fotografije: ap photo
POSLE POLA VEKA: Otvaranje kubanske ambasade u Vašingtonu

Odnosi Kube i SAD >

Poslednje primirje hladnog rata

Kako Barak Obama i Raul Kastro pokušavaju da svečano okončaju kubansku krizu, koja je izbila one godine kada je Obama rođen. Za početak fanfare, na pečenje će se pričekati

Jedan od poslednjih ostataka hladnog rata simbolički je uklonjen kada je u 4:30 rano ujutro, 20. jula 2015, plavo-bela zastava Kube s belom zvezdom na crvenom trouglu podignuta na jarbol pred američkim stejt departmentom. Nekoliko sati kasnije, uz prisustvo kubanskih gardista u belim uniformama i 500 zvanica, čuli su se povici "Viva Cuba Socialista", "Cuba Libre", "Cuba si, Cuba Si – blokueo no!", u istoj onoj 98-godišnjoj vili u kojoj je u Vašingtonu bila kubanska diplomatska misija, pre nego što su odnosi prekinuti 1961.

Od 1971. godine tu je bilo sedište takozvane Kubanske interesne sekcije, koja je bila aneks ambasade tradicionalno neutralne Švajcarske, koja je takođe zastupala interes SAD u Havani. I to predstavni- štvo je takođe unapređeno u status ambasade u ponedeljak 21. jula, iako se u Havani promena desila sa mnogo manje fanfara. Biće ih u avgustu kad Havanu poseti američki državni sekretar.

JUTARNJA POŠTA: Pre pola veka propagandna natezanja "jenkija imperijalista" i "komunista" prekinuo je telegram koji je potpisao ministar spoljnih poslova Kube, a koji je stigao je u američku ambasadu u Havani u 1:20 ujutru, 3. januara 1961. U njemu je pisalo da personal američke ambasade treba da bude sveden na 11 osoba, a da ostali treba za 48 časova da napuste Kubu.

"Ako žele svi da odu, to bi bilo perfektno za nas, ionako su 90 odsto njih špijuni", izjavio je Fidel Kastro, tada, na drugu godišnjicu revolucije iz 1959.

Tokom jutra tog, 3. januara 1961, usledila je intenzivna razmena telegrama između Havane i Vašingtona, gde je američki predsednik u odlasku Dvajt Ajzenahuer, već u 9:00 sazvao hitni sastanak u Beloj kući. Nakon zaključka da ipak neće biti ugrožena američka mornarička baza Gvantanamo, u konsultaciji sa saradnicima dolazećeg predsednika Džona F. Kenedija, Ajzenhauer je naložio da se tog dana u 20:30 u Havanu pošalje telegram o prekidu diplomatskih odnosa. Personal ambasade je brzo prebačen ferijem na Floridu.

Nisu odmah posle revolucije 1959. američko-kubanski odnosi pali na nulu. Američki predsednik Dvajt Ajzenhauer je preko volje bio priznao novu vlast u Havani, a u aprilu 1959. Kastro je posetio Vašington, odao počast Linkolnu i sudeći po sada iz arhiva prigodno iskopanim fotografijama, onako u uniformi jeo sladoled u kornetu, posmatrajući bejzbol utakmicu s američkim uniformisanim zvaničnicima. Tada se neformalno sreo i s američkim potpredsednikom Ričardom Niksonom, koji je posle pisao da SAD nemaju drugi izbor do da pokušaju da "orijentišu" levičarskog lidera u "pravom smeru". Žešće reakcije Vašingtona nastupile su 1960. kada su Amerikanci prestali da kupuju kubanski šećer, a sav američki biznis na Kubi (po sadašnjim cenama oko osam milijardi dolara) nacionalizovan je bez kompenzacije. Dvajt Ajzenhauer je u oktobru 1960. zaveo trgovinsku blokadu Kube.

BOOM, BOOM ROOM: Pre toga, u martu 1960. Ajzehauer je odobrio plan CIA o svrgavanju Kastra. U septembru 1960. direktor CIA Alen Dals je, navodno, inicirao i razgovor u hotelu Fontenblou (Fontainebleau Hotel) s mafijaškim bosovima Džonijem Roselijem i Semom Đankanom, a kasnije i sa mafijaškim bosovima Karlosom Marčelom, Santosom Trafikanteom i Mejerom Lanskim, radi razgovora o "sudbini porodičnog nakita", odnosno radi narudžbe da se smakne Kastro…

Predstavnik Kube je 4. januara 1961. tvrdio u UN da SAD pripremaju vojnu intervenciju na Kubi, što je Vašington negirao, ali već u aprilu 1961, kada je Kenedi sedeo u Beloj kući, usledila je, uz američku vazdušnu pomoć, invazija oko 1600 kubanskih emigranata dobrovoljaca u Zalivu svinja. Kastrova vojska ih je razbila za 72 sata.

Posle katastrofe u Zalivu svinja Džon F. Kenedi je formirao specijalni komitet (SGA) na čijem je čelu bio javni tužilac SAD, predsednikov brat Robert F. Kenedi, a u koji su ušli direktor CIA Dals, i nekoliko ljudi iz odbrane i Stejt departmenta. Među onima koji su prisustvovali savetovanjima tog komiteta pominju se i tadašnji državni sekretar Din Rask i ministar odbrane Robert S. Maknamara. Na sastanku u Beloj kući, 4. novembra 1961, tajni akcioni program od, kako kažu, 33 "šeme" za sabotaže i subverzije nazvan je Operacija mungos (Operation Mongoose, ponegde se zove i Kubanski projekat).

Robert F. Kenedi je za te operacije zadužio generala Edvarda Lendsdejla za koga se verovalo da je bio uspešan pri svrgavanju predsednika Gvatemale Jakoba Arbensa 1954.

Kastro je kasnije govorio kako je bilo dvadeset pokušaja CIA da mu oduzme život. U izveštajima o tome mešaju se vesti o svakakvim pokušajima, planovima i idejama s tabloidnim preterivanjima (eksplozivna cigara, otrovna cigara, otrovno odelo za ronjenje, bomba među školjkama, zagađivanje školjki otrovnim bakterijama, sredstvo koje izaziva depilaciju brade i obrva radi uništavanja imidža, ubitačno nalivpero i svakakve druge zamisli. Jedan dokumentarac nosi naslov "638 načina da se ukloni Kastro". Noam Čomski piše da je budžet Kubanskog projekta iznosio 50 miliona dolara godišnje; da je u programu, koji je ostao u potpunoj tajnosti 14 godina (od 1961. do 1975), bilo angažovano 2500 ljudi, uključujući tu 500 Amerikanaca. Jedan agent CIA je tvrdio da je Bobi Kenedi želeo "boom and bang" po celoj Kubi, i da je stalno pitao podređene kada će se osloboditi Kastra, a branioci Kenedijevih su tvrdili da su braća Kenedi jedva zaustavljala sulude ideje američkih militanata.

PRAMEN REVOLUCIONARA: Bilo kako bilo, Kastro ih je sve nadživeo. Jedan njegov drug je postao ikona. Kod sela La Igera, 8. oktobra 1967, nakon kratkog i slučajnog okršaja bolivijska vojska je iz zasede ranila i zarobila heroja kubanske revolucije, ministra finansija i industrije koji je napustio položaj na Kubi da bi nastavio revoluciju – Ernesta Če Gevaru – i ubila ga, kažu po instrukcijama agenta CIA kubanskog porekla Feliksa Rodrigeza.

Vlas kose odsečene s glave mrtvog Ernesta Če Gevare na aukciji u Dalasu je četiri decenije kasnije prodao neki Gustavo Viloldo, učesnik neuspele invazije u Zalivu svinja, agent CIA koji je pomagao bolivijskoj vojsci da locira Če Gevaru, na kraju kubanski penzioner emigrant na Floridi kome takve revolucionarne memorabilije nisu više bile potrebne.

Kako je pisao "Njujork tajms" 2009, knjižar iz Teksasa Bil Batler je za 119.500 dolara kupio taj pramen kose, kako je sam rekao, najvećeg revolucionara 20. veka, da bi ga izložio u svojoj knjižari. Neke od Čeovih ličnih stvari su navodno još u posedu CIA.

Izgleda, inače, da Čeova ikona još funkcioniše. Kada je prošle godine Putin pitao ko je taj Aksjonov na Krimu pre referenduma, rekli su mu da podseća na Čea. Aleksis Cipras iz Grčke na zidu drži Čeovu sliku…

Američki predsednik Džerald Ford je svojevremeno naredio da se prekine s atentatima na nepoželjne lidere ili diktatore, ali, kako će pokazati kasniji događaji, američka tehnologija "promene režima" uz brutalna smaknuće nepoželjnih vođa nije napuštena.

Po nekim tumačenjima nije CIA naredila da se ubije Če Gevara, već je to naredio bolivijski general Rene Barojentos Ortunjo.

Američki predsednik Džonson je ideju da se ubije Če Gevara, koji će postati ikona antiimperijalističkog stava generacije 1968, nazvao glupom, ali neophodnom sa stanovišta bolivijskih vlasti. Neke tvrdnje govore o tome da je Džonson, da ne bi rizikovao rasplamsavanje konfrontacija sa SSSR, čak zataškavao i indicije o tome da je ubistvo Kenedija navodno iz osvete naručio Kastro.

GVANTANAMO, ZALIV NA KUBI: Igra je tada bila opasnija.

Rast napetosti u Karibima 1960-ih je rezultirao time da je sovjetski lider Nikita Hruščov poslao Kastru pomoć i da je do 2. oktobra 1962. na Kubi bilo 40.000 sovjetskih vojnika, 1300 komada artiljerijskog oružja, 700 komada protivavionskih oružja, 350 tenkova, 150 aviona i nekoliko balističkih raketa srednjeg dometa s nuklearnim bojevim glavama.

Tomovi su napisani o tome kako je izbegnut nuklearni Armagedon. Kastro, koji nije bio obavešten o toku pregovora, držao je tvrdu poziciju preko takozvanog plana u pet tačaka. U petoj tački je tražio da u aranžman uđe i klauzula o povlačenju Amerikanaca iz baze Gvantanamo u kojoj je u vreme kubanske krize bilo 16.000 vojnika američke pomorske pešadije.

Pomorsku bazu Gvantanamo na južnoj obali Kube Amerikanci su uspostavili takozvanim Platovim amandmanom na američki zakon o budžetu, odnosno sporazumom SAD i Kube o međusobnim odnosima potpisanim 16. februara 1903. godine nakon što su u ratu 1898. SAD istisnule Španiju s Kube, organizovale izbore zadržavši pravo da štite nezavisnost Kube, ali i da vojno intervenišu ako im režim ne odgovara, što su i učinile 1906–1909, 1912, 1917–1922.

Bazu Gvantanamo na nekih sto kvadratnih kilometara kopna (9x13 km) i 30 kvadratnih kilometara morske površine, koja je opasana minskim poljem i utvrđena, Amerikanci su uspostavili po ugovoru o zakupu iz 1903, obnovljenim 1934. Uz nadoknadu od 2000 pezosa u zlatnoj američkoj valuti, držali su je kao strateški punkt za kontrolu Antilskih ostrva i Centralne Amerike, a posle takođe i radi odbrane Panamskog kanala, iskopanog u periodu od 1883. do 1914.

Posle pobede kubanske revolucije 1959. kubansko rukovodstvo odbilo je da prima od SAD nadoknadu za arendu baze, a kada je 2002. na teritoriji baze uspostavljen i specijalni zatvor, pokušavalo je, bezuspešno, da ukine ugovor o arendi i da iznudi evakuaciju baze, tvrdeći da su narušeni uslovi arende.

Kuba je, inače, u svoj ustav iz 1976. upisala odredbu o suverenitetu nad celim ostrvom, o nepriznavanju ugovora o zakupu potpisanom pre sticanja nezavisnosti Kube, to jest o tome da Gvantanamo pripada Kubi. Amerikanci su to ignorisali. (Klinton je nešto nagoveštavao o mogućnosti da baza bude napuštena, jednog dana ako na Kubi budu organizovani slobodni izbori, ali to izgleda niko nije shvatao ozbiljno.)

Fidel Kastro u Razmišljanima šefa i komandanta (Reflexiones del Comandante en Jefe), koje objavljuje kubanski list "Granma", tvrdi da je u periodu od 1962. do 1996. godine zabeleženo je 8288 ozbiljnih incidenata u pomorskoj bazi Gvantanamo, uključujući i 6345 povreda vazdušnog prostora, 1333 nelegalna upada u kubanske teritorijalne vode i 610 teritorijalnih prekršaja. Kastro piše da su Kubanci znali i da je u jednom od planova u okviru Operacije mungos bilo predviđeno da se isprovocira kubanski napad na bazu, što bi poslužilo kao izgovor za vojnu intervenciju SAD na Kubi.

Kubanci se nisu upuštali u takav rizik, čak ni u vreme kada su prelazili razne crvene linije. Pod komandom tadašnjeg ministra odbrane Raula Kastra Kuba je, inače, u tom godinama slala hiljade vojnika u Angolu, obučavala gerilce u Kongu, radila aerodrom u Grenadi kada se ona suprotstavila invaziji SAD 1983. i pomagala levičarske gerilce u Latinskoj Americi.

Nakon kolapsa SSSR 1991, Kuba, koja je time izgubila oko šest milijardi istočne pomoći godišnje, pojačala je svoje veze s naftom bogatom Venecuelom i njenim prvim levičarskim predsednikom Hugom Čavezom.

PREKRETNICA: Raul Kastro i Barak Obama

VRŠNJAK KRIZE: Američka ambasada u Havani zatvorena je 1961. sedam meseci pre nego što je Barak Husein Obama II rođen na Havajima (4. avgusta 1961). Uspostavljanje ambasada Vašingtona i Havane nakon 54 godine medijski je okarakterisan kao deo kampanje koja treba da obeleži dijalog sa američkim neprijateljima poput Kube i Irana, dakle kao uspeh Obamine spoljne politike, koju je najavio tokom svog prvog izbora u 2008. godini. SAD su ukinule sankcije Vijetnamu s kojim su ratovale, a Kubi nisu. Obama je tvrdio da politiku sankcija prema Kubi treba promeniti zato što pola veka nije dala rezultat jer je režim ostao u sedlu. U međuvremenu je i sam paralelno s tim uvodio sankcije Rusiji.

On se na sahrani Nelsona Mendele, navodno igrom slučaja, rukovao s Raulom Kastrom 2013, a potom su uz posredništvo pape Franje i uz asistenciju Kanađana mesecima vođeni tajni razgovori Vašingtona i Havane koji su utrli put za obnovu diplomatskih odnosa, čiji je pozitivan ishod obnarodovan u decembru 2014. (Videti tekst: "Kubanska lula mira", "Vreme" 1267)

Neku inicijativu za smanjenje tenzija je deceniju pre Obame preduzimao bivši američki predsednik Džimi Karter, koji je 2002. godine posetio Kubu. Bio je prvi predsednik koji je posetio Kubu nakon 1928. Razgovarao je sa Fidelom Kastrom, obišao bolnice, bolesnike od side, čak se i preko TV-a obratio javnosti, verovatno zato što se zalagao za ukidanje trgovinskog embarga.

Predsednik Karter je još za svog mandata (1977-’9) pokušao da omekša odnose s Kubom, što je osujećeno tokom izbegličke krize u aprilu 1980. Zapadni svet je tada tražio da Kastro dozvoli da Kubu napusti oko 10.000 azilanata koji su se sklonili u Ambasadu Perua u Havani, a Kastro je odgovorio tako što je otvorio luku Marijel i ispraznio zatvore i psihijatrijske bolnice pa je talas izbeglica preplavio Floridu. Posle je ipak preko posrednika sklopljen neki aranžman o tome da Kastro pusti najviše 20.000 izbeglica godišnje.

Smanjivanje tenzije između SAD i Kube prekinuto je za mandata konzervativnog republikanca Ronalda Regana (1981-’9), koji je stavio Kubu na listu zemalja koje pomažu terorizam. Američkim građanima je zabranjeno da putuju na Kubu i da tamo troše novac.

RELAKSACIJA: Na konferenciji za novinare u Stejt departmentu, u ponedeljak 20. jula, nakon što su se sastali kubanski ministar inostranih poslova Bruno Rodriges i državni sekretar SAD Džon Keri, naglašavano je kako će prvi susret te vrste još od 1958. dovesti do značajnog poboljšanja u odnosima između dve zemlje. Neke promene su već u toku, nakon što su olabavljene zabrane putovanja za specifične kategorije i ograničenja na slanja emigrantskih doznaka na Kubu. U maju, predsednik Barak Obama je skinuo Kubu sa vašingtonske liste država sponzora terorizma. Poslovima na Kubi nadaju se neki američki proizvođači hrane i turističke kompanije.

Promena koja je ponegde nazivana i istorijskom, međutim, nije još donela suštinske promene. U detaljima – "slaganje o neslaganju": Amerikanci izražavaju zabrinutost za poštovanje ljudskih prava, i slobodu informisanja, te traže da njihove diplomate slobodno komuniciraju sa disidentima na Kubi. Kubanci traže obustavljanje propagande Radio-televizije Marti, nazvane po pesniku, revolucionarnom filozofu Hoseu Martiju. Ova stanica, slična Radiju Slobodna Evropa, u "reganovskoj" 1985. jako je pojačala emitovanje programa za Kubu. Neki američki mediji sumnjaju u njenu propagandnu efikasnost i pominju čarobnu reč "internet". Kada je u decembru 2014. najavljeno otopljavanje odnosa Vašingtona i Havane, među tom prigodom razmenjenim zatvorenicima bio je Alan Gros, Amerikanac osuđen na 15 godina zatvora zato što je zastupao jednu firmu iz Merilenda, koja je kao snabdevač američkog programa US AID (US Agency for International Development) pokušavala da poželjnim Kubancima isporuči šest miliona vrednu opremu za lakši pristup internetu, što su vlasti u Havani tretirali kao špijunažu. Kubanci su, inače, još 2012. najavljivali da bi bili voljni da pregovaraju o oslobađanju Alana Grosa…

Obama je tvrdio da ne radi na promeni režima na Kubi, već nekakvoj evoluciji. Kaže da bi u narednim godinama moglo da se dođe i do ukidanja trgovinskog embarga prema Kubi, a takođe i da želi da zatvori zatvor u bazi Gvantanamo.

Prema zaključku britanskog lista "Gardijan", njegova sposobnost da sprovede takve promene u obe oblasti je ograničena, jer je za to potrebna podrška američkog Kongresa, koji je pod kontrolom republikanaca koji ne podržavaju odmrzavanje odnosa sa Kubom.

Keri oprezno kaže da ova prekretnica ne znači kraj mnogih razlika koje još uvek razdvajaju naše vlade, ali da to ne odražava realnost da se hladni rat završio davno i da "ništa nije tako uzaludno, kao pokušaj da živimo u prošlosti".

Kubanski ministar Rodriges je bio čvršći, navodeći u svom obraćanju da će budući napredak ka normalizaciji odnosa zavisiti od ukidanja dugogodišnjeg embarga koji je decenijama gušio kubansku privredu, od povratka uzurpirane teritorije u zalivu Gvantanamo, od poštovanja kubanskog suvereniteta i od naknada kubanskom narodu za ljudske i ekonomske štete.

Keri je na to saopštio da u ovom trenutku na američkoj strani nema namere da se izmeni aranžman u vezi sa pomorskom bazom Gvantanamo, koji je, kao što smo videli, znatno stariji od Hladnog rata, da nema ni razgovora o toj temi, ali da Vašington – "razume da Kuba ima čvrste stavove o tome"…

Zvuči vam poznato?


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net