za svega dva do tri odsto njihove prave vrijednosti", vrti glavom Emina.

Ko god je pristao deonice da proda, bio je isplaćen u kešu: od akcionarskog, "Dita" je postala ortačko društvo u kome je direktor bio većinski ortak. Prevarili su nas, kaže Emina, ljudi sa kojima smo bili od početka rada fabrike, a koji su za rad političke elite i svog šićara prodali obraz, prijatelje, porodicu, sve.

PREUZIMANJE: Ova izmena vlasničke strukture ništa dobro nije donela: plate su i dalje bivale sve manje i manje, pa su počele i da izostaju – fabrika je više stajala nego što je radila. "Rekli su nam da smo prezaduženi i da nema druge nego da se nađe strateški partner kome ćemo da prodamo resto naših dionica, pa će kao sve da bude u redu. Ja nisam htela svoje dionice da prodam, savetovala sam i drugima da to ne učine, ali mnogi jesu."

Budući da su deoničari isplaćivani u kešu, bez sertifikata, "Dita" je u slobodnoj pogodbi prodata trgovačkom preduzeću "Lora" iz Sarajeva. Bilo je očigledno, objašnjava Emina, da je reč o zakulisnoj igri: vlasnik "onakog giganta" postao je momak koji je pre rata prodavao semenke ispred stadiona. "Očigledno je da su političari vukli konce iza kulisa, jer čitava država, čitav život nam je iza kulisa." To je bilo 2007. godine.

Kupoprodajni ugovor nikad nije stavljen na uvid radnicima. "Nismo znali ni kako je fabrika otišla, ni za koliko para je otišla. Govorili su nam samo da smo bili u gubitku četiri miliona i dugovali su nam četiri plate, da drugog izlaza nema: ili strateški partner, ili propast. Kasnije se ispostavilo da je fabrika u stvari poklonjena, da je ‘Lora’ bila u obavezi da na račun ‘Dite’ uplati milion maraka što je knjiženo kao investicija, da namiri gubitak i neisplaćene plate, ali da to kasnije naplati od tekuće proizvodnje. Pritom, u gubitku nismo ni bili: u magacinima gotovih proizvoda i skladištima sirovine bilo je robe višestruko vrednije od navodnog gubitka, ali to u ugovoru nije navedeno."

ISISAVANJE: Od tad pa nadalje "Dita" je sve sirovine morala da nabavlja preko "Lore", dakako po višim cenama nego što bi inače moglo, sve što proizvede mogla je da proda samo preko "Lore", koja je, opet dakako, plaćala preuzetu robu manje nego što je vredela.

Plate je ponekad bilo, češće nije, a za socijalno i penziono osiguranje niko više nije ni pitao. Za to vreme, poslovodstvo se zaduživalo kod banaka, najviše kod Hipo banke, čiji je direktor ujedno bio i član nadzornog odbora "Dite".

"Od prijatelja smo dobili izveštaje o kreditima koji su tajno podizani – 40 miliona maraka ukupno. Neki od ‘Ditinih’ objekata po deset puta su stavljani pod hipoteku. Da je samo desetina ušla u ‘Ditu’, mi bismo cvetali. Međutim, nije: sav taj novac završio je ko zna gde. Od tih 30 miliona 26 je uzeto od Hipo banke, čiji je direktor bio i član ‘Ditinog’ nadzornog odbora, sve na višestruke hipoteke: odgovarao je on zbog toga, iz Hipo banke su ga najurili, ali je našao uhljebije u drugoj koja je, gle čuda, pala u stečaj."

HROPAC: Jednog dana, negde pre tri godine, proneo se glas da je sa "Ditom" gotovo: većinski vlasnik, sarajevska "Lora", pokrenula je stečajni postupak, sindikat oformio štrajkački odbor i Eminu izabrao za predsednicu. To je bilo 2013. godine.

Od tad su se smenjivali protesti i pregovori, obećanja pa kršenja obećanog, padale i birane nove kantonalne vlade, svaka sledeća je obećavala da će problem da se reši, da neće da dozvole da "Tuzla umre", ali od toga ništa nije bilo, ako je nešto i pokušano, brzo se pišmanilo. Osmehivala se likvidacija.

"Na koja god vrata da sam pokucala, kome god da sam se obraćala, koga god da sam pozivala i prozivala, nailazila sam samo na ogromne bedeme." "To je", objašnjava Emina, "jedno vrzino kolo uvezanih kriminalaca, čiji je cilj da jedan narod uništi."

PREOKRET: "Sve je to tako ležalo do februara prošle godine, kad su bili oni nemiri: bacali su na nas suzavac, polivali nas iz vodenih topova, pucali gumenim mecima. Pa zar mislite, rekla sam im, da ćete nas vodenim topovima i gumenim mecima rasterati?!"

Dok su protesti trajali, uprava je organizovala razgradnju fabrike – sečenje u komade. Gvožđe je to, ima ono svoju cenu na otpadu, zar ne. Da bi sprečili naum uprave, štrajkači su podigli šatorsko naselje ispred kapije, stražarili dan i noć na minus 20 da spreče odvoz sekundarnih sirovina. Na kraju, kad je do duvara stiglo, kad se videlo da pomoći niotkuda nema, štrajkači su ušli u fabrički krug, a upravu ljubazno izbacili napolje.

"Na stotine krivičnih prijava smo do sada podneli protiv raznih učesnika u ovoj pljački, ali ostale su da leže u fiokama. U Bosni od takvih prijava ništa nema, ipak... neka stoje da niko ne može da kaže ‘nismo znali’, jer znali su svi".

Za uzvrat uprava je, "oni kriminalci", kako ih Emina naziva, podnela krivičnu prijavu protiv štrajkača zbog uzurpacije tuđe imovine. Emina je u sud otišla i pokazale svoje deonice, one koje nije nipošto htela da proda, koje jesu male, ali su njene, dakle i ona je vlasnik. Tačka.

DIZANJE IZ MRTVIH: Kad je stečajni upravnik prvi put pokušao da uđe u fabriku, Emina se usprotivila: nema ulaska sve dok ne obeća da će pokrenuti proizvodnju. Dogovor je postignut: stečajni sudija je dogovor potvrdio – radnici neće ništa da rade mimo stečajnog upravnika, a stečajni upravnik neće ništa da čini mimo znanja radnika. "On je ekonomista", objašnjava Emina. "Mi tog znanja nemamo i u njegov posao mi se ne mešamo, ali zato znamo da proizvodimo, a on ne zna, te njega proizvodnja nema šta da zanima."

Od stečajnog sudije traženo je da im da malo vremena, da očiste i osposobe bar deo fabrike, da proizvodnju pokrenu, da vide da li mogu, pa ako se pokaže da mogu da sa tim izađu pred skupštinu poverilaca, koja daje poslednju reč – oporavak ili likvidacija. "To je bila naša pobjeda: do skupštine je bilo izašlo dvadesetak tona deterdženta za sudove 3D. Skupština povjerilaca se saglasila da idemo dalje."

Pošli smo od toga da imamo puno skladišnog i magacinskog prostora koji možemo da izdamo (izdat). I ovi kriminalci su ga izdavali. Ostalo je i jako puno nepotrebnog željeza, brda i brda željeza, šleperi i šleperi kartonske ambalaže koja je povukla vlagu. To smo prodali i to je naš početni kapital.

Prema računici stečajnog upravnika, dnevna proizvodnja od 10.000 jedinica proizvoda dovoljna bi bila da se podmire tekući troškovi, da se isplate plate. "Proizvodimo 15.000 dnevno i sve što danas proizvedemo, sutra se već proda, pa mi taj dinar opet okrenemo... Vraćaju nam se polako stari dobavljači, spremni su da se odreknu potraživanja samo da nastavimo da radimo. Počele su se javljati i trgovačke kuće, grupa profesora sa mašinskog, elektrotehničkog, rudarskog i tehnološkog fakulteta ponudila se da osposobe mašine za koje naši majstori nisu sposobni... Ako uspemo da osposobimo pogon praškastog deterdženta, pobeda je definitivna. Od one 44 zaostale plate, prva će da bude isplaćena početkom avgusta." Na pitanje kolike će plate da budu, odgovara da "nisu nešto", na nivou minimalnih plata, negde oko 220 evra.

ELAN: U pogonu tečnih deterdženata tri radnika pored dozatora, mašine za punjenje boca. "Ovu mašinu smo na vreme sakrili od onih lopova. Da to nismo uradili, ne bismo mogli proizvodnju da pokrenemo", objašnjava Emina. "Zašto mašina ne radi", pita radnike, oni odgovaraju da su potrošili sve što je pripremljeno za danas, da spremaju mašinu za sutra. "Problem nam je novac", uzdiše. "Nema više robe na priček sve mora odmah da se plati, pa koliko para imamo, toliko sirovina kupimo, ali sve što danas proizvedemo, sutra se proda..."

U prostoriji pored, za ovećim stolom desetak radnica i jedan radnik – pakuju napunjene boce u kartonsku ambalažu. Dok fotoaparat škljoca, jedna od njih dobacuje: "Slikajte njega za naslovnicu, blaženog međ’ ženama." Druga ustaje, vadi jednu bocu deterdženta za sudove, stavlja na kutiju: "Slikajte i ovo", kaže.

U suprotnom uglu grupa radnika, pored njih oveća gomila sa natpisom "totalni škart". Brišu prašinu sa boca koje su još upotrebljive i lepe etikete. Spremaju ih za sutra. "To su naši heroji mira", predstavlja ih Emina. "Oni su dan i noć po onoj hladnoći čuvali fabriku od onih kriminalaca."

Pored ove improvizovane pakirnice, velika hala sa ogromnom kao peći u sredini, pogon praškastih deterdženata koji zasad stoji, ali neće dugo. Obećali su oni fakultetski profesori da će da je osposobe.

U pogonu "agresivne hemije" iza još jedne mašine-dozatora, sede radnici i radnice i ručno dopunjavaju boce: nešto sa mašinom nije kako treba, pa boce ručno dopunjavaju do mere. Miris hlorovodonične kiseline štipa za oči. "Aman, ljudi, živi ste li? Odmorite malo", pozdravlja ih Emina. "Boce neće same da se dopune", odgovara jedna od njih.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Emina Busuladžić – Ustajte, vi zemaljsko roblje

Naš problem traje dugo, za to vreme četiri vlade su se promenile, a naš problem samo raste; nijedna nije donela ništa dobro. Kao da je neko dobio zadatak da uništi privredu, da ovaj svijet totalno osiromaši, da mu pamet razvuku. Oni imaju samo jedan cilj: da sakriju ovaj kriminal, jer svi su u njemu učestvovali. Ne, nećemo gledati kako ta politička elita, koja nas je ‘92. ugurala u rat, nastavlja da nas zamajava.

"Jasno je nama da mora da se sprovede stečaj, ali stečaj koji će ‘Ditu’ da oživi, ne onako kako je to dosad bilo u skoro svim sličnim slučajevima – da se završi likvidacijom. To nipošto nismo hteli da dozvolimo. Rekli smo im – može stečaj, ali da se pokrene proizvodnja. Mislili su da nismo kadri, ali kad se nešto hoće, onda ide, ako se nešto neće, onda neće, stotinu razloga za neće može da se nađe."

"Ne možemo mi u potpunosti da preduzmemo ‘Ditu’, da mi ponovo budemo vlasnici, jer fabrika je sad dužna 20 miliona evra. Ne možemo da ostvarimo godišnje nekih tri miliona da dug servisiramo. Potreban nam je strateški partner, ili neki investicioni fond, recimo, da se malo oporavimo, da on ulaže, a mi da proizvodimo."

"Bila je jedna grupa radnika, poveća grupa koja je bila odana menadžmentu i starim vlasnicima, bez obraza i karaktera, koji su radili protiv nas. E, sad te naše ‘kolege’ dolaze, šalju nam poruke, ali mi ih nećemo: bili su na pogrešnoj, gubitničkoj strani. Sad hodaju okolo i svašta o nama pričaju, ali mi se ne osvrćemo: ne zanima nas šta pričaju."

"Stalno govorim da je važno da se mi, običan narod, ujedinimo, jer oni ‘gore’ su već ujedinjeni. Narod treba da skonta da nismo jedni drugima neprijatelji, već da imamo zajedničkog neprijatelja – njih. Kako svi oni ispadoše milioneri, kako svi imaju fabrike, kuće, avione, brodove, a mi jad i bijeda."

"Ako se ovi naši dušmani nadaju da ćemo odustati, da nećemo moći da izguramo, uzalud im je: ako su i mislili da mogu kako hoće, neće moći dokle hoće."

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net