Intervju – Filip Balunović >

Levica je slaba, ali jača nego ikad

Aleksandar Vučić je predstavnik sadašnje političke elite koja je kidnapovala ovdašnje narode da bi ostvarila svoje interese u novim nacionalnim okvirima. To što je on pre bio četnik, a sad je stavio kravatu i smeška se po Briselu, ništa ne znači u kontekstu nacionalizma. Da je Draža Mihailović danas na vlasti, isto bi pregovarao o pridruživanju EU

U beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju, krajem juna promovisana je knjiga "Beleške sa slobode" Filipa Balunovića (1987). Tema Balunovićeve knjige je postsocijalistička slobodarska naracija, a onda i manifestacija "oslobodilačke" društvene klime u državama bivše Jugoslavije. Glavna teza je da se, uprkos međusobnim razlikama, postjugoslovenske zemlje mogu posmatrati kao celina, s obzirom na nivo slobode, odnosno neslobode u njima. Razlike među državama bivše Jugoslavije nisu uticale na to da se one zbog tih razlika drugačije odnose prema slobodi nakon jugoslovenskog iskustva, a političke elite su u svima njima podjednako instrumentalizovale slobodu. Balunović je politikolog i aktivista iz Beograda, nesumnjivo levičarske političke orijentacije. Diplomirao je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, master studije završio je na Evropskom institutu u Nici. Trenutno živi u Sarajevu. "Beleške sa slobode" su njegova prva knjiga objavljena u Srbiji.

Na pitanje kakav je to pojam slobode koji razmatra u knjizi, Balunović u razgovoru za "Vreme" kaže: "Pokušavam da razvijem pojam slobode na takav način da njim dokažem kako je uslovna sloboda nemoguća, da je nemoguće biti malo slobodan, a malo neslobodan. Pokušavam da razvijem univerzalniji pojam slobode, koji bi obuhvatao i kulturnu i medijsku i ekonomsku i svaku drugu slobodu."

"VREME": Na koji način kritikujete slobodu u postsocijalističkim zemljama nastalim iz raspada Jugoslavije?

FILIP BALUNOVIĆ: Ono na čemu se bazira moja kritika postsocijalističke slobode, najpre je kritika temelja te slobode. Temelji onoga što danas živimo, a što se naziva slobodnim, u odnosu na neka prethodna, takozvana autoritarna socijalistička vremena, jesu nacionalni, odnosno nacionalistički. Dalje dokazujem da su ti temelji krvavi, bazirani na etničkom čišćenju i genocidu. Pokušavam da kroz koncept nacije pokažem kako je nužno moralo da ide tako i da je to "oslobođenje" koje se događalo u multinacionalnom prostoru u našem slučaju bilo oslobođenje od druge nacije. U slučaju Bosne ili Hrvatske, to je bilo oslobađanje od komšije – ne od nekog ko živi u drugom gradu ili drugoj republici, nego od onog ko živi u susednoj kući ili ulici. Tako je nacionalna sloboda kojoj se težilo od kraja osamdesetih, i onaj čuveni narativ o Jugoslaviji kao tamnici naroda, doživeo svoj vrhunac.

U odnosu na ono ovo nacionalno oslobođenje, koje nikoga u Jugoslaviji nije dovelo do prave slobode, kako kvalifikujete nacionalno oslobođenje koje nam je doneo Prvi svetski rat, iz kog se rodila Jugoslavija?

Tu leži fundamentalna razlika između antikolonijalnog nacionalizma s početka XX veka i onog etno-nacionalizma koji smo imali na kraju istog tog XX veka. Nacionalizmi proistekli iz antikolonijalne borbe, ne samo ovde, već i širom sveta, jesu nacionalna borba koja u sebi ima oslobodilačke elemente i samim tim je nešto sasvim drugo.

Da li mi uopšte između ondašnjeg i današnjeg pojma nacionalnog možemo da stavimo znak jednakosti?

Apsolutno ne. Ono kako bi iz leve pozicije trebalo da razumemo antikolonijalno nacionalno oslobođenje jeste početni impuls koji treba da podstakne potlačene narode da sebe oslobode od hegemona. Međutim, ono što kasnije sledi, formiranje nacionalne države kao sistemske tvorevine, nužno sa sobom nosi probleme koji bi čak i iz leve perspektive trebalo da dođu, ali i da budu prevaziđeni. To je neophodni korak od kolonijalizma do socijalizma u kom se prevazilaze novi problemi nastali nakon oslobođenja od kolonizatora. Ali, u slučaju našeg regiona devedesetih, ta emancipacija se nije dogodila, jer se nismo oslobađali od kolonizatora, nego jedni od drugih.

Borba za nacionalno oslobođenje 1914. bila je borba za pannacionalno, internacionalno oslobođenje. Formirana je jedna zajednica koja jeste bila i monarhistička i rojalistička, ali je autentična ideja multinacionalne Jugoslavije kao jedinstvene političke zajednice mapirana upravo u pokretu kao što je Mlada Bosna. Kad pogledamo šta su oni čitali, vidi se da je ta ideja naciju koristila samo kao model da se oslobodi od kolonizatora, a da je u suštini težila uvođenju sistema koji je multinacionalan i u kom su svi jednaki i žive slobodno u novoformiranoj političkoj zajednici.

Pošto već pominjete kolonijalizam i antiimperijalizam, vratićemo se u današnje vreme. Nedavna blokada Filozofskog fakulteta, vođena baš od strane levičarskih studentskih pokreta, pokazala je jednu onespokojavajuću stvar. Naime, organizatori blokade napravili su kompromis sa ultranacionalističkom i ultradesničarskom Srbskom akcijom. Utisak je da su se našli upravo na toj antiimperijalističkoj tački. Kako dolazi do takvih spojeva, a čini se da dolazi često, pa čak i pojedinci lako pređu tu tačku između suštinskog antiimperijalizma i završe kao tvrdokorni nacionalisti?

To je realan problem na levici, nije nikakva apstrakcija. Mi ovde imamo fenomen desnog primitivnog antiimperijalističkog, alter-globalističkog pokreta, koji je oličen u ličnostima kao što je Emir Kusturica, primera radi. To stvara brojne probleme u objašnjavanju ljudima, kad ti kažu: pa Kusturica snima film sa Maradonom, pljuje po Bušu, simpatiše Čaveza... Te tačke poklapanja, slaganja u tome da živimo u imperijalnom svetu koji nas eksploatiše, dolaze tek nakon tačke razmimoilaženja. Suština leve ideje je internacionalistička, antinacionalistička. Taj temelj leve ideje je tačka na kojoj se razilaze desni, antiemancipatorski antiimperijalizam i levi, iz moje perspektive autentični antiimperijalizam i internacionalizam. Međutim, razumem da se ljudi nekad zbune, zbog tih tačaka preklapanja, ali one dolaze nakon fundamentalnih neslaganja između desnice i levice.

Kako iz leve perspektive izgleda ideja ekonomske slobode, budući da su nju praktično kidnapovale neoliberalne snage i materijalizovale je kroz pojam slobodnog tržišta i kapitalizma, koji se pokazuje kao poguban i eksploatatorski za veliki deo sveta?

U neoliberalnoj ideji ekonomske slobode leži paradoks, jer je ona shvaćen akao sloboda preduzimljivosti: mi smo kao individue slobodni od državnog intervencionizma i svoje poslovne ideje možemo slobodno da realizujemo. Taj mit o neoliberalnoj državi kao neutralnoj je paradoksalan, jer se uloga takve države u ekonomiji očitava u sistemskom okviru koji ona formira. Bez države nema slobodnog tržišta.

Hajde da govorimo o komunističkim utopijskim zajednicama, ili o socijalističkim zajednicama. Ja i u knjizi pokušavam da pokažem da je njima manje potrebna država, nego buržoaskim, kapitalističkim zajednicama. Takav ekonomski i politički model je manje rigidan od sistema koji imamo danas. Dakle, bez okvira, bez monopola na upotrebu sile, bez zaštite privatne svojine kao neke sekularne vrhovne svetinje, nema slobodnog tržišta. S druge strane, slobodno tržište je najveća od svih mogućih utopija. Ne postoji niti jedna zemlja na svetu, uključujući i one najrazvijenije, koja se razvila na osnovu slobodnog tržišta ili otvorenosti granica. I danas imate visok nivo protekcionizma: Francuzi štite svoju poljoprivredu, Amerikanci prehrambenu industriju... Slobodno tržište bi preplavilo te zemlje jeftinijim i kompetitivnijim proizvodima iz takozvanog Trećeg sveta.

Slobodno tržište i odsustvo državne regulacije je verovatno najveći mit današnjice, a on služi legitimizaciji političkih agendi koje nas drže u poziciji u kojoj jesmo.

Kakav je odnos današnje levice spram privatne svojine?

Kada govorimo o privatnoj svojini nad sredstvima za proizvodnju, ona automatski favorizuje jedan sloj stanovništva u odnosu na drugi. Ta primarna ili primitivna akumulacija kapitala je uvek nasilna, i zato je to priča o nasilju. Neko uvek eksproprira nešto što je nekada bilo zajedničko. U ovom regionu, primer nasilne prvobitne akumulacije kapitala je vrlo paradigmatičan. Ona se desila kroz rat. Imali smo konverziju nekadašnje političe vladajuće nomenklature Komunističke partije u Jugoslaviji, koja je prešla na liberalnu nacionalističku stranu preko noći, i koja je konvertovala svoj politički kapital u ekonomski. To možemo da vidimo u političarima koji su se preko noći obogatili, ili u onima koji su bili blizu političke elite u tom trenutku.

Onaj kapital s kojim smo raspolagali kada su ovde počele privatizacije krajnje problematičnog porekla. Podsetiću vas na Zakon o privatizaciji iz 2001. godine, koji uopšte nije regulisao poreklo kapitala kojim se vrši privatizacija. Naravno da je ta tačka izostavljena, jer drugog kapitala, osim onog koji je stečen ratnim profiterstvom i na druge sumnjive načine, praktično nije ni bilo.

Dakle, uvek se prvobitna akumulacija kapitala vrši nasilno, a u ovom našem slučaju to nasilje je poprimilo eksplicitan oblik, kroz rat i etnička čišćenja. To je taj temelj naše postsocijalističke kvazislobode, temelj naših nacionalnih država i temelj sistema u kom živimo.

U poslednje vreme može da se čuje zamerka na mladu levicu u regionu, koja kaže: toliko su fokusirani na kapitalizam kao neprijatelja, da im promiču razni nacionalizmi. Vaša knjiga je levičarski polemički odgovor i na kapitalizam i na nacionalizam, i na spregu ta dva. Pod uslovom da vam ne smeta da budete viđeni kao predstavnik mlade levice, kako bi glasio vaš odgovor na ovu zamerku?

To ima veze sa prethodnom pričom o desnom i levom antiimperijalizmu i time da temelj levice mora da bude internacionalizam. Ta zamerka jeste delom tačna: mi na levici imamo problem da sve tačke jasno dogovorimo i artikulišemo, da se nađemo oko nekog najmanjeg zajedničkog imenitelja i da beskompromisno govorimo o nacionalizmu, rasizmu, homofobiji... Dakle, ta zamerka jeste realna, imamo na levoj sceni takve pokrete, ali, ja mislim da oni nisu prava levica. Onaj ko na blokadi Filozofskog podržava fašističke organizacije zato što se sa njima slaže u dve od moguće dvesta dve tačke, za mene nije levičar. Zato nam je potrebno temeljno dekonstruisanje kvazilevih ideja. Među te kvazileve ideje svrstavam i politički mejnstrim u Srbiji, dakle, treba dekonstruisati Ivicu Dačića, Branka Ružića koji izjavljuje da je levičar, ali i pragmatičar.

Biti levičar nije stvar akomodacije, prilagođavanja. Biti levičar znači pratiti ideje, umrežavati se internacionalno, a ne znam kako to možeš kao član SPS-a koji je sprovodio etnička čišćenja. Baš zato što se pojavljuju razne mutantske opcije, nama danas trebaju autentične leve pozicije.

Da li negde vidite potencijal za okupljanje te autentično leve opcije?

Vidim. Ovde ima mnogo mladih ljudi koji misle. Pogotovo u sferi obrazovanja, vidite da sistem radi sve da spreči mlade ljude da misle. Dovoljno je da pogledate kurikulum Fakulteta političkih nauka, pa da vidite šta se tamo čita i biće vam jasno o čemu pričam. To je fakultet koji sam ja završio i imao sam sreće da izbegnem utapanje u tamošnji mejnstrim, u tu oportunističku političku atmosferu i mislim da je to fakultet politikantskih, a ne političkih nauka.

Na promociji vaše knjige, sociolog Jovo Bakić je rekao da je levica danas slaba i još nema snage da odgovori na kapitalizam. Da li je ta teza baš sasvim tačna, s obzirom na to da smo do pre samo dve godine govorili o nepostojanju levice u Evropi, a onda se pojavila Siriza, pojavio se Podemos, a pojavio se i Toma Piketi koji daje naučnu, akademsku podlogu za pojavu ovih pokreta?

Postavio bih kontra tezu: ne bih rekao da je levica jača, nego da je liberalni establišment slabiji nego ikada u poslednjih 30 godina, a da je sada u toku pokušaj kritike i pronalaženja alternative u odnosu na tu slabost. Opadajući trend za liberalni establišment nastupio je s ekonomskom krizom 2008/9. Levica jeste slaba, ali je jača nego što je bila i bolje su okolnosti da se ta ideja artikuliše.

Artikulacija leve ideje ide teško, pogotovo u ovom regionu, gde je socijalističko iskustvo do te mere demonizovano, da mi moramo da odgovaramo na pitanja o demokratičnosti levice. Moramo da se vraćamo na korene socijalističke i komunističke misli da bismo pokazali da je upravo ta misao jedina autentično demokratska, dok su sve druge elitističke i buržoaske. Jedine partije koje su oduvek stremile da uključe što širi krug ljudi u politički život jesu bile proleterske, komunističke.

Kao što su liberalizam i tačerizam bili reakcija na nemogućnost sistema da se izbori sa nižim slojevima, sa sindikatima, tako nama danas treba leva reakcija, koja će baš postmarksistički pokušati da prilagodi ideje današnjem vremenu i radikalnom neoliberalizmu. Dakle, treba nam reakcija u obliku: nemojte da nam govorite o vladavini prava u Srbiji dok u medijskim kućama čiji su vlasnici velike korporacije ljudi rade deset sati za 6000 dinara mesečno. Ili im ponude ugovor o radu i zabrane sindikalne aktivnosti, koje su Ustavom zagarantovano pravo.

U knjizi naglašavate da se nama danas u regionu negira pravo da baštinimo socijalističko nasleđe. Šta je ono što bi trebalo da baštinimo?

Prvo, mi smo u obavezi da baštinimo početnu tačku socijalističkog nasleđa, jer je bila oslobodilačka. To oslobođenje je jedan autentičan događaj koji nije svodiv na svoje koordinate. To je ono što Fuko kaže o iranskoj revoluciji – "nastajanje Naroda", sa velikim N. To je povratak političkog subjektiviteta, ono što danas zovu dostojanstvom. Sve se dogodilo 1945, ne kao proizvod delovanja političkih elita, nego delovanja jednog širokog narodnog, antifašističkog, antinacionalističkog pokreta. Naravno da je taj pokret kasnije do izvesne mere izneverio svoju početnu tačku. Ali, ono po čemu se taj period fundamentalno razlikuje od današnjeg vremena jeste ta početna tačka. Tendencija te ideje je bila emancipatorska. Sve što je došlo od devedesetih do danas bilo je antiemancipatorsko i retrogradno. Uzmite položaj žena kao primer, žene u Jugoslaviji su bile na visokim državnim položajima dok u Švajcarskoj nisu imale pravo glasa. Dalje, imali smo masovnu emancipaciju ruralnih delova. Danas imamo obrnute trendove, na primer, obrazovanje postaje dostupno samo najbogatijima.

Da li je Siriza signal da je komunizam evoluirao i da imamo njegovu verziju za XXI vek?

Negde sam već napisao da je Siriza bila evropska šansa i da će joj slomiti kičmu ako ostane sama. Koje opcije ima jedna socijalistička zemlja u uslovima globalnog kapitalizma? Da odbije sve i izađe iz EU? Šta joj onda ostaje, ako je na geografskoj poziciji na kojoj jeste? Da se okrene Putinu i Erdoganu? Da li je to bolja opcija? Ne bih rekao. Međutim, šta bi se desilo da je Podemos došao na vlast mesec dana nakon Sirize? Sa dve autentično levičarske partije na vlasti u Evropi, pozicija čitave levice bi bila mnogo bolja. Zato je Siriza, pre svega, simbolička snaga i inspiracija za ostale levičarske pokrete u Evropi koji se bude u Nemačkoj, ili, recimo u Sloveniji, gde Udružena levica vrlo pametno daje konstruktivne predloge.

Takođe, na promociji vaše knjige, Borka Pavićević se, kritikujući srpsku vladajuću elitu, zapitala: "Kako ja sad da kažem da neću u EU?" Čini mi se da je odgovor zapravo u tome da, čak i ako smo proevropski opredeljeni, ne želimo da nas ova vlast kidnapuje i izruči Evropskoj uniji. Kako vi gledate na to?

EU je desna konzervativna tvorevina. Kad pogledate ko je formirao Evropsku ekonomsku zajednicu, to su sve hrišćanske demokratske stranke koje su u tom trenutku bile na vlasti zemalja osnivačica. Da, ideja EU u sebi sadrži ideju mira, što je sjajno. Ali, šta je cilj svega toga? Napredovanje samo jedne klase. Mi nemamo ujedinjenu Evropu nego ujedinjenu buržoasku Evropu. Buržoaska klasa je ta koja ima najveći interes da vlada mir. Ratovi u Evropi su uglavnom izbijali jer su buržoaske klase bile glupe i nisu znale kako da savladaju niže, potlačene slojeve. EU danas jeste ideja da se radi sve isto što i do sad, samo uz trajno obezbeđen mir.

Aleksandar Vučić je predstavnik sadašnje političke elite koja je kidnapovala ovdašnje narode da bi ostvarila svoje interese u novim nacionalnim okvirima. To što je on pre bio četnik, a sad je stavio kravatu i smeška se po Briselu, ništa ne znači u kontekstu nacionalizma. Da je Draža Mihailović danas na vlasti, isto bi pregovarao o pridruživanju Srbije EU. Ta dihotomija između nacionalizma i EU je lažna.

Levičarska ideja je, nadam se da se slažete, u velikoj meri kompromitovana zahvaljujući Staljinu i staljinizmu. Vi i u knjizi kažete da se nacionalsocijalizam i staljinizam ne mogu izjednačiti jer je Hitler doslovno primenio nacionalsocijalističku ideologiju, dok je Staljin zloupotrebio komunističku. Kako današnja levica može da se oslobodi staljinističkog balasta?

Uz pomoć Lenjina (smeh). Da, Staljin je veliki problem i zbog njega levica ima totalitarno nasleđe s kojim mora da se izbori. Postoje dva Staljina. Jedno je njegov antifašizam i uloga koju je Sovjetski savez imao u Drugom svetskom ratu. Uzmite ulogu Sovjetskog saveza u Španskom građanskom ratu, koji je prva opipljiva tačka na kojoj vidimo odnos kapitalističke Evrope prema fašizmu. Toj kapitalističkoj Evropi je bilo bolje da u Španiji na vlast dođe Staljin, nego republikanske snage koje je podržavao Staljin. Drugi Staljin je apsolutno i bez daljnjeg – totalitarizam.

Lakši put bi bio da se cela stvar relativizuje, pa da postavimo pitanje da li se bilo koja ideja više može zastupati posle nekoga ili nečega. Recimo, da li možeš da zastupaš konzervativnu ideju posle Buša, libelarnu posle Blera, ideju zelenih posle Joške Fišera? Ali to je lakši put, jer je Staljinov režim oličenje totalitarizma bez daljnjeg. Jedino što možeš je da se vratiš na Lenjina, kažeš da je autentični socijalizam koji je zavladao posle Oktobarske revolucije počeo pravom na samoopredeljenje. Pogledaš šta je Lenjin uradio sa baltičkim narodima dajući im pravo na samoopredeljenje. Onda dolazi ovaj ludak na vlast i ponovo imaš imperijalizam, a autentična levica mora da bude protiv imperijalizma, odakle god on da dolazi.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net